Моје прво име је лепо, руско.
Наравно, морало је бити руско и морало је да се римује са сестриним...
(кад се родиш као друго дете!
)
Мама је хтела да се зовем Бранислава (срећа те нисам
), а сестра је хтела да се зовем -
Мирослав!
.... По њеној првој љубави из вртића....
Тетка је преложила име једне познате глумице које се римовало са сестриним, али није било руско - те је одбачено!
Онда је нађен компромис - уписаће ми оно дуже (руско), а зваће ме овим краћим (по глумици)...И тако и би.
Пуним именом су ме звали само кад ме грде ако нешто забрљам, стога када ме неко назове пуним именом - ја се сва утроњам!
Многи, чак и мени блиски људи, немају појма које је моје право име јер ме нико никад није звао њиме (опс, ево и риме!
). Када смо слали позивнице за свадбу - многи су се питали којом се то жени мој момак јер нису знали да се ја тако зовем!
Своје право име никад нисам осећала као део себе, а са овим краћим сам се сродила и то јесам ја!
Свиђало ми се и то што сам годинама била једина у граду са тим именом и не волим што у последње време постаје помало помодно.