Milosrdje ili egoizam??

Što mislite o milosrđu je li to čin egoizma ili je to nešto pozitvno?
Što kažete na slijedeće objašnjenje u tekstu?



Milosrđe je, u suštini, lični interes prerušen u čovekoljublje. Vama je možda teško
prihvatiti da ima slučajeva kada niste istiniti u svom nastojanju da budete osećajni i puni
poverenja prema drugima. Pojednostaviću ovu temu tako što ču otići u krajnost, bar za
početak.Postoje dva tipa egoizma. Prvi je kada nam je zadovoljstvo da sami sebi ugađamo.
To je ono što obično nazivamo egocentričnost. Drugi je kada nam je zadovoljstvo da
ugađamo drugima. To je rafiniraniji tip egoizma. Prvi tip je očigledniji, a drugi je skriven,
ponekad veoma skriven, i zato je opasniji, jer nam uliva osećanje da smo izuzetni.
Međutim, kad se sve sabere, možda i nismo tako izuzetni.
Poznajem jednu ženu koja živi sama i posvećuje dosta vremena drugima u parohiji.
Ali, ona priznaje kako to u suštini radi iz egoizma - oseća potrebu da bude korisna, tako
što daje neki svoj doprinos svetu. U svakom slučaju, ona zna da tada i drugi imaju
potrebu za njom, pa je korist obostrana. Ona je gotovo prosvetljena! Svi možemo učiti od
nje. Ona kaže: "Ja nešto dajem i nešto uzimam." U pravu je. Odlazi da pomogne, daje
nešto i nešto uzima. To nije milosrđe, već prosvetljeni lični interes.
Vi sigurno poznajete osećanje zadovoljstva koje u nama budi čin milosrđa. Ali to je
suprotno čoveku koji kaže: "Šta je posebno u tome što sam učinio? Dao sam nešto,
dobio sam nešto. Nisam zamišljao da činim dobro delo. Moja leva ruka ignorisala je to
što radi desna." Zaista, dobrota se najviše ističe kada nismo svesni da činimo dobro. Ili,
kako je rekao veliki Sufi: "Svetac je takav sve dok to ne sazna."
Pokušavam da zamislim neku akciju u kojoj naš egoizam ne ulazi u igru, gde je
osoba budna i gde to što ona čini biva ostvareno zahvaljujući njoj. U tom slučaju, akcija
se pretvara u događaj. Ali ipak, gotovo uvek je umešan lični interes. Čak i kad se
ograniči na misao: "Biću upamćen kao heroj", ili: "Ne bih mogao dalje da živim da to
nisam učinio; ne bih mogao da živim sa svešću da sam pobegao."
Ali, ponavljam, ne mogu da isključim ni drugu vrstu akcije, jer ne kažem da ne postoji
ni jedna akcija u kojoj naš ego ne ulazi u igru. Verovatno da postoji. Međutim, uzmimo
primer vojnika koji gine za svoju zemlju. Mnoge takve smrti me uznemiravaju. Pitam se
da li su rezultat pranja mozga. Mislim da su mnogi mučenici, ljudi koji za neku ideju
žrtvuju sebe, podvrgnuti indoktrinaciji. Muslimanski mučenici, budistički mučenici,
hrišćanski mučenici, komunistički mučenici - mnogi od njih rezultat su pranja mozga. U
njihovim glavama je ideja da treba umreti, da je smrt velika stvar.
Ne kažem da ne postoji čista motivacija, samo kažem da sve što radimo, radimo
uglavnom u sopstvenom interesu. Sve. Kada se nešto čini u ime Hrista, da li je to
egoizam? Da. Kada se nešto čini za nečiju ljubav, da li je to egoizam? Da. Kada se
nešto čini za nečiju ljubav, uvek je u sopstvenom interesu. Uzmimo da prehranjujete pet
stotina dece dnevno. To vas uzdiže u sopstvenim očima? Pa nećete se valjda osećati
loše zbog toga?
Neki ljudi rade određene stvari samo zato da se ne bi osećali lšse. I to nazivaju
milosrđem. To što čine, čine zbog osećanja krivice. Ali gde je tu ljubav? Međutim, hvala
Bogu, kad vi nešto činite za druge, to vam prija. Odlično! Vi ste zdravi ljudi, jer ne krijete
svoj lični interes. A to je zdravo.
Postoje, dakle, dve vrste egoizma; možda je trebalo da kažem tri. Prva, kada sebi
priuštimo zadovoljstvo da ugodimo samom sebi. Druga, kada sebi priuštimo zadovoljstvo
da ugodimo drugima. Ponavljam, nemojte se preterano ponositi takvim stvarima,
nemojte misliti da ste veliki. Vi ste normalni ljudi, nešto rafiniranijeg ukusa. Vaš je ukus
da budete dobri, to nije kvalitet vašeg duha. Kada ste bili deca, voleli ste čokoladice;
sada, kad ste odrasli, možda više cenite neku simfoniju. Ukus vam se poboljšao, ali i
dalje zadovoljavate sebe, samo što to činite tako što ponekad ugodite drugima.
Postoji i treća vrsta egoizma, ona najgora: kada činite neko dobro delo da se ne biste
osećali krivim. Dobročinstvo vam ne pruža zadovoljstvo; naprotiv, od toga vam je muka.
To je nešto što mrzite. Činite žrtve u ime ljubavi, ali patite, žalite se. Ah, koliko malo
znate o sebi ako mislite da ne činite takve stvari!
Kad bih imao po jedan dolar za svaki trenutak koji sam proveo radeći nešto što mi
nije prijalo, sada bih bio milijarder. Znate već kako to ide.
"Mogu li da porazgovaram večeras sa vama, Oče?"
"Naravno, samo izvolite."
Ne želim da razgovaram s njim, muka mi je od toga. Večeras hoću da pogledam
nešto na televiziji, ali kako da ga odbijem? Nemam hrabrosti da mu kažem ne.
"Samo izvolite", a u sebi mislim: "Gospode, sad treba da slušam ovog gnjavatora."
Uopšte mi ne prija da razgovaram sa njim, ali mi je vrlo neprijatno da mu kažem ne, i
tako biram manje zlo, rekavši mu: "Uđite, raskomotite se." Biću zadovoljan kada
razgovor bude gotov i kada budem mogao da skinem osmeh sa lica. "Kako ste?" pitam
ga.
"Odlično", odgovori, a zatim priča i priča koliko mu znači taj seminar, a ja mislim:
"Gospode, kad će da pređe na stvar?"
Na kraju kaže šta ima, a ja ga, metaforično, tresnem o zid, rekavši mu: "Svako bi
mogao da reši tako banalan problem" i onda mu otvorim vrata.
"Uh, najzad sam ga se oslobodio", kažem u sebi.
Sledećeg jutra, za doručkom (jer osećam da sam bio neučtiv) priđem mu i pitam ga
kako je. "Prilično dobro", kaže on, i doda: "Moram nešto da vam kažem. Ono što ste mi
sinoć rekli bilo mi je od ogromne pomoći. Mogu li da vas vidim danas posle ručka?"
"O, ne!"
Kada se nešto radi samo da se ne bismo osetili krivim, to je najgora vrsta milosrđa.
Nemamo hrabrosti da kažemo kako želimo da nas ostave na miru. Kada mi neko kaže:
"Ne volim da ljudima nanosim zlo", ja odgovorim: "Ostavi se toga! Ne verujem ti."
Ne verujem onima koji kažu da ne vole da nanose zlo drugima. Svi mi obožavamo da
ranjavamo druge. A kad neko drugi nanosi zlo, to nam još više godi, jer će drugi loše
misliti o nama, ako mi nanosimo zlo. Neće nas ceniti, govoriće protiv nas, a to nam ni
najmanje, ne prija!

