SRBI MUSLIMANI !
Strana 1 od 6 12345 ... PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 129

Tema: SRBI MUSLIMANI !

  1. #1
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Exclamation SRBI MUSLIMANI !

    Srbi muslimani


    Knjiga našeg istaknutog publiciste Slobodana Jarčevića „Bivši Srbi“ na naučnoj osnovi govori o otuđenju i verskoj podeli Srba. Sastoji se iz četiri segmenta, a mi vam na ovaj način predstavljamo deo koji govori o Srbima - muslimanima

    Srbi podeljeni državama i vera

    U pismima Petra Petrovića Njegoša, nalaze se i ona odašiljana skadarskom veziru Osman Mashar–paši Skopljaku, ''jednoplemeniku različita ispovedanija... jedne krvi''. Njegoš je podsećao Skopljaka da su im porodice iz istog srpskog zavičaja - Skopljakova od Bugojna, a Njegoševa od Zenice. Osman Mashar–pašu su ove reči, mada je bio ohol, dotakle. Bio je razapet, kako to narod kaže, između korena svoje nacije i svojih obaveza neprijateljskoj Turskoj, u čijoj državnoj strukturi je bio velikodostojnik. Paša, o svojim mukama, nije ostavio pismena traga, ali će se pašin unuk Omer–beg Sulejmanpašić-Despotović, s velikom grupom mladića iz uglednih muslimanskih porodica, krajem devetnaestog stoleća, okrenuti svome rodu i najumilnije mu pevati. Omer–beg će uzdizati srpsku krsnu slavu, rod i srpsko ime, uveren da je doživeo srećne dane, o kojima je, njegovom dedi Osmanu Masharu, pisao umni Njegoš:

    ''Ja bih rad (obaveštava i jadikuje o tim danima Njegoš) da sam se malo docnije rodio, jer bih vidio svoju braću đe su se sebe i svojih spomenuli i đe javno pred svijetom kazali da su oni dostojni praunuci i potomci starijeh vitezova našeg naroda''.[1]
    Stihovi Omer-bega u pesmi Leti pjesmo su treperili ovom izgovorenom porukom Njegoša i pritajenim mislima Osmana Mashar-paše:

    ''Želiš vidjet ljutog lava,
    za slobodu što se bori,
    ti poleti, pjesmo moja,
    onoj maloj Crnoj Gori.

    Pod Lovćenom na kamenu
    Naćeš tamo onog lava,
    Što slobodi krči puta
    Oštrim mačem i guslama.

    Ponesi mu pozdrav vjerni
    Zarad sreće bratskog gleda,
    Krv nas veže, a ne d'jeli
    Vjera Hrista, Muhameda''.


    Drugi veliki rodoljub među Srbima muslimanima bio je Avdo Karabegović Hasanbegov. On će, u ''Bosanskoj vili'', Sarajevo, 15. juna 1898, objaviti pesmu U oči Vidova 1898. i u njoj će, pun slutnje o mogućem budućem bratoubilaštvu, preklinjati da se srpski zavičaji zagrle:

    ''... Ej, Kosovo tužno i žalosno!
    Sklanjali se za visoke gore
    Jarko sunce sjetno, neveselo,
    Da ne gleda đe se braća bore?

    Da ne gleda mačeve krvave
    Đe brat bratu kroz grudi probada,
    Da ne gleda srca izdajnička
    Đe paklena zloba, zavist vlada.

    Da li čekaš aj, Kosovo tužno!
    Nove bratske borbe i megdana?
    Da li čekaš – ej sudbino kleta –
    Sretnijega tude Vidov dana.

    Ili čekaš da izgladi vrjeme
    Crne bore sa tvojega čela,
    Da na groblju praotaca svojih
    Zagrle se braća prevesela.

    Da li čekaš bratsko razbojište,
    Opet bojna truba da zatrubi?
    Ili čekaš – ah zlaćani sanci –
    Da se Prizren s Avalom poljubi?!




    Ovakvo oduševljenje za ''grljenje braće prevesele'', braće hrišćana i muslimana, nalazimo u proznim i epskim delima Srba od 15. stoleća. U njima, vidimo da su srpski državnici i vojskovođe oba ispovedanija bili razapinjani između želje da obnove carstvo Nemanjića i zaključka da su se tome, sudbonosno, isprečile osvajačke sile Azije i Evrope. Zato su se kolebali i svrstavali pod jedan, drugi ili treći barjak – verujući da je izbor vrste barjaka Božija volja, ili iznuda istorijskog trenutka - nadmoći države pod krstom ili države pod polumesecom. Srpsku državu su, jednako, satirali i Turci i Evropljani. To je iskusio Đurađ Crnojević, koji je, u nameri da očuva ostatke srpske države u Zeti, otputovao u Mletke i tražio pomoć, a kad je tamo naišao na neprijateljsko držanje, vratio se u Zetu i sklonio se u Tursku. ''Đurađ se u izbeglištvu uverio da je Mletačka Republika imala iste ciljeve kao i Turska – osvojiti što više srpskih zemalja. Mlečani su svoje vojne ekspedicije usmeravali prema Zeti, dok je ona bila u sastavu Srbije Stefana Lazarevića i sestrića mu Đurđa Brankovića. Koristili su svaki turski napad na Srbiju da bi okupirali zetske posede na morskoj obali. U tu svrhu, dužd je činio sve da Zetu oslabi iznutra. Pokušavao je da izazove dinastičke borbe među Crnojevićima. Protiv Stefana Crnojevića je podsticao njegovu braću i izdašno ih pomagao novcem, robom i oružjem. Zabeleženo je da su Mlečići uspeli protiv Stefana dignuti i jedno pleme s obala Skadarskog jezera''.[3]

    U ovakvom okruženju, Srbi su, bez obzira na versku pripadnost, bili primorani da služe Turskoj ili nekoj od evropskih država. A te države su, sledeći sveprisutnu ideju uvećanja teritorije, surovo uklanjale prepreke na tom putu. Ništa im nije bilo sveto, kao što se to vidi na ovom primeru Mletačke Republike. Ona lomi hrišćansku Srbiju, na isti način kako to čini i islamska Turska. Državnom interesu se sve podređivalo. U Turskoj, i životi sultanovih sinova. Ništa nije smelo remetiti snaženje i širenje države. K tom cilju, moćni Sulejman je naredio da mu ubiju sina Mustafu, koji je i umno i telesno bio ispred ostale braće po ocu, a izvesno vreme pre toga, ubio je i sina Ibrahima. Ovako su to zabeležili istoričari:
    ''Caru su razapeli čador, ogroman kao dvor, podeljen pregradama od svile na nekoliko odaja. 'Bio je to oktobar 1553, kad je Sulejman pozvao sina da ga poseti. Tako je nekad doveo na večeru i miljenika Ibrahima...' Sav u teškoj zlatnoj odeći, više nalik na mumiju nego bilo kad ranije, car je nepomično sedeo pod čadorom i kroz zavesu, dovoljno providnu, zurio u drugu odaju, koja je još bila prazna. U jednom trenutku, napolju je zavladala tišina, i u odaju je, bez pratnje, ušao Mustafa, njegov sin, sav u beloj odeći, lep kao junak iz priče, i začuđen zastao što nikog nema u polutamnoj prostoriji. A onda je Sulejman video kako iz uglova iskaču mutavci, ogromni i crni, i bacaju se na Mustafu da ga zadave. Dok je trajalo rvanje, sultan je primetio da ga je sin zapazio kroz zavesu i, zajaukavši da mu pomogne, poslednjom snagom zbacio sa sebe džinove. Princu je tada prišao s leđa dvoranin Zal Mahmud-paša, potonji vezir i zet carske kuće, i nabacio mu gajtan oko vrata. Za to vreme, car se nije ni pomerio''.[4]

    Kad imamo u vidu ovakvo sultanovo žrtvovanje sopstvenog sina za interes države, postaje jasno zašto je Osman Mashar–paša Skopljak bio prinuđen da ne spominje svoje srpsko poreklo u prepisci s Njegošem. A da je o srpstvu brinuo i govorio u krugu porodice i sa svojim bliskim prijateljima – Srbima muslimanima, vidi se u spisima njegovog unuka Omer-bega Sulejmanpašića – Despotovića. Omer-beg je, kad je minula opasnost od strašne kazne turskih vlasti – krajem devetnaestog stoleća, predao Bogdanu Milanoviću Krajišniku rodoslov Sulejmanpašića. Krajišnik je to objavio u časopisu Golubu, u Somboru, 1. oktobra 1899. godine. Rodonačelnik ove ugledne muslimanske porodice u Bosni bio je, niko drugi, nego srpski plemić, s titulom despota – Mihajlo. Prešao je u muslimansku veru u vreme Mehmeda Drugog i uzeo ime Ali-paša. Ruski konzul u Sarajevu Aleksandar F. Giljferding je istraživao poreklo Sulejmanpašića Skopljaka i došao do podatka da im je rodonačelnik Mihajlo bio Jablanović. To je plemićka porodica, za koju neki istoričari tvrde da su se iz nje izdvojili Kotromanići.[5]

    Skopljaci su, mada plemenitog srpskog roda, glasili kao odani turski državnici i vojskovođe. Bili su prinuđeni na preduzeća protiv srpskih nacionalnih interesa, ali je sigurno, da to nisu činili mirne savesti. Posebno ne u prvoj polovini devetnaestog stoleća, kad su muslimani Bosne i Hercegovine podigli bunu protiv turske okupacije. Vođa srpskog muslimanskog ustanka bio je Husein – beg Gradaščević. Uz njega su pristali članovi mnogih plemićkih porodica i otvoreno su pozivali Srbe muslimane da se osvete Turcima za srpski poraz na Kosovu polju 1389. godine. Ustanici su krenuli s vojskom iz Sarajeva prema Travniku 1831. godine, a suprostavila im se turska vojska na čelu sa Sulejmanpašićima Skopljacima: Mustaj–pašom i Osman–alajbegom. Nadomak Travnika, dve vojske su se žestoko potukle. Pobedila je vojska Srba muslimana, a Skopljaci su se spasili bekstvom u Duvno. Husein - beg Gradaščević je vojevao protiv Turaka desetak godina. Jednom prilikom je prodro u Srbiju i pobedio je tursku vojsku i na Kosovu. No, 1851. godine je turska vojska, sastavljena od Arnauta, na čelu s Omer-pašom Latasom (poturčenim Srbinom iz Like) upala u Bosnu i ugušila ustanak bosansko-hercegovačkih Srba muslimana. Bez obzira što su pristalice kapetana Gradaščevića bile privržene islamskoj religiji i protivile se sultanovim reformama o proširenju prava hrišćanima, njihov pokret je imao srpsko nacionalno obeležje – borbu protiv okupatora iz Azije, oslobađanje Bosne i Hercegovine i pripajanje Srbiji. Tu srpsku svest kod muslimanskih ustanika, prepoznao je nemački istoričar i pisac Leopold Ranke. U knjizi Srbija i Turska u devetnaestom veku, Ranke će, na str. 114, navesti da su Srbi muslimani pevali:

    ''Mi idemo na Kosovo ravno,
    Gde nam stari slavu izgubiše,
    Staru našu slavu prađedovsku.
    I mi ćemo na polju Kosovu
    Il' izgubit vjeru i junaštvo,
    Ili ćemo, ako Alah dade,
    Dušmanina svoga pobjediti,
    I u Bosnu vratiti se slavno''.
    Poslednji put ažurirao/la Dragan_srbcg : 25.05.2009. u 12:06
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић



  2. #2
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    Pobuna muslimana protiv turske vlasti u Bosni i Hercegovini pod voćstvom Husein-bega Gradaščevića (Zmaja od Bosne) nije bila usamljena. Protiv Turaka je podigao muslimane Hercegovine Ali-paša Stočević Rizvanbegović 1849. godine. Da je njegova pobuna imala čisto srpske pobude, govore činjenice da je on bio veliki prijatelj Petra Petrovića Njegoša i da je na ustanak pozivao i Srbe hrišćane - pravoslavne i katolike. I ovu bunu, kao i onu Gradaščevićevu, ugušiće Omer-paša Latas.[6]

    Za ono vreme teškog srednjevekovnog nasleđa u Bosni i Hercegovini, s neobrazovanim stanovništvom i bez saradnje s nacionalnim pokretima u evropskim državama, feudalna elita Srba muslimana je nagovestila, ovim ustancima, svoju nacionalnu samobitnost. To što ustanku nisu masovnije prišli Srbi pravoslavni i katolici, posledica je uobičajenih srpskih, međusobnih, podela. Ne samo po religioznim švovima, nego i po zavičajnim, staleškim, dinastičkim, ideološkim - oslanjanjem jednih na Rusiju, drugih na Austriju, trećih na Tursku, Mletke, Mađarsku, itd.
    Nacionalno štetna, srpska sklonost ka podelama je bila pobeđena u Hercegovini 1882. godine. Tad su Stojan Kovačević i Salko Forte podigli protiv austrijske okupacije 150.000 ustanika, od kojih su polovina bili muslimani, a polovina pravoslavni. Na čelu ove zaboravljene srpske revolucije, bili su prvaci i jedne i druge konfesije: Hajdarbeg i Ibrahimbeg Čengić, Omer-beg Filipović, Ibraga Tanović, Beg Tanković i mnogi drugi, a od pravoslavnih: Stojan Kovačević, Pero Tunguz, serdar Vaso Buva, Jovo Samardžić, Luka Dangubić, itd.

    Odsustvo srpske državne ideologije u Jugoslaviji od 1918, uslovilo je da se ova srpska ratna i oslobodilačka sloga muslimana i pravoslavnih zaboravi i da se njen duh ukloni iz svesti mlađih generacija, jednih i drugih. Utapanje srpske ideologije u jugoslovenstvo u dvadesetom stoleću je ključna greška srpskih državnika i intelektualaca i ona će usloviti strahovite međusobne srpske pokolje u dva svetska rata i u separatističkim ratovima u Jugoslaviji od 1990. do 1999. godine. A da do toga nije trebalo doći, pokazuju primeri muslimanskih prvaka koji su sledili tekovine muslimansko-pravoslavnog ustanka protiv Austrije 1882. godine. Najugledniji među njima, bio je Mehmedbeg Kapetanović-Ljubušak. On je 1887. godine napisao zbirku poslovica, pesama i anegdota: Narodno blago. Ovo delo je štampao ćirilicom. Poklonio je svoje zemljište kod Bihaća i Sanskog Mosta za podizanje pravoslavnih crkava i parohijalnih domova. Njegov sin Rizabeg je prigrlio očevo srpstvo - pisao je rodoljubive pesme i štampao ih u srpskoj Bosanskoj vili. Da je svest o pripadnosti muslimana srpskom stablu bilo među narodnim prvacima odnegovano pre stvaranja Jugoslavije, pokazuje muslimnsko-pravoslavni ugovor o uređenju Bosne i Hercegovine od 1902. godine, kojim je pokušano sprečavanje austrijske namere da sve došljake u Bosnu i Hercegovinu (strance) predstavi za Hrvate i da srpski jezik proglasi ''zemaljskim'', ili ''bošnjačkim''. Zato su Gligorije Jeftanović, Vojislav Šola, Alibeg Firdus i Bakirbeg Tuzlić uneli Član 11:

    ''Narodni i službeni jezik je srpski, a pismo ćirilica. Ne priznaje se pravo zavičajnosti nikome – ko je došao s okupacijom ili posle nje, pa ni njihovim potomcima, makar da su u Bosni rođeni''.
    Ovaj državni i nacionalni dokument je, ubrzo, dao rezultate – i prava je šteta što je posle 1918. godine muslimansko-pravoslavna sloga zanemarena i odrođavanje muslimana od srpskog stabla državno podsticano. Posebno, u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Ali, tih prvih godina dvadesetog veka, sve je nagoveštavalo bratstvo istorodnih muslimana i pravoslavaca. Tako su muslimani osnovali Srpsko muslimansko potporno đačko društvo i počeli da izdaju časopis Gajret. Predsednik Društva je Mehmedbeg Fadilpašić, veleposednik iz Sarajeva. Urednik Gajreta, od 1907. je Osman Đikić i časopis ruši okvire međusrpske verske podeljenosti. Zalaže se za srpstvo i muslimani prestaju da se zovu Turcima, shvatajući da pripadaju srpskom rodu. Osman Đikić, sa Smajom Ćemalovićem, pokreće i časopis Samoupravu, 1910. godine. Atmosferu srpskog rodoljublja među muslimanima Bosne i Hercegovine, krajem 19. i početkom dvadesetog stoleća, najupečatljivije prikazuje lepa lirska pesma Srbina muslimana Aliverić Tuzlaka, Amanet od đeda, objavljena u Bosanskoj vili, 1898:

    ''U dolafu moga đeda
    s desne strane u pretincu,
    kad još bijah grješno d'jete
    viđah malu ikonicu.

