Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 36.021
Има ли границе у сарадњи са Хашким трибуналом?
Оставимо на тренутак по страни разматрања о ратним злочинима, митове о међународном праву, снове о споју историјске, личне, друштвене и универзалне правде, те националне части и поноса. Поставимо сарадњу са Хашким трибуналом као једно политичко питање, које у овом малом екперименту, везе нема са трагедијама људи, злочинима, неправдама, али ни са повременим колективним кажњавањем и местимичним неправедним суђењем.
Република Србија је држава чије становништво је деценијамa навикавано на социјалну државу коју није у стању да издржава. Успостављање капитализма и демократије ишло је крајем 20. века тако тешко управо зато што политичке елите нису биле у стању да учине нешто исправно и дугорочно добро а да притом не изгубе популарност. Милошевићев режим се крио иза ратова, криза, инфалција и сиве економије, данашње власти скривају се иза огромне јавне потрошње, социјалне демагогије плаћене ограиченим реформама, расипањем новца од приватизације и донација. Србија је током протеклих девет година, кажу, из иностранства привукла око 35 милијарди евра. Иако у ову баснословну своту спадају и папрени кредити страних банака и новац који је из земље изнесен током деведесетих, а сада га „поштени љубитељи народа“ и „национални радници са туђом децом у рововима“ инвестирају у буд-зашто приватизацију; она никада не би стигла у Србију да није било одобрења САД и Европске уније. САД и ЕУ су међународни заштитници Трибунала у Хагу. Њихова моћ је током шеснаест година постојања овог суда била толика да је Милошевићев режим прихатио надлежност трибунала још 1995. године и неку годуну касније дозволио отварање његове канцеларије усред Београда. Демократске владе примиле су Србију у рушевинама, са девизним резервама недовољним да купимо ни пристојан страни фудбалски клуб, са побуном на Југу Србије, енергетским колапсом, доспелим дуговима... свака од влада се бунила и отимала, али је свака сарадњу и прихватила. Питање је само колико је била успешна у њеном рационализивању, као и у којој мери је била у стању да докаже да је Србија правна држава и да је способна да испуни своју реч.
Сарадња са Трибуналом у Хагу, дакле, кад је реч о Србији, нема границе. Лимите је поставио оснивач трибунала ограничивши временски његов рад. Такође, ова установа, која је из године у годину расла до неслућених трошкова који су превазишли четврт милијарди долара годишње, одредила је своје домете. Оспособљавање домаћег правосуђа довело је до прослеђивања појединих процеса.
Спадам у посматраче које национално понижење што га је мој народ преживео током протеклих двадесет година посебно осуђујем када је самонанесено. Дакле, званична Србија је још 1993. године могла да претпостави како ће се завршити сага о сарадњи са Хашким трибуналом. Демократска опозиција Србије је 2001. године била добро обавештена о њеним перспективама. Заблуде о неинстуционалном задовољењу (предајом само једног, најважнијег оптуженика) или двосмерном сарадњом (шта год она значила), куповале су време владама, али су суштински штетиле правди, мрцвариле и понижавале народ. Помало је бесмислено да неко ко није био посланик или министар критикује вишегодишње премијере и председнике, ипак њихови лични каријерни успеси у снажном су контрасту са стањем државе и њеним напретком. Границе поставља снажна држава: обратите пажњу на однос Хрватске према оптуженицима из редова њеног народа. Морам да признам да ми није прихватљива солидарност са оптуженим злочинцима, слављење људи који су се истакли у ратовима у којима су убијане и мрцварене жене и деца и масакрирани ратни заробљеници срамотно је и ја сам срећан што је Србија, овако обеспућена и подељена, пропустила да изведе стотине хиљада људи на улице који би безглаво славили беспризорне ситне криминалце који су се јуначили на слабијима а онда се сакрили иза пришивених еполета и политичке протуве које су у рату од председника и министара постали криминалци. Ипак, држава мора да стане уз своје чиновнике и официре, не да би оправдала њихове злочине и прикривла их од правде, већ да отворено каже да је у једном тренутку народ у њима препознао добре и праведне вође и да због тога, били криви или прави, уживају пуну правну заштиту и законом одређену солидарност државе. Неизбежну сарадњу је требало завршити што пре, оптуженима је ваљало олакшати предају и суђење, Србија је кроз понижење сопствених грешака и неправедне освете Великих сила, требало да прође брзо, поносно, са поимањем правде и њене потребе модерној и успешној држави, али и са свешћу о државном разлогу. Корист од овакве политике имали би скоро сви, жртве, оптужени, наш народ... Жртве овакве политике скоро сигурно били би политичари који је спроведу.