Sad je kasno pa necu moci dati dug ili kvalitetan odgovor bicu iskrena sve sam letimicno procitala pa cu sutra,ali u vezi sa prvim,jeste ima naznaka i primera kada je milosrdje samougladjivanje, vrlo prevrtljiva i prikrivena lazna vrlina,kao shto sve vrline umeju postojati u raznom obliku,obamnjujuci nas unutar sebe,ne kaze se za dzabe da je teshko biti dobar covek, no tvrditi da je svako milosrdje takvo bi znacilo da je Isus delovao pod unutrasnjim porivom licnog interesa kad je umirao na Krstu za druge shto bi znacilo da je imao manu tj. da je Bog gresan ,a Bog je Vrhunska ljubav tj. bezgresnost.
Međutim, uzmimo
primer vojnika koji gine za svoju zemlju. Mnoge takve smrti me uznemiravaju. Pitam se
da li su rezultat pranja mozga. Mislim da su mnogi mučenici, ljudi koji za neku ideju
žrtvuju sebe, podvrgnuti indoktrinaciji. Muslimanski mučenici, budistički mučenici,
hrišćanski mučenici, komunistički mučenici - mnogi od njih rezultat su pranja mozga. U
njihovim glavama je ideja da treba umreti, da je smrt velika stvar.