    Prikradoh se da razgledam,
    Kakva li je na njoj slika,
    Bješe srebrom optočena
    Slika Đurđa mučenika.

    Ja to onda nisam znao.
    Zazir'o sam od aždaje,
    Al' s aždajom ko se bori,
    Osjeć'o sam, junak da je.

    Samo zato, samo zato,
    Ja poljubih tog čovjeka.
    Đed uniđe – ja sezbunih –
    A on reče: 'Neka, neka!

    Istog Đurđa, ljubili su
    Naši preci ko svečari,
    Pa zar da jađunah ljubnut'
    Što ljubljahu naši stari.

    Al' ti n'jesi poljubio
    Samo hader – ilijaza,
    I poljupce si poljubio
    Svojih rahmet praotaca'.

    Tako đedo, al' on ode
    Već odavno s ovog sv'jeta,
    A ja čuvam ikonicu
    Pored drugih amaneta.

    Al' ja zato, Alah-ikber,
    Čvrsto s držim svog mezheba,
    A mezheb mi ništ' ne smeta
    Da srbujem kako treba''.




    Tih godina, muslimani Bosne i Hercegovine prolaze, pred austrijskim vlastima, kao i saplemenici pravoslavni. Ibrahim Balta, Hercegovac, postaje čuveni četnik kod vojvode Vojina Vuka Popovića. Poginuo je 1912. godine, u borbi protiv Turaka. Izet Telalbašić, pred austrijskim sudom u Bihaću, izjavljuje da je Srbin, od rođenja. Članovi ''Mlade Bosne'' i borci za oslobađanje od austro-ugarske okupacije su: Đulaga Bukovac, Muhamed Mehmedbašić, Mustafa Golubić i drugi. Dr Avdo Hasanbegović, dugogodišnji predsednik Gajreta i senator, bio je u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu. Borio se na Dobrudži i Solunskom frontu. Odlikovan je ''Karađorđevom zvezdom''.[7]
    Poslednji put ažurirao/la Dragan_srbcg : 25.05.2009. u 12:08
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

  3. #3
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    RANIJE SRPSKO RODOLjUBLjE MUSLIMANA
    Srpsko rodoljublje kod muslimana nije novijeg datuma – ne odnosi se samo na 19. i 20. stoleće. Ostao je pismeni trag o Muhamedu Hevaji iz Tuzle. On je sredinom 17. stoleća pisao pesme o Srbima hrišćanske i muslimanske vere. Proročki je zaključio da će zlo zadesiti naciju ako se bude delila po religioznom šavu – ako nacija zaboravi da su muslimani i hrišćani od jednog oca i jedne majke:

    ''Otac jedan, jedna mati,
    Prvo bi nam valja znati,
    Jer ćemo se paski klati...''


    Početkom 19. stoleća, jedan od prvaka muslimana u Mostaru, Ali-aga Dadić, osniva politički pokret i traži autonomiju Bosne i Hercegovine u Turskoj. Njegovi sledbenici su, podjednako, i muslimani i pravoslavni. Ovo je bilo previše za tursku vlast. Ona se uplašila žešćih zahteva Srba oba zakona u Bosni i Hercegovini, koji su mogli da se povedu za primerom Srba u Srbiji, gde je buktao Prvi srpski ustanak. Da ne bi izazvali otvorenu pobunu u BiH, Turci nisu smeli da zatvore ili pogube Ali-agu Dadića, nego su ga, tajno, otrovali.

    Da su srpski intelektualci, poslednja dva veka, više brige posvećivali svojoj naciji, istorijska literatura bi bila mnogo bogatija i drukčija – svrsishodnija nacionalnim interesima. Da su se, recimo, mlade generacije muslimana, u devetnaestom i dvadesetom stoleću, vaspitavale na primeru Sinan-paše Sijerčića iz Goražda, sigurno je da hrvatska propaganda ne bi mogla da ih pridobije u onolikom broju - u kojem su se priključili fašističkim jedinicama 1941. godine. A Sinan-paša Sijerčić je, krajem 18. stoleća, činio sve da muslimanima ukaže na njihovu pripadnost srpskoj naciji. Svakako, u to vreme, bio je to opasan korak za muslimana i visokog dostojanstvenika Turske. No, Sinan-paša se nije obazirao na opasnosti. Štitio je pravoslavne Srbe od razuzdanih turskih zulumćara, najčešće pridošlica iz ostalih krajeva Turske. Pomagao je obnavljanje pravoslavne crkve blizu Goražda – zadužbine Hercega Stefana. Sinan-paša je negovao uspomenu na svoje pravoslavne pretke. Imao je pismene zapise da su bili srpski plemići Šijerinići u srednjevekovnoj Bosni. Šijerinići su ogranak još poznatije plemićke porodice Lučića. Kad je Sinan-paša Sijerčić, kao jedan od komandanata u turskoj vojsci, krenuo protiv srpskih ustanika u Srbiji, bliskim prijateljima je rekao da bi želeo da Turci budu poraženi, pa makar i sam glavu izgubio. Želja mu je ispunjena. Srbi su pobedili na Mišaru 1806. godine, a Sinan-paša Sijerčić je, u toj bici, poginuo.[8]

    Život je, zbog srpstva, izgubio i pesnik Sejid Vehab Ilhamija iz Žepče, jer je, svojim stihovima, napadao tursku vlast. U jednoj pesmi je napisao:

    ''Turčin nema amela.
    Krivda pravdu zamela...''


    Turci su ga zatvorili u Travniku i udavili 1821. godine.[9]

    JUGOSLOVENSTVOM PROTIV SRPSTVA MUSLIMANA

    U Jugoslaviji je, do 1941. godine, činjeno sve da se neguje jugoslovenstvo, a ne srpstvo, pa je to omogućilo da se veliki broj muslimana, prema uputstvima iz fašističke Nemačke i Nezavisne Države Hrvatske, pridobije za antisrpsko delovanje. Muslimanska omladina je regrutovana u hrvatsku fašističku vojsku (ustaše i domobrane), po zamisli dr Džafera Kulenovića, koji je između dva svetska rata već negovao među muslimanima jugoslovenstvo, umesto srpstva. On je, 1941. godine, prihvatio hrvatstvo i postao Pavelićev doglavnik. (Do rata je bio rukovodilac Jugoslovenske muslimanske organizacije, u kojoj se, polako, gasilo srpstvo, negovalo jugoslovenstvo i pripremao savez s fašistima). No, srpska svest kod mnogih muslimana je bila nepokolebljiva u tom strašnom Drugom svetskom ratu. To pokazuje i primer sudije iz Mostara Muje Pašića. Kad su hrvatski vojnici (ustaše) tražili od Srba da predaju svoju imovinu hrvatskim vlastima, Mujo Pašić je doterao biciklo i rekao:

    ''Ja nijesam čovjek berze i spekulacije. Stari su mi bili Srbi, srpski mislili i osjećali – i kad je svanjivalo i smrkavalo, kako za vrijeme Jugoslavije, tako i pod Turskom i Austrijom. I ja ne mogu ništa drugo biti. Vaše naređenje odnosi se i na mene i evo vam biciklo''.

    Da je bilo sreće, ova rečenica bi krasila školske knjige Jugoslavije i današnje Srbije. Ali, nije samo ovaj herojski postupak Muje Pašića predat zaboravu, voljom komunističkih vođa Jugoslavije i nemarom četničkih hroničara i memoarista. Malo ko zna da je Mujo Pašić, zajedno s Fehimom Muskadićem, dr Ismetom Popovcem i drugim muslimanskim prvacima, bio četiri godine u četničkim jedinicama, pod komandom Dragoljuba Draže Mihailovića. U Nevesinjskoj i Mostarskoj četničkoj brigadi, bilo je postrojeno 5.000 (pet hiljada) četnika muslimana.[10] Neoprostivo je ovakve događaje prepustiti zaboravu, jer su posledice istorijskog zaborava štetne za naciju. Uklanjanjem činjenice o masovnom učešću muslimana u četničkim jedinicama, stvoren je novi jaz među Srbima – opet, po verskom šavu. Jer, da se to nije prikrivalo, onda bi se četničkim pokretom, ako je bio nacionalno opravdan, ponosili i pravoslavni i muslimani, a ako je bio nacionalno štetan, onda bi i pravoslavni i muslimani, ravnopravno, izvlačili pouke za budućnost.

    Možemo zaključiti da je srpski nacionalni oprez bio odsutan u Jugoslaviji, pa je četnički pokret prikazivan u literaturi kao antimuslimanski – jednako kao i antikomunistički. Podatak o četnicima muslimanima je objavljen, možda Božijom promisli, u novinama Srba u Čikagu – ''Bratstvo'', majski broj 1954. godine. Autor je bio inžinjer Vladimir Zečević, komandant bataljona u Nevesinjskoj brigadi i ratni drug Muje Pašića, Fehima Muskadića i dr Ismeta Popovca.[11]

    SRBI MUSLIMANI O SRPSTVU - POTOMSTVU
    (pesme s kraja 19. i početka 20. stoleća)
    [12]



    Omer Skopljaković: Ž E Lj A
    ... Dušmane mrzi, a Srpstvo ljubi,
    Tako mi sine ti bio živ,
    Pane li babo u borbi ljutoj,
    Osvet' ga sine, sokole siv...

    Srbin Avdo Karabegović: OH, TA LjUBIM TE...
    ... Tako mi pravde
    Višnjega Boga
    Tako mi srpskog
    Imena moga...
    Protivu islama,
    To ništa nije,
    Sin Otadžbinu,
    Ljubiti smije.

    Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović: SRPSTVU
    Iz mog srca, iz plamenih grudi,
    Iz uzdaha, iz duše, iz snova,
    Tebi Srpstvo, moja srećo draga,
    Leti, evo, laka pjesma ova!...

    Suza čista; suza duše moje,
    Suza, što me milom bratstvu veže,
    Suza vjernaljubavi i krvi,
    Tebi, Srpstvo, što me vječno steže!

    Aliverić Tuzlak: ZNAM JE ŠTA SAM
    ... Evo pjesme, nije vješta
    Al' za svojim leti jatom.
    Nemojte me više vr'jeđat'
    Zovite me Srbom, bratom!

    Nuridin Ibnul-Hadžer: PJESMI
    Uzdiži se, pjesmo moja,
    Iz plamenih, srpskih grudi,
    Smjelo leti kroz krajeve,
    Đe god sl'jepi guslar gudi!

    Uz gusala glase mile,
    Đegod čuješ da se poje,
    Tu slobodno spusti krila,
    Tu ćeš naći braće moje...

    Al' međ'njima ako vidiš,
    Ko te krivim okom gledi,
    Tog se kloni! Izrod to je,
    Tomu demon stope sl'jedi.

    Uzdiži se pjemo moja,
    Iz plamenih, srpskih grudi,
    Smjelo leti kroz krajeve,
    Đe god sl'jepi guslar gudi...

    Aliverić Tuzlak: SRPSKI JEZIK
    pesma protiv austrijske odluke da se srpski jezik zove ''zemaljski'' – kasnije i ''bošnjački''


    Srpski jezik, rajski jezik –
    Ne što njime zbori raja,
    Već za to, što u sebi
    Sve miline zvuka spaja.

    Srpski jezik, rajski jezik –
    Znaš kako s' u duši hori,
    Kad nam majka, kad nam sestra,
    Kad nam ljuba njime zbori.

    Srpski jezik, rajski jezik –
    Znaš kako nas on potresa,
    Kad nam guslar njime pjeva,
    Te nas diže u nebesa.

    Srpski jezik, rajski jezik –
    Rane vida, l'ječi bole,
    Znaš kako nam duši prija
    Kad nas, starci njim sokole.

    Srpski jezik, rajski jezik –
    Za to velim, što da krijem:
    Svaki onaj Bogu gr'ješi,
    Ko ga zove zemaljskijem.
    Poslednji put ažurirao/la Dragan_srbcg : 25.05.2009. u 14:26
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

  4. #4
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    Ovako veličanstvene stihove srpskom jeziku, verovatno, nije moguće pronaći u delima drugih srpskih književnika – pravoslavne ili rimokatoličke vere.
    Da je ova pesma treperila u udžbenicima Jugoslavije, bila bi kadra da suzbije ludilo u filološkoj nauci, u kojoj se, nenaučno, srpski jezik prozva i ''srpskohrvatskim'' i ''hrvatskosrpskim'', i ''hrvatskim'', i ''bošnjačkim'', i ''bosanskim'', i ''crnogorskim''... A da su negovana i druga (iz literature uklanjana) dela Srba muslimana i Srba katolika, ne samo da se srpski jezik ne bi ovoliko puta preimenovao, nego se ni Srbi ne bi osipali i gradili nove nacije – hrvatsku, muslimansku, bošnjačku, crnogorsku... Ne bi se ni otuđeni delovi srpskog naroda tako lako povodili za interesima velikih sila i kidisali na saplemenike verne svojoj naciji i svojoj državi – ne bi onako suludo, da to podvučemo, razbijali svoju državu u ratovima od 1990. do 1999. godine. Razbijali su je u ime globalista iz SAD i Zapadne Evrope, a iz tih država (od krstaških ratova, preko kolonijalnog istrebljenja naroda na rasnoj osnovi, do koncentracionih logora smrti u Drugom svetskom ratu) nikad ništa dobro nije stizalo drugim narodima i drugim državama. Kao što su sakrivana rodoljubiva književna dela Srba muslimna, tako je u Drugoj Jugoslaviji bilo zabranjeno čitati dela Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića. On će, pre groznog Drugog svetskog rata, naslutiti šta Evropa znači u svetskim razmerama, pa će, 9. januara 1920, na Kraljevskom koledžu u Londonu, izgovoriti:

    ''Evropa je pomračila izvor svetlosti, izgubila pravi put i postala nesiguran vodič čovečanstva u budućnost''.[13]
    Ovakve Evrope (i Amerike), bili su svesni i mnogi Srbi muslimani u vreme separatističkih ratova u Jugoslaviji. Svrstavali su se u vojne redove pravoslavnih Srba, nadajući se da će se sačuvati zajednička država istorodnog naroda – podeljenog na tri konfesije. Mnogi su, kad je krvoproliće doseglo zabrinjavajuće razmere, shvatili da se muslimani, pravoslavni i katolici nikad nisu međusobno krvili na srpskoj zemlji, dok to nisu organizovale velike sile Evrope i Azije. Toga će, narednih godina, biti svesni i oni, u sve tri konfesije, koji još misle da smo jedni drugima uzrok svakog zla u prošlosti - i da ćemo to biti i u budućnosti.