(Чедомир Антић)
http://www.napredniklub.org/index.php?subaction=showfull&id=1242743210&archive=&start_from=&ucat=1&
Оставимо на тренутак по страни разматрања о ратним злочинима, митове о међународном праву, снове о споју историјске, личне, друштвене и универзалне правде, те националне части и поноса. Поставимо сарадњу са Хашким трибуналом као једно политичко питање, које у овом малом екперименту, везе нема са трагедијама људи, злочинима, неправдама, али ни са повременим колективним кажњавањем и местимичним неправедним суђењем.
Република Србија је држава чије становништво је деценијамa навикавано на социјалну државу коју није у стању да издржава. Успостављање капитализма и демократије ишло је крајем 20. века тако тешко управо зато што политичке елите нису биле у стању да учине нешто исправно и дугорочно добро а да притом не изгубе популарност. Милошевићев режим се крио иза ратова, криза, инфалција и сиве економије, данашње власти скривају се иза огромне јавне потрошње, социјалне демагогије плаћене ограиченим реформама, расипањем новца од приватизације и донација. Србија је током протеклих девет година, кажу, из иностранства привукла око 35 милијарди евра. Иако у ову баснословну своту спадају и папрени кредити страних банака и новац који је из земље изнесен током деведесетих, а сада га „поштени љубитељи народа“ и „национални радници са туђом децом у рововима“ инвестирају у буд-зашто приватизацију; она никада не би стигла у Србију да није било одобрења САД и Европске уније. САД и ЕУ су међународни заштитници Трибунала у Хагу. Њихова моћ је током шеснаест година постојања овог суда била толика да је Милошевићев режим прихатио надлежност трибунала још 1995. године и неку годуну касније дозволио отварање његове канцеларије усред Београда. Демократске владе примиле су Србију у рушевинама, са девизним резервама недовољним да купимо ни пристојан страни фудбалски клуб, са побуном на Југу Србије, енергетским колапсом, доспелим дуговима... свака од влада се бунила и отимала, али је свака сарадњу и прихватила. Питање је само колико је била успешна у њеном рационализивању, као и у којој мери је била у стању да докаже да је Србија правна држава и да је способна да испуни своју реч.
Сарадња са Трибуналом у Хагу, дакле, кад је реч о Србији, нема границе. Лимите је поставио оснивач трибунала ограничивши временски његов рад. Такође, ова установа, која је из године у годину расла до неслућених трошкова који су превазишли четврт милијарди долара годишње, одредила је своје домете. Оспособљавање домаћег правосуђа довело је до прослеђивања појединих процеса.
Спадам у посматраче које национално понижење што га је мој народ преживео током протеклих двадесет година посебно осуђујем када је самонанесено. Дакле, званична Србија је још 1993. године могла да претпостави како ће се завршити сага о сарадњи са Хашким трибуналом. Демократска опозиција Србије је 2001. године била добро обавештена о њеним перспективама. Заблуде о неинстуционалном задовољењу (предајом само једног, најважнијег оптуженика) или двосмерном сарадњом (шта год она значила), куповале су време владама, али су суштински штетиле правди, мрцвариле и понижавале народ. Помало је бесмислено да неко ко није био посланик или министар критикује вишегодишње премијере и председнике, ипак њихови лични каријерни успеси у снажном су контрасту са стањем државе и њеним напретком. Границе поставља снажна држава: обратите пажњу на однос Хрватске према оптуженицима из редова њеног народа. Морам да признам да ми није прихватљива солидарност са оптуженим злочинцима, слављење људи који су се истакли у ратовима у којима су убијане и мрцварене жене и деца и масакрирани ратни заробљеници срамотно је и ја сам срећан што је Србија, овако обеспућена и подељена, пропустила да изведе стотине хиљада људи на улице који би безглаво славили беспризорне ситне криминалце који су се јуначили на слабијима а онда се сакрили иза пришивених еполета и политичке протуве које су у рату од председника и министара постали криминалци. Ипак, држава мора да стане уз своје чиновнике и официре, не да би оправдала њихове злочине и прикривла их од правде, већ да отворено каже да је у једном тренутку народ у њима препознао добре и праведне вође и да због тога, били криви или прави, уживају пуну правну заштиту и законом одређену солидарност државе. Неизбежну сарадњу је требало завршити што пре, оптуженима је ваљало олакшати предају и суђење, Србија је кроз понижење сопствених грешака и неправедне освете Великих сила, требало да прође брзо, поносно, са поимањем правде и њене потребе модерној и успешној држави, али и са свешћу о државном разлогу. Корист од овакве политике имали би скоро сви, жртве, оптужени, наш народ... Жртве овакве политике скоро сигурно били би политичари који је спроведу.
(Чедомир Антић)
http://www.napredniklub.org/index.php?subaction=showfull&id=1242743210&archive=&start_from=&ucat=1&
