Fond strategičeskoй kulьturы
эlektronnoe izdanie


Petar ISKENDEROV

KOSOVO IZMEĐU SUDA I TRIBUNALA

U najskorije vreme bićemo svedoci događaja bez presedana u oblasti države i prava. Međunarodni sud OUN u Hagu sredinom jula namerava da okonča razmatranje svih materijala po zahtevu koji je podnela Srbija u vezi nezakonitog priznavanja nezavisnosti srpske pokrajine Kosovo i najavi javne debate. Taj organ po prvi put od trenutka svog stvaranja 1945. godine razmatra pitanje o tome, da li je deo teritorije države zakonito proglasio svoju nezavisnost, bez pristanka na to centralnih vlasti.

Sudeći po informaciji koja stiže iz sudskih koridora, sve su prilike da će bitka biti ozbiljna. I ona direktno zadire u interese i međunarodni prestiž Rusije. Treba odati dužno priznanje ruskoj diplomatiji – ona je stavila na raspolaganje suda najšire viđenje problema nezavisnosti Kosova. U dokumentu se, između ostalog, podvlači da „jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova od strane privremenih organa samouprave protivureči međunarodnom pravu“. Prema procurelim informacijama do kojih smo došli, analognog mišljenja drže se još (sem same Srbije) Kina, Azerbajdžan, Argentina, Bolivija, Venecuela, Gruzija, Španija, Kipar, Rumunija i Slovačka. Ukoliko Međunarodni sud OUN prihvati stav Moskve i Beograda, onda to može predstavljati zaokret u procesu formiranja novog sistema međunarodnih odnosa i stvaranja novih instituta svetskog poretka, uz istovremenu međunarodno-pravnu diskreditaciju takvih organizacija, kao što su NATO i Evropska unija. Suprotna presuda posvedočila bi o definitivnom povratku međunarodnih odnosa u epohu bezakonja i „prava jačeg“.

Međutim, od rešenja Međunarodnog suda OUN u Hagu direktno zavise perspektive i još jednog instituta međunarodnog prava, koji se ironijom sudbine takođe smestio u tom holandskom gradu. Radi se o Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju (MTBJ). Priznavanje nezavisnosti Kosova, koje protivureči međunarodnom pravu, u stanju je da uruši već formiranu sliku kosovske krize. Jer, u izostanku odluke OUN i njenog Saveta bezbednosti o podršci nezavisnosti Kosova upravo bi presude Haškog tribunala o „albanskim“ delima postao jedini i tako neophodni Vašingtonu, Briselu i njihovim albanskim štićenicima međunarodno-pravn osnov.

Da bi smo se uverili u to, dovoljno je izanalizirati tok razmatranja brutalnih albanskih zločina – bivših glavešina „OVK“ Fatmira Limaja i Ramuša Haradinaja – i proanalizirati raspored donošenja odluka o njima.

Prva albanska „trojka“ optuženih od strane Haškog tribunala bila je grupa na čelu sa jednim od terenskih komandira OVK Fatmirom Limajem. Kompaniju su mu činili Isak Musliju i Haradin Bala. Prema optužnici iz 2003. godine oni su izvršili ratni zločin protiv Srba i Albanaca, osumnjičenih za saradnju sa Srbima za vreme konflikta na Kosovu u periodu od maja do jula 1998. godine.

Međutim, 30. novembra 2005. godine Limaj i Musliju su oslobođeni. Fatmir Limaj se trijumfalno vratio na Kosovo gde se aktivno uključio u politički život, s obzirom da je bio desna ruka aktuelnog premijera, ranijeg glavešine OVK Hašima Tačija. U Tačijevoj vladi on je zauzeo položaj ministra za saobraćaj i telekomunikacije, a pre svog naimenovanja uspeo je da učestvuje u pregovorima o statusu Kosova, koji su vođeni 2006-2007. godine pod okriljem OUN. Jedini osuđeni po toj optužnici bio je Haradin Bala, koga je Haški tribunal osudio na 13 godina zatvora. On je, pored ostalog, proglašen krivim za ubistvo grupe zatočenih Srba u koncentracionom logoru „Lapušnik“ 25. jula 1998. godine.

Vreme oslobađanja Fatmira Limaja zapravo je prva etapa u procesu međunarodnih pregovora o Kosovu, koji su već tada (krajem 2005. godine) na Zapadu slovili kao priznavanje nezavisnosti srpske pokrajine. Upravo je u jesen 2005. godine vođenje pregovora bilo povereno bivšem predsedniku Finske Martiju Ahtisariju, a američki diplomate – pored ostalih Frenk Vizner – posetili su Prištinu i izneli uveravanja albanskim separatistima o tome, da nezavisnosti Kosova nema alternative. Oslobađanje Fatmira Limaja, kome su u cilju podrške u kosovskim gradovima organizovane masovne manifestacije lokalnih Albanaca, trebalo je da inspiriše albanske lidere da sednu za pregovarački sto sa Srbima, što se u rezultatu i desilo.

Potom je Zapad iz rukava izvukao novi albanski adut – Ramuša Haradinaja. Proces Haradinaju u Haškom tribunalu počeo je u martu 2007. godine. Tužioci su za njega tražili 25 godina robije. Zajedno sa njim za isto delo odgovarali su Idriz Balaj i Lahi Brahimaj (bila je to druga albanska „trojka“). Tužioci su dokazivali, da je Ramuš Haradinaj sredinom maja 1998. godine pri štabu OVK u gradiću Jablanica formirao zatvor u kome su zatočenike mučili i ubijali. U Jablanici su u neljudskim uslovima bili zatočeni Srbi, Albanci, Cigani i predstavnici drugih etničkih grupa, koji „nisu podržavali OVK“. Sem toga, po naređenju Haradinaja, formirano je specijalno odelenje „Crni orlovi“, kojim je komandovao Idriz Balaj. On je takođe bio i načelnik štaba takozvane „Operativne zone „Dukađin“ (tako Albanci nazivaju zapadna područja Kosova). Njegov zamenik bio je Lahi Brahimaj (Ramušev bliski rođak).1

U periodu od 24. februara 2005. godine do 16. oktobra 2007. godine tužilaštvo Haškog tribunala objavilo je pet varijanti optužnice protiv Ramuša Haradinaja. Drugim rečima, poslednja reakcija pojavila se već u jeku sudskih saslušanja, što, uostalom, ni najmanje nije zbunilo ni okrivnjene, ni Sudsko veće. A manje od pola godine potom Ramuš Haradinaj, koji nije smatrao potrebnim da predstavi ni jednog svedoka u svojstvu odbrane, bio je oslobođen.

Šta je, zapravo, bio razlog za takvu pravnu ishitrenost? Pa razlog je bio opet u specifici „albanske“ geopolitičke narudžbine, koju je realizovao Haški tribunal. U martu 2007. godine Marti Ahtisari je već pripremio usaglašeni sa Briselom i Vašingtonom predlog o statusu Kosova, kojim su pokrajini dati atributi nezavisnosti pod privremenim nadzorom međunarodne zajednice. Od Beograda se zahtevao pristanak na taj plan, kako bi se potom u najkraćem vremenskom periodu plan proveo kroz Savet bezbednosti OUN. A za to je bilo potrebno da se pokaže Srbima, da su „umrljane krvlju ruke“ onih koji sede na optuženičkoj klupi optuženih bojovnika OVK. Glavni tužilac Haškog tribunala, Karla del Ponte, koja nikada nije simpatisala Beograd, izjavila je: „Za mene je on (Haradinaj – P.I) ratni zločinac“. (2) Sa ništa manjom žestinom se u martu 2005. godine oglasio i londonski Institut za probleme rata i mira, koji takođe ne gaji simpatije prema Srbima: „Za srpsko stanovništvo Kosova Haradinaj je simbol nasilja i nepravičnosti. On se smatra nemilosrdnim ubicom – kilerom, koji je 1998-1999. godine rukovodio carstvom terora u zapadnokosovskom regionu Dukađin i u svom konvoju ostavio rep od tela civilnog stanovništva“ (3)

Ni sam Haradinaj u memoarima nije krio ni jedan od osnovnih pokretačkih motiva albanskih ekstremista, među kojima su bili i kadrovski vojnici armije susedne Albanije: „vratiti Srbiji sve prošle dugove“. (4)

U Beogradu su pozdravili početak suđenja albanskoj trojci, ali nisu gajili iluzije u pogledu buduće presude, a tim pre nisu nameravali da priznaju nezavisnost Kosova. I tada je treća faza u „albanskoj igrariji“ Haškog tribunala postala oslobađajuća presuda Haradinaju i Balaju (Brahimaj je dobio 6 godina zatvora, umesto 25 na koliko je insistirao tužilac), doneta 3. aprila 2008. godine – tek koju nedelju posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova 17. februara i kasnijeg priznavanja tog akta od strane SAD i vodećih zemalja – članica Evropske unije. Zapad je okončao osnovni deo kosovske partije, a radi dobijanja makar privida međunarodnog priznanja Kosova bilo je neophodno osloboditi lidere albanskih separatista od optužbe za ratne zločine, iskazavši samim tim neodrživost pozicije Srbije. Na Kosovu nije bilo antisrpskih zločina – bilo je pojedinačnih incidenata kao posledica emocija pojadinih zatvoreskih bezbednjaka i čuvara: takav je lakonski signal Haški tribunal uputio međunarodnoj zajednici.

Sada se kosovskom tragedijom bavi drugi pravni institut – Međunarodni sud OUN. Njegova presuda u međunarodnoj hijerarhiji je daleko iznad odluke Haškog tribunala, čije su same osnove stvaranja pravnicima sumnjive. Zato ne treba sumnjati da Srbiju, Rusiju i sve one koji kao i do sada po pitanju Kosova stoje na pozicijama međunarodnog prava, očekuje teško iskušenje. Albanski separatisti su se osigurali pismenom podrškom čitavog niza država, koje smatraju nezavisnost Kosova legalnim činom. Među njima su SAD, Austrija, Velika Britanija, Nemačka, Danska, Slovenija, Finska, Francuska i Švajcarska. A iskustvo „albanskog dosijea“ Haškog tribunala pokazuje, koliko uspešno kosovski separatisti i njihovi pokrovitelji manipulišu pravom i njegovim institutima.

[1] http://www.un.org/icty/indictment/english/har-amiiii071016.pdf
[2] Frankfurter Allgemeine Zeitung, 2006, 28 Iul.
[3] http://www.iwpr.net/?p=tri&s=f&o=235663&apc_state=henitri2005
[4] Hamzaj B. A Narrative about War and Freedom (Dialog with the commander Ramush Haradinaj). Prishtina, 2000. P.16.

____________________
Petar Ahmedovič Iskenderov – stariji naučni saradnik Instituta slavistike Ruske akademije nauka, magistar istorijskih nauka, međunarodni komentator lista «Vremja novostjej».

http://www.dejanlucic.net/Lat/Kosovo_izmedju_suda_LATINICA.html