    Da bismo ove slutnje odagnali, morali bi državnici i intelektualci i muslimana, i pravoslavnih, i katolika vratiti u udžbenike i literaturu ove sakrivene pesme Srba muslimana i mnoga druga sakrivena dela – rodoljubivih poruka. A iz literature, treba da izbace sve ono što vodi u zabludu. I tako prisutan falsifikat o poreklu muslimana – većina autora piše da su Turci islamizovali Slovene u srpskim zemljama. Kakva naivna podvala, a opstaje. Jednostavno, Turci nisu mogli u srpskim zemljama islamizirati: Ruse, Čehe, Slovence, Bugare, Beloruse, Poljake... Mogli su samo Srbe. A Hrvate su islamizirali samo u Zagorju, tamo gde su povremeno prodirali i kraće se zadržavali. Hrvati nikad nisu živeli na prostoru gde se govori srpski jezik – o kojem tako čarobno peva Srbin musliman – Aliverić Tuzlak. A kad se bude znalo sve o srpskom jeziku, lako će se pronaći i istorijska dokumenta o tome da su Turci, u 15. i 16. stoleću, iz Dalmacije i Krajine prognali Srbe, a ne Hrvate, kako to piše u udžbenicima prethodne dve Jugoslavije.

    Istina će osvestiti i ujediniti Srbe sva tri zakona - evropski intelektualci 19. stoleća su govorili o Srbima tri zakona, a ne samo Vuk Karadžić, kako to krivotvore mnogi srpski protivnici. Ima dobrih znakova za opšte srpsko osvešćenje. Pored navedenih primera Srba muslimana u vojsci generala Mladića, treba odati veliko priznanje umetniku svetskog glasa Emiru Kusturici. Obavestio je da je Srbin i podigao je srpsku pravoslavnu crkvu – nastavljajući rodoljubivo delo Sinan-paše Sijerčića.

    A da Sinan-paša Sijerčić nije usamljen u isticanju svog srpstva u 18. i 19. stoleću, videćemo u delu književnika Jove Bajiće, kojeg ovde često spominjemo. On svedoči da su muslimani Hercegovine, Bosne, Crne Gore, Raške, Metohije i Kosova na službi u Carigradu, u 19. stoleću, ispoljavali svoju pripadnost srpskoj naciji. To su: pljevaljski muftija Šemsekadić, Ibrahim efendija Đumušić, Šahipašić iz Banje Luke, Mehmed Ali-paša Rizvanbegović, Osman Mazhar-paša Čengić, Halid-beg Resulbegović, Mehmed-beg Jajčanin, Bećir-aga Bihorac, Omer-aga Plava, Zećir-aga Nikšić, Emin-aga Travničanin, Ali Fehmi efendija Šabić, Ali Šefket efendija Alićehajić, Mehmed Dizdarević iz Ljubinja, S. Trto iz Donjeg Fakufa, Alićehajić iz Travnika, Adem Brkić iz Mostara, M. Fočo iz Sarajeva, M. Skopljak iz Bugojna, itd.[14]
    Poslednji put ažurirao/la Dragan_srbcg : 25.05.2009. u 12:10
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

  5. #5
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    Za bolju budućnost celokupnog srpskog naroda, neka živi poruka pesnika Omer-bega Sulejmanpašića – Despotovića. Greh je, i pred Bogom i pred Alahom, ogrešiti se o nju. Pogledajmo:

    USTAJTE BRAĆO![15]
    Teška je muka robovat, braćo,
    Na licu ropski nositi sram,
    Ustajmo, braćo, na borbu svetu
    Dušanov treba ponovit' hram...

    ... Oj, Srbe, brate, pruži mi ruku,
    Priznaj mi, dragi, da sam ti brat!
    Zajedno ko dva hajdemo lava
    Prot' crnog vraga voditi rat!

    ... Spasite djecu, spasite narod,
    Daće nam pomoć i dragi Bog!
    Jer Alah dragi uvijek čuva
    I štiti roba pravoga svog!


    A njegova pesma Želja je takvog kova da bismo grešni bili ako je ne bismo uneli u štivo ove rodoljubive namene:

    ŽELjA[16]
    Kroz srpski svijet, kroz svijet cio
    Svakoga brata pozdravi mog,
    Ta svi smo sinci jednoga doma,
    Poštena srpskog svi doma svog.

    Nek ista miso grije nam grudi,
    Kad ista bolja tare nam vrat,
    Poštena želja u Srpstvu milom
    Da smo svi svakom: ko bratu brat.

    __________________________________________________ ___________________
    [1] Jovo Bajić: Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović – Srpstvu, Udruženje Srba iz BiH u Srbiji, 2001.
    2 Isto.
    3 Slobodan Jarčević: Istorijske skrivalice, prvi tom, strana 126, Izdavač ''Miroslav'', Beograd, 2002.
    4 Radovan Samardžić: Sulejman i Rokselana, SKZ, Beograd, 1976,str. 663.
    5 Jovo Bajić: Omer – beg Sulejmanpašić–Despotović - Srpstvu, Udruženje Srba iz BiH u Srbiji, Beograd, 2001.
    6 Protojerej Ratko R. Vračarević i prof. dr Zoran Milošević: Pravoslavlje, vrijeme i Bosna, ''Beli Anđeo'', Šabac, i Srpska pravoslavna crkvena opšina Doboj, 2002, str. 22 – 24.
    7 Isto, str. 25 – 29.
    8 Jovo Bajić: Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović – Srpstvu, Udruženje Srba iz BiH u Srbiji, Beograd, str. 56.
    9 Protojerej Ratko R. Vračević i dr Zoran Milošević: Pravoslavlje, vrijeme i Bosna, ''Beli anđeo'', Šabac i Srpska pravoslavna crkvena opština, Doboj, str. 23 – 24.
    10 Isto, str. 30 – 31.
    11 Isto, str. 32.
    12 Dejan Tomić: Srbobranke iz Bosne i Hercegovine, ''Nevkoš'', Novi Sad, 1997.
    13 Lazar Blagojević, Rajko Ilišković, Ilija Pavlović: O srbofobiji kroz vijekove, SPKD ''Prosvjeta'', Šamac, 2004, str. 275.
    14 Jovo Bajić: Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović – Srpstvu, Udruženje Srba iz BiH, beograd, strane: 47-48.
    15 Jovo Bajić: Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović – Srpstvu, Udruženje Srba iz BiH u Srbiji, Beograd, 2001, str. 71.
    16 Isto, str. 71-72.
    [1] Jovo Bajić: Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović – Srpstvu, Udruženje Srba iz BiH u Srbiji, 2001.
    [2] Isto.
    [3] Slobodan Jarčević: Istorijske skrivalice, prvi tom, strana 126, Izdavač ''Miroslav'', Beograd, 2002.
    [4] Radovan Samardžić: Sulejman i Rokselana, SKZ, Beograd, 1976,str. 663.
    [5] Jovo Bajić: Omer – beg Sulejmanpašić–Despotović - Srpstvu, Udruženje Srba iz BiH u Srbiji, Beograd, 2001.
    [6] Protojerej Ratko R. Vračarević i prof. dr Zoran Milošević: Pravoslavlje, vrijeme i Bosna, ''Beli Anđeo'', Šabac, i Srpska pravoslavna crkvena opšina Doboj, 2002, str. 22 – 24.
    [7] Isto, str. 25 – 29.
    [8] Jovo Bajić: Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović – Srpstvu, Udruženje Srba iz BiH u Srbiji, Beograd, str. 56.
    [9] Protojerej Ratko R. Vračević i dr Zoran Milošević: Pravoslavlje, vrijeme i Bosna, ''Beli anđeo'', Šabac i Srpska pravoslavna crkvena opština, Doboj, str. 23 – 24.
    [10] Isto, str. 30 – 31.
    [11] Isto, str. 32.
    [12] Dejan Tomić: Srbobranke iz Bosne i Hercegovine, ''Nevkoš'', Novi Sad, 1997.
    [13] Lazar Blagojević, Rajko Ilišković, Ilija Pavlović: O srbofobiji kroz vijekove, SPKD ''Prosvjeta'', Šamac, 2004, str. 275.
    [14] Jovo Bajić: Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović – Srpstvu, Udruženje Srba iz BiH, beograd, strane: 47-48.
    [15] Jovo Bajić: Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović – Srpstvu, Udruženje Srba iz BiH u Srbiji, Beograd, 2001, str. 71.
    [16] Isto, str. 71-72.
    Poslednji put ažurirao/la Dragan_srbcg : 25.05.2009. u 12:16
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

  6. #6
    Elita
    Učlanjen
    07.10.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    U Aleksincu
    Poruke
    17.590
    Tekstova u blogu
    4
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    Nikad mi nije jasno da li su se pravoslavni Srbi odrekli svoje islamizovane brace iz verskih ubedjenja i osecaja izdaje ili zbog toga sto su Srbi muslimani zulumcarili sa Turcima ili je u vreme Osmanlija Srbima muslimanima islam i drugaciji status u turskom drustvu izgradio neki osecaj elitizma, koga nisu hteli da se odreknu.

  7. #7
    Domaćin
    Učlanjen
    02.05.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.916
    Reputaciona moć
    75

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    Izvini,ali Rumuni nisu bili Srbi...Albanci mozda jesu,pa su pod uticajem Turaka usvojili islam i arbanaski jezik pa tako je Dacic npr. postao Taci i slicno...Ali Rumuni nikako...

  8. #8
    Poznat old-mne (avatar)
    Učlanjen
    08.12.2007.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Narkonegro
    Poruke
    7.469
    Tekstova u blogu
    7
    Reputaciona moć
    111

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    Srbi - muslimani, nista novo!!! Normalno je da neko ko zivi u Srbiji a nije pravoslavne vjeroispovijesti po nacionalnosti bude Srbin, ne moze bit' Kanadjanin majku mu!!!

  9. #9
    Domaćin
    Učlanjen
    02.05.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.916
    Reputaciona moć
    75

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    Citat Original postavio old-mne Pogledaj poruku
    Srbi - muslimani, nista novo!!! Normalno je da neko ko zivi u Srbiji a nije pravoslavne vjeroispovijesti po nacionalnosti bude Srbin, ne moze bit' Kanadjanin majku mu!!!
    U Srbiji to moze...Ako je Srbin musliman,on je automatski Bosnjak,a ako je Bugarin musliman,on je Bugarin

  10. #10
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    Citat Original postavio IBM OS/2 Pogledaj poruku
    Izvini,ali Rumuni nisu bili Srbi...Albanci mozda jesu,pa su pod uticajem Turaka usvojili islam i arbanaski jezik pa tako je Dacic npr. postao Taci i slicno...Ali Rumuni nikako...
    Ovaj tekst govori o Srbima muslimanske vere, o rumunima ne mogu da ti kazem jer knjige nisam citao...ovde Rumuni nisu pominjani...bar ne gore u tekstu..
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

  11. #11
    Ističe se VoSlavu (avatar)
    Učlanjen
    13.02.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Буян
    Poruke
    2.737
    Reputaciona moć
    67

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    Citat Original postavio Milanne Pogledaj poruku
    Nikad mi nije jasno da li su se pravoslavni Srbi odrekli svoje islamizovane brace iz verskih ubedjenja i osecaja izdaje ili zbog toga sto su Srbi muslimani zulumcarili sa Turcima ili je u vreme Osmanlija Srbima muslimanima islam i drugaciji status u turskom drustvu izgradio neki osecaj elitizma, koga nisu hteli da se odreknu.
    istina...

    prvo > ***** mu materina ! kako je smeo promeniti veru, bla bla , on vise nije Srbin...
    a posle kukanje , pa i oni su Srbi , i ono je srBsko .. itd.itd


    ... a sad je kasno, ti ljudi su izgubili taj osecaj srpskog u sebi ... 'ebiga ...
    Скажи мнѣ, кудесникъ, любимецъ боговъ,
    Что сбудется въ жизни со мною?

