RUSKA POLITIKA NA BALKANU: Upotreba Srbije i Kosova
Kakva je ruska politika na Balkanu danas, kakva je bila juče? Da li je ruski stav u procesu rešavanja statusa Kosova - principijelan stav ili pak neka vrsta trgovine velikih, trgovine koju „mali ne razumeju“? Ili je u pitanju ispitivanje sopstvene snage u aktuelnim međunarodnim odnosima? Ili politička igra za unutrašnje prilike? Ili pak posledica nesposobnosti Rusije da se demokratizuje?
Rešavanje konačnog statusa Kosova i uloga Rusije u tom procesu probudila je, tek pomalo usnule, srbijanske slavjanofile i rusofile, koji ponovo mogu na sva usta i bez previše muke da raspiruju mit o Rusiji. A mit o Rusiji nije od juče, on je konstantna karakteristika srbijanske političke scene nekoliko poslednjih vekova:
Rusija se zamišlja kao stariji, snažni brat, koji će “napaćenu Srbiju”, koja se nalazi “na raskršću puteva”, zaštititi od zlih sila koje je vrebaju sa svih strana. Samo u prošlom i ovom veku, Rusija i ruska moć toliko je puta dozivana iz Beograda, a tako retko se na taj poziv odazivala.
U Rusiji i Srbiji se danas paralelno radi na stvaranju kulta ličnost ruskog predsednika Vladimira Putina, kulta koji popunjava dugo upražnjeno mesto Josifa Visarionoviča Staljina. I ovde i u Putinovoj zemlji,
priča se o predsedničkim bicepsima i tricepsima koje je stanovništvo imalo prilike videti na njegovim obnaženim fotografijama, objavljenim u štampi. (Pojedini analitičari smatraju da je javno obznanivanje Putinove fizičke kondicije Putina najava kršenja ruskog ustava, odnosno najava da će se on ponovo, treći put, kandidovati za predsednika!?) I ovde i onde, štampaju se knjige o čoveku koji je uspeo da probudi i postavi na noge posrnulog i usnulog “ruskog medveda”. Neki naši uticajni političari, upravo oni koji sebe nazivaju državotvornim, glasno izgovaraju ono što mnogi u Srbiji misle – da bi naša zemlja bila najsretnija ukoliko bi se našla u državnom savezu sa Srbijom, makar i kao gubernija!
Za razliku od ovih nebitnih, mi ćemo u ovom tekstu pokušati da pronađemo odgovor na pitanja koja smatramo relevantnima: kakva je ruska politika na Balkanu danas, kakva je bila juče? da li je ruski stav u procesu rešavanja statusa Kosova - principijelan stav ili pak neka vrsta trgovine velikih, trgovine koju „mali ne razumeju“? ili je u pitanju ispitivanje sopstvene snage u aktuelnim međunarodnim odnosima? ili politička igra za unutrašnje prilike? ili pak posledica nesposobnosti Rusije da se demokratizuje?
RUSIJA PREKO KOSOVA OSTVARUJE SVOJE INTERESE
Dugogodišnji diplomata i bivši ambasador SFRJ u Moskvi, član Foruma za međunarodne odnose Dušan Lazić smatra da
rusku ulogu u rešavanju kosovskog problema moramo posmatrati u kontekstu međunarodnih odnosa, odnosno želje Rusije da ojača svoje mesto, uticaj i ulogu u svetu. Rusija, po njemu, nastoji da obezbedi novu globalnu preraspodelu moći, te nastoji da vodi globalnu spoljnu politiku i aktivno učestvuje u rešavanju svih spornih i aktuelnih pitanja u međunarodnim odnosima. Kosovo je, kako kaže, deo složenog kompleksa odnosa među velikima, pre svega u trouglu Rusija-SAD-Evropska unija.
• Bez obzira na to što Balkan i Kosovo nisu bili glavni pravci delovanja Rusije, situacija koja je stvorena oko rešavanja statusa Kosova dovela je do toga da oni postanu značajno mesto u njenoj spoljnoj politici. Činjenica je da u poslednje vreme između Rusije i SAD dolazi do niza spornih pitanja i razmimoilaženja, iza kojih se kriju interesi te dve velike države. O tom kompleksu njihovih odnosa, po prirodi stvari složenih i protivrečnih, a u mnogo čemu izloženih raznim izazovima, dominiraju vojno-strateška pitanja: postavljane antiraketnog štita u Poljskoj i Češkoj, problem daljeg širenja NATO pakta, pogotovo na zemlje koje su bile u sastavu SSSR-a… Razlike oko tih pitanja se teško pronalaze, pa se u poslednje vreme više ne govori o strateškom, već o rivalskom partnerstvu Rusije i SAD, mada se još uvek stavlja akcenat na reč „partnerstvo“ • kaže Lazić.
Lazić smatra da su trenutni odnosi između Rusije i SAD dovele do formiranja stava Rusije prema Kosovu, te da bi promena tih odnosa mogla da dovede i do njegove modifikacije. On dodaje da interesi Rusije i SAD znatno prevazilaze probleme koje ih dele i sporna pitanja među njima, tako da će u doglednoj budućnosti po svemu sudeći interesi prevladati razlike.
• Ukoliko se budu rešavala sporna pitanja, pre svega vojno-strateška, sa dosta uverenosti se može reći da će stav Rusije prema pitanju Kosova biti mnogo elastičniji. Ukoliko pak dođe do zaoštravanja odnosa Rusije i SAD, Rusija će još rigoroznije i striktnije stajati na svom sadašnjem stanovištu o Kosovu.
U svakom slučaju, pitanje Kosova je pitanje na kojem Rusija može da se nadmeće sa zapadom i da na jedan ili drugi način preko njega ostvaruje svoje interese • kaže Lazić.
