Najdraži stih

Miodrag Pavlović


POČETAK PESME

Jedna je žena prešla sa mnom reku
po magli i mesečini,
prešla je uz mene reku,
a ja ne znam ko je ona.

U brda smo pošli.
Kosa joj duga i žuta
bliska u hodu njena su bedra.

Napustili smo zakone i rođake,
zaboravili miris roditeljske trpeze,
grlimo se iznenadno,
a ja ne znam ko je ona.

Nećemo se vratiti krovovima grada,
na visoravnima ćemo živeti pod zvezdama.
Vojske nas neće naći,
ni orlovi,
no ispolin jedan će sići među nas
i nju obljubiti
dok ja budem gonio veprove.

I deca će naša u dugim pesmama
pričati o početku ovog plemena,
poštujuć begunce i bogove
koji pređoše reku.

Književne novine, 29. mart 1969.

Ne gubi sa mnom suvisno vreme
Ne stavljaj pitanjima na muke
Ocima dobrim i vernim
Ne klizi niz moje ruke

Ne hodaj za mnom u prolece
Trag mojih stopa ne lovi
Ja znam nista doneti nece
Taj zakasneli susret novi

Ti mozda mislis ja sam gord
Samocom krijem ceznju pravu
Ne od gordosti vec od bola
Ja tako uspravno drzim glavu

Cekasmo se dugo,a kad smo se sreli
dala si mi ruku i posla si sa mnom,
i iduci stazom nejasnom i tamnom
trazili smo sunca i srece smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
da se besmo nasli, i mi nismo znali,
koliko smo bili umorni ipali,
od sumnje i davno prezivelih jada....

I zanavek kad se rastasmo i tako
stezuc svoje srce rukama obema,
otisla si placna zamrzla i nema
ko` sto bese dosla.......tuzno i polako.

Jednom

Gledam mastilo vekovecno i crno,
sto iz besmrtnog mi pera tece.
Zasto bi se neko na misao moju osvrno?
Sve je vec u onom sto sam pokusao.

Jednom zajedno beasmo i to je dosta:
Kakva vajda stavljati to u rime?
Zar da u jesen dodje prolecno doba?
Ili maj iz severca suvomraznicne zime?

Jednom zajedno beasmo, i to je dosta:
I sta ako vetar udari protiv kise?
Jednom zajedno beasmo i to je dosta.
Vreme to vide, i ne vraca se vise

Ko smo mi da bi vidovitim znanjem
sutrasnjicu lagali nasim zavestanjem?

Ezra Pound

Mati

Znam svakog ko te pomilovao
i ko te kako pogledao.
Ko ti je casu vode dao.
ko se mrstio...ko radovao.
Ko produzio, ko zastao
da pita jesi li porastao.

Znam ko je obucu zapertlavao
Ko je kaput zakopcavao.
ko se silom zakasljavao
neceg se setio, pa potrcao
ili se u nesto zagledao
bas onda kad si naisao,
i tako zagledan i ostao, dok ga nisi mimoisao......
Znam koliko sam se napatila
da bih i njemu oprostila.

Matija Beckovic

Samoca-Miroslav Mika Antic

,,Svoju snagu prepoznaces po tome
koliko si u stanju
da izdrzis samocu..."

Ceznja-Desanka Maksimovic

,,...Dodji!Snovi moji u gustome roju
tebi lete.Dodji,bez tebe se pati!
Dodji!Sve kraj mene osmeh ce ti dati
i u svemu ceznju opazices moju."

....Davno sam prestao da ti pisem.
U mislima mi nije vise tvoje ime,
Znam zasto i tesko disem
Kad na crkvi zvona zazvone.....

....Reci mi sada, kada me ne volis vise
Kad ti se prosloj ruga nova sreca.....

,,,,Drugu sam stvarnost ja hteo,
AL` nemam radosti te
Da smo se ranije sreli.......

...A kad mi dodje da prsne glava,
od tog zivota hridovit kraj,
najlepsi san mi postace java
moj ropac njeno ; ..........

......Ne ! Nisam pre rodjenja znao
ni jednu tugu..
Tudjom je rukom sve to po meni razasuto......

...Lutam jos vitak sa srebrnim lukom....

....Ova dvorista puna neba i ptica
udju ko muzika stara
nekud duboko u nas
i tu uvek ostanu.
Potrazi me u predgradju......

Edgal Allan Poe - Annabel Lee

It was many and many a year ago,
In a kingdom by the sea,
That a maiden there lived whom you may know
By the name of Annabel Lee;
And this maiden she lived with no other thought
Than to love and be loved by me.

I was a child and she was a child,
In this kingdom by the sea:
But we loved with a love that was more than love —
I and my Annabel Lee;
With a love that the winged seraphs of heaven
Coveted her and me.

And this was the reason that, long ago,
In this kingdom by the sea,
A wind blew out of a cloud, chilling
My beautiful Annabel Lee;
So that her highborn kinsmen came
And bore her away from me,
To shut her up in a sepulchre
In this kingdom by the sea.

The angels, not half so happy in heaven,
Went envying her and me —
Yes! — that was the reason (as all men know,
In this kingdom by the sea)
That the wind came out of the cloud by night,
Chilling and killing my Annabel Lee.

But our love it was stronger by far than the love
Of those who were older than we —
Of many far wiser than we —
And neither the angels in heaven above,
Nor the demons down under the sea,
Can ever dissever my soul from the soul
Of the beautiful Annabel Lee:

For the moon never beams, without bringing me dreams
Of the beautiful Annabel Lee;
And the stars never rise, but I feel the bright eyes
Of the beautiful Annabel Lee;
And so, all the night-tide, I lie down by the side
Of my darling — my darling — my life and my bride,
In her sepulchre there by the sea,
In her tomb by the sounding sea.

kao nekad ti i ja...tamburaši za nama...

Спалићемо месец
да употпунимо ноћи
да одрешимо снове
да зауставимо дах.
А онда ће Игра
потећи из наших дланова
сувих од живота. Ни хитра
ни спора неће бити
биће сама.
Као велики шестар
потпуно упоредна
са механичким ритмом
распадања

Милена Павловић-Барили

(Нисам могла да одолим да ове стихове не запишем и овде)

Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trenutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskoni u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojega duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što se ljubav zove.
Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.

Odlomak iz pesme "Dušu mi pokloni", Desanka Maksimović.

Najdrazi STIH ljudi, ne cijele pjesme!

i ništa više dušu da zanjiše,
nit u uzdahe može da je svali
ko je ljubo,taj ne ljubi više
sagorelog niko ne zapali...

Sergej Jesenjin

Tko mi prosu u uha zvonjave
u oči sliku križa voljenja
u kose tamne tajne dodire
a na usta usta topla ljubljena.

AgoArt

Nirvana

Nocas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Nocas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Nocas me je pohodila sreca
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Nocas bila sva mrtva proleca:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Nocas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrcu zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imadaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad nece - k meni dohodaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez srece, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na buducnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.

Nocas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

ne lutati...niti u zbunju loboda tek
traziti trag noge bose...
snop ovsa tvoje kose
sanjacu ja celi vek...

jesenjin