SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)
Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 27

Tema: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

  1. #1
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    SlavenoSrbija


    Slavenosrbija je područje u Carevini Rusiji, administrativna oblast koja je postojala od 1753. do 1764. godine, na desnoj obali reke Donjec (između ušća reka Bahmut i Luganj). Dekretom Senata Carevine Rusije od 29. maja 1753. godine se daje na slobodno naseljavanje Srbima, Bugarima, Mađarima i drugim balkanskim narodima pravoslavne veroispovesti u nameri da osiguraju zaštitu granice i napredovanje južnih stepa.

    Slavenosrbija je bila pod neposrednom upravom Senata.

    Naseljenici su služili u Bahmutskoj husarskoj regimenti.

    Nova Serbija i Slavjanoserbija kao graničarska područja postojale su nešto više od decenije. Manifestom carice Katarine 1762. godine i Ukazom ruske vlade 1764. godine ukinute su Nova Serbija i Slavjanoserbija i uključene u sastav novih gubernija. Razlog se našao u tome što su, prodiranjem Rusije prema jugu, prema Azovskom i Crnom moru, srpska graničarska područja postala izlišna kao što se dve decenije ranije desilo sa graničarskim područjem u Habzburškom carstvu.

    Ruskom carstvu Srbi su u vreme postojanja granica, a i po njihovom ukidanju, dobro poslužili u ratovima koji su na raznim stranama vođeni drugom polovinom 18. veka.

    Vesti o Srbima koji su se odselili u Rusiju pedesetih godina 18. veka bilo je i vek kasnije, u vreme priprema za obeležavanje stogodišnjice dolaska Srba iz zavičaja u ukrajinske stepe. O tome dragocene podatke daje pismo oficira u penziji Pavla Arsenijevića iz Jelisavetgrada, upućeno patrijarhu Rajačiću 1852. godine. U njemu Arsenijević pominje potomke znamenitih Srba koji su živeli na bivšem području Nove Serbije i Slavjanoserbije. Tako se pominju: Horvati, Ševiši, Preradovići, Stratimirovići, Kneževići, Vujići, Petkovići, Avramovi, Radivojevići, Duke, Stepanovi, Živkovići, Hadžići i drugi. Sem rečenog, Arsenijević daje dragocene podatke i o naseljima, uprkos činjenici da u većini njih u to vreme gotovo da nije bilo Srba. Proslava za obeležavanje stogodišnjice seoba je pripremana u Slavjanoserbsku u Jekaterinoslavskoj guberniji. Planiralo se da se u ovom naselju podigne spomenik Jelisaveti Petrovnoj, za čije su se vladavine Srbi ovamo naselili.

    Odsečeni od sopstvene etničke matice, u pravoslavnoj i slovenskoj sredini, Srbi su se ubrzo pretopili u Ukrajince. Tako je vek i po posle doseljavanja ostalo samo oko hiljadu Srba u ovom području Ukrajine.



    http://sr.wikipedia.org/sr-el/Славеносрбија

    Nova Srbija (carska Rusija)

    Nova Srbija je bila teritorija u Carskoj Rusiji od 1752. do 1764. Bila je smeštena na teritoriji današnje Kirovogradske oblasti u Ukrajini. Administrativni centar Nove Srbije je bio grad Novomirgorod.

    Oblast je dobila ime po Srbima koji su se naselili 1752. godine u Rusiju iz Austrijskog carstva (uglavnom sa teritorija današnje Vojvodine). Ruske vlasti su dale srpskim naseljenicima zemlju i dali joj ime Nova Srbija. U novoj domovini su Srbi osnovali mnoga sela sa istim imenima kao i u staroj. Mnoga od tih sela su i do danas zadržala stare nazive, ali stanovnici su rusifikovani Srbi.


    (pogledajte kako se zovu neka mesta,...zanimljivo...)



    http://sr.wikipedia.org/sr-el/Нова_Србија_(царска_Русија)

    Dakle ima li ko vise podataka,... o toj Srbiji???
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић



  2. #2
    Poznat Sergian (avatar)
    Učlanjen
    28.05.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    9.399
    Tekstova u blogu
    6
    Reputaciona moć
    148

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Ништа то није случајно. Срби су тамо оставили своје име. Постоји и таква област у Грчкој, пре две године сам био тамо. То је на северу Грчке, околина града Козани.
    линк: http://en.wikipedia.org/wiki/Servia,_Greece

  3. #3
    Buduća legenda Hellen (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2004.
    Pol
    ženski
    Poruke
    30.131
    Reputaciona moć
    921

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Citat Original postavio Sergian Pogledaj poruku
    Ништа то није случајно. Срби су тамо оставили своје име. Постоји и таква област у Грчкој, пре две године сам био тамо. То је на северу Грчке, околина града Козани.
    линк: http://en.wikipedia.org/wiki/Servia,_Greece
    Наравно да није случајно, сеобе у Русију су биле организоване и испланиране сеобе.

  4. #4
    Elita
    Učlanjen
    07.10.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    U Aleksincu
    Poruke
    17.590
    Tekstova u blogu
    4
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Citat Original postavio Hellen Pogledaj poruku
    Наравно да није случајно, сеобе у Русију су биле организоване и испланиране сеобе.

  5. #5
    Buduća legenda Hellen (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2004.
    Pol
    ženski
    Poruke
    30.131
    Reputaciona moć
    921

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Шта је смешно?

    Насеља која су Срби формирали у Славеносербији и Новој Србији назвали су по местима из којих су дошли.
    Наравно да није случајно што се та места зову Сента, Панчево, Надлак...

  6. #6
    Mrkalj nije na forumu
    Demokratski izabrani koordinator istoriografske revolucije na Slovenskom Jugu
    Elita Mrkalj (avatar)
    Učlanjen
    04.01.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    15.970
    Tekstova u blogu
    51
    Reputaciona moć
    515

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Prětežno iz Vojvodine, ali ima i Varaždin. Danas se zaboravljaju Srbi varaždinskog generalata.

  7. #7
    Primećen član
    Učlanjen
    25.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    610
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Lepo je to Crnjanski opisao ...

  8. #8
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Citat Original postavio Sergian Pogledaj poruku
    Ништа то није случајно. Срби су тамо оставили своје име. Постоји и таква област у Грчкој, пре две године сам био тамо. То је на северу Грчке, околина града Козани.
    линк: http://en.wikipedia.org/wiki/Servia,_Greece
    Ima li jos dje kakva oblast osim Ukrajine i Grcke dje su naseljavani Srbi,.? .Aj ispricaj malo kako je bilo U Grckoj, tamo kad si bio, je si li vidio kojeg Srbina, u tom delu dje zive Srbi, jel im kultura i jezik isti...... ...?
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

  9. #9
    Primećen član
    Učlanjen
    25.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    610
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Ima i u Turskoj, jednom su prilikom posle neke pobune valjda Turci raselili dosta stanovništva i nastanili ih u Turskoj.
    U Istambulu ako se ne varam postoji ili je postojala srpska četvrt.

  10. #10
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Citat Original postavio Wotan Pogledaj poruku
    Ima i u Turskoj, jednom su prilikom posle neke pobune valjda Turci raselili dosta stanovništva i nastanili ih u Turskoj.
    U Istambulu ako se ne varam postoji ili je postojala srpska četvrt.
    Znas li mozda kako se zove ta Srpska cetvrt.?
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

  11. #11
    Domaćin čvrsnica (avatar)
    Učlanjen
    23.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    bez fixne adrese
    Poruke
    4.291
    Reputaciona moć
    84

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    teski supljak.

    mozda si mislio reci da nisu samo srbi seljeni u te krajeve (vidim da ima hrvatskih prezimena).u to vrijeme navedeni gradovi nisu vidili srbije,a u slucaju da se radi o srpskim izbjeglicama,pa preselili tamo,zasto bi davali imena gradova koji nemaju veze sa srbijom (zasto ne neki grad iz srbije,odakle su izbjegli???) uz epitet nova srbija......mozda sam sam sebi dao odgovor

    vukovar,slankamen,sombor,varazdin,subotica,zemun hahaha

  12. #12
    Primećen član
    Učlanjen
    25.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    610
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Citat Original postavio Dragan_srbcg Pogledaj poruku
    Znas li mozda kako se zove ta Srpska cetvrt.?
    Ne znam ali probaj naći na netu ako saznam napisaću.