IGRA NA JEDNU KARTU
Slično mišljenje ima i publicista Mirko Đorđević, koji je vrsni poznavalac ruskih prilika i povesti rusko-srpskih odnosa. On tvrdi da se ruski odnos prema Kosovu savršeno uklapa u istoriju ruske politike prema Balkanu: Rusija je ovdašnje prilike i probleme koristila da bi igrala globalne igre, a Srbija to nikada nije shvatala.
• Vlada premijera Koštunice u igri oko Kosova ima samo jednu kartu u ruci, a to je Rusija. Ja se na tu kartu međutim ne bih previše oslanjao.
Rusija je globalna sila i ona povlači poteze u smeru povratka u poziciju velesile. To je ono što je u centru ruske politike. Ruska spoljna politika je veoma realna i racionalna i oni,
kada govore o Kosovu, misle o svojoj zemlji i svojim interesima. A tu postoje problemi za nas. Dugo godina se Rusija plašila da joj se ne dogodi Kosova, ne samo u Čečeniji nego i u mnogime delovima zemlje gde postoje slične tendencije raznih naroda i regija. Sada su se stvari okrenule u drugom smeru i postoji niz paradigmi Kosova na području bivšeg SSSR koje bi da se prisajedine Rusiji. U tom smislu, ruska politika prema Kosovu je protivrečna, Rusija kao da, sa jedne strane, priželjkuje nezavisnost Kosova, jer bi onda bila u prilici da sebi priključi delove međunarodno priznate Gruzije – Abhaziju i Južnu Osetiju • kaže Đorđević.
Đorđević ističe da srpski „mit o majčici Rusiji“ nema nikakve veze se istorijskim dimenzijama rusko-srpskih odnosa.
Rusija je 1992. godine priznala Hrvatsku i Sloveniju, potom Bosnu i Hercegovini, i nikako nije njena pažnja na Balkanu okrenuta samo onom što se zbiva u Beogradu, kako se to ovde predstavlja. Đorđević podseća i na 1908. godinu, koja ima mnogo sličnosti sa sadašnjom atmosferom u Srbiji, kada je Austougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu.
• U Beogradu vri,
svi su Srbi na nogama, prizivaju Rusiju, traže oružje, međutim Rusija se priklonila igri velikih sila, i srpska vlada je to na kraju morala da shvati. A slična situacija se ponovila i mnogo puta kasnije, pa i za vreme Dejtonskog sporazuma • kaže Đorđević.
Đorđević dodaje da je Rusija oduvek Srbiju posmatrala kao delić na karti svojih interesa i da nije problem u njoj već u Srbiji.
• Srbija se uvek kolebala između istoka i zapada i uvek je situacija bila skoro ista. Postojalo je jedno proevropsko krilo, uvek nekako u manjini, koje je uspevalo da se izbori da pokrene Srbiju u modernizacijskom pravcu i drugo, rusofilsko, uvek u većini, koje je usporavalo demokratizaciju.
Proevropska Srbija vuče snagu iz jednostavne činjenice da Rusija nikada nije imala, pa nema ni danas, kulturni i civilizacijski model koji bi bio privlačan za druge zemlje. Ne postoji ruski model demokratije, postoji samo zapadni. Rusija nikada nije pomogla da se Srbija modernizuje • kaže Đorđević.
NEUSPEŠNA DEMOKRATIZACIJA
Istoričar Nikola Samardžić smatra da je Rusija, postavši ekonomski i politički samostalna u međunarodnim odnosima, u skladu sa antidemokratskim i antiliberalnim opredeljenima svoje politike krenula da obnavlja onu ulogu koju je imala u Hladnom ratu, odnosno da zaustavlja širenje zapadnih ideja i vrednosti, pre svega opstrukcijom u Savetu bezbednosti.
•
Rusiji odgovaraju konfliktna priroda okončanja procesa jugoslovenske integracije i produbljivanje krize koja će nastupiti u regionu nakon ostvarenja onog oblika nezavisnosti Kosova koji će ostati bez potvrde u SB. Inače su dometi ruske politike na Balkanu ograničeni prijemom Rumunije i Bugarske u punopravno članstvo EU, da bi se povoljna prilika za njenu spoljnu politiku ukazala nakon ubistva premijera Đinđića i usporavanja tranzicije u Srbiji. Time Rusija, između ostalog, sebi otvara prostor u međunarodnim odnosima umesto onog koji se zatvorio u procesu evropskog proširenja koje je obuhvatilo većinu evropskih zemljalja bivšeg istočnog bloka.
Zaoštravanjem odnosa sa SAD i EU, između ostalog i posredstvom kosovske krize, Rusija računa i na nove partnereske odnose u južnoj i istočnoj Aziji • kaže Samardžić.
On dodaje da antizapadna retorika u Rusiji postala osnovica nove nacionalne ideje, a nacionalni preporod dobio revizionistički karakter.
•
Antizapadna ideologija, koja traga i za svojim izrazima u spoljnoj politici zapravo je dimna zavesa etatizaciji i kontrolisanoj redistribuciji u Samoa Rusiji u kojoj, kao partneri države, učestvuju poslušni oligarski, crkva i mafija. Srbija pod Koštunicom, i njena zvanična politika, postaju, između ostalog, spoljnopolitički model unutrašnje autoritarne politike. Pitanje Kosova nije suštinski vezano za presedan samo jednog od separatizama koji, u kontekstu integracija liberalnih demokratija, ne moraju da izazovu dubinske poremećaje. Separatizmi u našem vremenu ugrožavaju samo tvrde, nedemokratske etatizme • kaže Samardžić.
) 
Idi leci se i obavezno pogledaj norveske rezerve od 800 milijardi i rusku praznu kasu 
