POZNATI BEOGRAĐANI

Milunka Savić (1888-1973)
Žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja.
Devet puta ranjavana. Mogla je ručnom bombom
da pogodi gde zamisli. Prijavila se u srpsku vojsku
predstavljajući se kao muškarac umesto brata koji
je dobio poziv za mobilizaciju u srpsko-bugarskom
ratu 1913. godine. U bici na Bregalnici dobila je prvu
medalju za hrabrost i kaplarski čin. Tada je prvi put
ranjena i u bolnici je otkriveno da je žena. U Prvom
svetskom ratu, prvi orden Karađorđeve zvezde sa
mačevima dobila je posle Kolubarske bitke u kojoj je sama (!) zarobila 20 nemačkih vojnika. Drugi orden
Karađorđeve zvezde sa mačevima je dobila posle

bitke na Crnoj reci 1916. godine kada je sama zarobila 23 bugarska
vojnika. U Solunu je za opkladu sa francuskim generalom Morisom
Sarajom pogodila bombom flašu konjaka postavljenu na udaljenost od
40 metara. Osvojenih 19 preostalih flaša iz sanduka sa konjakom iz
1880. godine je podelila vojnicima iz svoje čete. Odlikovana je i sa dva
Francuska ordena legije časti, ruskim ordenom Georgijevskog krsta,
engleskim ordenom Svetog Majkla, medaljom „Miloš Obilić“... Jedina je
žena na svetu koja je odlikovana Francuskim ratnim krstom sa zlatnom
palminom granom. Posle prvog svetskog rata odbila je ponudu da se
preseli u Francusku i dobije njihovu penziju i ostala da živi u Beogradu
gde su vrlo brzo zaboravili njene zasluge. Ostatak života je radila kao
čistačica.


preuzeto iz knjige Kako osvojiti Beograd

Duško Popov (1912-1981)
Čuveni špijun iz Drugog svetskog rata po kome je Ian
Fleming stvorio Džejmsa Bonda - tajnog agenta 007.
Šarmantan, bogat i obrazovan, voleo je dobre
automobile i lepe devojke. Njegov predratni prijatelj
ga nagovara da počne da radi za Abwer, što Duško
prihvata i prijavljuje Britancima nudeći im da bude
dvostruki agent. Nemci su mu dali tajno ime Ivan, a
Britanci Tricikl, zbog njegove sklonosti da provede
noć sa dve devojke istovremeno. Nemci nisu znali da
je špijunska mreža koju je njihov najpouzdaniji tajni
agent napravio na teritoriji Engleske zapravo
sastavljena od operativaca MI5 koji ih snabdevaju
pogrešnim informacijama. Posle Engleske, Duško od Nemaca dobija
zadatak da organizuje špijunsku mrežu na teritoriji SAD. Radeći na tome
upozorava FBI o japanskim planovima za napad na Perl Harbur, ali DŽ.
E. Huver ignoriše njegovu informaciju smatrajući da jedan dekadentni
ženskaroš nije dovoljno pouzdan. Boravak u SAD-u Duško koristi za
strasnu vezu sa tada poznatom glumicom Simone Simon i časove
pilotiranja. Ian Fleming koji je radio za Britansku pomorsku obaveštajnu
službu bio je zadužen da prati Duškove aktivnosti. Bio je prisutan u
kazinu u Estorilu, kada je tokom partije bakare Duško hladnokrvno bacio
na sto 50.000 dolara i odneo sve uloge jer niko nije mogao da mu parira.
Posle rata Duško Popov dobija britansko državljanstvo. Odlikovan je
Ordenom Britanske imperije (OBE) koji mu je (prikladno) uručen u koktel
baru hotela "Ritz". Grejem Grin je za njega rekao: "Duško je bio
najvažniji i najuspešniji agent koji je radio za Veliku Britaniju tokom
Drugog svetskog rata".

Jovan Bulj
Najpoznatiji saobraćajni policajac (tačnije - milicioner) koji je ikada radio
na beogradskim ulicama. Slavu je stekao elegantnim, maltene baletskim
pokretima kojima je regulisao saobraćaj na Terazijama i na izlasku iz
tunela kod Doma omladine. Uvek u besprekorno čistoj beloj uniformi,
sa snežno-belim rukavicama i dobro raspoložen, nije propuštao da poželi
"dobar dan" damama-vozačima koje su usporeno prolazile kraj njega.
Vozači su strpljivo i bez nervoze čekali da odigraju ulogu koju im je
namenio ovaj dirigent sa belim šlemom, a publika na trotoaru je znala
aplauzom da nagradi neke bravure. Beograđani su bili ponosni što ga
imaju i rado su dovodili svoje goste na raskrsnicu u centar grada da
im pokažu jednu od znamenitosti velegrada. Bio je poznat i van granica
tadašnje Jugoslavije. Englezi su imali prilike da gledaju kako reguliše
saobraćaj na Pikadiliju, a predstavljen je i Kraljici Elizabeti II. Posle
preranog penzionisanja (bio je pričljiv kad popije malo više, a Tito i još
neki funkcioneri su mu tada bili omiljena tema) radio je dugo godina kao
prodavac u trafici u bloku 70 na Novom Beogradu, zajedno sa svojom
ženom Evom.

mali doprinos...http://forum.krstarica.com/threads/162494..mozda da zalepite?

Gligorije Giga Geršić (1842-1918), najnemarniji profesor Velike škole, noćobdija, ženskaroš, neviđeni osobenjak i jedan od najvećih srpskih umova bio je miljenik akademaca. Međunarodno pravo imao je u malom prstu a predavanja su mu bila maestralna. Bio je član Srpske kraljevske akademije i jedan od osnivača Radikalne stranke, ministar pravde i kraljev pravni savetnik. Za profesora Velike škole u Beogradu izabran je sa samo dvadeset četiri godine starosti. Govorio je nekoliko stranih jezika, visoko obrazovan i sjajan besednik. Kad god bi vlada zapadala u krizu rešavao je za njen račun sve pravne probleme. Bio je postavljen za ministra pravde ali mu vlast nije "ležala". Večito se svađao sa političarima a režim nije poštovao. Bio je veliki orator, pravi majstor reči, pisac i kozer. Brzo je reagovao i zbunjivao sagovornike i time izazivao smeh kod prisutnih.
Posle gušenja Timočke bune kao član radikalnog Glavnog odbora izveden je pred sud zajedno sa Perom Todorovićem, bardom srpskog novinarstva.
Pera Todorović je držao do svog izgleda i redovno je farbao sede vlasi što mu u zatvoru nije moglo da se odobri. Na suđenje je izašao beo k'o ovca. Prisutni su bili zaprepašćeni. Gigi to nije moglo da promakne pa se obratio sudu. - Pogledajte čoveka gospodo sudije. Od straha koji ste uterali u naše duše, za noć je osedeo - pokazujući rukom na Peru Todorovića.
Profesor Giga Geršić najviše vremena provodio je u kafani. Nije bio veliki ljubitelj kapljice ali je zato karte obožavao. Partneri su mu bili svi koji su voleli da igraju. Kafedžije trgovci, književnici, brice...
Osim kartanja voleo je mnogo da spava. Pušenje i lepe žene bile su mu strast. Uvek je kasnio. Na predavanja u Velikoj školi dolazio je pri kraju ili posle časa i stalno se izvinjavao slušaocima. Jurili su ga svi. Studenti da im potpiše indeks, šnajderi da proba odelo, vratari da ga odvuku na sastanke...
Rođeni osobenjak, smrtno se plašio promaje. Za njega je Beograd bio grad sa najvećom promajom na svetu. Studenti su morali da pozatvaraju sve prozore pre njegovih predavanja da ga slučajno ne bi probio "cug". Oseti li samo mali lahor u slušaonici odmah je napuštao predavanje i odlazio kući. Smetala mu je i vrućina. Stalno se hladio lepezom.
Onako kako je hteo tako se i ponašao. Čak ni kralju Aleksandru Obrenoviću nije popustio. A bilo je to kada ga je kralj pozvao u dvor ne bi li od Gige dobio neki pravni savet. Bio je zadovoljan savetom i u znak zahvalnosti zadržavao ga je na ručku. Geršić se zahvalio kralju i odbio poziv!
- Da niste bolesni gospodine, pitao je kralj.
- Ni govora. Zdrav sam k'o dren a gladan k'o vuk. Žena mi je za danas spremila omiljeno jelo - punjene tikvice - i ja se još jednom zahvaljujem na vašem pozivu.
Možda su vladari u to vreme dozvoljavali privatnost svojih podanika i šta je drugo mogao kralj je poslao svoja kola po Gigine tikvice. Profesor je ručao sa kraljem.
Giga Geršić je bio čest gost "Granda". Tu je naravno igrao karte. Jednom se toliko zaigrao da je partija trajala od sedam uveče do osam sati sledećeg jutra kada je jedan mladić ustao od stola i izvinio se što mora da prekine igru. Giga ga pogleda i povede se sledeći dijalog:
- Zbog čega napuštate igru mladiću?
- Imam ispit u devet.
- Kod koga mladiću - ostao je uporan Geršić.
- Kod Vas profesore!
Giga je naredio studentu da sedne i počelo je ispitivanje, tu za kafanskim stolom sa vrlo nezgodnim pitanjima. Profesor Geršić je bio zadovoljan odgovorima i upisao mu ocenu u indeks na licu mesta. Igra je nastavljena.
Ovaj student zvao se Mijat Mijatović, kasnije poznati advokat i prvi srpski pevač narodnih pesama koji je snimio ploču.
Profesor Geršić, plašeći se promaje nikada nije išao na letovanje kao ostali. Zbog toga je kao jedinom akademiku koji se zatekao usred leta 1906. u Beogradu kada je umro Stevan Sremac, palo u dužnost da se oprosti od pisca. O tome je bio obavešten samo jedan sat pre početka opela. Po običaju, u poslednji čas dovezao se pred Sabornu crkvu i održao jedan od najlepših nekrologa.
Gligorije Giga Geršić umro je u sedamdeset šestoj godini. U kovčeg su prijatelji stavili kutiju cigareta, lepezu i novi špil karata.

Dela: Enciklopedija prava, Sistem rimskog privatnog prava, Priroda državine, Današnje ratno pravo, Današnje diplomatsko i konzularno pravo, i dr.

Izvor: http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/09/article-05.html

Dragoslav Šekularac - Šeki (1937 - )
Velemajstor fudbala i pravi beogradski šmeker.
Druga Zvezdina zvezda. Ko veruje u stereotipe o
glupavim fudbalerima neka proba da odigra sa
Šekijem partiju šaha pa će promeniti mišljenje. Isto
tako je bio i primer da lepota nije presudna za uspeh
kod žena. Vanserijski fudbalski talenat, radio je sa
loptom i protivničkim igračima šta je hteo. Verovatno
jedini fudbaler koji je dobio ocenu 11 i koji je dobio
više ovacija od Pelea na istoj utakmici. Sa 18 godina je debitovao za
reprezentaciju Jugoslavije sa kojom je na Olimpijskim igrama u Melburnu
1956. godine osvojio srebrnu medalju. Samo zbog njega se dolazilo na
stadion, ni protivnik ni rezultat nisu bili toliko bitni koliko prilika da se
uživa u Šekijevim majstorijama. Igrao je fudbal iz ljubavi i uživao je u
tome da zabavi publiku, novac mu nije bio presudan za bavljenje
sportom. Više mu je značilo da zarađeno potroši na društvo u kafani
nego planiranje finansijski uspešne karijere. Uživao je u slavi ali nije bio
nadmen, uvek je imao vremena da pomiluje po kosi sitnu decu svojih obožavalaca koji su ga zaustavljali na ulici i potpiše im se za uspomenu.
Ako se ne računa Tito, bio je jedno vreme najpopularnija javna ličnost u
državi. Tolika popularnost u narodu počela je da smeta političarima koji
su odlučili da ga prvom prilikom drastično kazne. Na vrhuncu karijere
dobio je zabranu igranja od godinu i po dana zbog pokušaja da udari
glavnog sudiju na prvenstvenom meču sa Radničkim iz Niša. Čak je i
film snimljen o njemu i njegovoj popularnosti ("Šeki pazi, snima se")
zbog propagiranja životnog stila koji nije u skladu sa komunističkim
idealima bio u početku zabranjen. Njegova zvezda i dalje ne tamni.
O njemu pričaju sa obožavanjem i nove generacije koje ga nikad nisu
gledale kako igra fudbal, zato što je osim kao veliki sportista zapamćen
i kao veliki čovek.

To, cale, edukuj nas!

Mira Trailović (1924 - 1989)
Jedna od najznačajnijih ličnosti na beogradskoj
kulturnoj sceni posle Drugog svetskog rata. Pozorišni
reditelj i profesor na FDU. 1956. godine osnovala je
pozorište Atelje 212 i bila dugo godina njegov
upravnik. Prvo pozorište sa područja SFRJ koje je
pozvano da gostuje u SAD posle Drugog svetskog
rata bilo je upravo njeno pozorište. 1967. godine
osnovala je (zajedno sa Jovanom Ćirilovim)
Beogradski internacionalni teatarski festival - BITEF
i bila njegov umetnički direktor do kraja života.
U vreme hladnog rata ovaj festival novih pozorišnih
tendencija je bio jedinstveno mesto na kome su se
susretali umetnici sa obe strane gvozdene zavese i razmenjivali iskustva.
Njeni i gosti Beograda bili su: Semjuel Beket, Piter Bruk,Bob Vilson, Pina
Bauš, La Mama, Grotovski i drugi... Bila je i umetnički direktor
Međunarodnog pozorišnog festivala u Nansiju (Francuska) 1983. i 1984.
godine. Radila je i u Pariskom Teatru nacija. Odlikovana je francuskim
ordenom Legije časti. Skver između Bitef teatra i Bajlonijeve pijace nosi
njeno ime.

Dušan (Duško) Radović (1922 - 1984)

Savest Beograda. Nekada se jutro u Beogradu nije
moglo zamisliti bez pogačica sa čvarcima i njegovih
aforizama koje je čitao na radiju Studio B uz muziku
pesme "U ranu zoru..." Svakog jutra pet aforizama
posvećenih Beogradu i Beograđanima, tačno u 7:15,
za lepši početak dana. Bio je beskrajno duhovit čovek
iako sa lica nije skidao namrgođeni izraz.
Najpoznatija dela: Kapetan Džon Piplfoks (radio
drama), Poštovana deco (pesme), Na slovo, na slovo
(TV emisija), Beograde dobro jutro (aforizmi). Dela
su mu prevođena na najznačajnije svetske jezike. Ako Vas je venčavao
opštinski matičar, sigurno ste imali prilike da čujete jedan od njegovih
tekstova - uputstvo za mladence. Po njemu je nazvana osnovna škola u
Sremčici i dečje pozorište na Tašmajdanu. Evo i jednog od njegovih
aforizama: "Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može
smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje
insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno."

DiVljA:

To, cale, edukuj nas!

Kliknite za proširenje...

stvarno, bre...samo nemoj da nalupaš postove i da zaključaš temu, ako neko....