  13. #13
    Primećen član
    Učlanjen
    25.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    610
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Citat Original postavio čvrsnica Pogledaj poruku
    teski supljak.

    mozda si mislio reci da nisu samo srbi seljeni u te krajeve (vidim da ima hrvatskih prezimena).u to vrijeme navedeni gradovi nisu vidili srbije,a u slucaju da se radi o srpskim izbjeglicama,pa preselili tamo,zasto bi davali imena gradova koji nemaju veze sa srbijom (zasto ne neki grad iz srbije,odakle su izbjegli???) uz epitet nova srbija......mozda sam sam sebi dao odgovor

    vukovar,slankamen,sombor,varazdin,subotica,zemun hahaha
    Čvrsnice ovim svojim postovima samo iskazuješ svoje neznanje i komplekse.
    To što je bilo i Hrvata kao i ostalih naroda u ruskom izbeglištvu ne znači da Srba tamo nije bilo.Srbi su u ruskom izbeglištvu bili mnogo brojniji od Hrvata e sad što ta činjenica tebi toliko smeta nemam pojma.
    Što se toponima tiče ima ih i te kako i to onih iz Šumadije,Južne Srbije i Kosova ako ti to nešto znači.
    Srbi su isto tako dolazili i iz Slankamena,Sombora,Varaždinskog generalata,Subotice i Zemuna (velika slova prijatelju) pa su tako davali imena i tih mesta.
    Ne bi bilo loše da pročitaš i Seobe od Miloša Crnjanskog dobra je to knjiga a i dosta govori o tom vremenu zanimljiva je možda će ti se svideti.

  14. #14
    Primećen član
    Učlanjen
    25.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    610
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    ТРАГ СРБА У РУСКОМ ЦАРСТВУ


    Обележавање 250. годишњице сеобе Срба у Руско царство половином 18. века, у организацији Филозофског факултета у Новом Саду и Музеја Војводине, веома је значајан културно--историјски догађај. Омогућава да се већ позната сазнања о овим кретањима прикажу у новој светлости и допуне новим чињеницама о збивањима која су била тесно повезана са многим догађањима тога времена на ширим европским просторима. Циљ овог осврта је да, у оквиру тог процеса, скрене пажњу на неке узроке сеобе Срба у Руско царство, укаже на њихов начин живота у новој постојбини и позабави се узроцима и последицама губљења српског етничког идентитета на ондашњим руским просторима. О узроцима сеобе Срба и Црногораца у Руско царство током 18. века постоји релативно обимна литература. У новије време њу допуњавају два значајна дела. Реч је о свеобухватној синтези проф. др Љубомира Церовића Срби у Украјини (Нови Сад, 2002) и импозантном подухвату проф. др Душана Мартиновића Генерали из Црне Горе у руској војсци (Подгорица, 2002).1

    У постојећој литератури се сеобе Срба у Руско царство углавном проматрају као део једног ширег етничког померања Срба и Црногораца које непрекидно тече од продора Турака у XИВ веку на Балканско полуострво и у континуитету, са мање или више интензитета, на ширем плану траје и до наших дана. Организовано усељавање Срба у Руско царство отпочело је у првом деценијама 18. века као последица историјских догађаја у Панонији и на Балканском полуострву. Још за време Петра Великог, као што се зна, у Русији је основано насеље Срба који су дошли из ондашње Аустрије. Од тих Срба, касније (1727), у време царице Ане организован је српски хусарски (коњички) пук. Али, своју кулминацију српска усељавања у Руско царство, добијају тек оснивањем српских војничких заједница Нове Сербије под руководством Јована Хорвата (1751) и Славјаносербие (1752) под руководством Јована Шевића и Рајка Прерадовића, јужно од Кијева, у данашњој Кировоградској области.2 Сеобе Срба, некадашњих Граничара из Војводине, у Руско царство, односно на данашње украјинске просторе, које су уследиле средином 18. века, по масовности и последицама, представљају највеће миграционо по¬ме¬ре¬ње српског становништва после Велике сeобе Срба 1690. године.3 Сеобе о којима је овде реч биле су прoузроковане незадовољством Срба Гра¬ни¬ча¬ра због укидања (1741) Поморишке и Потишке војне крајине, које је бечки двор до¬де¬лио угар¬ском племству и створио простор за насељавање мађарског становништва у овим пределима. Србе Граничаре из Аустрије и Угарске Русија је примила, као што се у грамоти царице Јелисавете види због тога што су племићи, Српска књижевна задруга, Београд, 1954. Ј. Н. Томић, Срби у великој сеоби, Просвета-Баштина, Београд, 1990. Сл. Гавриловић, Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (15–19. век), Филип Ви¬шњић, Београд, 1993. М. Црњански, Сеобе и Друга књига сеоба, Београд, 1990. М. Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Српски етнографски зборник, књ. 26, Насеља..., књ. 14, Бе¬о¬град, 1923. Ђ. Пејовић, Исељавање Црногораца у 19. вијеку, Титоград, 1962. М. Барјактаровић, О Србима одсељеним у Русију, Новопазарски зборник, бр. 26, Нови Пазар, 2002. М. Барјактаровић, Судбина одсељених Срба у Укра¬ји¬ну, Зборник радова Етнографског института СА¬НУ, књ. 5, Београд, 1971. Љ. Церовић, Срби у Украјини, Нови Сад, 2002. Д. Мартиновић, Гeнерали из Црне Горе у руској војсци, ЦИД, Подгорица, 2002. В. Д. Ђа¬чен¬ко, Антропологическиј склад украинского народу, Киив, 1962. В. И. Науyко, Географические размешчение народов в УС¬СР, Киив, 1965. они Русију доживљавали као своју земљу, што је тај православни српски народ с Русима једне вере и што према Русима осећа нарочиту љубав и што су од Марије Терезије добили разрешење од њеног поданства.4 Овоме се придружује и сазнање да су Срби Граничари искусни ратници и заклети непријатељи Турака који су им запосели домовину.
    Poslednji put ažurirao/la Wotan : 29.05.2009. u 13:27

  15. #15
    Primećen član
    Učlanjen
    25.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    610
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Сазнања о којима је напред реч утицала су да руске власти Србе Граничаре населе по јужним пределима Руског царства које су угрожавали осман¬ски Турци и кримски Татари. У тим просторима који раније нису били наcтањени Срби су изградили војне објекте и цивилна насеља која су међусобно повезали саобраћајницама, организовали у њима привреду, трговину, занатство, култивисали земљу и развили пољопривреду и сточарство. Поставили су темељ за развој овог дела Малорусије, односно данашње Украјине, у чиjем су даљем просперитету учествовали и њихови потомци.5 Привилегије које су Нова Србија и Славеносербија имале у по¬етку као граничарске области нису се могле дуго одржати. Нивелација са околином отпочела је преко комуникација са државном управом. Уз изградњу насеља, поред шанчева, грађене су у њима и цркве у којима су служили само руски свештеници. Омладину су по школама васпитавали руски учитељи. Руски језик је све више био у употреби. Отпочело је постепено усељавање Руса и Малоруса (Украјинаца). После постојања нешто више од једне деценије уки¬ну¬те су административно (1764) Нова Сербија и Славеносербиа. Губљење етничког идентитета Срба Граничара отпочело је, скоро спонтано, као последица прилагођавања новој средини. Губила се постепено српска етничка хомогеност и разводњавала се у све бројнијој руско украјинској средини. Отпочео је про¬цес ненаметнуте спонтане, тихе, асимилације. Уз губљење народне ношње, као спољног обележја, процес асимилације је допуњавао заједнички словенски језик, припадност православној религији у којој је утемељење у српском светосављу уступило место руском православном кодексу. Наставу у школама, од основног до високошколског образовања, водили су Руси па је и то доприносило процесу етничке хомогенизације јер енклаве нису освежаване новим досељеницима нити је било могућности за поучавање на српском језику у званичним установама. Жи¬вот у мешовитим браковима кроз женидбу и удадбу доприносио је такође процесу етничке хомогенизације. Хомогенизација је тихо и неосетно вршена и уз укључивање у поједине привредне делатности (занати, трговина и друго). Етничкој хомогенизацији умногоме је допринела сједињавање српских и руских војних јединица по¬сле укидања Нове Сербие и Славеносербие 1764. године. Губљењу етничког идентитета умногоме су доприносили и српски официри који су, по правилу као искусни војници, заузимали високе положаје у руској војсци и за то добијали висока друштвена и државна признања. По престанку војне службе официри срп¬ског по¬ре¬кла су се повлачили на своја добра која су, уз племићке титуле, добијали за ратне заслуге и насељавали се углавном на просторима Јужне Русије где су, имитирајући живот руских племића, на руски начин рас¬ко¬шно жи¬ве¬ли па се већ њихова прва генерација потомака осећала Русима и лагано заборављала на своје српско порекло.6 Слично је било и са другим официрима српског порекла, обичним војницима, цивилним до¬се¬ље¬ни¬ци¬ма и њи¬хо¬вим породицама, које су већ у првој генерацији, заједно са заборављањем српског језика, обичаја славе и светосавља, нестајале без трага у широком руском и малоруском етничком мору или су се пре¬та¬па¬ли и у друге етничке заједнице, Молдавце, на пример.7 Етничка историја многих народа, па и српског, потврђује да становништво никада не ишчезава са одређене територије а да на неки начин у народу у ко¬ји се ута¬па не оста¬ви део сво¬је кул¬ту¬ре по ко¬јој оста¬је трај¬но пре¬по¬зна¬тљив. Та¬ко је и са Ср¬би¬ма ко¬ји су се сре¬ди¬ном 18. ве¬ка до¬се¬ли¬ли у Ру¬ско цар¬ство. Ако ни¬шта дру¬го, упр¬кос све¬му, одр¬жа¬ла су се етничка имена8 као и имена неких насеља која су Срби Граничари својевремено били основали.Научне чињенице о којима је напред реч сликовито је читаоцу приближио Милош Црњански у познатом делу Сеобе... речима: „Сви они који су се иселили, да избегну иго паорства у Аустрији, гинули су и умирали, и сахрањивани, безимени у руску земљу, између осталог помиње „по презименима“ насеља: Вукотићево, Ду¬ша¬но¬ви¬ће¬во, Лазаревићево, Љубовићево, Војнновићево, Текелино, Рашковићево; по „личним именима“: Васино, Тодорово, Аврамово, Адамово; „по крајевима“: Ердељево, Требињско и друга. коју је убрзо преплавио опет ру¬ски на¬род. Они су после ратова рили земљу на Ингулу, на Донецу да би исхранили своју децу и испунили вољу, Божју, да се живот настави“. „Ти паори, каже Црњански даље, међутим, који су своје кости посејали у зе¬мљу ко¬ју су Новом Сервијом назвали, записали су имена својих села, која су у срцу носили. На географској карти Русије, и Европе за вечност! Међу њима су: Сомбор, Мошорин, Чанад, Надлак, Печка, Глоговац, Павлиш, Сен¬то¬маш, Сента, Кањижа, Мартонош, Бечеј, Суботица, Панчево, Земун, Чонград, Вуковар, Вршац, Сланкамен, Ковин. То пише на росијским картама до 19. века! Али, после тога и та имена места лагано нестају и са¬мо по¬не¬ко од њих пркоси времену и сведочи да су их Срби својевремено основали и у њима живели“.9 Остала су, дакле, нека имена која су Срби дали шанчевима и обележили стотинак насеља у којима је својевремено живело преко 50.000 Ср¬ба.10