  12. #12
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.380
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    List "Bratstvo", glasilo Srba islamske veroispovesti





    Urednik "Bratstva" Alija Konjhodžić




    Urednik "Bratstva" Alija Konjhodžić i princ Andrija Karađorđević, u manastiru Sveti Sava kod Libertvila, oko 1970. godine
    Poslednji put ažurirao/la Koča : 25.05.2009. u 17:27

  13. #13
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.380
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    MUSLIMANI U ČETNICIMA (1)

    ČIČA JE VOLEO FEHIMA

    Uoči Drugog svetskog rata jedna struja jugoslovenskih muslimana naginjala je Hrvatima i ona će potom podržati NDH. Druga struja, koja je bila manja, ali ne i malobrojna, a koju je mahom činilo obrazovanije muslimansko stanovništvo, dobro je pamtila svoje srpsko ime i zato je 1941. stupila u četničke redove. U narednih nekoliko brojeva "Pogledi" će prenositi delove knjige SPOMENICA "BRATSTVA" 1954-1974, koju je 1974. godine u Torontu, Kanada, priredio i objavio Alija S. Konjhodžić

    APLIKACIJE
    Neumrli naš Čiča voleo je Fehima Musakadića kao retko koga od svojih komandanata i četnika
    Na čelu muslimanskih četničkih bataljona bili su Fehim Musakadić, Mujo Pašić, dr Ismet Popovac. Kad smo osvojili opštinu Bjelemiće, muslimani-četnici su streljali trojicu muslimana-ustaša .
    Dr Ismet Popovac, lekar iz Konjica, dolazi u prve redove četnika-muslimana. Zbog svoje saradnje sa četnicima i svoga otvorenog sukoba sa Hrvatima i partizanima gine kao četnik u Trebinjskoj šumi, blizu Trebinja, 1943. godine
    Čuveni komoranski odred, formiran na terenu između Brodareva - B. Polje - Prijepolje, pod komandom kapetana Huseina Rovčanina brojio je nekoliko stotina boraca
    Početkom 1942. godine obrazovan je u Sarajevu Muslimanski četnički akcioni komitet od 14 članova

    ANTRFILE:
    BIOGRAFSKI ZAPISI ALIJE KONjHODžIĆA

    Utisci i zapažanja o ljudima i događajima iz detinjstva i rane mladosti ostaju u sećanju neokrnjeni, večito živi, a često su i putokaz kroz život. Porodica i mesto rođenja, kao i sredina u kojoj se čovek rodio i rastao, imaju takođe presudan uticaj na formiranje ljudskog karaktera, što će se iz ovih mojih kratkih izlaganja, umesto biografije, o mome životu i nacionalno-političkom radu jasno videti.
    Porodica - Rođen sam u Ljubuškom, Hercegovina, 4. februara 1899. godine, od oca Sulejmana i majke Umije, rođene Mahić. Otac iako samouk, u zajednici sa mojim amidžom Ademagom, stekao je kao trgovac lep ugled i bio veoma društven čovek. Majka je bila neobično mirna i sentimentalna žena. Njezinu suptilnu dušu ispunjavala je svakodnevna briga o bratu Salihu i meni, i o sestrama Ajiši i Fatimi. Umrla je rano, ali je doživela sreću da vidi Saliha kao zrelog čoveka i diplomiranog pravnika. Moja strina Zejna, bila je rođena u Nikšiću, od porodice Bijedić. Kada je Nikšić, odlukom Berlinskog kongresa od 1878. godine, pripao Crnoj Gori, izbegla je u Mostar, gde je upoznala mog amidžu i udala se za njega. Sa nekom bolnom setom satima je znala da nam priča o svom rodnom kraju i o običajima u Crnoj Gori. Njezin sin, jedinac, Mustafa bio je moj vršnjak.
    U takvoj porodičnoj sredini rodio sam se i proveo prve godine detinjstva. Otac je bio intimni saradnik Ali-bega Firdusa, koji se preselio iz Duvna u Ljubuški i odatle vodio borbu za avtonomiju Bosne i Hercegovine. Bili smo i komšije< često mu je babo, po meni, slao kao hediju ulovljenog zeca. Moj bliski rođak Đulaga Vukovac (majke su nam rođene sestre) iz Učiteljske škole u Mostaru prebegao je 1910 godine u Srbiju. O njegovom bekstvu mnogo se tada govorilo ne samo u Ljubuškom već i celoj Bosni i Hercegovini. Tada nisam mogao u potpunosti da shvatim ovaj njegov podvig. Tek kasnije, kada sam došao u Sarajevo, i počeo da se družim sa srpskom revolucionarnom omladinom, bilo mi je jasno da je to učinio kao srpski nacionalista i protivnik crno-žute aždaje, koja je jednako mrzela i uništavala i pravoslavne i muslimane.
    Ljubiški, mesto rođenja - Ljubiški je po broju stanovnika najveći srez u Bosni i Hercegovini. Stanovnici su skoro 95% katoličke vere, dok su u samom gradu živeli većinom muslimani i svega četiri srpske porodice: Ćuk, Crnogorac, Mrmak i Vitković. Starešinu porodice Vitković pok. Vasiliju, posle groznih mučenja i čupanja brade ubili su ustaši za vreme Drugog svetskog rata. Odnosi između pravoslavnih i muslimana bili su više nego prijateljski. Nešto ih je vezivalo, neka potajna strepnja od ohole i neprijateljske katoličke većine, koja je kroz usta svojih fratara kova Solde, Mikulića i drugih iz jezuitskog gnezda sa Humca, ispoljavala najekskluzivniji hrvatski nacionalizam i prozelitizam katoličke crkve.
    U neposrednoj blizini Ljubuškog je mesto Vitina, čuveno po begovskoj kući Kapetanovića, koja je dala nekoliko intelektualaca i bila poznata ne samo u Ljubuškom već i van granica Bosne i Hercegovine, naročito o književnom radu Mehmed-bega Kapetanovića. Ovaj odžaković i nacionalno svesni Srbim muslimanske vere srpski je radio i osećao. Kao Vukov sledbenik prikupljao je narodno blago - pesme, priče i izreke i to objavio u svome znamenitom delu "Narodno blago". Ovo svoje delo izdao je 1887. godine i štampao ćirilicom, što najbolje ilustruje njegovo srpsko osećanje, i to u vremenu kada je srpska svest kod širokih muslimanskih masa bila duboko zapretena. Sve ovo zajedno odgoj u porodici, sredina grada Ljubuškog, katolička većina u ovom srezu, Vitina sa Kapetanovićima, komšija Ali-beg Firdus, nacionalno opredeljeni brat Salih i Đulaga Bukovac, sve je imalo pozitivnog uticaja na moje nacionalno opredeljenje i formiranje mog karaktera. Istodobno u meni je sve to spontano izazivalo i otpor protiv "lipe vire". Fratri iz samostana sa Humca, nedaleko od Ljubuškog i Širokog brega, bili su nosioci verske netrpeljivosti. Njihova je velika odgovornost da je srez Ljubuški u oba svetska rata dao najveće ustaške koljače i ubice, kao što su bili Luburić, Artuković i drugi. Već tada sam podsvesno osećao da su Hrvati, kao izmećari Austro-Ugarske monarhije, naši zakleti neprijatelji, da im je namera bila da ove dve srpske pokrajine, Bosnu i Hercegovinu, odvoje od slobodnih srpskih država Srbije i Crne Gore i da ih pripoje apostolskoj monarhiji, a nas muslimane da što više otuđe od naše jednokrvne braće Srba pravoslavnih, i konačno, da nas prevedu na katoličanstvo.
    Takva psihoza i netrpeljivost između katoličke većine i pravoslavno-muslimanske manjine u srezu Ljubuškom mnogo su uticali na moje kasnije nacionalno formiranje.

    OSNOVNI TEKST:

    Slabo obavešteni i neupućeni često puta su u toku Drugog svetskog rata pitali: da li u kome procentu muslimani u Bosni i Hercegovini uzimaju učešća u borbi protiv okupatora, ustaša i komunista< da li ima muslimana u četničkim jedinicama pod komandom Draže Mihailovića. Ovo pitanje s vremena na vreme ponavlja i u krugovima srpske emigracije. Nije ni čudo, jer se zna da je jedan dobar deo muslimanskog stanovništva u t. zv. "Nezavisnoj Državi Hrvatskoj" prišao ustašama i zajedno s njima vršio najveće zločine nad nemoćnim srpskim stanovništvom.
    Ustaše i komunisti su tvrdili, tvrde i danas, da u četničkim i ravnogorskim redovima nije bilo muslimana, već da su ovi bili uz ustaše odnosno uz komuniste. Mi ne želimo da raspravljamo ma kakvo pitanje, ni sa ustašama ni sa komunistima, ovim putem. S njima će obračunati Srpski narod kad za to dođe vreme i na način koji on nađe za podesan. Mi želimo da po ovom pitanju damo obaveštenje Srbima koji nisu imali priliku da se u to uvere, lično ili na koji drugi način. Pored toga, mi, Srbi, smatramo za našu dužnost da odamo naše priznanje onim muslimanima koji ga zaslužuju.
    Nama je neobično žao, što ćemo, nenamerno, usled pomanjkanja pisanih podataka, usled nesećanja, propustiti da pomenemo imena mnogih muslimana-nacionalista koji su imali velikih zasluga u formiranju muslimanskih četničkih jedinica, kao i onih koji su bili u komandama i jedinicama skupa sa četnicima. Navešćemo imena onih kojih se sećamo, čija nam je zla sudbina poznata.

    MUSLIMANI-RAVNOGORCI

    Nema sumnje da prvo mesto među Srbima muslimanske veroispovesti, koji su se u se u samom početku stavili na raspoloženje neumrlom Čiči, zauzima pok. Fehim Musakadić. Neumrli naš Čiča voleo je Musakadića kao retko koga od svojih komandanata i četnika. Musakadić je bio srpski dobrovoljac u Prvom svetskom ratu. Tada je odlikovan najvećim ratnim ordenom, Karađorđevom zvezdom s mačevima. Bio je u Sarajevu do početka Drugog svetskog rata Direktor policije. On je živeo za Srpstvo, njemu služio, njime se ponosio i, naposletku, za njega dao i svoj život. Pok. Čiča ga je dodelio u Štab Komande Istočne Bosne i Hercegovine, na čijem je čelu bio čuveni junak, vojvoda Petar Baćović. Pok. Musakadić je uhvaćen od strane komunista početkom juna 1943 godine u Stranama kod Uloga, srez nevesinjski, skupa sa pok. majorom Jocom Pantićem, biv. sreskim načelnikom Jovićem, poručnikom Kovačevićem iz Gacka, nosiocem Karađorđeve zvezde s mačevima, narednikom Stanišićem, narednikom žandarmerije Ivanom (Hrant, čije sam prezime zaboravio), i još nekoliko četnika čijih se imena ne sećam. Jedan od preživelih četnika, koji je uspeo da umakne komunističkim kuršumima, pričao je, kako su se sjajno držali svi. Svi, i Musakadić, pred samu smrt, uzviknuo je: "Živeo Kralj, živeo Draža, dole Tito!"

  14. #14
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    20.01.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    478
    Reputaciona moć
    37

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    Ovo je definitvno jedna od knjiga koje ću morati nabaviti.

    Tko je izdavač? Jel mogća online narudžba?

  15. #15
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.380
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    Na drugo mesto dolazi, svakako, poznati sudija okružnog suda u Mostaru, Mujo Pašić. Ko od ranije nije poznavao ovog divnog čoveka i Srbina, upoznaće ga iz nekoliko sledećih redaka. Bilo je to u aprilu 1941. godine. Hrvatske ustaše i u Mostaru, kao i u ostalim gradovima i mestima narediše, pod pretnjom smrtne kazne, da svi Srbi, Jevreji i Cigani moraju da odmah predaju ustaškoj policiji svoje radio aparate, eventualno oružje i municiju. Naređenje se, zna se, odnosilo isključivo na Srbe pravoslavne vere, Jevreje i Cigane. Među Srbima nalazi se i sudija Pašić sa svojim novim biciklom. "A što ste Vi došli sa biciklom?" upitale su ustaše sudiju Pašića. "Po vašem naređenju", odgovorio im je Mujo. "Pa, mi smo naredili samo Srbima, Jevrejima i Ciganima, nego vratite se kući i nosite vaš biciklo", rekoše mu ustaške zveri. "Ja sam Srbin, naređenje se odnosi i na mene, evo vam biciklo", odvratio je sudija Pašić. Ostavio je biciklo, ali je zato odveden u zatvor. Na zauzimanje njegovih brojnih srodnika i prijatelja uspelo se da ga puste na "slobodu". Kakav se pokazao na ovom mestu, takav je bio i ostao kroz celo vreme borbi u redovima gen. Draže, sve dok nije bio zarobljen od Nemaca i predan ustašama. Umro je junački i mučenički u rasadniku "hrvatske hiljadugodišnje kulture", logoru smrti, Jasenovcu.
    Treća ličnost, dr Ismet Popovac, lekar iz Konjica, dolazi u prve redove četnika-muslimana. Zbog svoje saradnje sa četnicima i svoga otvorenog sukoba sa Hrvatima i partizanima gine kao četnik u Trebinjskoj šumi, blizu Trebinja, 1943. god.
    Poručnik Čengić, mladi aktivni oficir, pridružio se četnicima već početkom 1942. godine. Poslat od strane četničke komande sa specijalnom misijom u Mostar, biva uhvaćen i zaklan od ustaša. Napred navedena četiri Srbina-muslimana bili su muslimansko vođstvo u četničkim redovima za Istočnu Bosnu i Hercegovinu. Bilo ih je još, no njihova imena ne smemo ovom prilikom da pominjemo, jer se, možda, još koji od njih nalazi u životu u zemlji najcrnjeg terora, Titovoj Jugoslaviji.
    Musakadić, Pašić, d-r Popovac, poručnik Čengić i drugi njihovi bliži saradnici-muslimani, nisu bili komandanti bez vojske, kako bi zlonamerni ljudi hteli, kad im ustreba da tvrde. Nisu zaboravili nekoliko preživelih svedoka naš oružan plan i napad, 18. i 19. januara 1943, na čisto muslimansku-ustašku tvrđavu Bjelemiće (srez Konjic). Skupa se nevesinjskom, konjičkom, kalinovačkom i drugom sarajevskom četničkom brigadom, pod mojom komandom i komandom pok. Krsta Kovačevića, aktivnog kapetana, rame uz rame borili su se i dva bataljona muslimana-četnika. Na čelu muslimanskih četničkih bataljona bili su Fehim Musakadić, Mujo Pašić, dr Popovac. Kad smo osvojili opštinu Bjelemiće, vlast je preuzeo lično major Fehim Musakadić. Muslimani-četnici su, tada, streljali trojicu muslimana-ustaša iz mesta.
    Kad smo u proleće 1943 godine, vodili ogorčene borbe sa partizanima, u našim četničkim redovima imali smo dva bataljona muslimana: jedan u sastavu nevesinjske brigade kojom sa ja komandovao, a drugi u sastavu mostarske brigade, kojom je komandovao kap. Vlado Milutinović, sada u Kanadi. Mnogi su od njih pali na polju časti, za slobodu. Pali su pored Srba-četnika. Njihove žrtve, njihova krv, njihovi mladi životi neće se zaboraviti dok traje nas koji smo s njima delili zlo, a dobra je bilo onda vrlo malo. S toga, neka je slava i hvala njihovim palim žrtvama.
    A sada, pred završetak, hteo bih da zamolim sve Srbe koji se bave politikom i koji se bore protiv komunizma, fašizma i nacizma, da ne smeću s uma, kad budemo udarili temelje našoj nacionalnoj državi, da su Bosna i Hercegovina srpske zemlje, da su muslimani Bosne i Hercegovine u ogromnoj većini Srbi, da muslimane iz ovih dveju srpskih pokrajina treba da vodi duh i ideja muslimana-Ravnogoraca: Fehima Musakadića, Muja Pašića, d-r Ismeta Popovca, Srba-mučenika, a ne nekih sumnjivih, samozvanih vođa, koji su služili ustašama i Anti Paveliću.
    Fehime, Mujo, Ismete i ostali četnici-muslimani, koji dadoste svoje živote za Kralja Petra, za neumrlog Čiču Dražu, za Ravnogorstvo i Srpstvo, neka je: Rahmetulahi alejhi razmeten vasiah!
    ("Bratstvo" - maj 1954.)
    Vejsil N. Preljo (Buenos Aires)

    MUSLIMANSKE ČETNIČKE JEDINICE


    Čim je general Dragoljub-Draža Mihailović digao ustanak na Ravnoj Gori, Srbi muslimanske veroispovesti u Bosni i Hercegovini odmah su pristupili akciji da se pridruži Dražinim snagama. Među prvima se javio Draži Fehim Musakadić, dobrovoljac iz Prvog svetskog rata i vitez Karađorđeve zvezde s mačevima, zatim aktivni poručnik Omer-beg Čengić, dr Ismet Popovac, sudija Mujo Pašić i drugi istaknuti Srbi muslimani.
    U Hercegovini, u mestima gde je bio pretežno muslimanski elemenat, obrazovane su posebne četničke muslimanske jedinice, koje su brojale na hiljade boraca i operisale pod vođstvom svojih komandanata Srba pravoslavne veroispovesti inž. Vladimira Zečevića, sada u Čikagu, kapetana Vlade Milutinovića, sada u Kanadi, pok. Koste Kovačevića i drugih. Ovi četnički bataljoni, sastavljeni od Srba muslimana, na čijem su čelu bili Fehim Musakadić, Mujo Pašić i dr Ismet Popovac, učestvovali su u zauzimanju muslimansko-ustaške tvrđave Bjelemići (srez Konjic) i nakon zauzeća Bjelemića vlast je lično preuzeo major Fehim Musakadić.
    Pod komandom četničkog komandanta Voje Lukačevića bilo je nekoliko stotina muslimana četnika, a njihove operacije izvođene su na velikom frontu od Splita - Mostara - Konjica - Prozora - Gračanice - Glamoča - Glavatičeva - Sarajeva - Nevesinja - Foče - Kalinovika. U donjem toku Neretve, oko Mostara, bilo je pod komandom četničkih vojvoda Jevđevića i Baćevića veliki broj dobrovoljne antikomunističke milicije, od kojih najveći na položaju zone Pasičina.
    Čuveni komoranski odred, formiran na terenu između Brodareva - B. Polje - Prijepolje, pod komandom kapetana Huseina Rovčanina brojio je nekoliko stotina boraca. Zasluga je kapetana Rovčanina i njegovo odreda da komunisti nisu uspeli da pređu Lim, iako su u toku 1943-44. pokušavali nekoliko puta. Kada je vojvoda Pavle Đurišić pobegao iz zarobljeništva i sastao se sa svojim borcima u Sandžaku a odatle nastavio put preko N. Varoši, Priboja, Prijepolja, Brodareva, B. Polja u pravcu Berana, Kolašina i u Crnu Goru, kapetan Husein Rovčanin, bez ikakvih ograničenja stupio je sa svojim snagama u četničke odrede heroja i mučenika vojvode Pavla Đurišića. Sam je zatražio da on sa svojim snagama prvi nastupa i da probija front Peka Dapčevića, koji se naročito bio ušančio i utvrdio na položajima kod Mojkovca. Posle višečasovne dnevno-noćne borbe, prsa u prsa, kapetan Husein Rovčanin razbio je komunistički front i u toj borbi poginuo.

