Гласине су колале одавно. Пуштање пробног балона за тестирање реакције у јавности поверено је државном секретару у министарству финансија Слободану Илићу: “Оно што је мени познато, ми већ сада имамо разговоре са Кинезима и Русијом, али у вези са неким ненаменским кредитима који се не односе на покривање буџетског дефицита“ – рекао је Илић, не упуштајући се у детаље.
Детаљи за сад нису ни потребни. Сама чињеница још једног позајмљивања, па још и од земаља као што су Русија и Кина, може изазвати оштру реакцију у јавности. То се и догодило. Навешћу један од карактеристичних коментара који се појавио испод наведене вести: „Само не од Русије. Боље да они уместо кредита врате клириншки дуг. И ако се буде узимао, то ће бити робни кредит за Војску, вероватно и за изградњу Атомске централе по старој технологији. Они ће диктирати врсту опреме, цене, услове, послаће нам једно пар хиљада стручњака и тиме довршити оно што је прекинуто '48. “. Има, додуше и коментара са још мање аргумената, али доста карактеристичних за ову ситуацију: „А кад ће стићи кредити од Северне Кореје и Кубе?“
Слика је у целини јасна. А сада да размотримо ситуацију са руске тачке гледишта. То што је Слободан Илић дао до знања да се преговори већ воде, указује на чињеницу да је влада Русије у најмању руку узела ово питање у разматрање. И то без обзира што је према резултатима преговора Г-20 Русија одбила да упути додатна средства у општи кош под називом ММФ, објаснивши свој став тиме да већ издваја кредите за земље ЗНД, спасавајући на тај начин онај део светске економије који сматра својим приоритетом. Две милијарде долара Белорусији, две Киргизији, 500 милиона Јерменији, још пет милијарди тражи Украјина...
Када Русија издваја средства за своје суседе, она се нада да ће учврстити на тај начин своје економске границе и заштити сопствено тржиште рада од најезде гастарбајтера. Није искључен ни политички фактор. За те паре тражи у најмању руку лојалност. Економско-географски вектор је објашњив и оправдан. Са политичке тачке гледишта, такође.
Када је Србија у питању, све постаје компликованије. Као прво, приоритет Србије је ипак ЕУ, а не Русија. Осим тога, постоји сумња да је у току активан процес припремања јавности за ступање још и у НАТО. Као треће, Србија је далеко. И четврто, нико не гарантује враћање кредита. О незахвалности нећу ни да говорим - сетите се коментара.
Па можемо ли да рачунамо на лојалност Србије? Нисам сигурна. Сваки покушај да се званичном Београду да пријатељски савет претвара се у хистерију у медијима на тему мешања у унутрашење ствари Србије. Али то само ако савете дели Русија. А што се тиче других... Амерички амбасадор Камерон Мантер само што не води колумну у „Политици“.
Коалициони карактер Владе такође не улива поверење - у њеним редовима увек ће се наћи хиперактивни опоненти сваком послу са Русијом. Довољно је сетити се мука око енергетског споразума међу нашим земљама.
Постоје и чисто економски разлози – задуживање код ММФ-а од три милијарде евра и очекивани буџетски дефицит од 1,5 милијарди.
Шта то значи? Да нема аргумената у корист издавања кредита? Без обзира што се Русија нашла пред фантастичним избором: ако даш паре - превариће те, ако не даш – проклети, вероватноћа доношења позитивне одлуке постоји. И разлог за то се налази у истој равни што и одлука Владимира Путина о изградњи „Јужног тока“ на територији Србије - Србима треба помоћи! То је отприлике та логика.
А што се тиче других аргумената, као што су учвршћивање положаја Русије у региону, економска експанзија на Балкан и сл. - то нека остане онима који још све вреднују категоријама из 1948.

http://www.ktosic.blogspot.com/