    Етничко раслојавање Срба који су се доселили средином 18. века у Руско царство отпочело је одмах по усељавању и било је углавном завршено до почетка 19. века. Остала су нека породична име¬на, називи неких насеља и релативно оскудни историјски документи, једини сведоци који подсећају да су овде некада живели Срби којих од почетка 19. века на овим просторима више нема.
    Етничко раслојавање Срба који су се доселили средином 18. века у Руско царство отпочело је одмах по усељавању и било је углавном завршено до почетка 19. века. Остала су нека породична имена, на¬зи¬ви не¬ких насе¬ља и релативно оскуд¬ни историјски документи, једини сведоци који подсећају да су овде нексда живели Срби којих од почетка 19. века на овим просторима више нема.
    Poslednji put ažurirao/la Wotan : 29.05.2009. u 13:56

  16. #16
    Buduća legenda Hellen (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2004.
    Pol
    ženski
    Poruke
    30.131
    Reputaciona moć
    921

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Citat Original postavio čvrsnica Pogledaj poruku
    teski supljak.

    mozda si mislio reci da nisu samo srbi seljeni u te krajeve (vidim da ima hrvatskih prezimena).u to vrijeme navedeni gradovi nisu vidili srbije,a u slucaju da se radi o srpskim izbjeglicama,pa preselili tamo,zasto bi davali imena gradova koji nemaju veze sa srbijom (zasto ne neki grad iz srbije,odakle su izbjegli???) uz epitet nova srbija......mozda sam sam sebi dao odgovor

    vukovar,slankamen,sombor,varazdin,subotica,zemun hahaha

    О, Боже!

    То је једини коментар који могу да дам на овакво непознавање историје....
    Мене би било срамота да пишем о нчему о чему немам ни најблажу представу... А макар Гугл је доступан свима, ако већ библиотеке нису....

  17. #17
    Buduća legenda Hellen (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2004.
    Pol
    ženski
    Poruke
    30.131
    Reputaciona moć
    921

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Citat Original postavio Wotan Pogledaj poruku
    Čvrsnice ovim svojim postovima samo iskazuješ svoje neznanje i komplekse.
    To što je bilo i Hrvata kao i ostalih naroda u ruskom izbeglištvu ne znači da Srba tamo nije bilo.Srbi su u ruskom izbeglištvu bili mnogo brojniji od Hrvata e sad što ta činjenica tebi toliko smeta nemam pojma.
    Što se toponima tiče ima ih i te kako i to onih iz Šumadije,Južne Srbije i Kosova ako ti to nešto znači.
    Srbi su isto tako dolazili i iz Slankamena,Sombora,Varaždinskog generalata,Subotice i Zemuna (velika slova prijatelju) pa su tako davali imena i tih mesta.
    Ne bi bilo loše da pročitaš i Seobe od Miloša Crnjanskog dobra je to knjiga a i dosta govori o tom vremenu zanimljiva je možda će ti se svideti.
    Ако смем само мало да те исправим: то није било избеглиштво, него сеоба. Они тада нису бежали од неких ратних дејстава нити су били протеривани.

  18. #18
    Primećen član
    Učlanjen
    25.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    610
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Citat Original postavio Hellen Pogledaj poruku
    Ако смем само мало да те исправим: то није било избеглиштво, него сеоба. Они тада нису бежали од неких ратних дејстава нити су били протеривани.
    Pa mnogi i jesu bili proterivani od strane austrougarskih vlasti i to oni viđeniji ali i ostali narod je isto tako bio proganjan i proterivan zbog nepristajanja na one reforme.Tek kasnije su vlasti zabranile iseljavanje u Rusiju ,a i teško mi je bilo napisati seoba u ovom kontekstu mislim - ruskom izbeglištvu

  19. #19
    Primećen član
    Učlanjen
    25.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    610
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Нова Сербија
    Сплет различитих околности претходио је сеобама Срба из Војне границе половином 18. века у Украјину, која се налазила у саставу Руског царства.
    Губећи из дана у дан поверење у бечки двор, не желећи да дођу на власт угарског племства, изложени прогонима сваке врсте, пре свега однарођавању, Срби су у православној словенској Русији видели "обећану земљу", у којој ће наћи заштиту и нови завичај.
    Интересовање Русије за православно и словенско становништво на балканско-панонском простору имало је у основи, сем емотивних, и стратешко-политичке разлоге који су били у функцији остваривања интереса на југу Европе. Поред ових разлога, Срби су, као организовани ратнички народ, били погодни за обезбеђивање јужних граница Русије према Турцима и Татарима, односно за остваривање давнашње жеље ове моћне царевине да избије на обале Црног мора.
    Идеја о сеоби Срба у Русију јавила се у годинама које су уследиле после Велике сеобе. Прве исцрпније вести о Србима у јужној Угарској послао је царском руском двору кнез Прокопије Богданович Возњицин, руски посланик у Бечу, представник Русије на преговорима о закључивању мира између хришћанске коалиције и Турске, у Карловцима 1699. године. Тада је боравио у неколико манастира на Фрушкој гори, где је сазнао о жељама Срба.
    У време Ракоцијевог устанка (1703-1711), када су Срби као народ били егзистенцијално угрожени, њихови представници почињу да се обраћају руском цару, тражећи да их прими под своје окриље. Појединци су почели да одлазе у Санкт Петербург како би цару изложили своје жеље и захтеве. Тако је већ 1704. године Пана Божић, обрштар из Титела, отишао у Русију да замоли цара Петра Великог да Србе прими за своје поданике. Срби су, истиче Божић, "увек на служби против муслимана без сваке плате и требовања за једино православље".
    Када је Петар Велики почео 1710. године припреме за рат против Турске, Јован Текелијам, обрштар Поморишке границе из Арада, и Вулин Илић, обрштар Потиске границе из Сегедина, послали су писмо Петру Великом у којем га моле "да помисли и о њиховој српској земљи". Са своје стране они нестрпљиво чекају "да пожуре службом својом за свога православнога цара". Ова двојица су 1712. године, заједно са својим врховним обрштаром Мојсијем Рашковићем, руском цару понудили да са 10.000 граничара заједно крену на Турке. То је било у складу са позивом руског цара, упућеном свим хришћанима да се укључе у рат који су Руси повели против турака и Татара. Упркос свим позивима, одзив Срба није био велик, мада је у саставу руске војске био и један српски одред, којим је командовао капетан Јован Албанез.
    Да би се подстакло досељавање Срба у Русију, основана је посебна царска комисија са широким овлашћењима, што је подразумевало све послове од врбовања, преко прихватања и смештаја досељеника на посебно одређена места, организовања насеља и њиховог укључивања у војно-територијални систем, до обезбеђивања насеља и њиховог укључивања у војно-територијални систем, до обезбеђивања финансијских средстава за ту намену. Руски цар Петар Велики је 1723. године упутио Јоана Албанеза у српске земље, мислећи на Војну границу у Потисју и Поморишју. Тада му је дао Позивну грамоту, којом се обратио свима који су били спремни да ступе у руску службу изражавајући решеност да формирају неколико коњичких пукова састављених од Срба.
    Позивна грамота и акција Јована Албанеза дали су одређене резултате. Тако се 1724. године на подручју Украјине доселило око хиљаду Срба; формирана је Српска команда, која је 1727. године преформирана у Српски хусарски пук. После повратка из рата против Персије, пук је размештен између тврђава Тора и Линије, а српским војницима обезбеђена је земља за обраду. Српски хусарски пук организован је на начин који је много подсећао на систем Војне границе у Аустрији.
    Следећи талас досељавања Срба на подручју Украјине уследио је 1747. године, када су дошли српски граничари из Поморишја на челу са Петром Текелијом, који је постао командант Српског хусарског пука, добивши велика признања од руског царског двора.
    Пјотр Аврамович, како су Руси звали Петра Поповића Текелију, пронео је породично име од Немачке до Кавказа.
    Међу Србима који су се у 18. веку одселили у Русију, Петар Текелија досегао је највиши чин и остварио блиставу војничку каријеру. У војну историју Русије је ушао половином 18. века и остао до данас. Унук Јована и син Ранка Текелије, заповедника Поморишке границе, рођен је 1720. године у Араду. Као 21-годишњи младић одлази на бојиште у време када је беснео рат за наслеђе аустријског престола. Уместо оца, предводио је арадску компанију. После седам година вратио се у Арад славом овенчан. Овде се повела расправа између оца и сина о томе ко ће командовати Компанијом у миру. Пошто је био истиснут, затражио је и добио "отпуст из аустријске службе" и отишао у Русију, где је примљен са поручничким чином.
    По доласку у Русију укључен је у састав Српског хусарског пука. После неколико година, 1751. добио је чин капетана. До тог времена одлазио је више пута у завичај у Поморишје да врбује развојачене граничаре да пређу у Русију. Као "поузданик" руског цара, Текелија је био прогањан од аустријских власти, које су му на крају ускратиле гостопримство.
    Нове војне успехе Текелија је постигао у руско-турском рату, који је отпочео 1757. године. У бици код Колиме био је тешко рањен. За заслуге у овом рату добио је чин потпуковника.
    У руско-пруском рату главнокомандујући фелдмаршал Салтиков поверио је Петру Текелији команду над посебним "летећим одредом". У овом рату Текелија се истакао у бици за Берлин. У извештају генерала Чернигова је забележено: "Потпуковник Текелија са Српским пуком и Козацима, храбро је напао непријатеља о чему сведочи хиљаду заробљених". Од Врховне команде тражио је да буде награђен вишим чином. Пуковнички чин је добио приликом освајања Толберга, који је заузео Српски хусарски пук.
    По завршетку Седмогодишњег рата 1763. године у коме се истакао, Петар Текелија је постао командант Српског хусарског пука. На челу ове јединице био је и у време када су руске снаге интервенисале у Пољској 1767. године. За "разборито командовање" Војна колегија га је унапредила у чин бригадира.
    У новом руско-турском рату 1768. године посебно се истакао у бици код Хотина, када је извршен продор преко Дњестра.
    Нове победе постигао је у Фокшану у Молдавији и Браили на Дунаву. После битке код Рјабаја Могиле, у којој се Текелија истакао, главнокомандујући Румјанцев, у рапорту царици, посебно истиче његов допринос победи. За заслуге у бици код Когула 1770. године добио је Орден Свете Ане И степена и унапређен је у чин генерал-мајора. На крају рата, 1774. године постаје генерал-пуковник и добија Орден Светог Георгија. Постављен је за војног команданта Новоросијског краја.
    Устанак Јемељана Пугачова (1773-1775) усталасао је редове Козака и актуелизовао њихово питање. Реч је била о њиховом положају у Запорошкој Сечи. Пошто је централно утврђење Сеч опколио са јаким војним снагама, Текелија је сазвао скуп запорошких старешина и прочитао им Манифест царице Катарине II о укидању Запорошке Сече у Украјини. Првобитно јединствено негодовање Козака претворило се у међусобне поделе, да би се, на крају, помирили са судбином. Текелија је захваљујући свом богатом војно-дипломатском искуству успео да развојачи Запорошку Сечу "без проливања и једне капи крви". Ово је утрло пут организованој државној колонизацији и успостављању царске власти на овом немирном подручју.
    У знак признања за умиривање Козака, Петар Текелија је од царице Катарине II добио Орден Светог Александра Невског . Нешто касније унапређен је у чин генерал-аншафа и постављен за команданта посебне армије од 18.000 људи, чији је задатак био да штити државне границе на обалама Црног мора.
    На немирној руско-турској граници 1778. године поново је дошло до рата. Под командом кнеза Потемкина налазили су се Кримски корпус Суворова и Кавкаски корпус Текелије.
    Усред ратног похода Текелија је несрећно пао с коња и тада је тешко повређен. Тиме је његова војничка каријера дефинитивно била завршена.
    После пензионисања Петар Текелија се повукао у Новомиргород, "шанац који су пре три и по деценије населили његови земљаци из Цесарије". био је веома богат. На његовом имању радило је око пет хиљада људи. Почетком 1792. године, "својим славним делима и животу, конце постави. Јуначки обучен, на канабету седећи смерти је у очи погледао и умрео".
    Poslednji put ažurirao/la Wotan : 29.05.2009. u 15:37