To je vrlo velika generalizacija i potcenjivanje necije pozrtvovanosti i stanja duha u koje je izvedena ta njegova..zrtva, hriscani nakon Hrista nisu izvodili bunjie jumping na kolac vec su ih drugi stavljali na njih i lovili kao zeceve,ubijali su ih,nisu se svojevoljno bacali u oganj nicim izazvani...Stavljali su ih gladijatorske arene i mucli ih na svakave nacine, nema nishta glorifikujuce, neko osecanje velicine kada goris na laganoj vatri,spaljivan polako ziv zajedno sa svojim malim detetom jer si hriscanin { shto su radili },nema nikakav ponosit osecaj da uzdizes sebe kad te nabijaju na kolac,takve misli ti ne padaju na kraj pameti...Ima samo bol,ponizenje shto te ubijaju kao psa i to nizi od tebe,stvari za sebe,neko oseca je ''hahaha ja sad radim neshto da bih se jaa osecao bolje jaaa se zrtvujem'' ne nemash vremen za takve stvari.. vec je bilo vishe pitanje odreci se sebe { vredi li ziveti tako} ili biti jedan u nizu,najverovatnije nezapamcen, jer ih je toliko mnogo ubijanih,ali umreti radi jedne ideologije,koja je Ljubav, a sama ideja o tome,pozrtvovanju,ljubavi,saosecanju,oprostu je samo po sebi toliko predivna ideja da bez ozbira da li ''primenjivo '' u realnom svetu vredi ginuti za nju...A to je nesebicni cin broj jedan mozda. Kada znash da neka ideologija,stav,shvatanje nije isplativo u realnom,zemaljskom zivotu, '' okreni drugi obraz kada te udare itd'' ko to danas radi,a ipak,iako to vidish,dash zivot za to...Sebicno mozda,zadrvzati svoje stvavoe tako uz sebe? Ne verujem. Neki su iz tog poriva radili,ali vecina,...Sam cin davanja zivota za neshto,iako cesh biti mozda josh jedan u nizu,nije sebicnost,cisto sumnjam da bi ti prislonio sad sebi mac kod stomaka ''idem ja da sebe probodem da budem zapamcen'' cisto sumnjam da bi tvoja ''zelja da budes zapamcen,heroj'' bila toliko jacha od tvoje volje za zivotom. Naravno ima i tih, npr. Ahil koji je bio egocentrik najveci, i umorna sam jako nastavicu sutra sorry...

ja za sebe znam da je 80% egoizam a 20% prava stvar

Zavisi od slučaja do slučaja.
Za ovakvu kategoriju ljudskog delovanja, koja je posledica veoma složenih procesa je teško dati opštu definiciju, koja bi važila u svim slučajevima.

Generalno,jeste egoizam.Cak i taj vojnik gine zbog (nazovimo je tako) slave. Jer ce na kraju biti heroj,koji se zrtvovao za otadzbinu....

Kako mu se vati nikako da pobegnemo od nasheg ega

Ego i milorsdje mogu se u coveku pomesati samo u ne dostatku svesnosti i poimanja sebe......

Vecina dela polaze iz egoizma, to ne znaci da su losa. Vazno je biti svestan svog egoa, i svoj ego kanalisati u nesto pozitivno.

Pa ne verujem bas da svi mi obozavamo da ranjavamo druge...