Fridrih Niče - KRITIKA RELIGIJE
Prikazujem rezultate 1 do 3 od 3

Tema: Fridrih Niče - KRITIKA RELIGIJE

  1. #1
    Buduća legenda Jacob (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    48.935
    Reputaciona moć
    688

    Podrazumevano Fridrih Niče - KRITIKA RELIGIJE

    Ja ću tražiti da se vrati čoveku kao njegova svojina i njegova tvorevina sva lepota i uzvišenost koju smo pozajmili stvarnom i zamišljenom svetu: kao njegova najlepša apologija. Čovek kao pesnik, kao mislilac, kao bog, kao ljubav, kao moć. O, da kraljevske darežljivosti kojom je obasuo stvari da bi sebe osiromašio i osetio se bedan! Dosada je bila njegova najveća nesebičnost, što se divio i klanjao se i molio se i znao da od sebe sakrije, da je on bio taj koji je stvorio ono čemu se divio.


    135

    O poreklu religije: - Kao što neobrazovan čovek danas veruje da je njegova ljutina razlog što se ljuti, da je njegov um uzrok njegove misli a duša njegovih osećanja, jednom rečju, kao što se masa psiholoških bića nepromišljeno postavlja kao uzrok: tako je čovek u još naivnije doba iste pojave objašnjavao pomoću ličnih bića. Duševna stanja, koja su mu se činila neobična, nadmoćna i zanosna, on je sebi tumačio kao napast i mađiju neke ličnosti. (Tako hrišćanin, najdetinjastiji i najnazadniji tip čoveka u današnje doba, vezuje nadu, mir i osećanje "iskupljenja" za psihološko nadahnuće božje: njemu, koji je po prirodi stradalnik i uznemiren, stanja sreće, mira i predanosti čine se strana i kao da im treba objašnjenja.) Kod inteligentnih, snažnih i jakih rasa, epileptičar je najvećim delom uzrok verovanju u postojanje neke strane sile, ali i svaka druga slična zavisnost kao što je, na primer držanje oduševljenoga čoveka, pesnika, velikoga ločinca, ili strasti, kao što su ljubav i osveta služila je izmišljanju natprirodnih sila. Izvesno se stanje konkretizira u jednu ličnost: pa se onda tvrdi da je ta ličnost uzrok toga stanja kada koga ono snađe. Drugim rečima: u psihološkom pojmu Boga, izvesno se stanje personificira kao uzrok, da bi moglo biti posledica.

    Psihološka logika je sledeća: kada osećanje moći odjednom obuzme čoveka, što je slučaj kod svih velikih strasti: u njemu se javlja sumnja u pogledu njegove sopstvene ličnosti: on se ne usuđuje da misli na sebe kao na uzrok toga neobičnog osećanja - nego određuje neku jaču ličnost, neko božanstvo za ovaj slučaj.

    (str. 88) Ukratko rečeno: poreklo religije leži u krajnjim osećanjima moći, koja kao strana obuzimaju iznenada čoveka: i kao što bolesnik, koji oseća da mu je druga noga neobično teška zaključuje da mu neko drugi sedi na nozi, tako dovitljivi religiozni čovek, deli sebe na više ličnosti. Religija je primer "promene ličnosti". Neka vrsta straha i osećanja užasa pred samim sobom... Ali je tako isto i osećanje neumerenoga zanosa i ushićenja. Među bolesnicima, osećanje zdravlja dovoljno je da probudi veru u bliskost božju.


    136

    Rudimentarna psihologija religiozonoga čoveka: - Sve su promene posledice; sve su posledica dejstva bolje (nedostaje pojam "priroda", "prirodni zakon"); sve posledice moraju imati uzročnika. Rudimentarna psihologija: čovek je sam uzrok samo onda kad zna da je nešto hteo.

    Rezultat: stanja moći nameću čoveku osećanje, da im on nije uzrok, da nije odgovoran za njih: ona dolaze iako ih on nije hteo: prema tome, mi nismo njihovi prauzrokovači: - volja koja nije slobodna (to jest svest o promeni kod nas koju mi nismo hteli) zahteva tuđu volju.

    Zaključak: čovek se nije usuđivao da sebi pripiše svoja jaka i neobična raspoloženja, nego ih je uvek shvatio kao "pasivna", kao "nametnuta" spolja: - religija je proizvod sumnje u jedinstvo ličnosti, to je promena ličnosti: - ukoliko je čovek sve veliko i jako pojmio kao natčovečansko, kao nešto što dolazi van njega, utoliko se čovek umanjio - on je rastavio dve strane, jednu vrlo jadnu i slabačku i jednu vrlo jaku i neobičnu, u dve sfere, pa prvu nazvao "čovek", a drugu "Bog".

    On je u svemu ostao takav; u vremenu moralne idiosinkrazije on svoja visoka i uzvišena moralna stanja nije tumačio kao plod svoje volje, kao "delo" ličnosti. Čak i hrišćanin deli svoju ličnost u dva dela, jedan sićušan i slab, koji naziva čovek, a drugi koji naziva Bog (iskupitelj, spasitelj).

    Religija je unizila pojam "čovek"; njen krajnji zaključak je da je sve dobro, veliko, istinito natčovečansko, i da se daruje samo kao milost božja...


    154

    (str. 94) Buda protiv Hrista. - Među nihilističkim relgiijama potrebno je hrišćanstvo i budizam oštro razlikovati. Budizam izražava lepo veče, punu sladost i blagost - to je zahvalnost prema svemu što leži s druge strane; računajući tu i ono što nedostaje: gorčinu, razočaranje, srdžbu; najzad visoku duhovnu ljubav; on je ostavio za sobom prefinjenost filozofskih kontradikcija i odmara se od njih: premda od njih još ima svoju duhovnu slavu i sjaj sunčeva zalaska (on je ponikao iz najviših kasta).

    Hrišćanstvo je dekadentski pokret sastavljen od svakojakih otpadaka i izmeta: ono ne izražava propast jedne rase nego je od početka konglomerat od svih morbidnih elemenata koji se uzajamno privlače i traže... Ono nije uslovljeno nacionalno, niti rasno: ono se obraća ugnjetenima na sve strane; ono nosi u sebi srdžbu protiv svega što je uspelo i što gospodari: njemu treba simbol koji predstavlja prokletstvo svega što je uspelo i što gospodari... Ono se protivi i svakom duhovnom pokretu, svakoj filozofiji: ono staje na stranu idiota i anatemiše duh. Mržnja protiv obdarenih učenih, duhovno-nezavisnih: kod sviju njih ono podozreva uspeo život i duh gospodara.


    155

    (str. 95) U budizmu prevlađuje ova misao: "Sve strasti, sve što sačinjava strast, krv, vodi u delo" - do te mere budizam predočava zlo. Jer delatnost nema nikakva smisla, ona nas samo veže za život: međutim, ceo život nema nikakva smisla. Zlo je nagon za nečim nelogičnim: za primanjem sredstava čiji se cilj odbacuje. Pošto se traži put u nebiće, gleda se sa užasom na sve emocionalne pobude. Na primer: nikad se ne sveti! nikad ne budi neprijatelj! - Hedonizam premorenih nalazi ovde svoj najviši izraz. Ništa nije jednom budistu dalje od jevrejskog fanatizma jednog Pavla. Ništa nije u većoj suprotnosti sa njegovim instinktom nego li ova napetost, plamen religioznoga čoveka, a iznad svega onaj oblik čulnosti koji je hrišćanstvo osveštalo imenom "ljubav". Uz to, obrazovani i intelektualno viši redovi nalaze u budizmu sebi odgovor: rasa zamorena i prečišćena vekovima filozofskih prepiraka, ali koja nije ispod svih kultura, kao što su slojevi iz kojih je hrišćanstvo poniklo...

    U budističkom idealu postoji i oslobođenje od dobra i zla kao nešto bitno: u njemu je izveden vrlo utančan sistem s onu stranu morala, koji se poklapa sa suštinom savršenstva - pod pretpostavkom da su i dobra dela potrebna samo privremeno, jednostavno kao sredstva, to jest za oslobođenje od svake akcije.


    158

    Hrišćanstvo kao istorijska stvarnost ne treba da se brka sa korenom na koji podseća njegovo ime. Drugi korenovi iz kojih je poniklo mnogo su važniji. Neverovatna je zloupotreba što se takve pojave kao što je "hrišćanska crkva", "hrišćanska vera" i "hrišćanski život" označavaju onim svetim imenom. Šta je Hristos odbacio? - Sve što se danas hrišćanskim naziva.


    159

    (str. 96) Celo hrišćansko učenje o tome šta treba verovati, cela hrišćanska "istina" baš je suprotna onome što je izazvalo pojavu hrišćanskog pokreta.

    Ono baš što je hrišćansko u crkvenom smislu - antihrišćansko je od samog početka: stvari i lica na mesto simbola, istorija na mesto večitih fakata, forumule, obredi, dogme na mesto vođenja života. Hrišćanska je potpuna ravnodušnost prema dogmama, kultu, sveštenicima, crkvi, teologiji.

    Upražnjavanje hrišćanstva nije nikakva fantazija, kao što nije ni upražnjavanje budizma: to je sredstvo za dostizanje sreće...
    Tek kad ti komarac sleti na jaja, shvatis da se nesporazumi mogu resiti nenasilnim putem



  2. #2
    Buduća legenda Jacob (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    48.935
    Reputaciona moć
    688

    Podrazumevano Re: Fridrih Niče - KRITIKA RELIGIJE

    160

    Isus ide pravo glavnoj stvari, "carstvu božjem" u srcu, i ne nalazi sredstva za to u jevrejskoj crkvi; on čak ni u šta ne računa stvarnost judejstva (njegovu potrebu da se održi); njega se tiče samo unutrašnji čovek.

    Tako isto on malo uzima u obzir sve grube formule u odnosu s Bogom: on se protivi čitavom učenju o pokajanju i iskupljenju; on ukazuje kako čovek treba da živi, da se oseća "obožen" - i kako se kajanjem i pokajništvom ne može postići takav život: njegovo je glavno stanovište da se "greh ne računa ni u šta".

    Greh, kajanje, oproštaj - sve to ne pripada Hristu... to je judaizam koji se tu umešao, ili paganizam.


    161

    Carstvo nebesko je stanje srca (za decu je kazano "jer je njihovo carstvo nebesko"): to nije ništa što bi bilo nadzemaljsko. Carstvo božje ne "dolazi" hronološki i istorijski, ne prema kalendaru; kao nešto što je bilo rečenoga dana, a pre toga nije ga bilo: to je "promena osećanja u pojedincu", nešto što uvek može doći i uvek ga može još tu ne biti...


    162

    Razbojnik na krstu: - kada sam razbojnik koji podnosi tešku smrt kaže: "Ovako kako ovaj Isus strada i umire, bez pogovora i bez bune ili neprijateljstva, dobroćudno, pokorno, tako jedino valja mreti", on time usvaja evanđelje: i time je u raju...


    163

    Isus zapoveda: ne opiri se ni delom, ni srcem onome koji ti zlo čini.

    Ne sme se priznati nikakav razlog za odvajanje od žene.

    Ne sme se praviti nikakva razlika između stranaca i svojih zemljaka, tuđina i sunarodnika.

    (str. 97) Ne sme se srditi ni protiv koga, niti se ko sme omalovažavati. Dajte milostinju tajno. Ne sme se želeti bogatstvo. Ne sme se kleti. Ne sme se suditi. Valja se miriti, valja praštati. Ne molite se javno.

    "Blaženstvo" nije ništa obećano: ono je tu, kad čovek tako i tako živi i radi.


    164

    Pozniji dodaci. - Čitav proročki i čudotvorački stav, srdžba, prizivanje Strašnoga suda, odvratno je kvarenje (na primer Evanđelje po Marku 6, 11: I ko vas primi... zaista vam kažem: lakše će biti Sodomu i Gomori itd.). "Smokva" (Evanđelje po Mateju 21, 18): I ujutru vraćajući se u grad ogladne. I ugledavši smokvu jednu kraj puta dođe k njoj, i ne nađe ništa na njoj do lišće samo i reče joj: da nikad na tebi ne bude roda do veka. I odmah usahnu smokva.


    165

    Na sasvim apsurdan način pomešalo se učenje o nagradi i kazni sa hrišćanstvom: tako je sve pokvareno.

    Isto tako praksa prve borbene crkve, apostola Pavla i njegovo držanje predstavlja se na sasvim lažan način kao da je takva zapovest dana i kao da je unapred tako utvrđeno...

    Potonje veličanje stvarnoga života i učenja prvih hrišćana: kao da je sve tako bilo unapred propisano pa se samo izvršilo.

    Čak i kod ispunjenja proroštvava: šta se sve tu patvorilo i doterivalo!


    166

    Isus je suprotstavio pravi život, život uistini, običnom životu: ništa nije dalje od njega od nezgrapne besmislice o "večitom Petru", večitom ličnom životu. On se baš bori protiv preterane važnosti "ličnosti": kako može hteti da nju ovekoveči?

    On se tako isto bori protiv hijerarhije u zajednici; on ne obećava nikakvu srazmeru nagrade prema zaslugama: kako je on mogao misliti na kaznu i nagradu posle smrti!


    167

    Hrišćanstvo je naivan pokušaj stvaranja budističkog pokreta za mir, koji potiče iz samog ognjišta osvetoljubivosti masa... ali koji je Pavle preokrenuo u pagansku misteriju, koja je najzad naučila sporazumeti se s celom državnom organizacijom... i vodi ratove, osuđuje, baca na muke, proklinje, muči.

    Pavle polazi od potrebe za misterijom kod velike mase religiozno nastrojene: on traži žrtvu, krvavu fantazmagoriju, koja bi izdržala borbu sa slikama (str. 98) iz mističkih verovanja: Bog na krstu, pijenje krvi, mističko ujedinjenje sa "žrtvom".

    On traži drugi život (blaženi, iskupljeni drugi život pojedinačne duše) da dovede kao vaskrsenje u uzročnu vezu sa onom žrtvom (po ugledu na Dionisa, Mitru, Ozirisa).

    Njemu je potrebno da pojam o grehu i zločinu stavi u prvi red, ne nov način života (kao što je to sam Isus pokazao i učio) nego novi kult, novu veru u čudesan preobražaj ("iskupljenje" verom).

    On je razumeo veliku potrebu paganskog sveta i načinio sasvim proizvoljan izbor iz fakata Hristova života i smrti, sve iznova podvukao, svuda promenio težište... on je načelno pretvorio ni u šta prvobitno hrišćanstvo...

    Zahvaljujući Pavlu, atentat na sveštenike i teologe završio se jednim novim sveštenstvom i teologijom - jednom novom vladajućom klasom, pa i crkvom.

    Atentat na preterano precenjivanje vrednosti "ličnosti" završio se verom u "večnu ličnost", u brigu za "večno spasenje"... u najparadoksalnije preterivanje u individualnom egoizmu.

    To je humor ove stvari, tragični humor: Pavle je vaspostavio u velikim dimenzijama, ono što je Hristos poništio svojim životom. Naposletku, kad je crkva bila gotova, ona sankcioniše čak i postojanje države.


    168

    Crkva je upravo ono protiv čega je propovedao Isus - i protiv čega je učio učenike da se bore.


    169

    Bog koji je umro za naše grehe; spasenje verom; vaskrsenje posle smrti - sve je to lažna moneta samog hrišćanstva, za koju se Pavle mora smatrati odgovornim.

    Uzoran život sastoji se u ljubavi i smirenosti, u punoći srca, koja ne isključuje čak ni one poslednje; u formalnom odricanju od svojih prava na odbranu, na pobedu u smislu ličnog trijumfa, u veri u blaženstvo ovde, na zemlji, uprkos nevolji, otporu i smrti; u praštanju i odsustvu srdžbe, preziranja; u netraženju nagrade; u odbijanju biti vezan za ma koga; duhovno i intelektualno ne pripadati nikome; vrlo ponosan život pod vlašću volje za životom služenja drugima i siromaštva.

    Pošto je crkva prihvatila čitavu hrišćansku praksu, naročito život u državi, onu vrstu života protiv koje se Isus brio i koju je osudio, morala je staviti smisao hrišćanstva u nešto drugo: u veru u neverovatne stvari, u ceremonijal koji se sastoji od molitava, službi, praznika itd. Pojmovi "greh", "oproštaj", "kazna", "nagrada" - sve ono u stvari što nije imalo ništa zajedničko, i čega nije bilo u prvom hrišćanstvu - sada dolazi u prvi red.

    To je strahovita papazjanija od grčke filozofije i judejstva; asketizam; neprekidno suđenje i osuđivanje; određivanje ranga itd.


    170

    (str. 99) Hrišćanstvo je od samog početka prevratilo simbole u grubu stvarnost:
    1. Antiteza "pravi život" i "lažan život" prevraćena je u "život na zemlji" i "život za grobom".
    2. Pojam "večni život" nasuprot ličnom životu, koji je prolazan, pretvoren je u "ličnu besmrtnost".
    3. Bratimljenje putem zajedničkoga jela i pića po jevrejsko-arapskom običaju protumačeno je kao "čudo transupstancijacije".
    4. "Vaskrsenje" - koje je imalo značiti ulazak u "pravi život", u "novo rođenje" - postalo je istorijska mogućnost koja može nastati kada bilo posle smrti.
    5. Učenje o sinu čovečjem kao "sinu božjem", životni odnos između čoveka i Boga, pretvorilo se u "drugo lice božanstva" - koje se baš likvidira sinovljim odnosom svakoga, pa i najnižeg čoveka, prema Bogu.
    6. Spasenje verom (to jest da nema drugog puta bogosinovstvu od života kakvim je Hristos učio) pretvorilo se u veru da postoji neki čudesan način plaćanja za grehe, koje se ne vrši preko čoveka nego preko dela Hristovog.

    Radi toga svega "Hristos na krstu" morao se iznova protumačiti. Ova smrt ne bi po sebi svakako bila glavni događaj... ona je bila samo jedan znak više kako se treba držati prema vlastima i zakonima sveta - ne protiviti se... U tome je bio uzor.


    Fridrih Niče, Volja za moć, Dereta, Beograd, 2003, str. 87-99
    Tek kad ti komarac sleti na jaja, shvatis da se nesporazumi mogu resiti nenasilnim putem

  3. #3
    Poznat vujadin (avatar)
    Učlanjen
    30.01.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    9.641
    Tekstova u blogu
    33
    Reputaciona moć
    145

    Podrazumevano Re: Fridrih Niče - KRITIKA RELIGIJE

    Да ниси навео да је то Ниче, имало би неку другу вредност, овако си све спустио на његову нискост. Један атеиста објашњава Христа, због чега?

Slične teme

  1. Fridrih Niče
    Autor u forumu Filozofija
    Odgovora: 702
    Poslednja poruka: 15.09.2015., 11:39
  2. Antihrist- Nice
    Autor Kaubojka u forumu Filozofija
    Odgovora: 35
    Poslednja poruka: 06.12.2008., 23:00
  3. Niče ili Dostojevski
    Autor ms u forumu Filozofija
    Odgovora: 97
    Poslednja poruka: 11.07.2006., 02:58
  4. T630. Nice. VErY nice.
    Autor shaken_up u forumu Mobilna telefonija
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 15.04.2004., 22:38

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •