Eric Draven
Veoma poznat
- Poruka
- 13.290
Жутим „мерцедесом” у смрт
Тужилаштво за ратне злочине завршило истрагу у случају трговине људима, на потезу су Еулекс и истражни органи Албаније
Жутим „мерцедесом” у смрт
Окрвављене руке албанских терориста
Тужилаштво за ратне злочине расветлило је до појединости случај трговине људским органима на северу Албаније током 1999. године. После годину дана истраге, која је кренула трагом навода књиге „Лов”, Карле дел Понте, бивше хашке тужитељке, позната су имена 20 Албанаца који, према подацима тужилаштва, стоје иза злочина какве људски ум тешко може да замисли.
„Наша истрага је готова, завршено је 95 одсто посла. Прикупљена је велика количина доказа, као и изјаве 134 сведока. Идентификовано је осам жртава злочина, мада се сумња да их је било око 300. Сада су на потезу они који имају надлежност и могу да ухапсе осумњичене, а то су Еулекс и истражни органи Албаније ”, каже Бруно Векарић, портпарол Тужилаштва за ратне злочине. Он наводи да су осумњичени бивши припадници ОВК и да неки од њих живе на Космету, а други су у иностранству.
Документација за известиоца Мартија
У Београд би ускоро требало да допутује Дирк Марти, специјални известилац Парламентарне скупштине Савета Европе. Њему ће бити уручена сва документација коју је наше тужилаштво прикупило о трговини људским органима. Марти би затим могао да затражи да се истрага поведе тамо где су починиоци ових злочина – на Космету.
Списима овог предмета придружен је и транскрипт недавно емитоване емисије новинара Би-Би-Сија Ника Торпа, који је дошао до очевидаца злочина над Србима. У емисији је објављен разговор са човеком који је био злостављан у бази ОВК у пограничном градићу Кукеш у Албанији.
„Видео сам много тога, видео сам како пребијају људе, боду их ножевима, ударају моткама. Видео сам људе који ништа нису јели по пет, шест дана. Видео сам људе којима су облачили панцирна одела, а затим пуцали у њих да би проверили да ли су одела заиста непробојна. Видео сам како људе бацају у гробове, како их туку и убијају”, каже један очевидац.
Овај човек је рекао да су затвореници углавном били Срби и Роми, али и косовски Албанци, и то искључиво цивили. Рекао је такође да су неки заробљеници били пребијани и убијани у бази ОВК, док су други некуда одвожени у жутом „мерцедесу”.
„Сваки пут када сам видео жути ’мерцедес’, некога би убацивали у тај аутомобил, након чега га више никад не бих видео”, изјавио је овај човек.
Тешко да здрав ум може да замисли
Жути „мерцедес” није имао регистарске таблице. Према наводима Би-Би-Сија, овај аутомобил би покупио известан број затвореника и одвезао их некуд. Људи су затим ликвидирани, а њихова тела никада нису нађена.
Припадници ОВК на терену
„Како бисте се ви осећали када бисте видели оно што се тамо дешавало, када би пред вама убијали и злостављали људе? То што сам тамо видео никада нећу моћи да заборавим. Такве ствари не могу да се виде ни у филмовима. Такве страхоте не би могла да дочара ниједна камера. То су злочини какве људски ум не може да замисли”, рекао је на крају саговорник Би Би Сија.
За емисију су говорили и бивши припадници ОВК који тврде да су згрожени оним што су чинили неки њихови саборци. Трагом информације коју је добио од једног од таквих извора, Торп стиже до низа приземних кућа у једној скровитој уличици у селу Јуник. Према тврдњама тих сведока, ОВК је држала заробљенике у тим кућицама за време и по завршетку рата. Исти извор је рекао да је чуо вриске и запомагање затвореника и пристао да открије више појединости због терета мучних осећања, која и данас у њему изазивају успомене на призоре злостављања.
„У овом помоћном објекту била је затворена група људи, углавном Рома, али било је и Срба. Били су затворени у бараци. Мислим да их је било између 22 и 25. Не бих рекао да их је било више од 25. У почетку су их држали у кући. Али мислим да су наши команданти, када су чули да ће Кфор ићи у обилазак села, одлучили да их пребаце у помоћни објекат иза куће, из кога, чак и да су хтели, нису могли да виде припаднике Кфора, нити да знају за њихов обилазак. Никада их касније нисам видео, никада нисам прочитао у новинама ништа о њима, тако да су они вероватно напросто нестали. Видели сте те планине. Огромне су и непрегледне, ништа лакше него да човек у њима нестане. Нико никога ту неће да тражи”, каже бивши припадник ОВК.
Чеку „нема увид”
Према сведочењу, камиони су се кретали планинским врлетима, прелазили албанску границу и настављали пут до тајних затвора и логора у којима су држани отети Срби. Кукеш је био важна стратешка локација за ОВК и база која се ту налазила свакако није могла да буде тајна. Оружје, санитетски материјал и лекови, новац и техничка опрема – све је овуда пролазило, као и стотине војника у походу на Космет.
За емисију говори и Агим Чеку, командант ОВК. На питање да ли му је познато да су у Кукешу људи држани у затвору, Чеку је одговорио: „Не. Пре свега, ја за време рата ни у једном тренутку нисам био на тој локацији. Све време сам био на Космету, тако да немам увид у оно што се дешавало у Кукешу, а никада нисам ни чуо за тако нешто. Уопште не верујем у те приче.”
Чеку је рекао да је народ жарко желео да се освети за српске злочине. Његовог рођеног оца убили су припадници српских паравојних снага. Ипак, по његовим речима, команданти ОВК су одржавали дисциплину међу својим подређенима.
„Сматрам да је наш рат био веома чист и знам да су правда и истина на нашој страни. Због тога смо моје колеге и ја потпуно отворени за сваку врсту истраге и изузетно нам је стало да се утврди истина, јер смо дубоко уверени да би таква истрага потврдила чињеницу да је ОВК водила чист рат. Тачно је да је било спорадичних инцидената, али нико не може да каже ко је то радио, ко је био умешан у то. Познато нам је да се неки Срби и данас воде као нестали, као и то да је известан број Срба убијен, и нама је због тога жао”, казао је Чеку.
Извор који је преживео заточеништво у Кукешу рекао је да је чуо за постојање још једног тајног затвора у граду Бурељу у централној Албанији. Овај град је стотинак километара удаљен од границе са Косметом.
„Сазнао сам то од људи који су из Буреља доведени у Кукеш, а потом нестали. Наводно су их држали у неким пећима, рернама, рупама у којима нико не би опстао због несносно високе температуре. Међутим, ми нисмо могли много о томе да причамо зато што су нас чувари упозорили да ће нас убити ако проговоримо о томе. Али и то мало речи што смо са њима успели да разменимо, као и то у каквом су стању били, довољно је речито говорило о условима у затвору у Бурељу”, каже један од саговорника.
Jos malo o teroristickoj organizaciji UCK