  20. #20
    Primećen član
    Učlanjen
    25.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    610
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Потиска и Поморишка граница укинуте су 1741. године. Тада је питање сеобе Срба у Русију још више актуелизовано. Ово је подстицала и пропаганда коју су водили Срби у служби руског цара и конзуларни представници Русије у Бечу. По том задатку међу граничаре у Поморишју и Потисју долазили су поред поручника Петра Текелије и капетани Гаврило и Димитрије Перић. Поморишци, који су били најупорнији у жељама да се иселе у Русију, обратили су се руском посланику у Бечу грофу Бестужеву и замолили га да посредује код цара да их прими "због њихове храбрости, благочестија, сродства и неизмерне преданости руском цару". Извештавајући о овој молби руску царицу Јелисавету, Бестужев је нагласио: "Када је ствар дошла дотле, да бечки двор својевољно себе лишава храбре српске војске, то нам остаје да се прижељно постарамо да је придобијемо за себе".
    Прву групу, са око 4.000 људи, из Поморишја и Потисја, али и других српских крајева, повео је у Украјину, другом половином септембра 1751. године, пуковник Јован Хорват. Претходно је на предлог Дворског ратног савета од царице Марије Терезије добио "отпуст из војске", као и пасоше за официре које је повео. Граничари су преко Токаја стигли у Кијев 10. октобра 1751. године.
    Вођа сеобе Јован Хорват је крајем 1751. године дошао у Санкт Петербург, где је уручио молбу царици Јелисавети Петровној да Србима дозволи да се населе на територији Руског царства. После краћег времена, 24. новембра 1751. године издат је Указ царице Јелисавете "О примању у поданство Срба који желе да се населе у Русију и служе у посебним пуковима и одређивању на граници према турској страни погодних места за насељавање, о одређивању плате коњици према платама у хусарским пуковима и подређивању тих пукова Војној колегији". У Указу је још истакнуто да је жеља српских досељеника да живе и служе у држави исте вере, блиске по духу, традицији и језику. Нису наведени никакви други разлози, нити је поменуто незадовољство српских граничара изазвано развојачењем Потиске и Поморишке границе. У царичином указу је стајало: "И пошто насељавање тог народа који први пут долази у нашу царевину, како за нашу војну службу, тако и за умножавање станишта у пустим местима, никако другачије до врло корисно може бити, ми смо, премилостиво изражавајући нашу спремност да прихватимо тај народ указом од 13. јула ове године, нашем посланику грофу Бестужеву Рјумину наредили да поменутог пуковника Хорвата обавести да смо дали нашу царску сагласност, да ћемо не само њега и официре, него и све друге припаднике српског народа који пожеле да дођу у нашу царевину, све њих, као људе са којима нас веже иста вера, у службу и поданство наше примити".
    Основна намера, изречена у Указу, била је да се досељеницима пружи сва могућа помоћ, "како би се, уживајући нашу царску милост, могли на најбољи начин, а својим породицама усталити на новом месту, тако да тај новопридошли у нашу царевину народ не само не буде разочаран и гурнут другима, већ да показаном добром вољом и користима од нашег поданства и верности буде привучен да у још већем броју дође и насели наше крајеве".
    Неколико дана касније уследио је Указ Сената под називом "О насељавању на руским границама српских досељеника". У Указу се наводи да Срби треба да буду "погранична милиција", као што су били и на аустријској граници. Држава се обавезала да ће за досељенике издвојити земљу погодну за обрађивање и пружити им помоћ у грађевинском материјалу. Све остало су граничари морали да обезбеђују сами. Исто тако, Сенат је дозволио српским досељеницима да могу "да граде цркве у својим насељима и да о томе обавештавају Свети синод, а свештеницима, само оним при пуковима, обезбеђује се плата према платама у хусарским пуковима. Остале свештенике при црквама саграђеним у одређеним насељима, као и школе, уколико им буду потребне, досељеници морају издржавати о свом трошку". На тај начин, Руска држава је питање школовања српске деце на матерњем језику као и вероисповести препустила искључиво досељеницима, не обезбеђујући им финансирање.
    Српски досељеници нису подизали сопствене школе, али су дизали цркве. било их је тридесетак, а налазиле су се под јурисдикцијом Кијевске митрополије Руске православне цркве. Касније су биле прикључене Перејенославеноборипољско ј епархији. У Новој Сербији је био подигнут и српски манастир. За архимандрита је био одређен калуђер Софроније, који је избегао из Србије. Било је покушаја да се оснује српска епархија. Чак је за епископа предвиђен Симеон Кончаревић. Од тога се ипак одустало, јер је на овом подручју била организована Руска православна црква. Сматрало се да две православне цркве на истом подручју нису потребне.
    Остварујући царску повељу, Сенат је 11. јануара 1752. године издао Даровну повељу генерал-мајору Јовану Хорвату о оснивању два хусарска и два пандурска пука, о подели земље, давању плата, привилегија и права, као и о додељивању имена овом подручју - Нова Сербија, док је новоподигнуто утврђење добило назив Света Јелисавета, из којег се развио Јелисаветград. Убрзо је, 3. фебруара 1752. године, уследила Инструкција Сената која је носила назив "О насељавању у задњепровским местима Срба и других народа који су дошли са генерал-мајором Хорватом". Инструкцијом Сената било је регулисано и пребацивање Срба из Кијева у места њиховог сталног смештаја, односно на територију Нове Сербије.
    У новој постојбини Срби су се населили источно од буга и Сухиње, од Дњепра према истоку, а јужно од линије која спаја ушће Виса у Сухињу, на истоку до ушћа Тјасмина у Дњепар. Била је то територија Нове Сербије. Настала су следећа насеља: Надлак, Печка, Јенопоље, Павлиш, Глоговац, Шајтин, Семлак, Цубиљ, Цибуљево, Варадин, Панчево, Вршац, Владимировац, Кањижа, Сента, Бечеј, Турија, Надлај, Мартонош, Моширин, Чонград, Фелдвар, Бешка, Митровица, Вуковар, Косовка, Иванковци, Суботица.
    Заповедник је постао генерал-мајор Јован Хорват. У саставу команде су се налазили потпуковници Јован Чарнојевић, Михајло Продановић и Михајло Хорват, мајори Никола Чорба и Јосиф Денаро, капетани Јосиф Цветановић, Максим Вујић, Јован Михок, Лазар Серезлија и Лука Поповић.

  21. #21
    Primećen član
    Učlanjen
    25.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    610
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Славјаносербија
    За све то време становништво које је остало у Поморишју припремало се за масовни покрет у Русију, на подручје данашње Украјине. Ситуација је постала крајње критична. Запретила је опасност да читава Војна граница опусти. Командант Баната генерал-мајор Карл Леополд фон Енгелсхофен, да би одржао ред, морао је да позове у помоћ одред оклопника. Царица Марија Терезија је издала наредбе жупанијским властима да обзирније поступају са граничарима, док је српском народу упутила проглас у којем је саопштила да ће они који желе да остану у статусу граничара морати да се преселе на подручје Баната, где ће три године бити ослобођени од плаћања дажбина. У исто време, царица је издала Казнени патент уперен против агената који су наговарали Србе на сеобу. На темељу његових одредаба предвиђено је да агенти и њихови јатаци могу бити ухапшени и предати суду. У случају доказане кривице чекала их је смртна казна. Србима је било изричито забрањено да примају или траже ратну или цивилну службу страних сила.
    Уместо да се ситуација смирује, она се све више компликовала. Тако су коморске власти биле против било каквог компромиса, а истрајавале су у намери да се Срби иселе на нову границу на Дунаву, или да потпадну под жупанијску власт. Колика је била одлучност Срба да се селе и колико је било незадовољство аустријском управом и одбојност према укључивању у угарске жупаније, најбоље сведочи податак да су они били спремни да, уколико не добију отпуснице, пређу у Турску, "јер им тамо веру не дирају".
    Бечки двор је известио руску царицу Јелисавету Петровну како се међу Србима "развило криво мишљење да су они слободан народ и да могу ићи куда хоће". Даље је наглашено: "Код њих се јавила непослушност према царским наредбама а зло је толико нарасло да су ради његовог сузбијања били присиљени да употребе присилна средства".
    У покушају спречавања преосталих граничара да се одселе у Русију умешао се и карловачки митрополит Павле Ненадовић, молећи царицу Марију Терезију да са своје стране све учини не би ли приволела његове вернике да одустану од сеобе.
    Годину дана после прве сеобе Срба у Русију, уследила је нова 1752. године, под вођством пуковника Јована Шевића и потпуковника Рајка Прерадовића.
    На том путу српски народ је преживљавао праву драму, коју је Милош Црњански дочарао у Сеобама: "Те јесени године 1752, последњи транспорти оних, који су се селили у Русију, пролазили су кроз хунгарску земљу и прелазили Тису, као што сербски сватови и сербски погреби иду". Све се то одвијало "уз лелек и смех, уз плач и кукњаву и смејурију. Водили су их официри, као пре у рат, а бројала их је, и јављала у Кијев, росијска мисија у Токају. само нити је ко имена њихова знао, нити ко иде, а ко остаје, ни ко се креће, ни ко задржава. Него су личили на олују и поплаву".
    Колоне српских граничара стигле су у Кијев "месеца декемврија године 1752". Били су импресионирани његовим сјајем. Ово њихово расположење описао је Милош Црњански: "После оних колиба и росијских стражара, са кровом од сламе, под којима је ноћио, на путу, за Кијев, на брегу, тврђаве, цркве, рађевине горње вароши, чиниле су се, трептаве, као нека росијска царска круна, која се, у то доба, међу тим отпуштеним официрима, замишљала, сва у драгом камењу. Софијска катедрала, Андријевска црква, Печерска лавра, Златна капија, у снегу, на брду, учинише се тим досељеницима, првих дана, као грађевине, не људских руку, него као да их је нека луда уобразиља градила, у снегу и леду".
    Царица Јелисавета Петровна је 17. маја 1753. године донела одлуку којом је одредила да се српски граничари населе од Бахмута до Лугања, према Дону. Све олакшице и привилегије које су годину и по дана раније добили досељеници у Новој Сербији биле су потврђене и за оне којима је наложено да се населе у област која је названа Славјаносербија. То је потврђено и указом од 21. маја 1753. године. Насељавање српских граничара у Славјаносербију, са седиштем у Славјаносербску, одвијало се по плану израђеном за размештање српских досељеника у Новој Сербији. Штаб се налазио у тврђави Луганску, коју су Срби подигли 1755. године.
    За разлику од досељеника у Нову Сербију, они који су пристизали у Славјаносербију били су припадници разних народа. Поред већинских Срба, доселили су се и Бугари, Власи, Цинцари и Грци.
    Командант је био генерал-мајор Јован Шевић. У руководству су били и виши мајор Петар Шевић, капетан Симеон Пишчевић, Иван Миоковић, Стеван Сабов, Игњат Миоковић, Ђорђе Премић и Константин Јузбаша. У команди пуковника Рајка Прерадовића били су потпуковник Максим Зорић, капетан Иванишевић и други.
    Живот у Славјаносербији је у својим "Мемоарима" описао Симеон Пишчевић, капетан једне од граничарских рота.
    Симеон Пишчевић потиче из старе српске племићке породице пореклом из Паштровића. Отац Стефан био је капетан и заповедник Шида. Родитељи су се трудили да га "што боље упуте у науке". Већ у петој години научио је да чита и пише на матерњем језику.
    Када је навршио осам година, родитељи су га одвели у Петроварадински Шанац (Нови Сад), где му је ујак, виши капетан Секула Витковић, управо примио команду над пуком Земаљске милиције. Овде је, у Латинској школи, учио матерњи и латински језик.
    Убрзо је ујак, по службеној потреби, отишао у Беч, па је повео младог Симеона да учи немачки језик и друге науке. О томе Пишчевић каже: "Учио сам аритметику, а почео се и у геометрији сналазити". У Бечу је остао три године.
    По повратку у завичај, отац га је одвео у Сегедин, с намером да га упише у Пијаристичку гимназију. Овде је обавештен да сем католика не примају ученике других вера. Зато је остао у приватном пансиону годину и по дана, учећи немачки језик.
    После Сегедина, отац га је одвео у Осијек, у канцеларију врховног заповедника, маркиза де Гвадањија, "ради изучавања судске и војне администрације, на немачком језику". То је учинио због тога "што ми Срби, већ по својој природи, немамо ни на шта друго толико склоности, колико за војну струку".
    У рату за наслеђе аустријског престола граничари су 1744. године упућени на фронт на Рајну. Нашли су се у саставу Подунавског пука, којим је командовао мајор Вук Исаковић.Као писар у његовом штабу, млади Пишчевић је видео и забележио многе догађаје.
    Када су се вратили из рата, "милитаре" је очекивало непријатно изненађење. Управо у то време, Дворски ратни савет је донео одлуку о распуштању Земаљске милиције и на подручју Подунавско-славонске границе.
    Непоколебљиво решен да иде у Русију, после неколико година Пишчевић се упутио у Темишвар, генералу Енгелсхофену. Он је, као војни гувернер Баната, чија се надлежност протезала и на подручје Подунавља и Славоније, био задужен да распореди "милитаре" у јединице на ново подручје Војне границе.
    У "Мемоарима" Пишчевић каже да га је Енгелсхофен покушао да одврати од намере да се исели у Русију, упозоравајући га да се не угледа на примере старијих, који су, огорчени на Мађаре, одлазили у Русију. Не поричући да ће Срби у Русији бити лепо примљени, нагласио је да је све то "руска политика", јер ће се Срби тамо "изгубити и преокренути, и унуци и праунуци неће знати право порекло своје", што им се у Аустрији не би догодило.
    Уважавајући речи генерала, Пишчевић је остао непоколебљив у одлуци да оде у Русију, тражећи од њега "отпуст" из аустријске војске. На крају га је и добио!
    Са "отпустом" Пишчевић је отишао пуковнику Јовану Шевићу, који је као предводник планиране сеобе, од руске царице Јелисавете Петровне добио генералски чин, с правом да додељује чинове оним официрима који ће му се придружити. Пишчевићу је доделио чин капетана.
    У "Мемоарима" Пишчевић наводи да је са породицом за Русију кренуо 24. октобра 1753. године из Петроварадина. Пролазио је кроз Сентомаш (Србобран) и Сегедин. За Токај "пут је био тежак, а киша падала сваки дан". Тамо је наишао на другачије пределе: "Од Токаја почеле су да нам се указују планине, почели су уски путеви". Пред пољском границом "ушли смо у велика брда и стене", наставља Пишчевић своје казивање о путу из завичаја у Русију. Када су сишли са планине, сместили су се у пољско село Дукљу. Одавде према Жулкви, пут је био подношљив да би поново постао "тежак и неугодан". Стигли су, после великих перипетија, у град Броди.
    По тмурном времену, на прагу зиме, Пишчевић се почео да двоуми: да ли да остане до пролећа или настави пут за Русију. Одлучио је да ипак истраје. Путовали су из дана у дан, "с највећим тешкоћама, по страшној студени, пробијајући се кроз сметове".
    Доспели су до места Хвастово. Овде су чули да су близу руске границе. Ван себе од одушевљења, Пишчевић је забележио: "Глас да је руска граница већ близу, подстакао ме је да се не задржавам, него да пожурим до жељеног циља".
    Пишчевић је хитао према Русији: "Путовали смо по хладноћи, по завејаном путу тешко се пролазило, и ја сам морао први да се пробијем, и себи правим пут. На много места су коњи и кочије просто пропадали у снег. Најзад смо по таквом злу стигли на Шељеговски прелаз".
    У Шељеговку је приспео 22. децембра 1753. године. Ишао је даље. У Кијеву 24. децембра 1753. године завршава путовање дуго два месеца.
    На подручју Славјаносербије Пишчевић је дошао августа 1754. године.
    У "Мемоарима" је оставио аутентично сведочанство о природи и животу наших граничара на тлу Украјине: "Када је настало пролеће (а у тим крајевима клима је врло блага и пролеће рано почиње)... цела та пустиња је подељена на два дела, а сваки тај део на чете или шанчеве. Обележене су границе и, поред речица, земљиште које ће се обрађивати. Планови су затим послати Војној колегији на одобрење, и док се све то није довело до краја прошло је лето и почела је дуга зима..."

  22. #22
    Primećen član
    Učlanjen
    25.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    610
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    "Господа генерали", каже даље Пишчевић, "издали су наређење и распоред куда и у који шанац који од капетана да иде. Капетанима су додељени официри, а наредбом да пођу на своја места и започну одмах изграђивати насеље. Мени је припао шанац поред реке Донеца; место се звало Рајевка. Шума ми је била близу."
    Досељеници су се нашли у сасвим другој земљи од оне коју су напустили. Пишчевић о томе каже: "Пали смо у праву и чисту пустињу и сви смо, а нарочито они поред реке Лугана, видели шта значи тежак живот. Нити смо имали где главу да склонимо, нити смо знали одакле да почнемо. Све нам је требало, а нисмо имали ништа".
    Опис насеља у Славјаносербији Пишчевић наставља речима: "Живот у нашој насеобини прве године био је као, на пример, живот несрећних бродоломаца које су морски таласи избацили на пусто острво, па се тамо хранили земљом, корењем, рибама, птицама и зверкама које улове. Тако смо пали и ми на ту голу степу, на земљиште на коме од створења света нико није живео и где се ни за какав новац ништа није могло набавити. Када је неком нешто затребало, морао је ићи по неколико дана до места где би ту ствар по високој цени најзад нашао".
    Упркос свему, тешкоће су превазиђене, о чему Пишчевић пише: "Те невоље смо имали само прве године. Касније се све поправило. С пролећа смо почели сејати жито, радити баште, гајити крупну и ситну стоку и све врсте живине и живот нам је постао лакши". Затим наставља: "Касније смо нашли пут реком Доном за Черкаск и Таганрог, пристаниште на Азовском мору у које су Грци из Цариграда довозили вино и другу робу".
    Овако је Симеон Пишчевић почео живот у украјинској земљи. Није ни слутио каква га блистава каријера очекује као будућег генерал-мајора, човека од великог поверења руског царског двора, којега су слали у деликатне дипломатске мисије.
    Три деценије после доласка у Русију, написао је "Мемоаре". Пишчевићеви унуци и праунуци нису знали српски језик и постали су Руси. Пророчански су се оствариле речи генерала Енгелсхофена, које је изговорио пред младим Пишчевићем у Темишвару, у освит сеобе Срба у Русију.
    Нова Сербија и Славјаносербија као граничарска подручја постојале су нешто више од деценије. Манифестом царице Катарине 1762. године и Указом руске владе 1764. године укинуте су Нова Сербија и Славјаносербија и укључене у састав нових губернија. Разлог се нашао у томе што су, продирањем Русије према југу, према Азовском и Црном мору, српска граничарска подручја постала излишна као што се две деценије раније десило са граничарским подручјем у Хабзбуршком царству!
    Руском царству Срби су у време постојања граница, а и по њиховом укидању, добро послужили у ратовима који су на разним странама вођени другом половином 18. века.
    Вести о Србима који су се одселили у Русију педесетих година 18. века било је и век касније, у време припрема за обележавање стогодишњице доласка Срба из завичаја у украјинске степе. О томе драгоцене податке даје писмо официра у пензији Павла Арсенијевића из Јелисаветграда, упућено патријарху Рајачићу 1852. године. У њему Арсенијевић помиње потомке знаменитих Срба који су живели на бившем подручју Нове Сербије и Славјаносербије. Тако се помињу: Хорвати, Шевиши, Прерадовићи, Стратимировићи, Кнежевићи, Вујићи, Петковићи, Аврамови, Радивојевићи, Дуке, Степанови, Живковићи, Хаџићи и други. Сем реченог, Арсенијевић даје драгоцене податке и о насељима, упркос чињеници да у већини њих у то време готово да није било Срба. Прослава за обележавање стогодишњице сеоба је припремана у Славјаносербску у Јекатеринославској губернији. Планирало се да се у овом насељу подигне споменик Јелисавети Петровној, за чије су се владавине Срби овамо населили.
    Одсечени од сопствене етничке матице, у православној и словенској средини, Срби су се убрзо претопили у Украјинце. Тако је век и по после досељавања остало само око хиљаду Срба у овом подручју Украјине. Данас припадају историји.
    Драму српског народа који се населио у Нову Сербију и Славјаносербију и за неколико деценија нестао, описао је Милош Црњански у "Сеобама": "Сви они који су се иселили, да избегну иго паорства у Аустрији, гинули су и умирали и сахрањивани безимени у руску земљу, коју је убрзо преплавио руски народ... Ти паори, међутим, који су своје кости посејали у земљу, која су је Нова Сербија назвали, засипали су имена својих села, која су у срцу носили. На географску карту Русије и Европе за вечност".