    400 MUSLIMANA ČETNIKA IZ UMČANA
    U štabskoj četi sreskog komandanta u Konjicu Jova Babovića sa malim izuzetkom bili su muslimani-četnici, a u sastavu Konjičke četničke brigade nalazili su se muslimani-četnici iz Konjičke Župe, Bjelemića i Uloški bataljon. Konjička brigada brojala je 330 boraca, Konjička Župa 200, Bjelemići 200, a Uloški bataljon 150 boraca. Iz Konjičkog sreza skoro svi muslimani, sposobni za borbu, bili su u četnicima. Na položaju Bjelašnice bilo je 400 muslimana četnika od Umčana u zajednici sa Vukasovićem. Vukasović je bio komandant 2. sarajevske brigade. U Višegradskoj brigadi kapetana Nikića nalazilo se 200 muslimana četnika. U borbama oko Neretve-Glavatićeva potpukovnik Jovanović, pored svojih 200 boraca, imao je u svome sastavu i 200 muslimana-četnika na liniji Bjelašnica - Konjic - Bijela. Kod rezervnog poručnika na položaju Devojčin Kuk 70, u odredu Kurteša, koji je brojao 550 boraca, bilo je 80 muslimana četnika, a u sastavu Hercegovačkog odreda isto toliko muslimana četnika.
    Kao što se iz izloženog vidi, bosansko-hercegovački muslimani iz Sandžaka bili su na strani svoje progonjene braće Srba pravoslavne veroispovesti. Oni su aktivno učestvovali u oružanim četničkim odredima pod vođstvom besmrtnog Draže, pisali rezolucije i muški, kako dolikuje odžakovićima i koljenovićima, protestvovali protiv ustaškog nasilja. Mnogi znani i neznani pojedinci, mahom intelektualci, na razne načine činili su neocenjive koristi borbi, koju je goloruki Srpski narod vodio protiv ustaških i partizanskih hordi.
    Početkom 1942. godine obrazovan je u Sarajevu Muslimanski četnički akcioni komitet od 14 članova, čija imena iz razumljivih razloga ni danas ne možemo objaviti, jer mnogi žive i tavore svoje dane pod Titovim terorom.

  16. #16
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.380
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    U samom okupiranom Beogradu bio je obrazovan muslimanski centar, koji je sarađivao u raznim vidovima sa Ravnogorskim pokretom i posebnim kanalima održavao veze sa Bosnom i Hercegovinom. Odlaskom Mustafe Mulalića, bivšeg narodnog poslanika na Ravnu Goru, vođstvo muslimanskog centra preuzeo je Abdulah Kemura, knjigovođa Srpske zemljoradničke nabavljačke zadruge, koga su partizani ubili među prvima pri zauzimanju Beograda. Grupa je izdavala ilegalno i list ISTOK pod uredništvom Mustafe Mulalića, preko kojeg je održavana veza sa zemljom. List se štampao u Dražinom glavnom štabu, zajedno sa dva centralna lista: RAVNA GORA i RAVNOGORSKA MISAO.
    Piscu ovih redova pripada donekle zasluga za uspešno funkcionisanje obaveštajne službe na terenu Bosne i Hercegovine, koja je dejstvovala iz Beograda, preko prote Božića i Jezdimira Dangića, a u kojoj su radili sve sami Srbi muslimanske veroispovesti.
    Podzemnom radu ovog obaveštajnog centra ima se zahvaliti da su bosansko-hercegovački muslimani bili obaveštavani o prilikama u svetu, o stanju u okupiranoj Srbiji i pozivani da u svakoj prilici progonjenom bratu ukažu pomoć i zaštitu. Da nije uništena ogromna arhiva komesarijata za izbeglice u Beogradu, kojem je na čelu bio veliki srpski rodoljub i istaknuti sokolski prvak Tomo Maksimović, generalni direktor svetske firme "Bata" za Jugoslaviju, znalo bi se nešto više o radu Srba muslimana, kako u Beogradu, tako isto i u Bosni i Hercegovini. Komesarijat je saslušavao svakog izbeglicu iz Bosne i Hercegovine, kao i iz ostalih srpskih pokrajina, čijim se iskazima moralo verovati. Veliki broj izbeglih Srba izjavio je, da su uz pomoć muslimana prešli Drinu i tako izbegli sigurnu smrt. Mi smo, iznoseći ove nepotpune podatke o stavu bosansko-hercegovačkih muslimana za vreme Drugog svetskog rata, kao i o učešću velikog broja muslimana u četničkim odredima, izvršili svoju dužnost. Namera nam je da ovim sačuvamo ovu istinu od zaborava za poznija srpska pokolenja. Ona će u miru i slobodi, bez ikakvih predrasuda, i na temelju mnogobrojnih i kudikamo ubedljivijih činjenica, nego što su ove, pravilno oceniti sve te napore i žrtve bosansko-hercegovačkih muslimana. Tako će iz svega toga izvući još jedan dokaz, da su sve to činili kao nacionalno svesni Srbi muslimanske vere i da nisu žalili ni svoje živote, kada je bila u pitanju sudbina srpskog naroda.
    I na kraju setimo se Njegoša: "Ne pita se ko se kako krsti, no čija mu krvca grije prsi, čije ga je mljeko zadojilo."
    Alija S. Konjhodžić

    JEDAN VERODOSTOJAN SVEDOK

    U Trebavskom korpusu srpskih četnika, čiji je komandant bio čuveni prota Savo Božić, bilo je i Srba muslimana. Petar Đokić, jedan od preživelih boraca iz ovog korpusa (sada živi u Njujorku) objavio je u "Ravnogorskom Borcu", br. 201, februara 1966 godine, članak pod naslovom "Prota Savo Božić", gde između ostalog piše:
    "Plodovi te sloge i snage (Srba pravoslavnih i muslimana, naša primedba) i danas bi ne samo koristili tome kraju, već bi se i utrostručili, da nije došlo do katastrofe Jugoslavije. U tome času po nagovoru spoljnih dušmana, organizovali se unutrašnji zlotvori da unište slogu među braćom i tekovine slobode, pravde i napretka. To je protu Savu do srca zabolelo ali ne i obeshrabrilo. Naprotiv, sa krstom u jednoj a puškom u drugoj ruci, prota Savo je poveo prve zaštitnike ojađenih i osvetnike nedužno pobijenih. U toj nevolji, pritekle su mu u pomoć ne samo najbolje snage trebavskih svetosavaca, već i svesna muslimanska braća okolnih sela. Ovi muslimani su zaista bili verni borci i branioci Dinastije Karađorđevića, što može da im služi na čast i ponos. Tom slogom braće u nevolji, prota Savo je sprečio nameru dušmana Srpskog naroda, da iskoriste zablude prošlosti i tadašnje intrige, u cilju međusobnog istrebljenja Srba pravoslavnih i Srba muslimanske vere. Umesto toga, pod njegovim mudrim vođstvom, braća se objedinila i zajednički branila od lažnih hrišćana - svirepih ustaša i istinitih bezbožnika - bezdušnih partizana. To bratstvo, tada zapečaćeno ostalo je tvrdo do današnjih dana, dokazano na svim Titovim "izborima", da su Srbi pravoslavni i Srbi muslimani, braća jedne krvi i jednog imena. Za ovo neka je slava i hvala proti Savi."

    DRAŽA MIHAILOVIĆ I MUSLIMANI
    Kako je general Draža Mihailović gledao na problem naše muslimanske braće najbolje će se videti iz sledećeg telegrama, koji je uputio 21. januara 1945. godine Kraljevskoj jugoslovenskoj vladi preko jedne od svojih neposrednih radio veza koje je imao s njom. U tom telegramu objašnjen je stav muslimana u rešavanju jugoslovenskog pitanja. S obzirom da je general Mihailović taj telegram poslao, očigledno je da se složio s pogledima naše muslimanske braće. Izjavu muslimana potpisao je jedan od najuglednijih među njima. Njegovo ime, nažalost, ne možemo objaviti pošto se nalazi u zemlji. Ta izjava glasi:
    "Mi, muslimani Kraljevine Jugoslavije, bezuslovno i nepokolebljivo smo za ustavno-monarhiski oblik vladavine sa dinastijom Karađorđevića i Kraljem Petrom Drugim na čelu.
    "Mi smo isto tako za federativno uređenje Jugoslavije na etničkom principu, s trima federativnim jedinicama: srpskom, hrvatskom i slovenačkom. Kako mi, muslimani živimo isključivo na srpskom etničkom području, to je razumljivo, da tražimo da svi nepodeljeni uđemo u sastav srpske federativne jedinice.
    "Što se tiče Bosne i Hercegovine, mi tražimo da te pokrajine, zajedno sa susednim srpskim krajevima, kao i sa onim srezovima u Sandžaku, koji i saobraćajno i privredno gravitiraju Bosni i Hercegovini, obrazuju u srpskoj federativnoj jedinici jednu veliku samoupravnu oblast, sposobnu za život, i sa punom administrativnom autonomijom. Toj oblasti mora se, s obzirom na geografski položaj i saobraćajne mogućnosti, obezbediti pristup i na more, kako na jugu tako i na jugozapadu.
    "U kulturno-prosvetnom pogledu mi tražimo da nam se kao celini obezbedi puna versko-prosvetna autonomija.
    "Kako su svi naši zahtevi opravdani i etnički i istoriski i osnovani na potpuno demokratskim principima, to smo uvereni da će naići na puno razumevanje u svima nepristrasnim krugovima i srpskim i hrvatskim, i da će muslimani ovim svojim stavom doprineti svoj prilog pravilnom rešenju srpsko-hrvatskog pitanja.
    "Naglašavamo da smo već i kao muslimani protiv komunizma i protiv terora a za punu i istinsku demokratiju, u čiju pobedu čvrsto verujemo."
    Ova rezolucija muslimana, dostavljena Kraljevskoj vladi preko generala Draže Mihailovića, najbolji je odgovor svima onima koji danas nastoje da proglase našu muslimansku braću Hrvatima a Bosnu i Hercegovinu nekakvim hrvatskim pokrajinama.
    ("Bratstvo" - mart 1956.)

    CENTRALNI NACIONALNI KOMITET I MUSLIMANI

    Na sastanku Centralnog Nacionalnog Komiteta, održanom u Srpskoj Grapskoj, 14. oktobra 1944 godine, predsednik Izvršnog odbora C.N.K. Dr Stevan Moljević rekao je sledeće:
    "Pri rasmatranju naešg pitanja prema muslimanima u Jugoslaviji za nas Srbe su od važnosti četiri momenta koja ne smemo gubiti iz vida: "1. PRVO, muslimani u Jugoslaviji broje 1.880.000 duša, s kojim se brojem mora ozbiljno računati i koji u slučaju mudre i pametne državne politike može da bude pozitivan faktor u našem unutrašnjem državnom životu, kao što može da bude i negativan ako se ne pođe pravim putem.
    "2. DRUGO, pri uzimanju pitanja muslimana u državnom uređenju i životu Jugoslavije valja znati da oni u Jugoslaviji žive isključivo na srpskom području od Bihaća i Cazina na severozapadu, pa sve do Đevđelije na jugoistoku - u oblasti Bosne i Hercegovine, Rasa, Kosova i Metohije i Južne Srbije. I, ako se Jugoslavija obnovi na federativnoj osnovi, kao što mislimo i želimo, onda će svi muslimani u Jugoslaviji doći u sastav srpske federalne jedinice. To ima i tu dobru stranu što će se sva pitanja muslimana u toj jednoj jedinici, na jedan način i pred jednim forumom moći da reše. Ima to i tu dobru stranu što su kroz nekoliko vekova zajedničkog života Srbi pravoslavni i muslimani svikli jedni na druge i što poznaju život i običaje jedni drugih, što nije slučaj kod drugih.
    "3. TREĆE, što Islam prema državi ima svoj stav za koji bi mogli reći da je državotvorniji nego druga religija.
    Šerijatski propisi Islama, ukoliko se odnose na organizaciju muslimanske verske zajednice, omogućuju punu samostalnost te zajednice za svaku državu napose, tako da svaka država koja ima muslimanskog življa može za taj živalj imati i potpuno autokefalnu islamsku versku zajednicu, potpuno nezavisnu i u kojoj drugoj crkvenoj vlasti izvan te države. To je po Jugoslaviju vrlo povoljan momenat da muslimani, osim onih na Kosovu i Metohiji, nemaju nikakvih centrifugalnih težnji. Jugoslavija im jeste i ostaje jedino ognjište i jedina otadžbina.
    "Islam u pogledu pojedinaca traži od njega kao državljanina u pozitivnom smislu više nego mnoga druga religija, jer obuhvata sve strane njegovog života - traži od njega red, rad i pokornost zakonima. Mi, ako želimo da naši muslimani budu dobri državljani i dobri ljudi, moramo od njih tražiti u prvom redu da budu dobri muslimani.
    "4. ČETVRTO, muslimani u Jugoslaviji zbližuju nas sa još dvema muslimanskim državama na Balkanu - Albanijom i Turskom, što čini još jednu snažnu komponentu za Balkansku zajednicu. Jer, Islam koji apsorbuje i reguliše svojim propisima najveći deo života svojih vernika veže iz više međusobno nego ikakva druga religija. "To su četiri momenta koji govore za što tesniju i srdačniju saradnju Srba pravoslavnih i muslimana u Jugoslaviji".
    ("Bratstvo" - juli 1956.).
    Inž. Vladimir Zečević (Čikago)



    Draža u Bosni, proleća 1945. Iza njega (jedini sa šajkačom i kokardom) je Mustafa Mulalić, predstavnik muslimana u Centralnom nacionalnom komitetu. U donjem desnom uglu vidi se dr Stevan Moljević, jedan od glavnih četničkih ideologa

  17. #17
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.380
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    MUSLIMANI U ČETNICIMA (2)

    KORENI MOG SRPSKOG STABLA

    "Izdaja Hrvata u ratu, pokolj milion Srba od strane ustaša, među kojima je bilo i muslimanskih izroda, okupacija Srbije i njezin put ka novoj Golgoti, strašnijoj od Albanske, konačno su iz mojih misli i osećanja izbrisali i poslednji trag zabluda i svih zastranjivanja, kojima sam u mladim danima bio izložen, jer sam uzalud verovao da se očuvanjem Jugoslavije i širenjem jugoslovenske ideje među Hrvatima, čuvaju srpski ideali i cementira samo Srpstvo", beleži Alija S. Konjhodžić u svojim biografskim zapisima. "Pogledi" prenose delove knjige SPOMENICA "BRATSTVA" 1954-1974. (Toronto, Kanada, 1974. godine)

    PIŠE: Alija S. KONjHODžIĆ

    Septembra 1909. upisao sam se na Veliku realku, gde su odnosi između đaka pravoslavne i katoličke vere bili u tolikoj meri zaoštreni, da su među njima tuče bile na dnevnom redu. Većina đaka muslimana pridružila se pravoslavnima i pripadali su tajnim đačkim kružocima, iz kojih je i ponikla "Mlada Bosna". U to vreme živeo je u Sarajevu moj brat Salih i sarađivao u "Musavatu", organu Srba muslimana, koji je pokrenuo jedan od najidealnijih Srba muslimana Smajo Ćemalović iz Mostara, docnije senator, koga su ustaši 1941. godine živog spalili u Jasenovcu.

