Ovo je moj pismeni zadatak iz srpskog jezika na ovu temu . Imam 17 godina i tek sam nedavno krenuo da pisem prozu a do sada sam se bavio poezijom. Ako imate vremena zeleo bih samo da cujem kritike bilo pozitivine ili negativne posto budete procitali.
Rodjenje. Dosao sam na svet. Ne vidim kroz svoje oci. Mrak svuda oko mene. Cujem neku vrisku u daljini. To je moj glas. Nesnosni bol u plucima steze mi grudni kos. Bespomocan, zavijen u krpe, lezim medju mnogima, meni slicnim. Agonija, koliko ce jos trajati.
Nesto me je uhvatilo. Opet vristim. Ali ovoga puta toplina me obavija, govori mi reci, za mene nerazumljive, obasipa me poljupcima i nadom da sam siguran u njenom narucju. Nada , to je moja majka , koja me opija sokom snage , ukusa ambrozije , koja mi salje preko njenog srca poruke , koje mi otvaraju oci. Progledao sam.
To je verovatno i najveca greska u mom zivotu. Video sam strasne ratove , ubistva, tuce, silovanja, ljudske horore. Te oci ispunjene su smogom kojim se gusimo i prete da se opet zatvore. Mozda je tako i bolje , samo okrenuti glavu , zaklopiti kapke i ne obazirati se. Ali, nazalost, nisam takav. Jer kad sam osetio bol, usamljenost, sazaljenje, izgubljen na granici vremena i prostora, osetio sam i ljubav, dodir, zelju i motive koji me odrzavaju. Pandorina kutija - moj zivot.
Sada kad sam stariji, smejem se sebi, svojim sposobnostima, svojoj sudbini i svome Bogu u koje ne verujem; svoj zivotu. Da mi pitate zasto, ne bih vam znao odgovoriti. ali moje oci, bez sjaja, izbledele od traganja za smislom, za nekim pokretacem mog ogranicenog tela, mozda bi vam dali po koju naznaku. Nisu one ogledalo duse, vec pakla koji u meni tinja. Pakao neshvacenosti i nepomirenja, vecna vatra koja bukti , a oko sebe samo baca senku.
Pokusao sam da se pretvaram da je sve u redu. Osmeh od uha do uha kao sa reklame. Prijatne reci za dobro jutro, cak sam i prestao da pusim. Trudio sam se, bolele su me jagodice od neprestanog skupljanja obraza. Ali , mi jednostavno nije islo. Jer svake noci, sanjao sam isto. Sebe kako stojim na praznom pokretnom stepenistu, a oko mene moje slike. Gadim se samom sebi. Cak je i mozak odlucio da mi stavi do znanja koliko sam postao ljigav. Menjam se.
I kao Sizif, guram isti kamen po ko zna koji put, bez zavrsetka na vidiku. Kojim putem sad da krenem? Da stanem ili da nastavim? U ocima je odgovor. A oci ne vide.
Sta cu ja uopste na ovom svetu? Jedan u sest milijardi. Ne verujem ni u sta , a narocito ne u sebe. Crno je sve preda mnom, zacarani veo koji se ne moze pocepati. Cak me se i ljudi boje, jer osecaju jaku izopacenost, zlo u meni. Plase se onoga sto donosim, plase se tega koji mi visi na vratu. Tega istine.
Skapavace od straha kad skinem veo, pogledace smrti u oci, i moj teg ce postati njihov. Delicemo tezinu njegovu. I tako dok ceo svet ne sazna ono sto ja znam. Da su sve nase pandorine kutije odavno izbacile svu nadu.
Sve je gotovo.
"Moje oci gluve su za mirise." - Marchelo, pesma "Novi Vavilon"
ZEP.
Rodjenje. Dosao sam na svet. Ne vidim kroz svoje oci. Mrak svuda oko mene. Cujem neku vrisku u daljini. To je moj glas. Nesnosni bol u plucima steze mi grudni kos. Bespomocan, zavijen u krpe, lezim medju mnogima, meni slicnim. Agonija, koliko ce jos trajati.
Nesto me je uhvatilo. Opet vristim. Ali ovoga puta toplina me obavija, govori mi reci, za mene nerazumljive, obasipa me poljupcima i nadom da sam siguran u njenom narucju. Nada , to je moja majka , koja me opija sokom snage , ukusa ambrozije , koja mi salje preko njenog srca poruke , koje mi otvaraju oci. Progledao sam.
To je verovatno i najveca greska u mom zivotu. Video sam strasne ratove , ubistva, tuce, silovanja, ljudske horore. Te oci ispunjene su smogom kojim se gusimo i prete da se opet zatvore. Mozda je tako i bolje , samo okrenuti glavu , zaklopiti kapke i ne obazirati se. Ali, nazalost, nisam takav. Jer kad sam osetio bol, usamljenost, sazaljenje, izgubljen na granici vremena i prostora, osetio sam i ljubav, dodir, zelju i motive koji me odrzavaju. Pandorina kutija - moj zivot.
Sada kad sam stariji, smejem se sebi, svojim sposobnostima, svojoj sudbini i svome Bogu u koje ne verujem; svoj zivotu. Da mi pitate zasto, ne bih vam znao odgovoriti. ali moje oci, bez sjaja, izbledele od traganja za smislom, za nekim pokretacem mog ogranicenog tela, mozda bi vam dali po koju naznaku. Nisu one ogledalo duse, vec pakla koji u meni tinja. Pakao neshvacenosti i nepomirenja, vecna vatra koja bukti , a oko sebe samo baca senku.
Pokusao sam da se pretvaram da je sve u redu. Osmeh od uha do uha kao sa reklame. Prijatne reci za dobro jutro, cak sam i prestao da pusim. Trudio sam se, bolele su me jagodice od neprestanog skupljanja obraza. Ali , mi jednostavno nije islo. Jer svake noci, sanjao sam isto. Sebe kako stojim na praznom pokretnom stepenistu, a oko mene moje slike. Gadim se samom sebi. Cak je i mozak odlucio da mi stavi do znanja koliko sam postao ljigav. Menjam se.
I kao Sizif, guram isti kamen po ko zna koji put, bez zavrsetka na vidiku. Kojim putem sad da krenem? Da stanem ili da nastavim? U ocima je odgovor. A oci ne vide.
Sta cu ja uopste na ovom svetu? Jedan u sest milijardi. Ne verujem ni u sta , a narocito ne u sebe. Crno je sve preda mnom, zacarani veo koji se ne moze pocepati. Cak me se i ljudi boje, jer osecaju jaku izopacenost, zlo u meni. Plase se onoga sto donosim, plase se tega koji mi visi na vratu. Tega istine.
Skapavace od straha kad skinem veo, pogledace smrti u oci, i moj teg ce postati njihov. Delicemo tezinu njegovu. I tako dok ceo svet ne sazna ono sto ja znam. Da su sve nase pandorine kutije odavno izbacile svu nadu.
Sve je gotovo.
"Moje oci gluve su za mirise." - Marchelo, pesma "Novi Vavilon"
ZEP.