  23. #23
    Primećen član
    Učlanjen
    25.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    610
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Духовна академија у Кијеву
    Током 18. и 19. века неколико десетина Срба учило је на Духовној академији у Кијеву. Под овим именом настала је 1819. године. Израсла је из виших училишта при Кијево-печарској лаври. Први облик духовног училишта јавља се 1615. године у постојању Братске школе. Настала је у време агресивних покушаја католичке цркве да поунијати православне Украјинце. Из ове школе настала је 1632. године Кијево-могиљанска колегија, коју је основао митрополит кијевски Петро Могила. У то време било је то једино више училиште у источно-православном свету. До даљег развоја духовног образовања међу православнима у Руском царству дошло је 1701. године, када је цар Петар Велики основао Кијево-могиљанску академију. Коначно, у време цара Александра И, 1819. године, основана је Духовна академија у Кијеву.
    Највећи број српских слушалаца Кијевске академије забележен је у периоду од 1722. до 1762. године, када је овде студирало 28 Срба из разних крајева. у мањем броју, студената Срба је било све до Првог светског рата. Најчешће су били стипендисти које је школовала Српска православна црква.
    Јовану Рајићу, теологу и историчару, једном од најобразованијих Срба у 18. веку, припада почасно место међу студентима који су се школовали на Кијевској академији. Рођен 1726. у Карловцима, школовање је отпочео у руској школи у родном граду, средњу је учио у Коморану и Шопрону, да би се 1753. године уписао на Кијевску академију. Овде је изучавао аутентично учење православне цркве, неопходно Србима северно од Саве и Дунава, али и у другим крајевима, да се одбране од покушаја католичке цркве да их поунијати, чему су једнако били изложени и Украјинци. У време доласка Јована Рајића, Кијев је уживао глас другог Јерусалима. За време његових студија, на Академији су учила још два Србина: монаси Јосиф и Исаија, које је 1754. године генерал Јован Хорват ангажовао као учитеље и свештенике у Новој Сербији.
    На студијама које је завршио 1756. године, Јован Рајић је добио висока признања, као један од најбољих студената свих времена на Кијевској академији. Ово поткрепљује сведочанство које је потписао ректор Мансије Максимовић.
    Духовно и литерарно стасао на православној теолошкој и књижевној традицији Кијевске академије, Рајић се после тринаест година средњошколског и високошколског образовања вратио у Карловце. Дошао је у доба када је у српском друштву сазрело уверење да је у борби за очување националног идентитета од притисака католичке цркве неопходна писана национална историја. Тим пре што су је имали други народи у Аустријском царству, који су се у одбрани старих и изграђивању нових права позивали на своју националну прошлост.
    Због високе личне културе и широког образовања, Јован Рајић је био најпогоднија личност да одговори овом сложеном и деликатном задатку. То га је подстакло да се већ следеће, 1757. године врати у Кијев, да би студирао историју. Теоретски припремљен, креће у Свету гору и у тишини манастира Хиландара отпочиње мукотрпан рад на проучавању грађе за писање историје свог народа. Истражујући више од три деценије у разним срединама, израдио је "Историју разних словенских народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов", која је, као четворотомно издање, изашла 1794. године. Умро је 1801. године.
    Макарије Петровић, рођен 1734. у Темишвару, представљао је значајно име у православној теологији. Школу је завршио у родном граду, а по препоруци владике Висариона Павловића, почетком педесетих година 18. века, учио је на Духовној академији у Кијеву. После студија у Москви, закалуђерио се и убрзо постао архимандрит манастира у Тверу. Овде је постао ректор семинара. Важио је за великог беседника, а његови говори су постали узор руског беседништва. Највиши домет постигао је радом "Систем теологије", који је објављен на руском и латинском језику дочекавши више издања. За ово значајно дело је речено: "Логичним распоредом, јасноћом мисли и силином доказа, ова књига се уздизала од осталих свога доба". умро је 1766. године.
    Живојин Жујовић, рођен 1834, први пропагатор социјалистичке мисли у Србији, другом половином 19. века завршио је Духовну академију у Кијеву. По завршетку ове високе школе студирао је и у Санкт Петербургу, где се упознао са идејама руских револуционарних демократа, чији је предводник био Николај Гаврилович Чернишевски. Под његовим утицајем критички се односио према стварности у Србији у време династије Обреновића. За свог кратког живота дао је запажене радове из филозофије, социологије и политичке економије са аспекта учења руских револуционарних демократа. Умро је 1870. године.
    Светолик Ранковић, рођен у Моштаници 1863, завршио је крајем 19. века Духовну академију у Кијеву. По повратку у Србију био је професор Богословије у Београду. Налазио се под снажним утицајем руских писаца, посебно Лава Николајевича Толстоја и Фјодора Михаиловича Достојевског. Критички је посматрао свет око себе. Подвлачио је тамне стране друштва у доба распада патријархалног живота. Његов реализам у књижевности тежио је истини о животу и човеку, са акцентом на психолошким истраживањима. Међу делима најпознатији му је роман "Горски цар". Умро је 1899. године.

  24. #24
    Primećen član
    Učlanjen
    25.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    610
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Универзитет у Харкову
    У оснивању и у првим годинама рада Харковског универзитета, почетком 19. века, Срби су имали запажену улогу.
    У настојањима да унапреди високошколско образовање у Русији, цар Александар И Романов је одлучио да поред Московског, јединог универзитета на којем се настава изводила на руском језику, оснује универзитете у Санкт Петербургу, Казању и Харкову. Пошто су обезбеђена материјална средства и наставни кадар, Универзитет у Харкову је отпочео са радом 1803. године. Међу наставницима су се налазили и Срби.
    Анастасије Стојковић био је најпознатији међу Србима на Харковском универзитету. Рођен 1773. године у Руми, завршио је студије физике у Гетингену, стекавши докторат из филозофије. У време када су се вршиле припреме за почетак рада Универзитета у Харкову, Стојковић је управо завршио своје капитално тротомно дело "Физика".
    Припремајући "Физику", прихватио је сугестију Доситеја Обрадовића да је напише на народу разумљивом језику. "Физика" је била прво научно дело и ове области у Срба и значило је поуздан темељ потоњих природњачких студија.
    Када се одлучио да отпочне своју професорску каријеру, Стојковић је цару Александру И послао "Физику". Пошто је овај рад добио високу оцену, на предлог руског цара Стојковић је примљен за професора на Универзитет у Харкову. Већ 1805. године постао је декан Одсека физичко-математичких наука, а 1807. и ректор Харковског универзитета. За ректора је поново изабран 1811. године. Стојковић је 1813. године напустио Универзитет у Харкову. Пошто је купио велике комплексе земље у Бесарабији, отишао је у Санкт Петербург. Овде је радио као угледан научни радник, јер је још 1809. године постао дописни члан Руске академије наука. За две деценије живота у руској престоници, објавио је низ научних и стручних радова из физике, филозофије и економских наука. Године 1824. објавио је превод "Новог завета" на славеносербском језику.
    Стојковићев превод имао је своју предисторију. Наиме, по наговору Јернеја Копитара (1815) Вук Караџић је 1820. године завршио превод "Новог завјета". Библијско друштво у Русији, које је требало да превод штампа, поверило је Анастасију Стојковићу, "ученом Србину", да га рецензира. Стојковић је имао негативно мишљење о Вуковом преводу и сматрао је да би било боље да се ово дело поново преведе. Он је прихватио понуду Друштва и превео "Нови завет" на славеносербски, "с низом особина српског народног језика али и с многим славенизмима". Књига је штампана 1824. у Санкт Петербургу, а затим 1830. и 1834. године у Лајпцигу.
    Редовни члан Руске академије наука Стојковић је постао 1828. године. Умро је у Санкт Петербургу 1834. године.
    Теодор Филиповић, рођен је 1778. у Руми, био је такође професор Универзитета у Харкову. Предавао је римско право. Овде је боравио кратко време, јер је већ 1804. године напустио универзитетску каријеру. У време боравка делегације српских устаника у Харкову, на чијем се челу налазио прота Матија Ненадовић, Теодор Филиповић јој се придружио, решен да све своје способности и радну енергију посвети своме народу, који се дигао на устанак. Са устаничком делегацијом, чији је био секретар и тумач, упутио се у Санкт Петербург, да би после обављене мисије дошао у Србију.
    После формирања Правитељствујушчег совјета, на чијем се челу налазио прота Матеја, 1805. постао је његов први секретар. У Србији Теодор Филиповић је променио име у Божа Грујовића, које му је дао митрополит Стефан Стратимировић, "да га не би почем Австријанци поискали као свог поданика". Са Правитељствујушчим совјетом је 1806. године прешао у Београд. Тешко оболео 1807. године па је отишао код брата у Нови Сад, где је умро.
    О Грујовићевом деловању сведоче само фрагменти у законодавним устаничким списима, али је и то довољно да се закључи како је у устројство обновљене Србије унео своје одлично познавање савремених друштвених и правних теорија, нарочито оних које су дошле до изражаја у Француској револуцији.
    Михаило Филиповић, млађи брат Боже Грујовића, рођен 1780. у Руми, радио је на Харковском универзитету. После одласка брата, неко време је живео у Харкову, да би отишао у Београд, где је постао најпре писар Правитељствујушчег совјета, а после братове смрти и секретар овог тела.
    Глигорије Трлајић је рођен 1766. године у Молу. Студије филозофије и математике завршио је у Пешти, да би као најуспешнији студент прешао у Беч, где се бавио изучавањем римског и аустријског права. Као експерт за ове области постао је у Бечу секретар руског посланика Голицина. У Русију је прешао 1790. године где је био приватни учитељ. Оснивањем Универзитета у Санкт Петербургу 1803. године постао је професор историје на Царском педагошком институту. Када је институт постао Виша правна школа, "постао је професор енциклопедије права свију старих и садашњих народа". Приступно предавање одржао је у присуству цара Александра И. Овенчан славом, 1810. године прелази у Харков, где постаје професор права на тамошњем универзитету. Умро је 1811. године.

  25. #25
    Primećen član
    Učlanjen
    25.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    610
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: SlavenoSrbija i Nova Srbija (Carska Rusija)

    Вожд Карађорђе у Хотину
    После пропасти српског устанка 1813. године многи виђенији устаници напустили су Србију. Вожд Карађорђе је, са делом вођства устанка, избегао у манастир Фенек.
    "После дугог окапања и понижавања, којим га је бечки двор изложио", вожд Карађорђе Петровић је са породицом и у пратњи око две стотине избеглих српских устаничких породица напустио Аустрију и почетком 1815 године дошао у Санкт Петербург. На пријем код руског цара Александра И Романова чекао је пуних девет месеци. Када га је примио, руски цар га је произвео у чин генерал-мајора, одликовао Орденом Александра Невског и доделио му пензију. Међутим, није му дозволио да се врати у Србију, што је Карађорђе очекивао. Упутио га је у Хотин, на реци Дњестру, у данашњој Украјини. Руски двор је био уверен да ће на тај начин успети да са Карађорђем насели бројне избегле српске устанике са породицама у област Трансдњестровља, где би била организована Војна граница према Турској, као што је учињено пре шест деценија на подручјима Дњепра и Дона, односно у Новој Сербији и Славјаносербији.
    Украјински град Хотин у историји је познат по многим биткама, које су хришћанске војске водиле против Турака. Хотинску битку 1621. када су Пољаци поразили Турке, које је предводио султан Осман II, Иван Гундулић је опевао у "Осману". Неколико деценија касније, код овог града је 1673. године пољски краљ Јан Собјески поразио турску војску и дефинитивно јој онемогућио продор на север Европе. Хотин је у саставу Пољске остао до 1739. године, када се нашао у оквиру Руског царства. У руско-турском рату 1768. године Хотин је поново постао поприште велике битке. Овде се победом над Турцима прославио Српски хусарски пук, којим је командовао Петар Текелија. У Руском царству град је остао до 1918. године, да би до 1940. био у Румунији. Од 1940, као део Бесарабије, прикључен је СССР-у, у саставу Украјине. Хотин се данас налази у Украјини.
    У Хотину, далеко од завичаја, Карађорђе и његови сарадници проводили су дане, желећи да се врате у Србију и поново подигну устанак против Турака. У овом граду, једном од центара панхеленистичког покрета, ступају у контакте са припадницима Хетерије, који су се припремали за дизање општенародног устанка на Балканском полуострву, који би тамошње народе ослободио од вековног турског ропства.
    Панхеленистички покрет, који је име Хетерија добио по античком узору још из Хомерових времена како су називана тајна политичка, религиозна и војничка удружења, основао је Рига од Фере 1795. године у Букурешту. После смрти овог легендарног борца за грчко национално ослобођење, који је на Калемегдану пао од турске руке, Хетерија је престала да постоји. Инспирисана херојском борбом српских устаника, Хетерија 1814. године обнавља деловање у Одеси са огранцима у Црноморским, али и у градовима у унутрашњости. Чланство су претежно чинили Грци, а било је и Срба, Румуна, Украјинаца, Бугара, Арбанаса и других. На челу Хетерије налазио се Јоанис Каподистријас, који се у руској дипломатској служби налазио од 1809. године. Убрзо је постао министар иностраних послова у служби цара Александра И Романова.
    У настојањима да Грке ослободи од отоманског ропства, као и да под вођством панхелениста покрене и остале балканске народе, вођство Хетерије озбиљно је рачунало на Србе, који су се први организовано дигли против турака. Вођство Хетерије је сматрало да би Карађорђе био најпожељнија личност која би српски народ покренула на устанак. Иза овог плана, међутим, није стајала Русија, сматрајући да би у датим околностима ослободилачки покрет српског народа успешније могао да води Милош Обреновић. Остајући при ставу да је Карађорђе Петровић најпогоднија личност да покрене српски народ на устанак, вођство Хетерије организовало је његов повратак у Србију. Тако је 1817. године из Хотина Карађорђе прешао у Јаши, главни град Молдавије, где је успоставио везу са хетеристичким прваком Георгисом Левантисом, отправником послова у конзулату Русије.
    На тло родне груде Карађорђе је ступио 1817. године, четири године после пропасти устанка. За то време дошло је до многих промена. На челу Србије, после успешно отпочетог Другог устанка, стајао је књаз Милош Обреновић. За разлику од Карађорђа, који се залагао за дизање устанка, Милош Обреновић је у битку за национално ослобођење кренуо путевима дипломатије. Трагичан крај који је доживео вођа Првог српског устанка, нечувен по свирепости, на симболичан начин је означио решеност кнеза Милоша Обреновића да се у борби за национално ослобођење ослања на сопствени национални програм, прилагођен општим међународним приликама.
    Иза Карађорђа у Хотину је остала његова супруга Јелена са децом. Пошто је одбила да се са Србима пресели у Новомиргород у некадашњој Новој Сербији, изгубила је Карађорђеву пензију. На дозволу да се врати у Србију чекала је све до 1831. године.

Slične teme

  1. Carska Rusija
    Autor u forumu Istorija
    Odgovora: 22
    Poslednja poruka: 13.01.2014., 22:08
  2. Rusija ili Srbija
    Autor sloboda u forumu Politika
    Odgovora: 157
    Poslednja poruka: 10.05.2009., 23:06
  3. Rusija i Srbija
    Autor gost 151384 u forumu Politika
    Odgovora: 24
    Poslednja poruka: 27.02.2009., 11:03
  4. RUSIJA-SRBIJA-KOSMET...
    Autor Istocni Vetar u forumu Politika
    Odgovora: 16
    Poslednja poruka: 28.11.2006., 23:44

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •