Tsuymish
Buduća legenda
- Poruka
- 31.402
TIK uz autoput, u smeru ka Nišu, nedaleko od novobeogradskog Bloka 28 već godinu dana čeka jedan braon-beli pas. Uvek je sam. Ne dozvoljava nikome da mu se približi. "Druži se" samo sa bukom automobila i zagađenim vazduhom prometne saobraćajnice. Nikada ne maše repom. Uzdignutih ušiju i pogleda uprtog uz autoput on čeka i veruje da će se oni koji su ga baš tu ostavili, vratiti.
Ne odaziva se nikome, uprkos tome što su stanovnici obližnjeg kvarta pokušali da ga dozovu svim "psećim" imenima. Ponekad načulji uši na zvižduk.
Zov prirode ga ne mami, pa ostale "drugare" i ne miriše.
Prema rečima stanarke iz obližnje zgrade, penzionerke Verice Edbauer, pre godinu dana "neki ljudi" izbacili su ga iz automobila sa registarskim tablama Rume .
- Bio je lep, čist i rundave dlake, zato sam ga ja prozvala Lepi - priseća se Verica. - Prvih nekoliko meseci mogla sam da mu priđem bliže i dam mu hranu, a onda je počeo da se povlači. Nemoguće mu je približiti se ni na nekoliko metara. Sad
ostavim vodu i hranu u travi i sklonim se da bi se vratio i pojeo nešto.
Tu je od jutra do mraka. Odlazi da prespava negde, ali stanari, koji ga hrane nisu uspeli da uđu u trag njegovog prenoćišta. Ni kiša, košava i vetar ga ne sprečavaju da čeka.
Prezimeo je ovogodišnji mraz, ali kako Verica primećuje, ofucao se i propao.
- Najžalije mi je što je toliko tužan - kaže ona.
- Mada su neke komšije htele da ga uzmu, to je neizvodljivo, jer on beži od svih.
U to su se uverili i reporteri "Novosti", koji su čitav sat pokušavali da mu se približe. Sklanjao se i od naših pogleda, tromim hodom i spuštene glave. Nije izgledao uplašeno, već nevoljno i nezainteresovano. Na kraju, ne zna se ko je odustao - da li on koji je nadvožnjakom prešao autoput povijenog repa, ili mi kojima je okrenuo leđa.
Stanari koji ga vole i hrane strahuju da ne izleti na ulicu dok se sklanja od drugih pasa ili prolaznika. Sumnjaju čak i da je ogluveo, jer je mesto njegovog stanovanja konstantno ispunjeno bukom.
Tuga ga je toliko ophrvala, da kako njegova "hraniteljka" objašnjava, nikada ni za jednom ženkom nije pošao. U tom kraju ima često pasa lutalica, ali ni oni čak nisu uspeli da mu priđu. Odabrao je samoću, u tišini, pa ga nikada nisu čuli ni da je zalajao ili zarežao. Ima samo snage da čeka... On još veruje.
DENA JE USPELA
KERUŠA Dena, o kojoj se pisalo i pričalo dve godine posle "Oluje", znala je da nađe put do svojih vlasnika. Posle četiri meseca i 15 dana, tokom kojih je prevalila 500 kilometara od Petrinje, u Rumi je našla Milana i Dušanku Radanović i njihovu decu. Podjednaka je bila sreća i Denina i Radanovića. U Rumi je keruša oštenila petoro malenih, za koje su se grabili ljubitelji pasa. Ali, u Rumi nije završena priča o čuvenoj Deni, već - u Kanadi. Tamo je, kako nam je javio nekadašnji dopisnik "Večernjih novosti" Vojo Mačar, Dena preminula pre dve godine. Radanovići njen pepeo čuvaju u vitrini.
http://www.novosti.rs/code/navigate...pan>&kword_add=psi&search=pas koji je verovao
Ne odaziva se nikome, uprkos tome što su stanovnici obližnjeg kvarta pokušali da ga dozovu svim "psećim" imenima. Ponekad načulji uši na zvižduk.
Zov prirode ga ne mami, pa ostale "drugare" i ne miriše.
Prema rečima stanarke iz obližnje zgrade, penzionerke Verice Edbauer, pre godinu dana "neki ljudi" izbacili su ga iz automobila sa registarskim tablama Rume .
- Bio je lep, čist i rundave dlake, zato sam ga ja prozvala Lepi - priseća se Verica. - Prvih nekoliko meseci mogla sam da mu priđem bliže i dam mu hranu, a onda je počeo da se povlači. Nemoguće mu je približiti se ni na nekoliko metara. Sad
ostavim vodu i hranu u travi i sklonim se da bi se vratio i pojeo nešto.
Tu je od jutra do mraka. Odlazi da prespava negde, ali stanari, koji ga hrane nisu uspeli da uđu u trag njegovog prenoćišta. Ni kiša, košava i vetar ga ne sprečavaju da čeka.
Prezimeo je ovogodišnji mraz, ali kako Verica primećuje, ofucao se i propao.
- Najžalije mi je što je toliko tužan - kaže ona.
- Mada su neke komšije htele da ga uzmu, to je neizvodljivo, jer on beži od svih.
U to su se uverili i reporteri "Novosti", koji su čitav sat pokušavali da mu se približe. Sklanjao se i od naših pogleda, tromim hodom i spuštene glave. Nije izgledao uplašeno, već nevoljno i nezainteresovano. Na kraju, ne zna se ko je odustao - da li on koji je nadvožnjakom prešao autoput povijenog repa, ili mi kojima je okrenuo leđa.
Stanari koji ga vole i hrane strahuju da ne izleti na ulicu dok se sklanja od drugih pasa ili prolaznika. Sumnjaju čak i da je ogluveo, jer je mesto njegovog stanovanja konstantno ispunjeno bukom.
Tuga ga je toliko ophrvala, da kako njegova "hraniteljka" objašnjava, nikada ni za jednom ženkom nije pošao. U tom kraju ima često pasa lutalica, ali ni oni čak nisu uspeli da mu priđu. Odabrao je samoću, u tišini, pa ga nikada nisu čuli ni da je zalajao ili zarežao. Ima samo snage da čeka... On još veruje.
DENA JE USPELA
KERUŠA Dena, o kojoj se pisalo i pričalo dve godine posle "Oluje", znala je da nađe put do svojih vlasnika. Posle četiri meseca i 15 dana, tokom kojih je prevalila 500 kilometara od Petrinje, u Rumi je našla Milana i Dušanku Radanović i njihovu decu. Podjednaka je bila sreća i Denina i Radanovića. U Rumi je keruša oštenila petoro malenih, za koje su se grabili ljubitelji pasa. Ali, u Rumi nije završena priča o čuvenoj Deni, već - u Kanadi. Tamo je, kako nam je javio nekadašnji dopisnik "Večernjih novosti" Vojo Mačar, Dena preminula pre dve godine. Radanovići njen pepeo čuvaju u vitrini.
http://www.novosti.rs/code/navigate...pan>&kword_add=psi&search=pas koji je verovao
On jadničak čeka... 
