Lepa tema - odlomci iz vaših omiljenih knjiga

"Dunja se probudi, otvori oči, i zbog tog našeg položaja oči su joj tačno ispred mojih. Gleda me dete u oči i kaže mi- Volim te. To mi kaže i gleda me nekako čudno, kao da zna da je razumem Gledam i ja nju, i uzdahnem, a mislim se - Volim i ja tebe bombonice. - I kunem vam se svime što mi je sveto, znam da me je razumela."

("Pas", Ivan Tokin)

„ Prvo boje.
Potom ljudi.
Tako obično vidim stvari.
Ili bar pokušavam.

Xxxxx

Suvišno je i reći, odmaram se malo po malo. U bojama.
Ipak, možda ćete se zapitati: šta će njoj uopšte odmor? Od čega joj to treba odvraćati pažnju? Što me dovodi do sledeće tačke.
Preostali ljudi. Preživeli.
Njih ne mogu da gledam, iako u mnogim slučajevima ipak omanem. Namerno tražim boje kako ne bih mislila o njima, ali tu i tamo, primetim one koji su ostali, zgureni pod teretom shvatanja, očajanja i iznenađenja. Njima su probodena srca. Njima su zgromljene grudi.“

Markus Zusak – „Kradljivica knjiga“

“Svoje najlepse trenutke covek zaboravlja najbrze. Posle magnovenja vrhunske ostvarenosti, orgazma ili opcinjujuceg sna, dolazi zaborav, amnezija, brisanje secanja. Jer u casu najlepsih snova, u casu vrhunskog stvaralackog cina, zaceca deteta, ljudsko bice se na lestvici zivota penje za tren na nekoliko stepena iznad sebe, ali tu ne moze dugo da ostane i pri padu u javu mora brzo da zaboravi te casove prosvetljenosti. Tokom zivota cesto smo u raju, ali od toga pamtimo samo izgon.”

Milorad Pavic: Erotske price

Kad razmišljam o svim strastima, o svim mahnitanjima svojega sadašnjeg ja, o svojim pogreškama i prekomjernim ushićenjima, svojim
snovima o isključivosti, moći i krvi, o svom uživanju u neobičnom cinizmu, o svojim torturama u Ništavilu, o svojim uzaludnim bdijenjima
– čini mi se da sam se udubio u opsesije nekog stranca, a onda sa zaprepaštenjem shvatim da sam taj stranac ja. Istine radi valja dodati
da u to vrijeme još nisam znao što je sumnja, da sam tek počeo stjecati znanje o njoj; da su za mene postojale samo tvrdnje kojima se
nešto do kraja odbacivalo ili prihvaćalo. U to sam vrijeme napisao knjigu o svojoj zemlji: napao sam svoju domovinu tako žestoko kao možda
niko prije mene. Mukotrpna rabota pobješnjela luđaka. U mojim je osudama bilo toliko žara, da sada, nakon što je prošlo dosta vremena,
ne mogu vjerovati da nije bila posrijedi preokrenuta ljubav, obrnuta idolatrija. To je nešto kao himna ubojice ili urlikajuća teorija domoljuba
bez domovine. Ta je pretjerivanja jedna druga zemlja, neprijatelj moje, iskoristila u klevetničkoj kampanji, a možda ipak istinoljubivoj. Svejedno!
Žudio sam za neumoljivim. Donekle sam odao priznanje svojoj zemlji što mi je pružila tako značajnu priliku za patnju. Volio sam je jer nije mogla
odgovoriti na moja očekivanja. U to sam vrijeme vjerovao u draž nesretnih ljubavi. Volio sam iskušenja: a najvećim iskušenjem činilo mi se to
što sam se rodio upravo u toj zemlji. U to sam vrijeme imao nezasitnu potrebu za ludilom, ludilom na djelu. Morao sam rušiti; dane sam provodio
zamišljajući slike uništenja. Čega? Nikoga nisam mrzio. U mojoj su zemlji postojale dvije vrste građana: bijednici, od kojih se sastojala skoro
cijela zemlja, i nekolicina šarlatana, parazita, koji su iskorištavali njihovu bijedu. Uništiti ove potonje činilo mi se prelaganim: to je bio mogući
i odveć lagani zadatak, koji nije bio primjeren mojim ambicijama. To je značilo upustiti se u nešto beznačajno, utopiti se u očiglednosti, zadovoljiti
opće zahtjeve. U potrazi za svojim predmetom, bila su to groblja… Bijesan na svoje pretke, pitao sam se kako da ih još jednom usmrtim, zavazda.
Mrzio sam njihovu šutnju, nedjelovanje, i sva stoljeća koja su ispunili svojom abdikacijom. Pala mi je na um zamisao da bi trebalo podignuti u zrak
njihove grobove, raspršiti njihove kosti, poniziti njihov šutnju, osvetiti se na njima, narugati se njihovim porazima, pretvorio u prah svoje ”nekadašnje”,
svoju vječnu ništinu… Nepotrebno je reći da moja zamisao nije bila poticaj za krstaški pohod. Jedno mi je vrijeme to bilo dovoljno. A onda mi je
odjednom dosadilo mrziti uzalud, pa sam se okrenuo većoj mržnji, koja je obuhvaćala cijeli svijet, počevši od prezira prema susjedu do svemirske
anarhije. Zapravo, meni je ludilo bilo potrebno kao što je drugima bila potrebna mudrost ili novac. Na pomisao da je nešto postojalo i moglo postojati
neovisno o mojoj volji za razaranjem upadao bih u krize bjesnila, provodio bih cijele noći drhteći. Upravo sam tada shvatio zašto čovjekova zloba
uvelike nadmašuje životinjsku. Naša ne prelazi odmah na djelo, ona se nakuplja, raste, buja i prekipi. Ona se, zato što mora čekati, oslanja na
razmišljanje i postaje okrutnom. Ona mrzi sve, a kod životinje traje samo trenutak i odnosi se samo na neposredan objekt; i nikad se ne okreće protiv
same sebe. Naša zloba toliko naraste da više ne zna koga ima uništiti, pa se ”fiksira” na nas same. To se i meni dogodilo: postao sam središtem svoje
mržnje. Mrzio sam svoju zemlju, sve ljude na svijetu; na kraju sam mržnju okrenuo protiv sebe: podlegao sam očajanju.

Emil Sioran - Moja zemlja

Ne smrt, zaborav rešava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reči i lica, nego svega što postoji i živi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu...

Andrić : Znakovi pored puta

Не бих да га увредим, али морам рећи да се Гистан Сабајо не цепа много око дијагноза. Управља се према
облацима. Чим изиђе из куће, најпре погледа горе, високо: „Фердинане“, говорио ми је, ,данас ће нам долазити
реуматичари! У стотку!“ Све је читао с неба. Никада се не превари много јер се одлично разумео у разноразне
температуре и темпераменте.
„Ух! Каква пасја врућина после свежих дана! Запамти! Биће нам погребно горке соли, одмах могу да ти кажем!
Жутица се осећа у ваздуху! Ветар је променио правац... Са севера ка западу! Хладно време над Аверсом!...
Биће бронхитиса наредних петнаест дана! Не морају се свлачити!... Да се ја питам, писао бих рецепте из свог
кревета!... У суштини, Фердинане, када ти дођу у амбуланту, све је то празна прича!... За лекаре који тиме тргују,
има смисла... али за нас!... На месечној плати?... Чему?... Ја бих ове наше лупеже лечио а да их не погледам! Ево
одавде! Не би се због тога гушили ни више ни мање! Не би ништа више повраћали, нити били мање жути, ни мање
црвени, ни мање бледи, ни мања говна... Такав ти је живот!“ Што јест јест, Гистен је био у праву.
„Верујеш ли ти болесницима?... Стењу... Подригују... Клецају... Осипају се.... Ако хоћеш да испразниш чекаоницу,
моментално отераш и оне што секу вене да им гурнеш цевку у нос... предложи им одлазак у биоскоп!... Бесплатно
пиће преко пута!... Видећеш колико ће их остати... Долазе да те гуше зато што им је досадно. Пред празник, нема ни-
једног... Тим несрсћницима, запамти шта ћу ти рећи, мањка занимације, а не здравља... Они хоће да их ти забавиш
и ободриш, уживају у својим налазима... гасовима... кркљању... траже да им откријеш шта је са чим повезано... хоће
високу температуру... они би да им препоручиш шта да гргоћу... Нечувене ствари!... Има да им се простреш... и за-
бринеш се... Чему ти иначе служи диплома!... Ух! Забавља се док чека да умре, то ти је човек, Фердинане! Чувају они
своје трипере, сифилисе и гуке. Потребни су им! И капаве пише и запаљени ректуми, нема то везе! Међутим, ако се
добро потрудиш, ако умеш да их нарајцаш, дочекаће они да ти умреш пре њих, то ти је награда! Тераће те до краја.“
Када киша поново удари по димњацима електране, он каже: „Фердинане! Стижу нам неуралгичари!... Ако их данас не
дође бар десеторо, могу слободно декану вратити своју ћагу!“

Луј-Фердинанд Селин - Смрт на кредит

Sve moje ljubavi trajale su najviše sedam godina: kažu, telo se obnavlja svakih sedam godina. Uvek je predivno u početku. U sredini je još lepše. A na kraju ... zavisi od toga ko se prvi zasiti. Uvek je teško na kraju. Nikad nisam nekog volela, a da ga nisam još i "posle" volela. "Posle" ne postoji više ona povezanost glave s telom. Tad funkcioniše samo glava... Ali ipak nešto ostaje... nešto nalik na ožiljak. Ne u tužnom smislu te reči. Ostaje ožiljak koji nam služi na čast. Najlepše odlikovanje...

Fransoaz Sagan Odgovori

Nina:

Sve moje ljubavi trajale su najviše sedam godina: kažu, telo se obnavlja svakih sedam godina. Uvek je predivno u početku. U sredini je još lepše. A na kraju ... zavisi od toga ko se prvi zasiti. Uvek je teško na kraju. Nikad nisam nekog volela, a da ga nisam još i "posle" volela. "Posle" ne postoji više ona povezanost glave s telom. Tad funkcioniše samo glava... Ali ipak nešto ostaje... nešto nalik na ožiljak. Ne u tužnom smislu te reči. Ostaje ožiljak koji nam služi na čast. Najlepše odlikovanje...

Fransoaz Sagan Odgovori

Kliknite za proširenje...

Комплет њених књига сам прочитала током бомбардовања. Са 13 година је мање наивно, а и сада је слатко

Ne verujem u Boga sa velikim „B“ i uprkos tome što su toliko opipljivi, ne verujem ni u bogove sa njihovim malim „b“. Ne kao stvarne sile Vaseljene. Ali verujem u tu kučku od boginje, Ironiju. Ona postoji u svim razdobljima. Vlada ljudima, bogovima i Bogom podjednako.I ima opak smisao za humor.

Den Simons Ilion

The Notebook - Nicholas Sparks

“Ja sam kao i svaki drugi muškarac, čovek sa jednostavnim željama i razmišljanjem koji živi sasvim običan život. Niko mi nije posvetio spomenik, pesmu ili priču, i verujem da će moje ime biti zaboravljeno ubrzo nakon što napustim ovaj svet. Ali u ovom običnom životu uspeo sam da dobijem poštovanje i ljubav najlepše osobe koja je ikada živela na zemlji. Žene koju sam voleo svim srcem, i to mi je bilo dovoljno za ceo jedan život.“

The Great Gatsby- F. Scott Fitzgerald

“Znao je da će nakon poljupca te devojke, odbiti da poljubi bilo koju drugu i da će se taj poljubac urezati večno u njegovu svest. Zato je zastao, samo na trenutak je udahnuo malo duže pre nego je spojio usne sa njenim. A onda ju je poljubio. Kada su njegove usne dotakle njene nalik latici nežne usne, spoj je bio veličanstven, i on joj se predao.”

Na uskom balkonu pred prozorima, pune saksije rascvalog cveća u raznim bojama. Iako je letnji dan i sunce sija, ovi cvetovi stalno
strepe i podrhtavaju na vetriću koji povazdan pirka dolinom reke. To stalno drhtanje postaje mučno i bolno očima, ali ne mogu da
odvojim pogleda od njega.

Teško je u ovoj zemlji biti i kamen i drvo, a kamoli sitan cvet u saksiji, na visoku mestu.

Ni u julskim danima Sarajevo nije bez svežine. Osvane vedro i sunčano jutro. Ali čim odani i sunce odskoči, pojave se nad Bakijama
i oko Trebevića beli oblaci, guste bele, srebrnaste i sive mase. I ti oblaci, pošto porastu do neke mere, stoje tako povazdan, nepomični
i teški iznad varoši, koja je u punom suncu, i sami obasjani suncem.

Dokoni ljudi po baščama i čardacima, pijući kafu i pušeći duhan, imaju stalno pred očima te oblake kao bele svilene carske čadore koji
u njihovoj mašti izazivaju pojave i prizore nejasnih pohoda i ratovanja i slike čudne, neumerene sile i raskoši.

Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Goran Stoicic*

Stavljam dlanove pod tvoje tabane dok,hodas,da cistm koracima stignes tamo gde te cekam,tamo gde nista ugaljano nije.
Budan sam nocima dok spavas,cuvam strazu i ne dam spokojnim snovima da im se nesto desi.
Hocu te nasmejanu dok nrznas za sebe.
Ja ne spavam nikada,moj odmor si ti.Hranim te odabranim obrocima i brinem o svakom zalogaju.
Zelim te besmrtnu zbog besmtnosti nase.
Kupam te svojimsuzama,isplakanih od srece,i operem svaku poru na kozi da mozes da dises.
I tom milijarditom delu tebe,ne dam nista da te zulja,ili da mu nesto bude veliko.
Potaman.Sve potaman.
A ja?
Ja uzivam u svojim lakim i jednostavnim obavezama.
"Zato sam i rogen".

Vrednosti se ne nagomilavaju: jedan naraštaj donosi nešto novo samo na taj način što poništava ono što je bilo jedinstveno kod
prethodnog pokoljenja. To još više važi kad je reč o sledu epoha: Renesansa nije uspela da “spase“ dubinu, maštovitost i divljaštvo
Srednjeg Veka; Vek Prosvećenosti, sa svoje strane, preuzeo je od Renesanse samo osećanje univerzalnosti, bez patetike, koja je
davala pečat fizionomiji Renesanse. Moderne varke gurnule su čoveka u vrtlog egzistencije: on je u njima izgubio svoje večne
osnove, svoje “suštastvo“.

Svaki dobitak - duhovni ili politički - podrazumeva neki gubitak; svaki je dobitak ubilačko... potvrđivanje. U oblasti umetnosti - jedinoj
u kojoj se može govoriti o životu duha - neki se “ideal“ utvrđuje jedino na ruševinama onoga koji mu je prethodio: svaki istinski umetnik
izneverava one koji su mu prethodili... U istoriji nema prvenstva: republika-monarhija; romantizam-klasicizam; liberalizam-dirigovana
ekonomija; naturalizam-apstraktna umetnost; iracionalizam-intelektualizam; - sve institucije, kao i tokovi mišljenja, vrede podjednako. -
Jedan duhovni oblik nije u stanju da u sebe uključi i zameni drugi; nešto postoji samo zahvaljujući isključivanju: niko ne može da pomiri
red i nered, apstraktno i neposredno, polet i nesreću. Razdoblja sinteze nisu stvaralačka: ona svode tuđi žar; ovaj je izvod zbrkan i
haotičan - svaki eklekticizam nagoveštaj kraja.

Posle svakog koraka napred dolazi korak natrag: to je ono jalovo koprcanje povesti, - nastajanje... nekretanje... Samim tim što je dopustio
da ga obmane varka Progresa, čovekove pretenzije na tananost postaju smešne. Progres? - on je možda učinjen u oblasti higijene... Ali
gde ga još ima? U naučnim otkrićima? One su samo zbir kobnih taština... Ko bi, mirne savesti mogao da se opredeli između kamenog
doba i doba modernih alatki? Nismo se danas udaljili od majmuna mnogo više no onda, na oblake se pentramo iz onih istih razloga iz kojih
smo se onda verali po drveću: izmenila su se jedino sredstva koja stoje na raspolaganju našoj radoznalosti - svejedno da li je ona čista ili
zločinačka - i, sa pomerenim refleksima - pohlepniji smo na raznovrsnije načine. Prihvatiti ili odbaciti jedno doba čist je hir: valja prihvatiti ili
odbaciti istoriju u celini. Ideja napretka sve nas je pretvorila u uobraženjake koji stoje na vrhovima vremena; ali ti vrhovi ne postoje: troglodit
koji je u pećini drhtao od straha još uvek, i u neboderima, drhti. Tokom vekova naš kapital nesreće ostaje netaknut; a ipak smo po nečemu
u prednosti nad našim precima: po tome što smo bolje uložiti taj kapital, što smo bolje organizovali svoju nesreću.

Emil Sioran - Kratak pregled raspadanja

"Takodje bih voleo da imas na umu da dogadjaji u mojoj prici mogu da se odigraju samo u svetu u kojem muskarac sebe smatra superiornijim od zene. Koji Amerikanci zovu 'muski svet'. Sto ce reci svet u kojem vladaju brutalna sila, arogancija bez humora, iluzorni prestiz i iskonska glupost." Gledao je u ekran. "Muskarci vole rat jer im omogucuje da izgledaju ozbiljni. Jer zamisljaju da im se u ratu zene ne smeju. Jer u ratu mogu da svedu zenu na status predmeta. U tome je velika razlika izmedju polova. Muskarci vide predmete, zene vide odnose medju predmetima. Da li su predmeti potrebni jedni drugima, vole jedni druge, odgovaraju jedni drugima. To je posebna dimenzija osecanja koju mi muskarci nemamo, ona dimenzija zbog koje je rat odvratan svim istinskim zenama - i apsurdan. Reci cu ti sta je rat. Rat je psihoza koja nastaje iz nesposobnosti da se vide odnosi. Odnos s nasom ljudskom sabracom. Nas odnos s ekonomskom i istorijskom situacijom. I iznad svega, odnos prema nistavilu. Smrti."

Čarobnjak-Dzon Fauls

Čovek voli svoju majku i ne znajući, i ne misleći, jer je to tako prirodno kao i živeti: i tek u času poslednjeg rastanka, on opaža koliko je dubok koren te ljubavi. Sa njom se ne može porediti nikakva druga ljubav, jer se ostale kasnije javljaju, dok je ova od rođenja. Sve ostale nam donose slučajnosti u životu, a ova živi od prvog dana u našoj krvi. Sem toga, mi onda ne gubimo samo majku, sa njom nestaje i polovina našeg celog detinjstva, jer je u našem dotadašnjem životu ona zauzimala isto toliko mesta koliko i mi.

Gi De Mopasan

Неки европски индусгријалац који је боравио у једном индијском селу чији су становници ткали
шалове од кашмира, лати се пропитивања несвјесних поступака које примјењују ткачи. Након што
их је темељноизучио, вјеровао је да би било добро да их открије овим припростим људима, који
потом изгубише сваку спонтаност и постадоше врло рђави радници.
Превелико размишљање омета сваки чин. Превише расправљати о сексуалности значи
саботирати је. Еротизам, пошаст свих друштава у распадању, јест напад на инстинкт и организована
импотенција. Не можемо размишљати о подвизима који се остварују без размишљања, а да се не
изложимо опасности. Оргазам није никад био филозофски догађај.

Емил Сиоран - Признања и анатеме

Mali Princ

Tako je Mali pripitomio lisicu. Kad dođe čas rastanka ona mu reče:

– Idi, pogledaj ponovo ruže. Shvatićes da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kažes zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.

Mali princ ode da ponovo vidi ruže.

– Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.

Ruže su se osećale veoma nelagodno.

– Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik bi poverovao da moja ruža liči na vas. Ali ona je sama važnija od svih vas zajedno zato što sam nju ja zalivao. Zato što sam nju ja stavio pod stakleno zvono. Zato što sam nju ja zaštitio zaklonom. Zato što sam zbog nje nje poubijao gusenice (osimm one dve-tri što sam ih ostavio radi leptira). Zato što sam nju ja slušao kako se žali, hvali ili kako ponekad čak i ćuti. Zato što je to moja ruža.

I on se vrati lisici.

– Zbogom, reče joj on…

– Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Bitno je očima nevidljivo.

– Bitno je očima nevidljivo, ponovi mali princ da bi zapamtio.

– Vreme koje su utrošio na svoju ružu čini je tako dragocenom.

– Vreme koje sam utrošio na svoju ružu…, ponovi mali princ da bi zapamtio.

– Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti je ne smeš zaboraviti. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ružu…

– Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

Najteži je poraz kad se zaboravi, a naročito kad se zaboravi ono od čega si crkavao, i to crkavao uopšte ne shvatajući kako ljudi mogu da budu tolika đubreta. I kad se nađeš na ivici rake, nećeš se praviti važan, ali nećeš zaboraviti, jer sve treba ispričati ne menjajući ni reč, sav onaj pokvarenjakluk koji si video u ljudi, a onda možeš da pljuneš i mirno siđeš u raku. To je posao koji bi opravdao čitav jedan život.

L.F.Selin, Putovanje nakraj noći

I najzad jedna utvara novog Beograda

"Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak i ovu temu, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je da sačuva goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih
ljudi ..."
(DNEVNIK, 1979)

Neizrecive istine može biti u svačijoj sudbini, pa i u sudbini nepoznatog čoveka pored koga se odmarate u parku na klupi, ali vi niste na klupu seli da je saznate, nego da se od sudbine odmorite. Po pravilu, ne ulazi se u taksi da bi se saznalo koliko malo njegov vlasnik zarađuje mesečno, ni šta on misli o manama gradskog saobraćaja.

Lečite zube zbog njih, a ne da biste naučili nešto o nesrećnom stanju naše medicinske službe. Kod poslovnog saradnika dolazite da obavite neki posao, a ne da mu budete psihijatar. Savršeno sam svestan žalosne činjenice da, kao i svi mi uostalom, i čuvar klozeta ima svoje neprilike, ali vi usluge njegove ustanove tražite da biste mokrili, a ne izmenjivali primedbe na račun života.

Ustajete s bolom u glavi ali sa čvrstom namerom da bar ovog dana, za razliku od svih ostalih, budete iznad stvarnosti jednog velikog grada u "punom urbanom poletu". Ako zanemarite neprilike u sopstvenoj kući, u kojoj bar polovina čuda savremene civilizacije ili rđavo funkcioniše ili ne funkcioniše uopšte, i suprotstavite se jedino neprilikama spoljnjeg sveta, imaćete ih dovoljno da biste se već oko podne vratili u krevet i ostatak dana prespavali.

Izaći ćete najpre u ono što optimisti zovu vazduhom. Ukoliko vam pođe za rukom da duševno i fizički neoštećeni prođete između automobila, koji se poletno i u svim smerovima kreću ulicama i trotoarima, stići ćete do kioska vašeg prodavca novina. Njegova apsolutna neljubaznost biće opomena koju vi nećete razumeti. Delimično zbog nesnosne buke, a delimično zbog toga što ne podnosite bližnje.

Pošto iz novina budete doznali kakve su se nesreće i katastrofe desile, te kakvi su zločini, pogreške i gluposti počinjene tokom samo jednog obrta zemlje oko sunca, upustićete se u čekanje autobusa i već samim tim činom izgubili svaku želju da se njime vozite. Odlučićete se za taksi. Ovaj će vam redovno otvoriti prednja vrata kao da je najprirodnije sedeti na mestu na kome se najviše gine.

Tokom vožnje, u kojoj će vas vozač – blagodareći tome što smo i tu najbolji na svetu – bar tri puta oprostiti život prolaznicima, a bar dva puta vas lično od pogibelji spasiti, doznaćete za sve ružne strane života i za nekoliko psovki za koje nikad ranije niste čuli. Da vaš vozač nema sitno, takođe.

Ustanova u koju odlazite da posao obavite biće svakako u stanju reorganizacije. Neke u koje godinama svraćam u tom turbulentnom stanju su neprestano. Zatičem, doduše, uvek iste ljude, ali oni zauzimaju uvek različita mesta. Ono što se ne menja je vaš neuspeh da posao obavite kako ste zamišljali.

Vaš popodnevni povratak kući ličiće na plivanje u jatu pirana koje su osetile krv.

Krv je, očevidno, kuća, porodica, domaći mir. Ono o čemu ćete sutra prvom nepoznatom i strpljivom čoveku koga sretnete pričati kao o izvoru svoje najdublje nesreće.

Borislav Pekić - Tamo gde loze plaču

Ljudi su čudni: neprestano su razjareni trivijalnostima,
ali kada je u pitanju neka važnija tema
kao recimo
totalno traćenje njihovih života,
tu jedva da nešto primećuju.

Henk Kinaski

Tvoj sam

Ako zelis ljubavnika,
Ucinicu sve da me pitas da to budem Ja.
I ako zelis neku drugu vrstu ljubavi
Nosicu masku za tebe
Ako ti treba partner
Uhvati moju ruku
Ili,ako zelis da me udaris u gnevu
Evo me
Tvoj sam…
I ako ti se prispava na trenutak
Na putu
Ja cu da te vodim
I ako zelis da radis sama,na ulici
Ja cu da se sklonim
Ako zelis oca za svoje dete
Ili bi samo da se sa mnom setas
Po pesku
Tvoj sam….

Leonard Koen

Tišina


Ako ikada odeš,
ostavi
vrata duše odskrinuta
da se makar kroz daljinu
ugrejati mogu
kao beskućnik na plamenu sveće.

Ako ikada odeš,
ostavi
širom otvorene oči
da se makar u tapkanju mraka
dalekoj svetlosti
kao grešnik klanjati mogu.

Ako ikada odeš,
ostavi
stope na snegu
da se makar u topljenju sunca
po nevidljivim tragovima
kao prokletnik orjentisati mogu.

Ako ikada odeš,
ostavi
tišinu svemira
da se
za smrt pripremiti mogu.

Letic

Ljudsko biće je čudno. Ono toleriše samo ono što uspe da ukroti, uključujuci i sebi slične. Njemu treba da sve bude uređeno, propisano, razvrstano, razumno obrazloženo. Iskreno da ti kažem, čovek ne može da se obuzda. Prepušten samom sebi, on čini najgora dela. Iza toga se krije povelika doza oholosti. Čovek misli da je centar sveta, ali svet je tako ogroman, a on tako mali, i prvi se sasvim lepo obrće bez ovog drugog. Zaključak je bolan, pa čovek svoju frustraciju rešava tako što pod svoju vlast stavlja sve što ga okružuje.

Žan Pjer Dejvids