Светлана Китић, бивши посланик СПС-а, разочарана у партијског шефаДАЧИЋУ НИСАМ ВИШЕ ПОТРЕБНА
Док сам му била потребна, Дачић ме врло упорно молио за помоћ, а откад је постао министар неће ни на телефон да ми се јави
Свака част Бранку Ружићу, а остали су ме, укључујући и Мркоњића, потпуно разочарали
Хтела сам Дачића да замолим за помоћ око клуба, али он неће да дигне слушалицу
Кад је СПС пао на најниже гране, руководство партије је преко Светлане Цеце Китић покушало да поправи свој имиџ у јавности. Партија је прескочила цензус, Цеца је добила посланички мандат.
Првом следећом приликом, другови су је заборавили. Она данас води славни Рукометни клуб Раднички, политиком се не бави.
Да ли вам колеге из СПС-а помажу да подигнете клуб?
Ту сам посебно разочарана у челне људе те партије и сматрам да су испали крајње нефер према мени. Када им је било потребно да дођу до цензуса, у ситуацији када на њих нико није обраћао пажњу, звали су ме са свих страна да им помогнем. Данас их нема нигде када је мени потребна помоћ да урадимо нешто што је, пре свега, хумано.
Како мислите - „нема их нигде"?
- Тако, лепо. Осим Бранка Ружића, коме скидам капу као човеку, остали су ме тотално разочарали. Посебно Ивица Дачић и Милутин Мркоњић. Седам месеци Ивица Дачић се није удостојио ни да пита како сам. У почетку сам га звала када је постао министар, али он није одговарао на позиве. Тражила сам малу помоћ, која би, у крајњој линији, и њему као министру ишла на руку, јер подизање Радничког може децу на Црвеном крсту да склони са улице и да тако правимо добре спортисте. Нисам тражила да се дружимо као некада када су ме молили за помоћ у кампањи, већ обичан краћи састанак. Али се није удостојио ни слушалицу да подигне.
Да ли сте имали проблема од када сте се прикључили социјалистима?
- Да се разумемо: ја нисам члан СПС-а, али ми је њихова прича и програм била најприхватљивија, јер сам у души социјалиста и залажем се за социјалну правду. Из Тузле сам се преселила у Београд да им помогнем. Никакав посао нисам имала. Моји родитељи су имали у Тузли проблема јер подржавам странку Слободана Милошевића, па им је чак и прећено. Одлучила сам да узмем Раднички, да кренем са новим изазовом, да градимо нешто што је имало традицију, али мојих „другова" ни од корова.
Па, и Милутин Мркоњић је некада био члан КК Раднички са Црвеног крста?
- Јесте, то је тачно и зато је обећао помоћ. Али од помоћи нема ништа, а више ми се ни он не јавља на телефон. Ја заиста разумем да они много раде, да су заузети и да немају пуно времена, али за један обичан разговор су могли да издвоје пола сата. Када сам им била потребна, јурили су ме на све стране. Зашто су сада променили свој став према мени, мораћете њих да питате.
Значи, велико разочарење у СПС и његове челнике?
- Не могу ја да се разочарам у идеју СПС-а. Ја сам то, и ја навијам за ту причу. Али, партија је данас доста промењена. Што се тиче Ивице и Мрке, тачно је, разочарала сам се у њих. Нисам сигурна да ћу икада више било коме, па ни СПС-у, помоћи у некој политичкој кампањи.
Док сам му била потребна, Дачић ме врло упорно молио за помоћ, а откад је постао министар неће ни на телефон да ми се јави
Свака част Бранку Ружићу, а остали су ме, укључујући и Мркоњића, потпуно разочарали
Хтела сам Дачића да замолим за помоћ око клуба, али он неће да дигне слушалицу
Кад је СПС пао на најниже гране, руководство партије је преко Светлане Цеце Китић покушало да поправи свој имиџ у јавности. Партија је прескочила цензус, Цеца је добила посланички мандат.
Првом следећом приликом, другови су је заборавили. Она данас води славни Рукометни клуб Раднички, политиком се не бави.
Да ли вам колеге из СПС-а помажу да подигнете клуб?
Ту сам посебно разочарана у челне људе те партије и сматрам да су испали крајње нефер према мени. Када им је било потребно да дођу до цензуса, у ситуацији када на њих нико није обраћао пажњу, звали су ме са свих страна да им помогнем. Данас их нема нигде када је мени потребна помоћ да урадимо нешто што је, пре свега, хумано.
Како мислите - „нема их нигде"?
- Тако, лепо. Осим Бранка Ружића, коме скидам капу као човеку, остали су ме тотално разочарали. Посебно Ивица Дачић и Милутин Мркоњић. Седам месеци Ивица Дачић се није удостојио ни да пита како сам. У почетку сам га звала када је постао министар, али он није одговарао на позиве. Тражила сам малу помоћ, која би, у крајњој линији, и њему као министру ишла на руку, јер подизање Радничког може децу на Црвеном крсту да склони са улице и да тако правимо добре спортисте. Нисам тражила да се дружимо као некада када су ме молили за помоћ у кампањи, већ обичан краћи састанак. Али се није удостојио ни слушалицу да подигне.
Да ли сте имали проблема од када сте се прикључили социјалистима?
- Да се разумемо: ја нисам члан СПС-а, али ми је њихова прича и програм била најприхватљивија, јер сам у души социјалиста и залажем се за социјалну правду. Из Тузле сам се преселила у Београд да им помогнем. Никакав посао нисам имала. Моји родитељи су имали у Тузли проблема јер подржавам странку Слободана Милошевића, па им је чак и прећено. Одлучила сам да узмем Раднички, да кренем са новим изазовом, да градимо нешто што је имало традицију, али мојих „другова" ни од корова.
Па, и Милутин Мркоњић је некада био члан КК Раднички са Црвеног крста?
- Јесте, то је тачно и зато је обећао помоћ. Али од помоћи нема ништа, а више ми се ни он не јавља на телефон. Ја заиста разумем да они много раде, да су заузети и да немају пуно времена, али за један обичан разговор су могли да издвоје пола сата. Када сам им била потребна, јурили су ме на све стране. Зашто су сада променили свој став према мени, мораћете њих да питате.
Значи, велико разочарење у СПС и његове челнике?
- Не могу ја да се разочарам у идеју СПС-а. Ја сам то, и ја навијам за ту причу. Али, партија је данас доста промењена. Што се тиче Ивице и Мрке, тачно је, разочарала сам се у њих. Нисам сигурна да ћу икада више било коме, па ни СПС-у, помоћи у некој политичкој кампањи.