    ĐAČKI ŽIVOT U SARAJEVU


    Prvu godinu stanovao sam zajedno sa bratom Salihom u kući gde je stanovao i Hamid Kukić, jedan od vođa Srba muslimana i sekretar Đačkog potpornog društva "Gajter". Razgovori između Saliha i Hamida, bogata biblioteka srpskih knjiga i druženje sa đacima pravoslavne vere konačno su kod mene oformili moj nacionalni stav, moje srpsko opredeljenje i udarili tačku na moju nacionalnu zrelost.
    Ta moja nacionalna svest još u mojim mladim danima odvela me je 1912. godine, kao đaka drugog razreda Velike realke pa velike demonstracije Srba povodom osvećenja novopodignutog doma hrvatskog pevačkog društva "Napredak", koji je podignut narodnim novcem i u nameri da još jače podvuče tobožnji hrvatski karakter ovih pokrajina. U tuči sa Franjinim izmećarima upotrebio sam bokser i zbog toga bio isteran iz svih sarajevskih škola, u trajanju od tri godine.

    DOLAZAK U TUZLU
    Tuzlanska sredina u borbi protiv mrskog osvajača bila je borbena poput sarajevske. Upisao sam se na Trgovačku školu, gde je predavao istaknuti srpski nacionalista profesor Adem Biso, koji je, zajedno sa Mustafom Bektićem, među prvima bio uhapšen posle atentata u Sarajevu i celo vreme rata proveo u zloglasnom Aradu. Već u prvim danima moga boravka u Tuzli stupio sam u redove srpske revolucionarne omladine i u Srpski soko, na čijem je čelu bio tuzlanski veletrgovac i sarajevski zaverenik Miško Jovanović, osuđen na smrt posle Sarajevskog atentata. U takvoj borbenoj sredini moj se nacionalizam jačao. Bilo je podosta muslimana koji su se isticali svojom aktivnošću i svojim otvorenim srpskim stavom, među kojima naročito Mustafa Bektić, učitelj i đaci Ferhad Azapagić, Izet Telalbašić, Alija Selimović i drugi.
    U to vreme bio je u Tuzli moj uži zemljak, Ljubušak, inž. Ahmet Dalipagić, oženjen sa Zorkom Stojanović, učiteljicom iz Beograda, zaposlen kao geometar kod tuzlanske opštine, kod koga sam neko vreme stanovao. I on i njegova supruga Zorka pričali su mi o Srbiji, o Kralju slobodaru i o ljubavi Srba za nas bosansko-hercegovačke muslimane. Naročito je Zorka u tome bila vredna i stalno mi davala na čitanje knjige iz nacionalne istorije Srbije i Crne Gore. Istoga dana kada je izvršen atentat u Sarajevu, inž. Ahmet Dalipagić uhapšen je i kao "srpski špijun" streljan u Tuzli.
    PONOVO U SARAJEVU Po svršetku Trgovačke škole upisao sam se 1915. godine na Trgovačku akademiju u Sarajevu (koju sam završio tek po oslobođenju 1919. godine), odakle sam decembra 1916. godine, kao đak drugog razreda, iako maloletan, protiv svih zakona, zajedno sa ostalim đacima pravoslavne vere, kao politički sumnjiv, mobilisan i poslat na odsluženje vojnog roka u 29. mađarsku regimentu u Kapošfehervar. Odatle begam i u Budim Pešti pridružujem se jednoj podzemnoj grupi vojnih begunaca Čeha, koji su radili na demoralisanju austrougarskih vojnika slovenskog porekla. Vojnicima bosansko-hercegovačkih regimenti delio sam krivotvorene "urlabšajne" i "krankenšajne", s kojima su odlazili svojim kućama umesto na front. O mogućnosti da mogu biti uhvaćen i osuđen na smrt, nisam tada ni mislio. Sreća moja i okretnost sprečili su najgore. Oslobođenje i Ujedinjenje vaskolikog Srpskog naroda zateklo me je u Beču, kao vojnog begunca.

    O OSLOBOĐENOJ I SLOBODNOJ DRŽAVI

    U prvim danima oslobođenja nismo u dilerijumu radosti ni primetili kako se stvara jedno nezdravo stanje u zemlji, koje je mladu državu konačno i sahranilo: Politikanstvo je zamenilo idealizam predratnih srpskih generacija. Iz mišijih rupa izmileli su pitomci Josipa Štadlera i Ademage Mešića. Oholo i s prezirom na licu prolazili su pokraj preživelih heroja i mučenika. Politički pehlivani bili su na ceni. Što više servilnosti, to veća nagrada.
    Revolucionari i zaverenici, taoci i većina srpskog življa koji su preživeli strahote rata i austrijskih kazamata bili su nemoćni da to očigledno srljanje i države i naroda u propast, zaustave. Njihovo trenutno oduševljenje zbog veličanstvenih pobeda srpskog oružja i zbog izvojevane Slobode bilo je kratkog veka. Umesto toga nastupilo je ogorčenje, koje je bilo teže i od samog ropstva tuđinu.
    To ogorčenje zahvatilo je i mene, naročito kad sam video da se muslimani Bosne i Hercegovine politički organizuju na verskoj osnovi, dok se istodobno rad Srba muslimana sa zvanične strane zanemaruje i usporava proces njihovog nacionalnog opredeljenja.

    U NOVOM SADU

    Kad je De Anucijo, talijanski pesnik, sa svojim crnim košuljama, nasilno oduzeo Rijeku 1920. godine, preživeli srpski revolucionari i mučenici iz "Mlade Bosne" pokrenuli su akciju za prikupljanje dobrovoljaca da preotmu Rijeku od ovog osvajača, prethodnika Musolinija. Među dve hiljade dobrovoljaca, mahom iz Bosne i Hercegovine, bio sam i ja. Skupljeni u Novom Sadu krenuli smo na pohod, ali su nas državne vlasti rasturile. Ostajem u Novom Sadu, gde je istodobno za Vojvodinu osnovana Organizacija Jugoslovenskih Nacionalista "Orjuna", čiji su osnivači bili razočarani revolucionari i članovi "Mlade Bosne" dr Niko Stojanović, Dobroslav Jevđević, Jovo Polavestra, Bora Jevtić, Mustava Kapić i drugi. Već u prvim danima postojanja "Orjune" dolazi do sukoba između komunista i drugih antidržavnih elemenata, a u Hrvatskoj i Dalmaciji sa frankovcima. Borbe su bile krvave. Padale su žrtve sa obe strane.

    U OSIJEKU

    Vođstvo "Orjune" odredilo me je za čelnika akcione čete u Osijeku, gde sam stigao avgusta meseca 1921. godine i već prvog dana boravka učestvovao u borbi protiv frankovaca, čija je snaga bila u radnicima tvornice šećera. Ukratko, dobio sam mesto kod Zastupničke firme Rotman i Cirer kao glavni knjigovođa, na kome sam mestu ostao do atentata na "Hrvatski list", organ frankovaca, polovinom februara 1922. godine. Istog dana kada je bačena bomba na "Hrvatski list" frankovci su polupali prozore firme, jer sam bio osumnjičen za učešće u ovom atentatu. Dobrovoljno sam napustio posao i prešao u državnu službu kod Državne rečne plovidbe, sa službom u Osijeku.
    U Osijeku sam objavio i prvi moj novinarski članak u slobodnoj državi. Članak je izašao u "Srpskoj straži", organu Radikalne stranke za Slavoniju, koju je uređivao poznati srpski novinar Toša Skrbić, u kojoj je sarađivao i istaknuti Srbin muslimanske vere i novinar Omer Kajmaković.
    Pored saradnje u "Srpskoj straži" pokrenuo sam januara 1922. godine u društvu sa dr Boškom Mašićem nedeljni list "Budućnost", kao organ "Orjune", koji je izlazio do konca iste godine.
    Marta 1923. ranjen sam u borbi sa frankovcima, a po ozdravljenju premešten u Novi Sad.

    PONOVO U NOVOM SADU

    Za vreme službovanja u Novom Sadu redovno sam sarađivao u "Vidovdanu", organu vojvođanske "Orjune" pod uredništvom Dobroslava Jevđevića i učestvovao u svim akcijama protiv antidržavnih elemenata. Pred izbore od 8. februara 1925. godine, napustio sam državnu službu i prešao u uredništvo najstarijeg srpskog lista u Vojvodini "Jedinstvo", organa Samostalne demokratske stranke, čiji su vlasnici bili braća Bokšan, dr Adamović i Đoka Dunđerski, koji sam sa profesorom Bogoljubom Prešićem uređivao do početka 1927. godine, kada je list prestao izlaziti.
    Nerazumevanje programa, rada i borbe "Orjune" od strane Srpskog naroda usporilo je tu borbu, dok je ceo hrvatski narod prihvatio frankovluk kao osnovu svoje borbe protiv zajedničke države, što je doprinelo da su mnogi istaknuti Hrvati, članovi "Orjune", polako napuštali njezine redove i postali najzatrovaniji srbomrzitelji. Slučaj Ede Bulata, čelnika "Orjune", koji je bio personifikacija borbenosti i doslednosti jugoslovenskoj ideji, to najbolje ilustruje. Kada je krvolok Pavelić počeo sa biološkim istrebljenjem Srpskog naroda na teritoriji svoje nakazne Nezavisne Države Hrvatske, Edo Bulat bio mu je doglavnik i ministar vojni.

  18. #18
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.380
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !


    UDALjAVANjE OD JUGOSLOVENSTVA I POVRATAK SRPSTVU


    Život mlade države bio je ometan komunističkom aktivnošću i opstrukcijom Hrvatske seljačke stranke, koja umesto da šalje svoje poslanike u Narodnu Skupštinu, da se bore za svoja načela, šalje svoga predsednika Stjepana Radića u Moskvu da traži pomoć za rušenje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Srpske stranke, umesto da uvide ovu opasnost po Državu, vode svoju sitnu politiku, cepaju se na frakcije i nude se Radiću za saveznika. Tek 25. marta 1925. godine, posle svih peripetija, dolazi u Beograd Pavle Radić, sinovac Stjepana Radića i daje izjavu da Hrvatska seljačka stranka priznaje Krunu, Ustav i Parlamenat. Dva dana kasnije, 27. marta, pala je Vlada Nacionalnog bloka Pašić-Pribićević, koja je na izborima od 8. februara 1925. godine odnela veliku pobedu. Obrazovana je Vlada Pašić-Radić, čiji je život bio kratkotrajan. Sam Radić oborio je Vladu i prišao Demokratskoj stranci, da od nje traži veće i trajnije koncesije za hrvatski narod.
    Sve se bilo usremilo protiv draže i Krune, a Parlamenat je postao poprište razularenih političkih strasti i nacionalne netrpeljivosti. Padale su uvrede za uvredom, pretnje za pretnjom, sve dok nisu odjeknuli pucnji narodnog poslanika Puniše Račića, koji nije mogao, a niti smeo, kao Srbin iz Crne Gore gde se uvek za obraz ginulo, da pređe preko uvreda ne samo njemu nego i celom Srpskom narodu od strane Stjepana Radića i njegovih poslanika. Svu tu nezdravu atmosferu beogradske Skupštine majstorski je, sa očitom tendencijom, prenela na ulicu beogradska "Politika", koja će posle ubistva Kralja Aleksandra Prvog otvoreno da zaigra na moskovsku kartu, da bi danas bila glavni telal komunističke nenarodne propagande i nedostiživih ideja suludog Karla Marksa i Engelsa, u službi najvećeg krvoloka Srpskog naroda Josipa-Broza Tita.
    Skoro svakodnevno ispitivao sam svoju savest, kritički posmatrao moj put nacionaliste, integralnog Jugoslovena, i što sam više o tome razmišljao sve sam se više udaljivao od te ideje, koja je pre jednog veka, kroz literaturu i pesmu, bila toliko privlačna da je bila osvojila najsolidnije umove srpske nacije, među kojima je bio i Jovan Skerlić. U novostvorenoj državi priličan broj Hrvata prihvatio je jugoslovensku ideju, koji će se, kroz čitavo vreme trajanja Jugoslavije, nalaziti na beogradskim jaslima, uživati beneficije mnogih ministarstava, a naročito dispozicionog fonda, jer su beogradskim političarima bili dobro došli kao dokaz da su i Hrvati u Vladi ili pri Vladi, da je to zaista država sva tri imena jednoga naroda.

    U ZAGREBU

    Za vreme mog boravka u Zagrebu od decembra 1931. do 26. avgusta 1939. godine, gde sam bio na odgovornim položajima, ponova sam se povratio idealu moje mladosti - Srpstvu. To mi je utoliko lakše bilo što sam živeo i delovao među Hrvatima, u centru svih zavera protiv države i Srba. Strahovanje Srba iz Hrvatske za samu državu i za njihov opstanak, koji su živeli u moru hrvatske megalomanije i neskrivene hrvatske mržnje na sve što nosi srpsko obeležje, još su me jače učvrstili u uverenju da je jedino ispravna nacionalna i politička misao koja je u duhu vekovnih srpskih ideala, u duhu nesebične borbe za Srpstvo, koje je tada bilo ugroženo promenljivom politikom srpskih stranaka u odnosu na hrvatski narod.
    Za vreme boravka u Zagrebu preuzeo sam vođstvo jedine organizacije koja je imala odobrenje za rad, organizacije borbene jugoslovenske omladine "Pokret", čiji je rad zabranjen zbog učešća dvojice članova - Šabana Šaihovića i Voje Kotanića - u atentatu na dr Milu Budaka 1933. godine.
    Vršeći veoma odgovorne dužnosti i nalazeći se na položajima - izdavač i urednik "Jugoslovenskog Glasa" od 1931. do 1939. godine, a od 1935. do 1938. sekretar Banovinskog odbora Jugoslovenske Radikalne Zajednice i urednik "Glasnika", organa JRZ, za Savsku banovinu, što je mnogima u emigraciji poznato, činio sam sve da se srpske snage povežu, da budu okupljene u jednu organizaciju i okrenute prema Beogradu, naročito po dolasku na vlast Dr Milana Stojadinovića, koji je radio na tome da se Zagreb pridobije za iskrenu saradnju sa Beogradom, ali se nije dao uljuškati naivnim predlozima i planovima od strane Hrvata koji nikada masovno nisu bili na strani Beograda, niti na strani Srpskog naroda. Da bi bio što bolje obavešten o razornom radu frankovaca i komunista u Zarebu, ubacio sam dvojicu mojih saradnika u njihove redove. Vlado Dodig, moj uži zemljak, Ljubušak, bio je među komunistima, a Kosta Lečić, iz Sarajeva, među frankovcima. Obojica su bili rođeni konspiratori i za celo vreme njihove opasne uloge ostali su neotkriveni. Na taj način bio sam bolje obavešten nego mnogi obaveštajni servisi, te sam prema tome udešavao svoj nacionalno-politički rad u cilju paralizovanja svih zavera protiv Srpskog naroda, čije su se konture već tada nazirale, a za mene, bez samohvale, mogu reći, bile su jasne i opipljive. Tako sam među prvima doznao za dolazak ustaškog zlikovca Oreba iz Italije da po nalogu Musolinija i njegovog izmećara Ante Pavelića izvrši atentat na Nj. V. Kralja Aleksandra Prvog prilikom njegovog boravka u Zagrebu početkom septembra 1933. godine, gde je došao da proslavi rođendan Svog Prvenca prestolonaslednika Peta. Zaslugom Koste Lečića sprečen je atentat na kralja Aleksandra, atentatori su pohapšeni i osuđeni. Pošto je kralj Aleksandar bio obavešten o ulozi Koste Lečića, o dolasku i otkrivanju atentatora, kralj ga je uzeo za svog ličnog agenta-pratioca. S kraljem je Lečić bio i u Marselju. Posle pogibije viteškog kralja i Sporazuma Maček-Cvetković za Kostu Lečića nastaju crni dani, puni bolnog iskušenja. Njegovi pretpostavljeni, sigurno na mig Vlade, a možda i samog dr Mačeka, proganjaju ga i baš na sam dan 10. septembra 1939. godine, kada sam bio uhapšen na izrični zahtev potpredsednika Vlade dr Mačeka, Lečić je, ne mogavši da izdrži ova proganjanja, izvršio samoubistvo.

  19. #19
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.380
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !


    U BEOGRADU


    Još pre potpisa Sporazuma Maček-Cvetković od 26. avgusta 1939. godine, organi zloglasne organizacije Hrvatske seljačke stranke "Građanska zaštita", koja je do dolaska krvnika Pavelića pobila preko 300 istaknutih Srba u Zagrebu i u Hrvatskoj, vrebali su zgodu da me napadnu. Na sam dan potpisa Sporazuma Maček-Cvetković, u 9 časova izjutra napustio sam Zagreb, a istog dana uveče bili su članovi "Građanske zaštite" u mom stanu i mojoj ženi saopštili da se i ona seli u Beograd i da može sa sobom poneti samo lične stvari.

    Došavši u Beograd, prestonicu Srpstva i mojih ideala, mislio sam da ću tu naći mira i da ću moći nastaviti sa izdavanjem "Jugoslovenskog glasa", ali su se te moje nade izjalovile. Već prvih dana boravka u Beogradu bio sam pod prismotrom političke policije, a 10. septembra 1939. godine, uhapšen sam na zahtev dr Vladka Mačeka, potpredsednika Vlade, koji je tražio moje izručenje organima Sporazumom novostvorene države u državi Banovine Hrvatske da "odgovaram za zločine koje sam počinio prema hrvatskom narodu", kako je doslovno stajalo u zahtevu dr Mačeka. Pored zahteva dr Mačeka, njegov šef lične bezbednosti zloglasni Montanja podneo je optužbu da u društvu sa Šabanom Šaihovićem, bivšim atentatorom na Milu Budaka, spremam atentat na samog dr Mačeka. Istragu po ovim optužbama vodili su Bogdan Banković, šef javne bezbednosti Uprave grada Beograda i šef političke policije Kosta Tasić. Moj slučaj bio je predmet diskusije na dve sednice Ministarskog sveta, o čemu sam pisao svojedobno u "Bratstvu" još za života i Cvetkovića i Mačeka, ali me nisu demantovali.

    Blagodareći zauzimanju Uprave Saveza Sokola, Četničkog udruženja na čelu sa vojvodom Ilijom Trifunovićem-Birčaninom, ministra Bogoljuba Kujundžića i drugih uglednih ličnosti iz Beograda, koji su bili upoznati sa mojim radom u Zagrebu, sprečeno je moje izručenje i doneta odluka da se interniram u Skoplje. Tadanji šef javne bezbednosti Uprave grada Beograda Bogdan Banković na svoju odgovornost pustio me je 24 časa na slobodu da sačekam moju ženu iz Zagreba, kojoj su hrvatske vlasti oduzeli sve. Čim sam dočekao ženu pobegao sam i sve do 4. januara 1940. godine nalazio sam se u bekstvu, kada je poništena odluka o mojoj internaciji.

    SRPSTVO ČISTO KAO SUZA

    Izdaja Hrvata u ratu, pokolj milion Srba od strane ustaša, među kojima je bilo i muslimanskih izroda, okupacija Srbije i njezin put ka novoj Golgoti, strašnijoj od Albanske, konačno su iz mojih misli i osećanja izbrisali i poslednji trag zabluda i svih zastranjivanja, kojima sam u mladim danima bio izložen, jer sam uzalud verovao da se očuvanjem Jugoslavije i širenjem jugoslovenske ideje među Hrvatima, čuvaju srpski ideali i cementira samo Srpstvo.
    Nisam bio jedini grešnik u ovom pogledu. Bili su veći i daleko znamenitiji od mene, mudriji i politički zreliji, koji su, polazeći od svojih plemenitih nastojanja i dalekosežnosti povezivanja ne samo Srba i Hrvata već i svih Slovena na Balkanu, u tome videli mogućnost, da ćemo se u času opasnosti lakše odupreti tuđinskim nasrtajima, kojima je kroz vekove bio izložen Balkan.
    To su koreni mog srpskog stabla, čije su žile protkale sve moje misli i svaki moj damar i daju mi snage da u borbi za slobodu Srpskog naroda budem istrajan i dosledan samom sebi. Moje srpsko osvedočenje čisto je kao suza sa izvora. Svo je u punoj svetlosti sjajne srpske prošlosti, u apoteozi herojstva srpskih generacija, koje su kroz vekove padale za ideale Srpstva, da bi večno živele. I pisanom i živom rečju ispovedam ta moja srpska osećanja, bez zazora i bez ikakve jeftine propagande, ili materijalne koristi. Probijajući se i boreći se sa mnogim teškoćama za ideale Srpstva još od rane mladosti do danas ostao sam veran tim idealima. Kroz prizmu tih mojih doživljaja i osećanja, na vrelu Srpstva nalazim nadahnuća i smisao životu. Borim se i pevam Srpstvu, i tako će biti do poslednjeg daha moga života.
    Iz ovih korena niklo je moje srpsko osvedočenje, koje je igrom sudbine i istoriskim razvojem bilo donekle pomračeno bledunjavom svetlošću integralnog jugoslovenstva, s kojeg puta me nikakva sila odvratiti neće.
    Ispisane stranice "Bratstva" za dvadest godina, od 1954. do 1974. godine, koje neke prenosim u ovu Spomenicu, ubedljivo govore ne samo o mojim naporima već i o naporima celokupne rodoljubive srpske emigracije koja me je razumela, izdašno moralno i materijalno pomogla i bez čije pomoći ne bilo na "Bratstva" ni Spomenice, dokaz su moje neograničene odanosti Srpstvu, moje čvrste i nepokolebljive vere u Srpski narod, kome je istorija, kao stožeru Balkana i nosiocu svih zdravih nacionalnih snaga i međunacionalne i verske trpeljivosti među balkanskim narodima, dodelila misiju čuvara i branioca ovog istoriskog tla od svih stranih osvajača i uticaja.

  20. #20
    Zainteresovan član AkoSretnesTerzu (avatar)
    Učlanjen
    06.12.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Po njemu je Bačka dobila ime.
    Poruke
    270
    Reputaciona moć
    35

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    Ako uspemo objasniti onoj nejači u Srebrenici da su i oni Srbi, Što je ,priznaćete, nesaglediv posao onda možemo ozbiljno da se uhvatimo ove teme. Do tada možemo da se pokrijemo našim pravoslavnim srBskim ušima i ćutimo o tome da ne znamo gde su mladići i ko su Muslimani. Stidim se.
    http://www.youtube.com/watch?v=dtrRCmxR8A4

  21. #21
    Ističe se VoSlavu (avatar)
    Učlanjen
    13.02.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Буян
    Poruke
    2.737
    Reputaciona moć
    67

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    Aliverić Tuzlak: ZNAM JE ŠTA SAM
    ... Evo pjesme, nije vješta
    Al' za svojim leti jatom.
    Nemojte me više vr'jeđat'
    Zovite me Srbom, bratom!
    ne mogu zamisliti koliko je bilo teško biti Srbin a musliman tada...
    mada ne verujem da bi danas bilo šta lakše ...


    kad se muslimani iz Raške/Sandžaka naziaju bošnjacima ... mislim svašta ...
    Скажи мнѣ, кудесникъ, любимецъ боговъ,
    Что сбудется въ жизни со мною?

  22. #22
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.380
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    MUSLIMANI U ČETNICIMA (3)

    PROTIV USTAŠA I BALISTA

    Narodni pravci iz Sandžaka, Muhamedove vjere, odmah su upozorili komandante ustaških i kosovarskih odreda u Sandžaku, da bi muslimanski narod uzeo u zaštitu pravoslavni narod, ako bi isti bio izložen ma kojoj vrsti progona

    PIŠE: Alija S. KONjHODžIĆ

    ANTRFILE

    REZOLUCIJA MUSLIMANA GRADA SARAJEVA IZ 1942.


    "Potpisani muslimani razmotrivši teško stanje u kome se danas nalaze muslimani Bosne i Hercegovine i uočivši da se stanje iz dana u dan pogoršava, osjetili su se i kao pripadnici svoje uzvišene vjere Islama i kao ljudi dužnim da konstatuju slijedeće činjenice i da zatraže lijeka nevoljama, u kojima se danas nalaze.
    1) Stanje muslimana u Bosni i Hercegovini je danas vrlo teško. Neće biti pretjerano ako reknemo da u svojoj povijesti muslimani ovih krajeva nijesu doživjeli težih časova. U ovim nastalim neredima strada mirno građanstvo i nedužnih ljudi; strada na desetke hiljada golih života i propada sav imetak; sela se pale, stanovnici prisiljeni da bježe i sele, svakim danom se zbjegavaju u veće gradove bez igdje ičega. Na hiljade siročadi, ostalih bez svojih roditelja, vapi za pomoć i potucaju se tražeći zaštitu. Konstatujući ovo ističemo da ovo nijesu žrtve, koje su rodoljubi dužni podnijeti za svoju grudu, nego je ovo opći nered koji se sve više širi i vodi propasti muslimana Bosne i Hercegovine. Pored svakodnevnih vapaja sa raznih strana da se ovome stane na kraj i pored raznih uvjerljivih izjava od strane raznih faktora, stanje se ne samo ne popravlja, nego se svakim danom pogoršava i ugrožava i one krajeve, koji nijesu do sada direktno pogođeni istaknutim nevoljama. Što je još najgore, poduzimaju se i poduzimani su od pojedinih vlasti takvi potzi koji samo više izazivaju oštre reakcije pobunjenika, pa je na taj način bijedno i nezaštićeno stanovništvo još više nedužno izloženo stradanjima. Sve ovo podrmava svako uvjerenje u sigurnost i daje povoda da se na temelju samog toka činjenica, stvara u širokim slojevima uvjerenje da je ovo sistem koji se smišljeno provoditi.
    "Mnogi katolici, svjesno, za svoja nedjela koja su provođena u poslednje vrijeme, bacaju odgovornost na muslimane i pretstavljaju ove događaje međusobnim razračunavanjem muslimana i pravoslavnih. Takvo isto mišljenje imaju i neki pravoslavni u pogledu odgovornosti muslimana. Kad se stvari, međutim, pravilnije i izbliže upoznaju, vidi se da muslimani nijesu krivi, i zato oni to nabacivanje najenergičnije od sebe odbijaju. Činjenica što među počiniteljima raznih zlodjela ima ljudi i sa muslimanskim imenima, ne može krivicu i odgovornost baciti na muslimane. Muslimani su se i ranije ograđivali od raznih zlodjela koja su provođena, te je i u rezoluciji na glavnoj godišnjoj skupštini organizacije sveukupne Ilmije, održanoj 14. avgusta 1941 unesena i ova tačka: "Sa bolom u duši u dubokom sućuti sjećamo se svih onih nevinih muslimanskih žrtava, koje nedužno padoše u svim nemirima, koji se ovih dana mjestimično događaju. Osuđujemo sve one pojedince muslimane, koji su sa svoje strane napravili kakav bilo ispad i učinili kakvo nasilje. Konstatujemo i to, da su takvo šta mogli učiniti samo neodgovorni elementi i neodgojeni pojedinci, čiju ljagu odbijamo."
    - I mi sada konstatujemo da je zlodjela mogao činiti samo ološ i kriminalni tipovi, kojih ima u svakoj zajednici. Konstatiramo i to da ni oni nisu to od sebe činili dok im nije dato oružje, uniforma, ovlašćenje, a često puta i naredba. Stoga ni u kojem slučaju za ta zlodjela ne snose muslimani odgovornost, niti su im oni inicijatori. Konstatiramo i to, da su u svrhu, da se odgovornost za nedjela obori na muslimane, izrabljivani fes i muslimanska imena. Naime, stavljali su nemuslimanima fes, koji je zaveden kao uniforma sve vojske, vršeći razna zlodjela, kojom su se prilikom nazivali međusobno i muslimanskim imenima. Muslimani nisu nikom spremali ni mislili nikakva zla. Muslimani su i u svojoj prošlosti tolerisali bez razlike sve vjere i nikom nijesu zuluma činili. Stoga se ne mogu ni danas muslimani pretstavljati inicijatorima zločina, kao što to neki namjerno čine.
    "U ovim teškim prilikama pojavljuju se i netrpeljivosti prema Islamu od nekih katolika. To se odražava u pisanju, u privatnim, i javnim govorima i nejednakom postupku. To se sve pojavljuje pored raznih izjava sa raznih mjesta u kojima se govori o jednakosti i ravnopravnosti dviju vjera. Ove naše konstatacije spremni smo uvijek potvrditi konkretnim primjerima."
    "Nakon svih konstatacija tražimo od svih odgovornih faktora i svih muslimanskih političkih predstavnika, da se zauzmu:
    1) Da se zavede stvarna sigurnost života, časti, imovine i vjere za sve građane u zemlji bez ma kakvih razlika.
    2) Da se nevini svijet stvarno zaštiti jačom vojnom obranom!
    3) Da se u buduće ne dozvoli da se poduzimaju ma kakve akcije koje će po svojoj naravi izazvati pobune i krvoproliće u narodu.
    4) Da se pozovu na sudsku odgovornost svi stvarni krivci koji su počinili ma kakvo nasilje ili zlodjelo, bez razlike kojoj vjeri pripadali, te da se najstrožije kazne, kao oni koji su ova zlodjela naređivali ili za njih dali mogućnost.
    5) Da se onemogući svaka vjerska netrpeljivost i da se najstrože kazne oni koji u ovom pogledu naprave kakav bilo dokazan izgred i
    6) Da se što prije pruži dovoljna materijalna pomoć onima koji su nedužno postradali u ovim neredima.
    U Sarajevu, 12. oktobra 1941. godine."
    Pored ostalih mnogobrojnih građana Sarajeva muslimanske veroispovesti prednju rezoluciju svojeručno su potpisali i ovi istaknuti predstavnici muslimana u Sarajevu... (slede potpisi oko 50 istaknutih muslimana iz Sarajeva).
    Iz ovih potpisa vidi se da veliki broj potpisnika pripada najvišim verskim ustanovama, na čelu sa vrhovnim telom Ulema medžlis, čiji je ugled oduvek u širokim muslimanskim masama bio veoma jak, i koji su imali veliki uticaj na držanje njihovo za vreme trajanja rata.

    OSNOVNI TEKST:


    Poznato je, da su Hitler i Musolini darovali Paveliću i Ustašama pored Hrvatske, Slavonije i Srema, još i Bosnu i Hercegovinu u granicama bivše Austro-Ugarske monarhije.
    Poznato je, da je Musolini predvideo i obnovu Crne Gore u granicama od 1915. godine. Poznato je, da je Hitler predviđao i nešto Srbije, sa neodređenim granicama prema Istoku i Jugu, a prema Starom Rasu-Sandžaku sa graničnom linijom, koja je postojala između Srbije i Otomanske Imperije.
    Tako su posle sloma Jugoslavije varoši: Priboj, Prijepolje, Nova Varoš, Sjenica, Novi Pazar, Tutin i Kosovska Mitrovica ostale bez stalnog okupatora pa i Pljevlje neko vrijeme. Ovakvo stanje iskoristili su Ustaše i Kosovari. Ustaše su okupirali: Priboj, Prijepolje, Novu Varoš i Sjenicu. Pokušali su da okupiraju i Pljevlje, ali su bili odbijeni. Kosovari su okupirali: Kosovsku Mitrovicu, Tutin i Novi Pazar. Granica između Ustaša i Kosovara bila je Duga Poljana.

  23. #23
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.380
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    MUSLIMANI ŠTITE PRAVOSLAVNE

    Ovakvo stanje unelo je prilično straha među pravoslavnim stanovništvom ovih srezova, koji je radije voleo da mu okupatori budu Italijani, pa čak i Nemci, nego li Ustaše i Kosovari. No, brzo su se pravoslavni snašli; obratili su se svojoj braći po krvi, Muhamedove vjere, radi zaštite od Ustaša i Kosovara.
    Sandžaklije, Muhamedove vjere, primili su se te zaštite. Preporučili su pravoslavnima da budu mirni i da ne preduzimaju nikakav otpor, ni u kom slučaju, dok njih ne upoznadu i obaveste.
    Narodni pravci iz Sandžaka, Muhamedove vjere, odmah su se sastali u Pljevljima i doneli dve odluke. Prva je bila: da se upozore komandanti ustaških i kosovarskih odreda u Sanyaku, da bi muslimanski narod u Sandžaku uzeo u zaštitu pravoslavni narod, ako bi isti bio izložen ma kojoj vrsti progona; i da bi se muslimanski narodni prvaci direktno žalili Hitleru i Musoliniju na komandanta.
    Druga pak odluka bila je:
    Da se upute dve istovetne prestavke, jedna Hitleru a druga Musoliniju, u kojima će muslimani iz Sandžaka moliti, da se što pe povuku iz Sandžaka i Ustaše i Kosovari, koji nemaju ničega zajedničkog sa narodom u ovom kraju i da Sandžak okupiraju što pre bili italijanske bilo nemačke trupe.
    Obe su odluke odmah izvršene.
    Prva je odluka iznenadila i ustašku i kosovarsku komandu. Oba su komandanta izjavila, da muslimanski prvaci iz ovih srezova treba da ubede i uvjere pravoslavne, da nikakvih progona ni nasilja neće biti ni prema kome.
    Druga je odluka iznenadila i Pavelićevu vladu i Albansku vladu, jer dokazi i razlozi u prestavci bili su neoborivi, pa ma sa koga se gledišta i stanovišta pošlo. I Pavelićeva i Albanska vlada, dobile su prepise prestavke od Italijanske vlade.
    Pavelić je odmah odleteo u Rim, da moli grofa Ćana, da se ništa ne preduzima po toj prestavci. I Albanska vlada bila je poslala jednog svog ministra, da moli grofa Ćana, da se toj prestavci ne pridaje nikakva važnost, i da trupe ustaške i kosovarske ostanu u Sandžaku, gde su.
    Ipak, i Hitler i Musolini su drukčije ostupili. Imenovali su naročitu komisiju od priznatih stručnjaka sa zadatkom: da odmah otide u Novopazarski sandžak - Pljevlje - i na licu mesta proveri potpise na prestavci; prodiskutuje sa potpisnicima navode u prestavci; dopusti diskusiju članovima Pavelićeve i Albanske vlade sa potpisnicima prestavke i o svemu tome podnese izveštaj. Pavelićevoj i Albanskoj vladi stavljeno je do znanja, da odrede po dva stručna lica, koja će pred komisijom pobijati navode u prestavci i pravdati svoj stav - okupaciju tih krajeva. U vrlo kratkom roku svi su se sastali u Pljevljima.
    Po pročitanju prestavke, Sandžaklije, potpisnici iste, ostali su u svemu pri iznetom u prestavci. Nijedan stranac, koji je ma kada umočio pero i nešto napisao o Bosni i Hercegovini nije ostao ne naveden u najkraćem izvodu, pa bio on: Nemac, Austrijanac, Madžar, Italijan, Englez, Francuz, Turčin i t. d. Detaljnije su izložena mišljenja o narodu u Bosni i Hercegovini pisaca Madžara, Austrijanaca, Nemaca i Italijana. Osnov, temelj prestavci bio je: tvrđenje da Hrvata od Kalinovika do Drine i od Drine do Kosovske Mitrovice niti je kada bilo, niti ih ima u tom vremenu 1941 godine, pa prema tome ni Ustaše nemaju nikakvog osnova da taj kraj okupiraju.

    MANIPULACIJE HRVATA

    Stručnjaci Pavelićeve vlade nisu sporili navode pojedinih stranih pisaca iznetih u prestavci, da Hrvata nema od Kalinovika do Kosovske Mitrovice. Okupaciju su pravdali: a) istovetnim govorom, kojim se služe narodi u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Sandžaku; i
    b) pravom nasleđa. Naveli su da su oni prestavnici Nezavisne Države Hrvatske, koja je prirodni naslednik bivše Austro-Ugarske monarhije, kojoj je Berlinski kongres 1878 g. dao pored Bosne i Hercegovine još i Novopazarski Sandžak. Pošto je Hrvatska postala samostalna 1941 godine i dobila Bosnu i Hercegovinu prirodno je, da treba da poseduje i Novopazarski Sandžak, da bi se odluka Berlinskog kongresa u svemu izvršila.
    Pretstavnici muslimanskog naroda iz Novopazarskog Sandžaka odgovorili su:
    a) da su Hrvati sve do 1836 godine govorili svojim naročitim jezikom, pa su na istom i pisali. Naveli su, da su se sve do 1836 godine nazivali Horvati; pa i novine su im se zvale Novine Horvatske. Od te godine, počeli su primati jezik, kojim narod u Bosni i Hercegovini i Novopazarskom Sandžaku govori; srpski jezik; pa su i svoje ime promenili, i počeli se zvati Hrvatima, pošto ih tako naziva i narod B. i H. i St. Rasu-Sandžaku. Prema tome, jezik, kojim danas govore Hrvati u Hrvatskoj jeste jezik naroda u B. i H. i Sandžaka; a ne njihov horvatski.
    b) Po pitanju prava nasleđa prestavnici muslimanskog naroda iz Sandžaka odgovorili su, da oni to pravo današnjoj Hrvatskoj ne mogu priznati; jer, ako bi to pravo danas i postojalo, onda bi naslednici mogli biti Austrija i Madžarska, a nikako novostvorena Hrvatska.

    RAZLIKE U VERI SA ALBANCIMA

    Prešlo se je na deo Novopazarskog Sandžaka, koji su bili okupirali Kosovari. Obe su sranke priznale, da ne govore jednim jezikom. Kosovari su pokušali da ubede Komisiju, da u ispovijedanju vjere čine jedinstvo. Rahmetli Muftija Derviš Šećerkadić ubedio je Komisiju, da ni u verskom ispovedanju ne čine jedinstvo. Tvrdio je Komisiji, da Albanci Muhamedove vjere imaju poseban verski obred, da pripadaju posebnoj sekti, kako u ispovijedanju Muhamedove vjere tako i tumačenju nekih mesta iz Kur’ana. Kad su čuli albanski delegati ovo objašnjenje, izvinili su se, žaleći što za ovu razliku nisu znali. Na osnovi podnetih izveštaja svojih članova Komisije, Hitler i Musolini naredili su Pavelićevoj i Albanskoj vladi, da odmah iz Starog Rasa-Novopazarskog Sandžaka povuku svoje trupe. Naređenje su izvršili odmah u redu i miru.
    U srezove, koje su bili okupirali Pavelićevi Ustaši, ušle su italijanske trupe.
    U ona tri sreza, koji su bili okupirani od strane Kosovara uvedena je neka vrsta posebne administracije, po sporazumu naroda u tom kraju, i Nedićeve i Albanske vlade. Kako u ogledu administrativnom, tako i u pogledu snabdevanja i izdržavanja sačinjavali su neku vrstu autonomne oblasti na prostoru Nedićeve Srbije.
    Ovim pitanjem rukovodili su: arhmetli Munib (ne sećam se više prezimena), bivši pretsednik opštine u Čajniču, rodom, mislim, iz okoline Prače, dakle iz B. i H. i rahmetli Derviš Šećerkadić muftija, član Šerijatskog Apelacionog-Kasacionog suda u Skoplju, rodom iz Pljevlja - Novopazarski Sandžak.
    Eto, Dr. Krnjeviću i Šatriću, kako se je narod u B. i H. od Kalinovika do Metaljke i u Starom Rasu-Novopazarskom Sandžaku, od Metaljke do Kosovske Mitrovice izjasnio, u dobu najveće sile i vlasti Pavelićeve Hrvatske i to pred vašim najvećim prijateljima - Nemcima i Italijanima. Kao što vidite, ni današnja prošlost, ni jučerašnja prošlost ne privlači narod iz B. i H. i Sandžaka da bude u jednoj zajednici sa vama Hrvatima iz Zagreba i Zagorja, već naprotiv odbija ga. Dakle, i bez masovnog-kolektivnog pokolja Srba od strane organa celokupne državne sile Pavelićeve Hrvatske, pokolja, kome u istoriji čovečanstva nema ravnog, narod ovih krajeva nije hteo nikakvu posebnu zajednicu sa vama Hrvatima iz Zagreba i Zagorja. Jasno je za svakoga, da posle onog strašnog pokolja Srba, u kome ste vi Hrvati iz Zagreba i Zagorja sa kriminalcima iz drugih krajeva, pokazali svoju primenu - tumačenje "slobode", "pravde", "čovječnosti", "vjerske trpeljivosti", "narodne pripadnosti" i t.d. kako to vi Šatriću sada u mesecu maju 1956 godine gudite kroz Am. Hrvatski Glasnik, da ni reči ne može biti ni o kakvom posebnom jedinstvu ovih krajeva sa vama Hrvatima iz Zagreba i Zagorja.
    No, sem ovog izloženog kod nas postoji i jedno ukorenjeno ubeđenje, koje glasi: granice svake nezavisne i samostalne države međe se ljudskim glavama, a ne običnom ogradom po nečijim zahtevima i željama, ili pak nametanjima i nasrtajima, kao što to danas čine hrvatski pravci u emigraciji, predvođeni Dr. Krnjevićem, Šatrićem i njima sličnim. Javaš aga hendek var!



    Draža sa muslimanskim prvacima oktobra 1944. u Bijeljini (ispred je pukovnik BaletiĐ iz Vrhovne komande)




    Postrojeni muslimani četnici dok ih obilazi Draža, oktobra 1944. u Bijeljini



    Bijeljina 28. septembra 1944. Draza sa Mekdauelom, Mustafom Mulalicem, muslimanskim prvacima

    ("Bratstvo" - novembar 1956).
    Poslednji put ažurirao/la Koča : 25.05.2009. u 17:43

  24. #24
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    Citat Original postavio frenčmen Pogledaj poruku
    Ovo je definitvno jedna od knjiga koje ću morati nabaviti.

    Tko je izdavač? Jel mogća online narudžba?
    evo ja sam samo uspio da nadjem ovo:


    Bivši Srbi
    Rimokatolici, Muslimani, Rumuni i Crnogorci
    GRAFOmarketing, Novi Sad, 2007.
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

  25. #25
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: SRBI MUSLIMANI !

    Koča aj ubaci koji tekst, ako imaš o Srbima Muslimanima pre 2.sv.rata.
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

Strana 1 od 6 12345 ... PoslednjaPoslednja
Vrh strane

Slične teme

  1. Odgovora: 406
    Poslednja poruka: 22.02.2014., 14:29
  2. Zašto se Muslimani i Srbi mrze?
    Autor Lala Vojvođanski u forumu Politika
    Odgovora: 7
    Poslednja poruka: 18.05.2007., 01:55
  3. da li su Srbi u drugim republikama hibridni srbi
    Autor ca-mu47 u forumu Politika
    Odgovora: 33
    Poslednja poruka: 04.05.2007., 04:23
  4. Srbi ratuju za Americko drzavljanstvo (Srbi u US Army)
    Autor Alekasandar2 u forumu Politika
    Odgovora: 25
    Poslednja poruka: 31.05.2006., 01:01

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •