Милена Арежина: "Ноћ преваре, дан издаје"
• Коштуници сам послала писмо већ 7. октобра 2000. године у коме сам му објасила да није законито изабран за председника • Боривоје Вукићевић и Милисав Миленковић, пожаре-вачки двојац који је словио за председникове људе, био је спреман и да скине главу Милоше-вићу • Најближи Слобини људи сарађивали су са ДОС-ом око рушења система и Милошевића • Први је Милутин Мркоњић отишао код Ђинђића и рекао му "браво царе" • Људи који су га издали 5. октобра не смеју да му дају моју књигу да прочита • Због своје доследности и непристајања да парафирам изборну крађу, брутално сам претучена. И дан данас ми прете.
– У најкраћем, дилентантска одлука од 7.10.2000. године произвела је последице које се могу сврстати у три групе: Прва је директно кршење члана 34. Устава СРЈ, јер је грађанима Косова и Метохије онемогућено једно од основних и загарантованих права “да бирају и да буду бирани”. Што је најгоре, о њиховој уставној жалби, коју су поднели 30.10. и 28.11.2000. године, никада није одлучено, а истом су тражили да се поништи одлука од 7.10.2000. године. Друга последица је неуставан и незаконит избор Коштунице за председника СРЈ, јер је онемогућено извршење одлуке Савезног уставног суда од 4.10.2000. године, којом и јесте поништен цео изборни поступак на Косову и Метохији, јер се није гласало до 20 часова, већ до 16 часова. За сваког студента права последице поништеног акта су познате, јер то значи да акта и нема, па се мора поново донети. У овом случају, значи, морао се поновити цео изборни поступак на Косову и Метохији, па тек тада утврдити коначне резултате, под условом да је један од кандидата остварио већину, а ако није, заказује се други круг.
– Комисија је све то прескочила и прогласила Коштуницу за председника СРЈ, као да Космет и није био у Југославији и на тај начин демонстрирала ампутацију Косова и Метохије, а најтрагичније од свега је, што управо гласови са Космета одређују други круг. Сетимо се како је у Америци, исте те године, сваки глас ручно пребројаван, јер се ради о општој одлуци, значајној за све грађане. Ја сам се тог дана побунила против те лажне званичне верзије о наводној победи Коштунице, дала оставку и написала му отворено писмо о свим разлозима његове незаконите инаугурације, на бази уверавања које је Вукићевић потписао, а Миленковић припремио, а које са становишта права представља школски пример фалсификоване исправе. То је то, што је тад било јерес и што ће произвести мој прогон, као јединог сведока догађаја који, по дефиницији великих интереса, заувек мора остати тајна као, на пример, убиство Кенедија. Трећа последица, за коју оптужујем чланове СИК-а, а која је за финансијере и наручиоце била најважнија, је директно упућивање Милошевића у Хаг, јер је ослобођен имунитетске заштите, коју носи председнички статус, а они су му тај статус насилно одузели, онемогућавајући да се изборни поступак доведе до краја. Накнадно изручење било је само ствар технике, а нужни услов остварен је 7.10.2000. године, баш тад, и то је непромењиво. Зато је то све изведено у тајности да би се заташкало прекрајање, јер јавности је тад саопштено да је Коштуница победио одлуком Савезног уставног суда, што је гнусна лаж. У књизи је то детаљно разјашњено.
– Све су то у Скупштини, пред саме изборе, изнели страни посматрачи, али то никад није предочено јавности. Милан Милутиновић, као шеф изборног штаба, забранио је емитовање тог снимка. То сам сазнала лично од Милисава Миленковића, иначе секретара СИК-а, јер сам као члан Радне групе за стране посматраче присуствовала том састанку. Практично, од тог сазнања мени се следила крв у жилама, јер сам дефинитивно схватила ко стварно вуче конце, а да ми у Комисији треба да одиграмо слуте које, наводно, “краду за Милошевића”, а у суштини лишавамо га елементарног права да сазна све оно што њему иде у прилог. Комисијом су директно руководили Милутиновић и Шуваковић и све што су урадили било је директно и против Милошевића. Тад и доносим одлуку “стићи до Милошевића по сваку цену”, јер он је за мене тад био само човек кога издају пријатељи и то осећање ми је било ужасно. Да се разумемо, ја њега никад раније нисам видела и није ме мотивисао ни један други разлог, осим тог сазна-ња. Стићи до Милошевића у тим условима било је претешко, а надмудрити “свиту и дворјане” и софистициране пресретаче информација, такорећи немогуће. Кад сам стигла, колико сам се сналазила и да ли сам се уопште снашла, остаје читаоцу да закључи сам, јер од тог момента књига добија на великом убрзању. Моја мисија је била света, моја намера најљудскија и то ми је после свега обезбедило мирну савест, али ћу цели живот жалити што нисам стигла 10 дана раније и што у свој план нисам укључила још једну личност. Из књиге се види коју.
– Дајем себи право да тако мислим због личног уверења да је био изолован од изворних информација. Све што је тад до њега стизало, већ је било препарирано. А зар то не говори да су се његови противници плашили борбе која је подразумевала једнакост услова. Он је познат као велики тактичар и тиме је своје непријатеље побеђивао. Зато му је одузета шанса, а то је невитешки, превише низак ударац. Он није изгубио зато што је ДОС био јак у било чему, већ што је знатан број из његовог табора радио за другу страну, али су строго водили рачуна да он то не сазна. Ту је срж игре.
Милошевић је последњи аутентични председник у средњој и југоисточној Европи, уколико се изузме Лукашенко. Самим тим, велика брана интересима који су, под геслом “демократске промене” већ поставили свуда марионетске режиме, преко којих износе национално благо у мери у којој им то треба. Превремени избори били су последња шанса тих интереса, а они који су га у то гурнули, већ су урадили посао за ДОС. Управо ти агитатори “за изборе кад им време није” били су у самом врху агентура, које су осмислиле план "свргава-ња без алтернативе”. Јер, ко би жртвовао годину председничког мандата ако не мора, а да претходно не провери рејтинг партије преко парламентарних избора, који су, иначе, били редовни. Сетите се како је изнебуха саопштена одлука о изласку Милошевића на ванредне председничке изборе. Ти “пријатељи” који су ушли у план режије морали су одиграти до краја, јер, такве историјске личности склањају се куповином блиских сарадника, јер само они знају Ахилову пету, знају на шта се не обраћа пажња, где смо слаби, где исказујемо поверење без провере и сл. Ето то је знала најближа свита и они су најодговорнији.
Кошуља је ближа од капута и зато су и најдрагоценији најближи, али и најскупљи. Није чудо што се толики новац слио у руке многих моћника да би се финансирао тај, за нашу земљу историјски пад, кроз устоличење парадигме “5. октобар” која је произвела највећу националну бруку у виду континуираног хашког егзодуса, а с друге стране, Србија је гурнута у стечај преко мафијашког преузимања привредних судова и та бруталност у отимању здраве имовине и отпуштања на стотине хиљада радника до сад је по свирепости незабележена. Ето, то је производ одлуке СИК-а од 7.10.2000. године која је, као што сам рекла, са становишта права, чист фалсификат, а потписао је Боривоје Вукићевић који се лично представљао као Слобин пријатељ. Била сам апсолутно свесна њене погубности и уложила све да до исте не дође, али кад већ јесте, забележила сам све фазе њеног доношења, као и актере и њихове метаморфозе.
Због пораза права и подметања Милошевићу тзв. “изборне крађе”, а чија имитација јесте изведена и то од његових људи, да би се њему отежало даље праћење изборног поступка. Сетила сам се Драјфусове афере. По узору на славног писца Емила Золу и његово дело “Жакиз” (Оптужујем), којим је разобличио Драјфусове гладијаторе, ја сам управо од 7.10.2000. године указивала на замену теза и прозивала све оне који су у том учествовали, што је после и преточе-но у књигу. Толико сам могла и толико урадила. Људи који то читају, апсолутно и разумеју. Навешћу вам пример једног изразитог монархисте, који сваког месеца купује више књига и поклања својим пријатељима и који ми је рекао да се годинама борио против Милошевића, али да му је после читања моје књиге бескрајно жао што 24.септембра није гласао за Слобу. Таквих примера је небројено.
