Lepa tema - odlomci iz vaših omiljenih knjiga

Znao je Prever

Malo smo se ljubili večeras,
Ti, ja i tvoji otisci po mom čemernom telu.
Malo smo se šalili večeras.
Rekla sam da te volim, rekao si da me voliš.
Bili smo ozbiljni večeras,
Rekla sam da te volim, nasmejao si se
Rekla sam..
Bili smo ozbiljni večeras!
Ti se smeješ! prokletniče….
Hteli smo da budimo postelju smrti večeras,
Ja se predajem zauvek a ti trenutku.
Hteli smo da verujemo u nešto,
Otišla sam, tako je moralo biti
Nisi više hteo da čuješ za mene a znam,
Čekao si to, čekao si da odem jer nisi smeo da voliš,
Adrijan, ti si za mene Adrijan,
Adrijan iz Preverove pesme,
Ti si Adrijan a ja sam senka, drago mi je što smo se upoznali bez maski.

Stani!
„Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te“


Znao je…
Znao je Prever da postoje prokleti kao mi,
Znao je da postoji uvek negde Adrijan i znao je da postoji uvek jedna žena – senka,
Jedna žena koja strada, žena koja je uvek stradala,
Žena koja moli za oproštaj, žena koja umire.
Znao je Prever da postoji Adrijan,
Adrijan koji na sve to okrene glavu,ćuti, prođe mirno kraj kule Sen Žak ne misleći na ženu koja se zbog njega ubila.
Znao je Prever da postojim ja, mrtva senka što hoda po našoj sobi a ti je ne čuješ.
Znao je Prever da postoji neki Adrijan koji će na Sen Žaku piti vino ne setivši se da je od datle skočila duša jedne žene…
Adrijan, ti si za mene Adrijan
A ja sam žena kao I ostale proklete žene koje zavole one koji im preskoče preko leša.
Adrijan, tis i za mene Adrijan,
Oprosti na ljubavi, na smrti i nemoj da se duriš, bila je za tebe.

Ostani da oživiš ili idi da nas zaboraviš,
Ostani, ostani još večeras i zaboravi da smo nas dvoje samo bezvredni mladeži koji dišu na surovom telu kosmičke prašine.
Ostani, još malo, kratko a opet dovoljno dugo, ti znaš da utisneš još jedan dah nezaborava u pore mog vrata.
Ostani, možda će te strast naterati da izgovoriš istinu koju kriješ od iskrenosti duše pred umiranjem.
Ostani, progovori jer, kažem ti, mi smo dva bezvredna mladeža koja su se sad srela i ko zna kad će nas ta sila vasione ponovo spojiti.
Ostani da oživiš ili idi da nas zaboraviš
Ostani,
Idi,
Ostani,
Ostao si?
Otišao si?
Došao si?
Progovorio si?
Ćutiš?
Nema me više.


Slavica Milosevic

(“Znao je Prever” pripada zbirci pesama “Kad karijatide plaču“.)

Kako bi, po Virdžiniji Vulf, trebalo čitati knjigu?

- u čitanju ne treba prihvatati savete
- moramo se oslanjati na vlastito rasuđivanje
- nezavisnost je najvažniji kvalitet čitaoca
- u čitanju nema zakona ni konvencija
- knjizi treba pristupiti bez unapred stvorenog mišljenja o njoj
- treba biti saradnik pisca
- treba otvoriti um najviše što možemo
- trebalo bi da probamo i da sami pišemo
- znamenite knjige nas čupaju iz korena i stvaraju različite svetove
- čitanje romana je teška i složena veština koja zahteva istančanost opažanja i hrabrost zamišljanja
- ono što nije „umetnost“ ne treba odbaciti (npr. autobiografije i biografije)
- „neumetnička“ književnost može da nas iznenadi, uzbudi, a onda i umori – tada se rađa želja za boljom književnošću
- trenutak da se čita poezija je kad smo spremni da je pišemo
- pesnik je uvek naš savremenik
- 2 su faze u čitanju – prva je primanje utisaka sa razumevanjem, a kada se prašina slegne onda sledi složenija faza upoređivanja knjiga i procenjivanja
- nakon što pročitamo knjigu nismo više piščevi prijatelji nego sudije (kao prijatelji ne smemo biti previše saosećajni, a kao sudije ne smemo biti previše strogi)
- knjigu treba upoređivati sa najboljom iz njene vrste
- ukus se može izvežbati

