Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
Zen (japanski: zen; kineski: čan; sanskrit: dhjana – meditacija) je škola mahajana budizma. Meditaciju su zen/čan-budisti tumačili na nov način – kao spontano samootkrivanje “istinske prirode” čoveka u njegovom svakodnevnom životu.
Zen nema svoje svete knjige, jer se oslanja na pisanu tradiciju.
Letopisci čan-budizma slažu se da njihovu školu odlikuju četiri principa:
Ne ostavljati pismene pouke.
Prenositi istinu mimo učenja, na drugi način.
Neposredno ukazivati na suštinu čovekovog saznanja.
Spoznavati prirodu, postajati Buda.
„Čista kontemplacija“ zena prepostavljala je neobično tananu spoznaju svih percepcija, što oslobađa svest od vezanosti za fizički svet. Dok običan čovek osluškuje samo ono što se čuje, bodisatva osluškuje – pa, dakle, bdi i budno prati – u potpunoj tišini. Njegovo biće je slušanje bez zvuka, opažanje bez likova.
U zen pričama nije važno šta, nego kako – čist kvalitet duha, koji nam je dat u otuđenim odbljescima, nekim sasvim nebitnim detaljima: praznina koncentrisanja stapa se sa prazninom sveprisutne sredine. Čitajući, mi se udubljujemo u živ dijalog bića sa njegovom lirskom isprekidanošću, nepredvidljivo naglim promenama intonacije, ali takvim koje se povinuju neverbalnim zakonima stvaralačke igre - mišljanja. U čan-dijalogu svaka reč zatiče čoveka nespremnog i zahteva spontanu preciznost delovanja, koju sugeriše intuicija. Jer svaka reč je ovde uistinu događaj i čak više od toga.
Primer:
Priča o tome kako je pastir krotio bivola. Poznato je desetak njenih varijanti, prikazanih u seriji slika. Gotovo sve one pojavile su se u Kini, u XII veku – u vreme definitivnog formiranja čan-tradicije. U shemi „kroćenja bivola“ izdvajaju se tri nivoa svesti. Prvi je – stanje pomračenja ili saznanja isprljanog strastima, kada je bivol, tj. naša „životinjska“ priroda, izgubljen i leti „kud ga oči vode“.
Sledeći stadijum je – stadijum „upoznavanja bivola“: čovek saznaje vlastitu ograničenost, spoznaje ispraznost svojih strasti i uči da čvrsto drži unutrašnji fokus saznanja. Sada asketa „gubi svet“ ili „umire za svet“.
Treća etapa usavršavanja označava zbližavanje „ukrotitelja“ i „kroćenog“, koja se završava time što „pastir vraća bivola kući“. To je faza realizacije nedualnosti, u kojoj nestaje suprotstavljenost prosvetljenosti i pomračenja, „principa“ i „pojave“.
Ali, da ne dužim ...
Postoji zaista mnogo zen priča.
Ova tema je osmišljena tako da ih ovde postavljamo i tumačimo.
Zen nema svoje svete knjige, jer se oslanja na pisanu tradiciju.
Letopisci čan-budizma slažu se da njihovu školu odlikuju četiri principa:
Ne ostavljati pismene pouke.
Prenositi istinu mimo učenja, na drugi način.
Neposredno ukazivati na suštinu čovekovog saznanja.
Spoznavati prirodu, postajati Buda.
„Čista kontemplacija“ zena prepostavljala je neobično tananu spoznaju svih percepcija, što oslobađa svest od vezanosti za fizički svet. Dok običan čovek osluškuje samo ono što se čuje, bodisatva osluškuje – pa, dakle, bdi i budno prati – u potpunoj tišini. Njegovo biće je slušanje bez zvuka, opažanje bez likova.
U zen pričama nije važno šta, nego kako – čist kvalitet duha, koji nam je dat u otuđenim odbljescima, nekim sasvim nebitnim detaljima: praznina koncentrisanja stapa se sa prazninom sveprisutne sredine. Čitajući, mi se udubljujemo u živ dijalog bića sa njegovom lirskom isprekidanošću, nepredvidljivo naglim promenama intonacije, ali takvim koje se povinuju neverbalnim zakonima stvaralačke igre - mišljanja. U čan-dijalogu svaka reč zatiče čoveka nespremnog i zahteva spontanu preciznost delovanja, koju sugeriše intuicija. Jer svaka reč je ovde uistinu događaj i čak više od toga.
Primer:
Priča o tome kako je pastir krotio bivola. Poznato je desetak njenih varijanti, prikazanih u seriji slika. Gotovo sve one pojavile su se u Kini, u XII veku – u vreme definitivnog formiranja čan-tradicije. U shemi „kroćenja bivola“ izdvajaju se tri nivoa svesti. Prvi je – stanje pomračenja ili saznanja isprljanog strastima, kada je bivol, tj. naša „životinjska“ priroda, izgubljen i leti „kud ga oči vode“.
Sledeći stadijum je – stadijum „upoznavanja bivola“: čovek saznaje vlastitu ograničenost, spoznaje ispraznost svojih strasti i uči da čvrsto drži unutrašnji fokus saznanja. Sada asketa „gubi svet“ ili „umire za svet“.
Treća etapa usavršavanja označava zbližavanje „ukrotitelja“ i „kroćenog“, koja se završava time što „pastir vraća bivola kući“. To je faza realizacije nedualnosti, u kojoj nestaje suprotstavljenost prosvetljenosti i pomračenja, „principa“ i „pojave“.
Ali, da ne dužim ...
Postoji zaista mnogo zen priča. Ova tema je osmišljena tako da ih ovde postavljamo i tumačimo.
e htela sam tu priču da postavim zbog tebe...
.
