oziman
Veoma poznat
- Poruka
- 11.564
Podela na pojavu i stvar po sebi jeste najznacajnija podela u filozofiji i najvece dostignuce ljudskog misljenja uopste. Ono sto su istocnjaci oduvek imali u intuiciji, zapadni covek dobio je u poslednjih nekoliko vekova uz postepen razvoj idealisticke filozofije, koja je na kraju dosla do definitivne podele na pojavu i stvar po sebi.
U cemu se sastoji ta podela?
Ono sa cime ljudsko saznanje ima posla, jeste pojava, opazajni svet, slike naspram subjekta. Taj opazajni svet slika koji vecina ljudi zove "realnost" sustinski je vezan sa subjekat i van njega on ne ostaje onakav kakvim ga opazamo vec njegova egzistencija tada postaje transcendentna ( nedostupna ljudskom saznanju). Znaci realan svet izvan svesti , nije vise SVET ZA NAS..... skup objekata ispred nas, vec svet za sebe STVAR PO SEBI.
Ovo je najvaznije znanje u filozofiji zasnovano na najcvrscim mogucim temeljima istinitosti. Njega sam vec obradio u svom prvom blogu ovde i ponovo upucujem na njega.
Korelativnost subjekta i objekta.
http://forum.krstarica.com/blog.php?b=4886
Kada neko to jasno shvati moze reci da se u njemu rodio filozofski razbor. On tada zna da objekti kakve ih opaza, nisu takvi PO SEBI i da odgovor na pitanje koje se namece .. Sta su objekti po sebi kada ih ne opazamo , ostaje transcendentan.
Medjutim filozofija nije stala pred time. Osim opazanja objekata spoljnjeg sveta imamo i nesto sasvim drugacije od toga, a ipak prisutno kao nasa nadjublja sustina, sama osnova naseg bica i naseg zivota a to je VOLJA. Ali i unutrasnje opazanje volje daleko je od stvari po sebi, iako nas ono moze bar delimicno pribliziti istoj.
Misticna iskustva kao i stanja izmenjene svesti mogu nas istoj pribliziti za korak dalje.
Princip u svemu ovome je jasan . Ono sto nas razdvaja od prave sustine nas samih, i sustine svega oko nas, jesu forme intelekta a to su prostor i vreme. Mozak je objektivisana slika intelekta i u svakom slucaju u kome mozak dozivi neku perturbaciju , poremecaj svojih funkcija , sustina izvan pojave promalja se na videlo. To se desava prilikom dugotrajnih postova asketa, prilikom raznih šokova , trauma ili prilikom uzimanja opojnih supstanci. Sve to utice na mozak i cim on dozivi neki prekid ili veci poremecaj svoje funkcije STVAR PO SEBI se promalja na videlo a VEO MAJE se privremeno tanji.
Svako ko to dozivi svoja iskustva nece moci pretociti u reci. Misticizam je frustirani pokusaj da se tako nesto , sto je izvan saznanja i izvan intelektualnih formi, ....uzljebi upravo u te forme.
Na taj nacin mozemo dobiti samo metafore, alegorije i simbole necega sto je izvan svakog opisa.
Ali sasvim je druga stvar kada neko dozivi tako nesto, a taj neko je jedan od najvecih knjizevnika ovoga sveta...
Tada opis postaje bozanstven:
Dostojevski je bio epilepticar i poznato je da prilikom iste nastaje "kratki spoj" u mozgu. Upravo situacija koju smo opisali.. ali ono sto je interesantno u svemu tome nije taj "kratak spoj" vec trenutak pre njega, koji se u medicini zove "halo efekat" a u kome veo Maje izgleda da spada na nacin zatisja pred buru.
Ovo o cemu Dostojevski govori nije opazajan svet. Ovde nema formi prostora, vremena, kauzaliteta na koje je ljudski intelekt navikao da se oslanja. Ovo je dodir necega sasvim drugacijeg. Toliko drugacijeg da ono ne moze dobiti nikakve atribute , cak ni atribute postoji ili ne postoji . Zen cutanje je najbolji opis...ali kao sto vidimo postoji jedan mnogo bolji opis a to je upravo ovaj Dostojevskog.
Dakle pitanje teme jeste da li ikada razmisljate o transcendentnom.... o luci ka kojoj plovi nas brod zivota.
Mi smo mornari u brodu i plovimo prema luci... smrti.... a ona je nista drugo do transcendentno (izvan mogucnosti poimanja)
Da li je Dostojevski u pravu kada kaze da bi menjao ceo zivot za jedan trenutak TOGA ma sta to bilo?
I mozda je bauk smrti koga se toliko plasimo samo bauk neznanja, a da je Sokratova mirnoca pred istom zapravo radost koja prerasta u blazenstvo koje se ne moze ni naslutiti na ovom svetu ....toliko blazenstvo, da ceo zivot za koga se grcevito drzimo, ne vredi jednog njegovog trenutka ?
U cemu se sastoji ta podela?
Ono sa cime ljudsko saznanje ima posla, jeste pojava, opazajni svet, slike naspram subjekta. Taj opazajni svet slika koji vecina ljudi zove "realnost" sustinski je vezan sa subjekat i van njega on ne ostaje onakav kakvim ga opazamo vec njegova egzistencija tada postaje transcendentna ( nedostupna ljudskom saznanju). Znaci realan svet izvan svesti , nije vise SVET ZA NAS..... skup objekata ispred nas, vec svet za sebe STVAR PO SEBI.
Ovo je najvaznije znanje u filozofiji zasnovano na najcvrscim mogucim temeljima istinitosti. Njega sam vec obradio u svom prvom blogu ovde i ponovo upucujem na njega.
Korelativnost subjekta i objekta.
http://forum.krstarica.com/blog.php?b=4886
Kada neko to jasno shvati moze reci da se u njemu rodio filozofski razbor. On tada zna da objekti kakve ih opaza, nisu takvi PO SEBI i da odgovor na pitanje koje se namece .. Sta su objekti po sebi kada ih ne opazamo , ostaje transcendentan.
Medjutim filozofija nije stala pred time. Osim opazanja objekata spoljnjeg sveta imamo i nesto sasvim drugacije od toga, a ipak prisutno kao nasa nadjublja sustina, sama osnova naseg bica i naseg zivota a to je VOLJA. Ali i unutrasnje opazanje volje daleko je od stvari po sebi, iako nas ono moze bar delimicno pribliziti istoj.
Misticna iskustva kao i stanja izmenjene svesti mogu nas istoj pribliziti za korak dalje.
Princip u svemu ovome je jasan . Ono sto nas razdvaja od prave sustine nas samih, i sustine svega oko nas, jesu forme intelekta a to su prostor i vreme. Mozak je objektivisana slika intelekta i u svakom slucaju u kome mozak dozivi neku perturbaciju , poremecaj svojih funkcija , sustina izvan pojave promalja se na videlo. To se desava prilikom dugotrajnih postova asketa, prilikom raznih šokova , trauma ili prilikom uzimanja opojnih supstanci. Sve to utice na mozak i cim on dozivi neki prekid ili veci poremecaj svoje funkcije STVAR PO SEBI se promalja na videlo a VEO MAJE se privremeno tanji.
Svako ko to dozivi svoja iskustva nece moci pretociti u reci. Misticizam je frustirani pokusaj da se tako nesto , sto je izvan saznanja i izvan intelektualnih formi, ....uzljebi upravo u te forme.
Na taj nacin mozemo dobiti samo metafore, alegorije i simbole necega sto je izvan svakog opisa.
Ali sasvim je druga stvar kada neko dozivi tako nesto, a taj neko je jedan od najvecih knjizevnika ovoga sveta...
Tada opis postaje bozanstven:
I ja osetih kako se nebo spusti na zemlju i proguta me. Boga sam osetio kao jednu uzvišenu duboku istinu i osećao sam kako me on prožima. Da, postoji bog, uzviknuh ja. Šta se posle toga desilo, ja ne znam. Vi i ne slutite kako božansko osećanje milja obuzima epileptičara jednu sekundu pre napada. Ja ne znam da li je ovo milje trajalo sekundama ili satima, ali verujte mi da ne bih želeo sve radosti sveta za ovo... Da, isplati se dati čitav Život za jedan takav trenutak... U ovim minutima bila mi je jasna duboka, čudovišno lepa reč: doći će jednom doba kad vreme neće više postojati.
Ima sekundi kad vi iznenada osetite večnu harmoniju, koja ispunjava čitavo biće: To je kao kad čovek iznenada oseti u sebi celu prirodu i kaže — da, to je istina... to nije samo ljubav, to je više nego ljubav. Užasno je kako su ta osećanja tako jasna, a radost tako ogromna... U ovih 5 sekundi ja preživljujem čitav jedan život, čemu celokupni razvitak, kad je cilj već postignut.
Dostojevski
Dostojevski je bio epilepticar i poznato je da prilikom iste nastaje "kratki spoj" u mozgu. Upravo situacija koju smo opisali.. ali ono sto je interesantno u svemu tome nije taj "kratak spoj" vec trenutak pre njega, koji se u medicini zove "halo efekat" a u kome veo Maje izgleda da spada na nacin zatisja pred buru.
Ovo o cemu Dostojevski govori nije opazajan svet. Ovde nema formi prostora, vremena, kauzaliteta na koje je ljudski intelekt navikao da se oslanja. Ovo je dodir necega sasvim drugacijeg. Toliko drugacijeg da ono ne moze dobiti nikakve atribute , cak ni atribute postoji ili ne postoji . Zen cutanje je najbolji opis...ali kao sto vidimo postoji jedan mnogo bolji opis a to je upravo ovaj Dostojevskog.
Dakle pitanje teme jeste da li ikada razmisljate o transcendentnom.... o luci ka kojoj plovi nas brod zivota.
Mi smo mornari u brodu i plovimo prema luci... smrti.... a ona je nista drugo do transcendentno (izvan mogucnosti poimanja)
Da li je Dostojevski u pravu kada kaze da bi menjao ceo zivot za jedan trenutak TOGA ma sta to bilo?
I mozda je bauk smrti koga se toliko plasimo samo bauk neznanja, a da je Sokratova mirnoca pred istom zapravo radost koja prerasta u blazenstvo koje se ne moze ni naslutiti na ovom svetu ....toliko blazenstvo, da ceo zivot za koga se grcevito drzimo, ne vredi jednog njegovog trenutka ?