Pre igre – Vasko Popa


Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja. Zažmuri se na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe
…
Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora
Ko se ne razbije u paramparčad
ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra

Te pesme, rekla je

Te pesme, te pesme
te su ti pesme, rekla je, pesme
bez ljubavi u njima. To su pesme čoveka
koji bi ostavio ženu i dete zato
što galame u njegovoj radnoj sobi. To su pesme
čoveka koji bi ubio rođenu majku da bi je
nasledio. To su pesme čoveka kakav je
bio Platon, rekla je, i nešto u njima
ne razumem ali me to ipak
vređa. To su pesme čoveka
koji bi radije spavao sa sobom nego sa ženama,
rekla je. To su pesme čoveka
čije su oči kao stolarske alatke, ruke kao u
džeparoša,
satkane od vode i logike
i gladi, bez ijedne niti ljubavi u njima. Te su
pesme bez srca kao ptičija pesma, slučajne
kao brestovo lišće, što, ako išta voli, voli
samo
široko plavo nebo i vazduh i samo hrastovo
lišće
kao pojam. Samoljublje je kraj, rekla je,
a ne početak. Ljubav znači ljubav
za ono o čemu se peva, a ne za pesmu ili pevanje.

A te su pesme, rekla je..

Lepa si,
rekao je.
To nije ljubav, rekla je, i bila je u pravu.
/Robert Bringherst/

Још смо сами. Све је успорено, тешко, тужно... Ускоро
ћу бити стар. И ово ће се најзад завршити. Силан свет је
био у мојој соби. Причали су о свему и свачему. Ништа по-
себно нису рекли. Отишли су. И они су остарили, јадни су
и успорени, свако од њих је на неком другом крају света.
Јуче у осам часова умрла је госпођа Беранж, моја на-
стојница. Током ноћи је почело велико невреме. Овде го-
ре, где смо ми, кућа подрхтава. Била је благ, драг и веран
пријатељ. Сутра је сахрањујемо у улици Де Сол. Стара је
била, доживела је дубоку старост. Када је почела да кашље,
још првог дана сам јој рекао: „Никако не смете лећи!... Мо-
рате седети у кревету!“ Као да сам слутио. И ево шта се до-
годило... А зар је то уопште битно?
Ово го*но од медицине није одувек мој позив. Написаћу
својим познаницима, онима који су и њу познавали, да
је госпођа Беранж умрла. Где ли су они?...
Волео бих да невреме подигне и већу буку, кровови
да попадају, пролеће никада да не дође, кућа наша да
нестане.
Госпођа Беранж је знала да сви јади стижу преко писа-
ма. Не знам ни коме да пишем. Сви ти људи су негде дале-
ко... Душу су продали да могу лакше варати, лакше забора-
вити и да могу причати о нечем другом...
Стара госпођа Беранж имала је зрикавог пса, и њега не-
ко треба да узме и одведе...
Сваки јад који је стизао преко писама, има томе безма-
ло двадесет година, заустављао се код ње. Онје ту, у мири-
су недавне смрти, невероватно горак укус... Тек је почео да
се шири... Он је ту... Лебди у ваздуху... Препознаје нас, а и
ми сада препознајемо њега. Никада се више изгубити неће.
Треба угасити ватру у њеном стану. Коме да пишем? Немам
никога. Нема тог бића спремног да нежно прихвати племе-
ните душе умрлих... да би се касније нежније односило пре-
ма свакој ствари... Буди храбар сам на свету!
Када се мојој бакици сасвим примакао крај, није мо-
гла ништа више да каже. Гушила се и држала ме за руку...
Ушао је поштар... Видео је да умире. Само је штуцнула. То
је било све. Силан свет је, некада давно, код ње долазио да
ме тражи. Отишли су далеко, веома далеко у заборав, ду-
шу да спасу. Поштар је скинуо капу. Могао бих да говорим
о мржњи коју носим у себи. Знам. Оставићу то за касније,
ако се не врате. Радије бих да причам приче. Испричаћу та-
кве приче да ће се сви они, са све четири стране света, из
истих стопа вратити да ме убију. То ће бити мој крај, а ја
ћу бити веома срећан.

Луј Фердинанд СЕЛИН - Смрт на кредит

reci
sta mogu jebene reci
u trenutku kad je
hladno....
kao plavo ,kao secivo,kao sve izmedju crne i zelene
ohladjena kafa
hladno za potiljkom
cigareta medju prstima
na noktu palca jedna bela fleka
nalik na baricu
reci kao
trn svetlost mac
jauk
kao bol victorije vilijams
i fride kalo
nedostatak pristojnosti
i sramote
pa odbijam osmeh
kao pomirenje
ili kompromis
poezija
od koje se ne zivi
hladno
mokar vazduh
koji se cedi niz ramena
nije joint
tek nasumice nabacane reci....

stillhoping

Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali me?usobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav. Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje izme?u sumnje i umirivanja, izme?u pitanja bez odgovora i uvenulih nada. Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće. Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda. Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.

Grendal- Tišina u oktobru

Miroslav Krleža - Davni dani

Jukio Mišima - Ispovest maske

Italijanski filmovi obiluju prelepim okolišem-uobičajeno je da Ornela i Đankarlo zuje na vespi kraj Koloseuma, Pjace Navona i ostalih rimskih turističkih atrakcija, najčešće na putu da se ekspresno povaljuškaju ili da vode srceparajuće razgovore o tome kako ne mogu da ostanu zajedno, obično s toga što jedno od njih živi s Marčelom Mastrojanijem.
Nekada su filmovi obilovali ovim lokalnim kloritom-ako ne grešim, svaki britanski film snimljen šezdesetih bio je zakonom obavezan da prikaže četvoro nasmejanih svingera u autu podignutog krova koji prelazi preko Tauer bridža, snimljenih iz helikoptera pod vrtoglavim uglom-no kao da su se svi sem Italijana okanuli te prakse, što je golema šteta, jer je čitava moja ideja o svetu oblikovana scenama u pozadini filmova kao što su Uhvati lopova, Do poslednjeg daha i Tri novčića u fontani, čak i filmovi o inspektoru Kluzou.
Da ne videh te filmove, i danas bih živeo u Peoriji verujući da je to najviše što život može da mi ponudi.

B.Brajson

- - - - - - - - - -

ups zaboravih naziv knjige da napišem: Ni ovde, ni tamo

/zaključih da sam kreten koji otvori knjigu, ovde prekuca par strana, umesto da izguglam ima li neki cp na netu/

il slikaš pa okačiš

CP???

Kačalovljevom psu

Džimi, na sreću pruži šapu ti,
Ne videh takvu šapu od rodjenja.
De, na lunu da lajemo mi
I na vreme tišine i bdenja.
Džimi, na sreću pruži šapu ti.

Mili moj, ne liži, jezik posustaje.
Pojmi sa mnom prostu bar istinu kletu.
Ta ti i ne znaš ovaj život šta je,
Niti šta znači živeti na svetu.

Gospodar je tvoj i mio i znan,
I mnogi mu gosti u pohode dodju,
I uz osmeh svi su oni baš kontan
Da kroz tvoju sjajnu dlaku rukom prodju.

Na svoj način ti si vragolasto lep,
S tako milom, prisnom njuškicom u krug
Ne pitajuć nikog ništa, prosto slep,
Trčiš da se ljubiš, ko pijani drug.

Mili moj Džimice, kroz odaje tvoje
Prošlo je sijaset gostiju od prije.
Al ona međ svima najsetnija što je,
Da slučajno ona dolazila nije?

Doći će, zapamti i s uma ne sklizni
Bez mene, kad upreš u nju pogled živ,
Ti joj nežno ruku mesto mene lizni
Za sve što sam bio i što nisam kriv.
/S.Jesenjin/

U spomen Grofu Vronskom, našem drugaru.

Moji snovi

Moji snovi u daljinu hrle
gde se čuju vapaji i lelek,
tuđe jade ko svoj da prigrle,
tuđu muku i bol da podele.

Mene čeka tamo u daljini
nova radost i novo pregnuće,
i tamo ću, uprkos sudbini,
potražiti sebi nadahnuće.
/S. Jesenjin/

Nije bas za ovu temu mada nema ni jedna prikladna..Uglavnom

Noću, u intimnom, poluglasnom razgovoru sa samim sobom, nikako ne mogu zapravo
logički opravdati zašto se u posljednje vrijeme toliko uzrujavam zbog ljudske
gluposti. Kad bi tuđa glupost bila neugodna kao naša vlastita zubobolja, to bi se još
moglo objasniti: gnjili zubi truju raspoloženje, od zubobolje ne može se spavati. Ali
ovako?
- Kako "ovako"?
- Pa ovako: sve je u životu podređeno dubljim zakonima prirode što ih nauka u
posljednje vrijeme zove "prirodnim zakonima": zašto, na primjer, buterbrot pada
uvijek na onu stranu koja je namazana maslacem a nikada obratno? Slučaj? Ne!
Zakon. Svemirski zakon. Ili: zašto se dim lokomotive povija uvijek na onu stranu na
kojoj čovjek promatra krajinu iz jurećeg voza? To su, vidite, pitanja na koja nema
odgovora, jer su to problemi sasvim nejasni, čak - moglo bi se reći - i neobjašnjivi, a
ljudska je pamet tugaljivo bespomoćna, pak ako se netko uzrujava zbog ljudske
gluposti, ne će biti ni sam baš pretjerano nadaren umom. Ne treba spadati među
surove, polupismene "mislioce" koji "misle" da je pojam kiše materijalističkiji od
pojma o bogu, pa kad velevažno, čak - moglo bi se reći - patetično izjavljuju da je
kiša naprosto kiša, to jest da kiša nije ništa drugo nego to što jest, to jest - "kiša", to
jest da je kiša "prirodna pojava" a nije nikakva božja kiša, onda se od tog
slobodoumnog kokodakanja ne može više progovoriti ni jedna mudra riječ, kao da je
tim prebacivanjem kiše u red "prirodnih pojava" riješeno posljednje otvoreno pitanje
ljudske misli od prve kiše do danas. Izvolite vi ovakvom jednom "slobodnom
misliocu" izjaviti da vam pojam deteologizirane kiše nije baš sasvim jasan, i da vi
lično baš ne vjerujete da su nebeske vodovodne naprave božanskog podrijetla, ali da
vam je šetnja po kiši u svakom slučaju milija od ispraznog nadmudrivanja, taj će vas
gospodin inkvizitor zaklati u ime "slobodne misli", kao što vas je klao jučer u ime bilo kakvog
drugog imperativa: ako ste sumnjali u to da je kiša božja, bilo je to smrtonosno upravo tako
kao što je danas smrtonosno sumnjati da pojam kiše nije objašnjen time što smo je
svrstali u red "prirodnih pojava", i tako dalje, otprilike - ni sam ne znam što sam
zapravo htio da kažem?

Miroslav Krleža - Na rubu pameti

Kad bih makar mogao da verujem u bilo šta! - Fernando Pesoa



Ova stara teskoba,
Ova teskoba koju vekovima u sebi nosim,
Izlila se iz krčaga,
U suze, u puste maštarije,
U snove nalik na košmare bez strave,
U silna i nagla uzbuđenja lišena svakog smisla.

Izlila se,
Jedva i znam kako treba da se vladam u životu
S ovom mrzovoljom od koje mi se duša mršti!
Kamo sreće da sam zaista sišao s uma!
A umesto toga: ovo ni tamo ni ovamo,
Ovo otprilike,
Ovo i može i ne mora...,
Ovo.

