cuca muca
Aktivan član
- Poruka
- 1.265
Stidljivo, jednoglasno dogovorili su se da ne idu na piće,već ponovo u mali stan u Vojvode Stepe, koji Feđa uredno plaća čitave godine, kako njegovi roditelji, rođaci i prijatelji, ne bi boravili po hotelima, kada posete Beograd. Taj mali raj definitivno nije izgledao kao da u njemu neko živi, ali je bilo tragova njegovih posetilaca u svakom uglu. Crno-bela slika iz Opatije, Feđa sa roditeljima, stisnutih očiju pred zracima letnjeg sunca. Mala, pohabana slika u masivnom ramu od kovanog gvožđa. Na zidu pored televizora okačene male drvene klompe žute boje, sa crvenim šarama. Na polici predviđenoj za knjige, pored samo par kataloga sa nekih sajmova medicine, flaša Ouza, minijaturna replika Maču Pikčua, Ajfelov toranj zarobljenoj u staklenoj kugli i crno-crvena dalmatinska kapa sa dugim crnim repom. Kao lični intrnacionalni muzej Karevih. Nigde ni traga Anike i Ive. Dunja se tu osećala dobro. Osećala se zaštićeno od stvarnosti. U tom stanu, Feđa je imao i roditelje i braću i sestre, i prijatelje, i uspomene, i nju. Ali nije imao nikog više. Nikoga ko bi ih sputao da uživaju.
Pričao je o nekoj izložbi u Muzeju savremene umetnosti, posle koje mu je bilo muka, dok je otključavao vrata. U momentu kada je otškrinuo teška vrata, i dok ih je obavijao miris njihovih tela, prezerviran tu već danima, izgovorio je kako mu je i dan danas muka kada pomisli na te slike i skulpture. Kako je zatvorio vrata iza nje, ta je mučnina volšebno nestala. Spustio je nehajno ključeve u malu pletenu korpicu okačenu pored interfona, i okrenuo se prema Dunji. Obuhvatio ju je oko struka i poljubio. Nastavio je da je ljubi, a Dunja je, iako je sklopila oči, osećala kako se njegove usne razvlače u osmeh, projektovala je taj osmeh u svojoj glavi, zamišljala ga sa raznim pozadinama. U po bela dana, u šetnji po Košutnjaku, u ranim jutarnjim satima, dok je gleda sa druge strane kreveta...Kao slajdovi smenjivali su se trenuci koji će zauvek opstajati u njenom maštanju, koji nikada neće dobiti svoju priliku da postanu opipljivi. Levom rukom, uhvatio je ispod kolena podižući joj nogu u visinu njegovih kukova. Dunja, ispravno, protumači taj potez kao želju da ga obgrli nogom, i on joj u znak zahvalnosti, i kao odraz zadovoljstva, drugu ruku spusti sa leđa na zadnjicu i nežno, a opet silovito stisnu u šaci. Dunja podiže i drugu nogu, sada grleći ga svim udovima kojima je raspolagala. Pridržavajući je jednom, i milujući po kosi drugom rukom, poneo ju je do njihovog svetilišta i spuštajući se, pomalo smotano, kao kamila, ostavi je da leži, dok je ukrštenih ruku, preko glave svlačio majicu. Dve majice.
Pred Dunjom se ukaza njegova glatka, izvajana, nadasve lepa bista i ona, polazeći od izraženih jamica pod ključnjačama, preko grudi i stomaka, spusti svoje, još hladnjikave dlanove, na rub njegovih pantalona, pogleda ga pozivajući ga na grubost; zagrize donju usnu, iskrivljenu u osmeh, i privuče ga prema sebi. Bez reči, kontrolišući ravnotežu tek donekle, spusti se na nju. Raskopčao joj je dva crna dugmeta na džemperu, pa još čitav niz belih na košulji, jednom rukom. Ne dodirujući joj kožu svukao je sve sa nje za tili čas.
Znoj, uzdasi, više rvanje nego razmena nežnosti, trošili su sve nakupljene strasti u grešnom i razoružavajućem ritmu. Izgledalo je kao da ih ni najgori zemljotres ili kakva druga nepogoda ne mogu zaustaviti. A onda je seo, kao da se sprema da odgleda neki dobar film, podigao je u krilo, obgrlio rukama, kao da je gotovo, kao da su se potpuno ispraznili i sada treba da razmene poneku reč i nežnost. Poljubio ju je kratko, ovlaš, a zatim malo duže, za nijansu dublje, pa opet tek kratko i tako stotinu puta naizmence. Osećala je pod sobom njegovu želju, i osećala je kako ona u svakom času raste. Umesto da je njegovi poljupci umire, da uspore ritam njenog disanja, postajala je sve nemirnija, a uzdasi sve dublji i tiši. Koliko god da je prijao, ovaj momenat odmora, budio je u njoj neku vrstu čuđenja, nije umela da ga protumači. Odmaknu se malo nazad i upitno ga pogleda.
Ha, tačno znam šta taj pogled znači!
Pa...?
Počeli smo sa uklanjanjem nervoze, ja bar mislim da je to najbolji lek. I nastavićemo, ne brini. Nemoj da me gledaš tako razočarano. Pravimo malenu pauzu samo da ti pokažem koliko mi je drago što te vidim.
J.ebi se Feđa! – pomislila je u sebi.
Pričao je o nekoj izložbi u Muzeju savremene umetnosti, posle koje mu je bilo muka, dok je otključavao vrata. U momentu kada je otškrinuo teška vrata, i dok ih je obavijao miris njihovih tela, prezerviran tu već danima, izgovorio je kako mu je i dan danas muka kada pomisli na te slike i skulpture. Kako je zatvorio vrata iza nje, ta je mučnina volšebno nestala. Spustio je nehajno ključeve u malu pletenu korpicu okačenu pored interfona, i okrenuo se prema Dunji. Obuhvatio ju je oko struka i poljubio. Nastavio je da je ljubi, a Dunja je, iako je sklopila oči, osećala kako se njegove usne razvlače u osmeh, projektovala je taj osmeh u svojoj glavi, zamišljala ga sa raznim pozadinama. U po bela dana, u šetnji po Košutnjaku, u ranim jutarnjim satima, dok je gleda sa druge strane kreveta...Kao slajdovi smenjivali su se trenuci koji će zauvek opstajati u njenom maštanju, koji nikada neće dobiti svoju priliku da postanu opipljivi. Levom rukom, uhvatio je ispod kolena podižući joj nogu u visinu njegovih kukova. Dunja, ispravno, protumači taj potez kao želju da ga obgrli nogom, i on joj u znak zahvalnosti, i kao odraz zadovoljstva, drugu ruku spusti sa leđa na zadnjicu i nežno, a opet silovito stisnu u šaci. Dunja podiže i drugu nogu, sada grleći ga svim udovima kojima je raspolagala. Pridržavajući je jednom, i milujući po kosi drugom rukom, poneo ju je do njihovog svetilišta i spuštajući se, pomalo smotano, kao kamila, ostavi je da leži, dok je ukrštenih ruku, preko glave svlačio majicu. Dve majice.
Pred Dunjom se ukaza njegova glatka, izvajana, nadasve lepa bista i ona, polazeći od izraženih jamica pod ključnjačama, preko grudi i stomaka, spusti svoje, još hladnjikave dlanove, na rub njegovih pantalona, pogleda ga pozivajući ga na grubost; zagrize donju usnu, iskrivljenu u osmeh, i privuče ga prema sebi. Bez reči, kontrolišući ravnotežu tek donekle, spusti se na nju. Raskopčao joj je dva crna dugmeta na džemperu, pa još čitav niz belih na košulji, jednom rukom. Ne dodirujući joj kožu svukao je sve sa nje za tili čas.
Znoj, uzdasi, više rvanje nego razmena nežnosti, trošili su sve nakupljene strasti u grešnom i razoružavajućem ritmu. Izgledalo je kao da ih ni najgori zemljotres ili kakva druga nepogoda ne mogu zaustaviti. A onda je seo, kao da se sprema da odgleda neki dobar film, podigao je u krilo, obgrlio rukama, kao da je gotovo, kao da su se potpuno ispraznili i sada treba da razmene poneku reč i nežnost. Poljubio ju je kratko, ovlaš, a zatim malo duže, za nijansu dublje, pa opet tek kratko i tako stotinu puta naizmence. Osećala je pod sobom njegovu želju, i osećala je kako ona u svakom času raste. Umesto da je njegovi poljupci umire, da uspore ritam njenog disanja, postajala je sve nemirnija, a uzdasi sve dublji i tiši. Koliko god da je prijao, ovaj momenat odmora, budio je u njoj neku vrstu čuđenja, nije umela da ga protumači. Odmaknu se malo nazad i upitno ga pogleda.
Ha, tačno znam šta taj pogled znači!
Pa...?
Počeli smo sa uklanjanjem nervoze, ja bar mislim da je to najbolji lek. I nastavićemo, ne brini. Nemoj da me gledaš tako razočarano. Pravimo malenu pauzu samo da ti pokažem koliko mi je drago što te vidim.
J.ebi se Feđa! – pomislila je u sebi.