Zatočenik u ludnici je barem neko.
Ja sma zatočen u ludnici bez ludnice.
Ja sam hladnokrvno lud,
Sumanut i oštrouman,
Svemu sam tuđ i jednak svima:
Spavam budan sa snovima koji su ludost
Jer nisu snovi.
Takav sam...

Jadna stara kućo mog izgubljenog detinjstva!
Šta bi rekla kad bi znala kakav sam beskućnik danas!
Šta se to desilo s tvojim mališanom? Poludeo je.
Šta je s onim što je spokojno spavao
Pod tvojim palanačkim krovom?
Poludeo je.
Šta li je s onim što sam bio? Poludeo je.
To sam danas ja.

Kad bih makar mogao da verujem u bilo šta!
Recimo u onaj totem donesen iz Afrike
Koji smo u čuvali u kući.
Bio je grozan, bio je nakaradan,
Al ipak, imao je u sebi nečeg božanskog,
Kao i sve u šta se veruje.
Kad bih barem mogao da verujem u neki totem –
Jupitera, Jehovu, Čovečanstvo –
Svaki bi mi dobro došao,
Jer ništa na svet i ne postoji
Izvan onog što mislim da postoji.

Prsni, srce od bojenog stakla!

Celo čovečanstvo je beskrajno sa svim lepotama i mogućnostima, rekao je moj stric Georg.
Samo glupan misli da svet prestaje tamo gde on sam prestaje. Ali me stric Georg nije uveo samo u knji-
ževnost i književnost mi otvorio kao raj bez kraja, on me je uveo i u svet muzike i otvorio mi oči za sve
umetnosti.Tek kada imamo ispravan pojam umetnosti, imamo i ispravan pojam prirode, rekao je.Tek kada
pojam umetnosti ispravno primenimo i tako u njoj uživamo, možemo ispravno daprimenimo pojam prirode i
uživamo u njoj.
Većina ljudi nikad ne dospe do nekog pojma umetnosti, čak ni do najjednostavnijeg, pa zato nikada i ne mogu
da pojme prirodu. Idealno posmatranje prirode pretpostavlja idealan pojam umetnosti, rekao je. Ljudi koji
uobražavaju da vide prirodu, a nemaju pojam umetnosti, prirodu vide samo površno i nikad idealno, odnosno u
njenoj celokupnoj beskrajnoj veličanstvenosti. Čovek od duha prvo ima priliku da preko prirode dođe do idealnog
pojma umetnosti, kako bi preko idealnog pojma umetnosti došao do idealnog posmatranja prirode.

Tomas Bernhard - Brisanje

Tog sam poslepodneva u žurbi utrčala u jednu poslovnu zgradu i uskočila u lift koji je čekao.
Dok sam ulazila, na tren sam neočekivano samu sebe videla u sigurnosnom ogledalu.
Moj je mozak u tom trenutku učinio nešto čudno – u deliću sekunde poslao je poruku: “Hej! Poznaješ je. To je naša prijateljica!”

Elizabeth Gilbert, Jedi, moli, voli

Gaj je obilovao četinarskim drvećem, ponajviše jelom i smrekom, a kako se spušta prema
pitomini mjesta, prema rječici koja ljeti uvijek presuši, sve je više hrasta, lijeske i bjelogorice,
a uza samu obalu je trava i ilovača iz koje vire žile i korijeni drveća. Ta mala rijeka Sušica
neka je vrst granice dviju različitih klima, s jedne je strane gotovo divljina, dok je s druge zemlja rodna,
snjegovi rijetkost, zime nisu previše oštre, a vinova loza, sorta vranca, dobro rada, iako su se samo dvije-tri
obitelji bavile vinogradarstvom. Moj djed Mato uspio je otkupiti gaj, unatoč mnogim sudskim zavrzlamama
oko više vlasnika, a ja sam se davno zarekao da ću jednom, ako se ikad pozabavim porodičnom kronikom,
ili kojom drugom formom, istraživačkom, ispovjednom..., svoj rukopis započeti upravo opisom toga gaja, jer
sam jednom kao dijete ondje pretrpio velik strah.
Sjenovita strana gaja zarasla je u draču, u gust splet lijeske i graba, bila je gotovo neprohodna
šikara, pa su se oko toga kutka ispredale priče o davolima i vješticama. Tko god je iz familije
ondje zakoračio da bi nasjekao za loženje, a grabovina je najbolje drvo za ogrjev, nešto bi mu
se dogodilo. Ošinula bi ga grana ili bi se porezao kosijerom, a rane su zarastale dugo i sporo;
katkad su se otvarale, pa bi iz njih istjecala sukrvica i gnoj. Sjenoviti gaj sve nas je mamio, jer
kušnje su privlačne, a svatko je od nas bio ratoboran, posebice s nevidljivim silama. Vele da
je djed Mato poticao članove obitelji i širu rodbinu da se suoče s vragovima, ako su nastanjeni
u gaju. On je govorio:
"Da bi iskušao samog sebe, čovjek mora odmjeriti snagu s onim ko je gadan protivnik. A od
đavola nema goreg i gadnijeg."
I doista, taj je zabran bio neka vrst "obiteljske inicijacije"; i ja sam u osmoj godini gazio "bos
po trnju" i pretrpio takav strah koji me nije "očeličio", kako se to vjerovalo, nego me učinio
bojažljivim, tako da i danas zazirem od mraka i šume, pa i dok pišem o tome, srsi me podidu
kad se prisjetim što me moglo snaći tada, u osmoj godini. Neću potezati mnoge događaje koji
su se ondje zbivali, bila bi to opširna priča ili knjiga za sebe, jer je povijest toga gaja dugačka,
a mislim da je netko već istražio taj "mistični kutak" i objavio stručni tekst u jednom časopisu,
imao sam ga u rukama, ali sam zaboravio kako se zove.

Mirko Kovač - Grad u zrcalu

BORTSCH

Witch-moon that turnest all the streams to blood,
An Oath -- beneath this blasted Oak and bare
That rears its agony above the flood
Whose swollen mask mutters an atheist's prayer.
What oath may stand the shock of this offence:
"There is no I, no joy, no permanence"?



Witch-moon of blood, eternal ebb and flow
Of baffled birth, in death still lurks a change;
And all the leopards in thy woods that range,
And all the vampires in their boughs that glow,
Brooding on blood-thirst -- these are not so strange
And fierce as life's unfailing shower. These die,
Yet time rebears them through eternity.



Hear then the Oath, witch-moon of blood, dread moon!
Let all thy stryges and thy ghouls attend!
He that endureth even to the end
Hath sworn that Love's own corpse shall lie at noon
Even in the coffin of its hopes, and spend
All the force won by its old woe and stress
In now annihilating Nothingness.



This chapter is called Imperial Purple
and A Punic War.
https://www.bibliotecapleyades.net/crowley/lies/85.htm

Mi u Evropi imamo dar da promišljamo stvari, da ih analiziramo, da ih odražavamo. Niko nam ne može osporiti
istorijsku tananost i dar konceptualizacije, na tome nam zavide čak i umovi s onu stranu Atlantika. Ali najoči-
glednije istine i novovremena čuda zbivaju se na obali Pacifika ili u kupoli Menhetna. Njujork, Los Anđeles jesu
u centru sveta, mora se priznati - iako s ushićenjem i razočaranjem u isti mah. Beznadežno kasnimo za glupošću i
mutacijom, naivnom preteranošću i socijalnom, rasnom, moralnom, morfološkom, arhitektonskom ekscentričnošću
tog društva. Njega niko nije u stanju da prouči, a ponajmanje američki intelektualci zatvoreni u svoje kampuse,
dramatično otuđeni od te konkretne, bajkovite mitologije koja se izgrađuje svud unaokolo.
Taj univerzum potpuno truo od bogatstva, od moći, od senilnsoti, od nezainteresovanosti, od puritanizma i men-
talne higijene, od bede i rasipanja, od tehnološke taštine i izlišnog nasilja, neodoljivo me podseća na rađanje sveta.
Možda stoga što čitav svet i dalje sanja o njemu, a on ga zapravo nadvladava i izrabljuje.

Žan Bodrijar - Amerika