ZLOČINI KOMUNISTA

Zločini komunista nad Srbima u Crnoj Gori

Ko je u četvrtak 3. oktobra 2002. godine gledao Prvi program Crnogorske televizije, mogao se još jednom uveriti da je Crna Gora, na žalost, poslednji bastion komunizma u Evropi. Pored redovnog prikazivawa starih partizanskih filmova i inrtervjua sa "velikanima" komunističkog pokreta, televizija Crne Gore je sada emitovala i dokumentarnu emisiju o partizanskom komesaru Ljubi Čupiću, jednom od učesnika tzv. levih skretanja u Crnoj Gori, u zimu 1941\42. godine. čupića su aprila 1942. zarobili četnici Baje Stanišića, koji su ga potom predali kvislinškoj upravi u Nikšiću. Javno je osuđen i streljan. Prilikom izlaska iz sudnice, Čupić je fotografisan i ta fotografija je odmah objavljena u listu "Pakao ili komunizam u Crnoj Gori", pored mnogih drugih snimaka dželata i njihovih žrtava. U ovom listu se vidi kako su se mnogi komunisti smejali smrti u oči, a najviše se smejao upravo Čupić. To je bio motiv ekipi televizije Crne Gore da o njemu napravi dokumentarni film, prikazujući ga kao heroja. Naravno, u filmu nije prikazan nijedan od snimaka preko 1.000 unakaženih žrtava komunizma u Crnoj Gori, među kojima je bilo i dece i staraca. Rečeno je samo da se Čupiću sudilo zbog - borbe za slobodu! Tako eventualni neupućeni gledaoci nisu mogli da proniknu u suštinu Čupićevog smejanja u kameru. Naime, on je bio jedna od osoba kojima je komunizam blokirao osećaj griže savesti i koje su zato sa elanom učestvovale u masovnim zločinima. U Čupićevom smejanju, nasuprot onome što tvrdi televizija Crne Gore, vidi se, zapravo, koliko je komunizam opasna ideologija. Zato pravo pitanje glasi: nad koliko pogibijenih nevinih žrtava komunizma se on prethodno smejao| Poznato je da su komunisti posle masovnih zločina pravili "narodna veselja". Primoravali su, pored ostalog, rodbinu svojih žrtava da igra kolo na njihovim leševima. Zato se knjiga dr Save Skoka, koji je u ono doba takođe bio partizan, zove "Krvavo kolo hercegovačko". Ovde objavljujemo zbirku fotografija žrtava komunizma u zimu 1941/42. u Crnoj Gori, koje su pod režimom Mila Đukanovića i dalje zabranjene. Ove fotografije spašene su tako što ih je engleski pukovnik Vilijem Bejli, šef britanske misije pri Vrhovnoj komandi generala Draže Mihailovića, 1944. godine odneo iz Crne Gore. Bejli je potom fotografije predao kralju Petru Drugom u Londonu, a kralj Petar ih je dao majoru Nikoli Bojoviću, komandantu 1. durmitorske brigade, koji se, po izlasku iz nemačkog logora 1945. godine, nastanio u Lutonu kraj Londona. Major Bojović je snimke ostavio svom sinu, dr Radmilu Bojoviću iz Beograda, uz želju da ih najpre objave "Pogledi". Najveći deo iz ove zbirke "Pogledi" su objavili u "Albumu srpskih četnika generala Draže Miahailovića", drugi tom.

__________________________________________________________________________

Tekst i slike na sledecoj stranici:

http://www.pogledi.rs/galerija/jame/index.php

ovo "pakleno naredjenje" je reklama i rasprodaja za drazu....i ne postoji

VRHOVNA PARTIZANSKA KOMANDA
Strogo Pov. broj 39 od 27. 12.41. g.

Kliknite za proširenje...

ne postoji kao subjekt u vojnim dokumentima...

Smrt fašizmu, sloboda narodu.
p.z. Vrhov. Part. Komandanta
.Nač. Štaba Đen. štab. Puk.
A. JOVANOVIĆ

Kliknite za proširenje...

i arsa jovanovic se ne potpisuje tako , niti upoterbljava

Nač. Štaba Đen. štab. Puk.

Kliknite za proširenje...

ovo je sve gore i gore...mora da si stvarno puko, kada ti trebaju ovakve izmisljotine...

1941 nisu postojali takvi cinovi u NOVJ, a arsa je bio po cinu kapetan kraljevske vojske, sigurno bi bio vrlo sretan sto si ga ti unapredio u pukovnika (sta je par cinova medju starim prijateljima....) nesto si mi lagan na unapredjenjima...koji cin si sam sebi dodelio?

vidi cinove .......

naravno da ga nema kad je unisten...Kao sto vidis prvi put je izasao u Srbobranu, a onda naprasno nestao, kada su hapsili Samardzica...

uostalom koga zanimaju tvoji postovi koji su nista drugo do tvoje misljenje...

Komunistički zločini nad srpskim sveštenicima od 43. do 45. godine


Sveštenomučenik koji je 1943. godine ubijen od strane komunista.

26) jerej Savo D. Pejović, paroh poborsko-lastvanski

Sveštenik Savo D. Pejović, paroh poborsko-lastvanski u Crnogorsko-primorskoj mitropoliji je rođen 1899. godine. Do detaljnijih biografskih podataka o njemu nismo uspeli da dođemo.

U magistarskom radu "Mitropolija Crnogorsko-primorska u razdoblju od 1941. do 1961. godine" istoričara Predraga Vukića (str. 97) navodi se ime sveštenika Sava D. Pejovića, paroha poborsko-lastvanskog, i podatak da su ga 26. avgusta 1943. godine komunisti ubili iz zasede.

27) jerej Ljubisav N. Đulaković, paroh milutovački

Otac Ljubisav N. Đulaković je rođen 1900. godine u Velikoj Drenovi kod Trstenika. Bio je paroh u Milutovcu. Zapamćen je kao revnosan sveštenik i crkveni graditelj. U toku svoje kratke ovozemaljske službe Bogu i svome rodu sagradio je hram Svetog Vaznesenja Hristovog u Milutovcu kod Trstenika.

Otac Ljubisav je u toku Drugog svetskog rata kao sluga Hristov i pastir svoga naroda pomagao nacionalnu vojsku. Partizani su ga uhapsili odmah posle oslobođenja Kruševca u jesen 1944. godine. Zajedno sa njim uhapsili su i njegovog sina Svetislava, studenta, Jerotija Pavlovića, učitelja, i Miodraga Miletića iz Milutovca.

Svu četvoricu su sproveli u tek "oslobođeni" Kruševac i streljali su ih na Bagdali krajem 1944. godine. Osuđeni su od strane partizanskog prekog suda. Otac Ljubisav je okrivljen "zbog toga što je bio član četničkog prekog suda", što apsolutno nije odgovaralo istini.

Iza njega je ostala njegova popadija sa još dvoje dece, koji su i danas živi.

Na desnoj strani zapadnog zida crkve u Milutovcu stoji Spomen-ploča izginulim Milutovčanima - srbskim borcima palim u ratovima za oslobođenje Srbije 1912. do 1918. godine. Na dnu ploče, jedva vidljivo, stoje imena ovog Srbskog Sveštenomučenika, njegovog sina i seoskog učitelja bez naznake od koga su ubijeni.

28) jerej Jovan P. Marinković, paroh vršački

O stradanju sveštenika Jovana P. Marinkovića, paroha vršačkog, svedočio je njegov sin Stevan Marinković, u "Banatskom vesniku" broj 1-4 iz 1992. godine. On je tada zapisao sledeće:

"Moj otac, počivši Jovan Pavla Marinković rođen je 10. decembra 1916. godine u Pančevu, gde je završio školu. Bogosloviju je pohađao i završio u vremenu od 1931. do 1937. godine u Sremskim Karlovcima. Po završetku bogoslovije službovao je kao sveštenik u Vlajkovcu, a zatim kao sveštenik i veroučitelj u Vršcu. Po političkom ubeđenju pripadao je Jugoslovenskom narodnom pokretu "Zbor" Dimitrija Ljotića, sa izrazitim osećanjem rodoljublja i odanosti kraljevskoj porodici Karađorđevića.

Zatvoren je od strane komunista 21. oktobra 1944. godine posle odslužene Svete Liturgije, na kraju koje se molio Bogu za dobro zdravlje Njegovog Kraljevskog Visočanstva kralja Petra Drugog Karađorđevića, sa željom da se jednoga dana vrati u Otadžbinu. "Nestao" je u noći između 24. i 25. oktobra 1944. godine (sa još nekoliko viđenijih ljudi iz Vršca). Po rečima A. Vasića - "Čapajeva": "Njih je pojela pomrčina. Drugarice, da se isto ne bi dogodilo i tebi i tvojoj deci - nemoj više da se raspituješ za muža" - rekao je mojoj majci.

Nezvanično sam saznao da je on, kao i g. Ljuba Nedeljković, g. Boža Brkić i g. Uglješa Popović, ubijen u "Šinteraju", na najzverskiji način. Čistačica u sudu je dobila njegovu mantiju da od nje sašije suknju, što je ona docnije i učinila. Umrlica nije izdata nikome od rodbine, a ni u knjigama umrlih nije bilo nikakvih podataka.

Godine 1968. Kosta Mitrović je objavio knjigu "Pod vršačkom kulom" u kojoj na 232. strani stoji:

"U Vršcu je počeo raditi Ratni Vojni sud Vojne oblasti. Sekretar suda je bio S. Čučković, a sudija Boža Lekić. Posle sprovedenih istraga i dokazanih materijala suđeno je ratnim zločincima, saradnicima okupatora, ratnim špekulantima i liferantima, ukoliko nisu uspeli da pobegnu.

Prvih dana po osnivanju suda, izrečene su i prve kazne sledećim: Mari Filipović, Lepi Kirić, Dimitriju Olđi, Lazaru Aćimčevu, Svetislavu Rančinu, Petru Radaku, Branku Rusu, Jovanu Sajdlu, Jovanu Racu, Otmaru Tanglu, Gezi Fišc, Matijasu Avenderu, Robertu Jungu, Karlu Hancu, Oskaru Navri, Stevanu Očkou, Hancu Pokornom, Andreasu Zuboviću, Jovici (Jovanu - prim. V. Dž.) Marinkoviću, Uglješi Popoviću, Branku Gavriloviću, Zori Dragić.

Svima je izrečena smrtna kazna streljanjem".

29) jeromonah Melentije Pešić, sabrat manastira Kalenića

Biografiju i podatke o stradanju jeromonaha Melentija Pešića, sabrata manastira Kalenića, zabeležio je protojerej Dragoslav Stepković iz Kragujevca. U opisu stradanja Srbske pravoslavne eparhije šumadijske za vreme i posle Drugog svetskog rata, objavljenom u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, prota Stepković je zapisao:

"Jeromonah Melentije Pešić je rođen u Rekovcu 1900. godine u poznatoj porodici Pešić. Ne zna se gde je i kada je zamonašen. U Letopisu manastira stoji: "14. septembra 1933. godine, posetio ovu svetu obitelj - jeromonah Melentije Pešić". Već 1935. godine jeromonah Melentije je u manastiru Kaleniću, a od 1936. godine, pa nadalje vidimo ga kao rukovodioca novčanih knjiga manastira oko prerade ogrevnog i tehničkog drveta iz manastirske šume.

Od 1944. godine opslužuje manastirsku parohiju i predaje veronauku u osnovnim školama svoje parohije. Kada su 1944. godine došli partizani i uselili se u manastirski konak - mnogo su ga zaprljali i upropašćavali. Otac Melentije ih je pristojnim rečima opominjao i upozoravao na red i čistoću, zbog čega su ga ovi omrzli i pripremili mu zlo.

Krajem 1944. godine otac Melentije se vraćao manastirskim kolima iz parohije. Na putu kod mesta zvanog "Kamenjar" naoružani partizan sa puškomitraljezom u rukama zamolio je oca Melentija da ga poveze. Prilikom penjanja u kola puškomitraljez je "slučajno" opalio i sa više metaka teško ranio oca Melentija u predelu stomaka. Posle dan-dva ovaj monah je izdahnuo u teškim mukama u manastiru Kaleniću. U parohiji od niko od ljudi nije verovao da je oružje "slučajno" opalilo već planski. Ubica je čovek iz Sibnice koji je i dan danas živ i Bog mu je produžio vek, ali sa teškom kaznom: narod kaže "šenuo je", odnosno poludeo; ide po selu i ne zna šta radi niti šta govori".

30) jerej Dušan Popović, paroh velućki

O stradanju svoga oca sveštenika Dušana Popovića, paroha u selu Veluću kod Trstenika, svedočila je njegova kći Dušica Popović iz Beograda. Ona je u svom pismu, objavljenom u drugom, specijalnom izdanju kragujevačkog lista "Pogledi", koji je bio posvećen partizanskim zločinima u Srbiji, zapisala:

"U vašim "Pogledima" (brojevi 74. i 75.) objavili ste u dva nastavka članke o streljanjima nedužnih ljudi u Kruševcu. Kako je i moj otac jedan od žrtava partizanskog zločina u Kruševcu, izneću vam njegovu "krivicu".

Moj otac Dušan Popović, bio je sveštenik, paroh velućki, bučki i jasikovački i starešina manastira Veluće (20 kilometara od Kruševca ka Trsteniku). Kako je to bio ženski manastir, on je za svo vreme rata pokušavao da izoluje manastir od ratnog vihora i da koliko može spreči dolazak bilo koje vojske u manastir.

Kao častan i ugledan čovek i sveštenik, nije krio svoj stav da komunizam ne priznaje Crkvu i da ne priznaje religiju. To je u svojim govorima na saborima i crkvenim slavama i naglašavao. Normalno, bio je za Kralja i Otadžbinu.

Takav njegov stav je partizanima od početka smetao, jer je moj otac bio omiljen u narodu. To mu je i bila najveća krivica.

Njegov drugi greh je bilo veliko prijateljstvo sa tadašnjim Vladikom Žičkim Nikolajem Velimirovićem, koji ga je, iako je bio vrlo mlad postavio na to mesto, a početkom rata je i duže vreme boravio manastiru.

U noći između 20. novembra 1944. godine, jedan partizanski odred je upao u manastir. Pretresli su zgrade i podrume, a mog oca vezali žicom, mučili i tražili da prizna gde je major Keserović, gde je njegov bunker, zlato i oružje.

Kako moj otac nije imao šta da prizna, odveli su ga u Kruševac, navodno na saslušanje. Bio je zatvoren u podrum jedne kuće u centru Kruševca, koji je bio pretvoren u zatvor.

Za to vreme dosta je ljudi išlo u Kruševac da posvedoči o nevinosti i zaslugama moga oca. Nudili su potpise i izjave, ali je sve to bilo uzalud. Vlasti su smatrale da im pop Dušan više smeta nego pravi zločinci jer utiče na narod, kako su izjavili.

Dana 10. decembra 1944. godine, cela grupa je izvedena na streljanje na Pakašnicu, gde su kasnije zasađeni borići, tačnije, oko vojnih magacina. Devet dana kasnije, 19. decembra 1944. godine, doneta je presuda kojom je moj otac osuđen na smrt streljanjem kao "narodni neprijatelj" i na konfiskaciju celokupne pokretne i nepokretne imovine.

Tako je ta naša "oslobodilačka narodna vlast" ostavila moju majku i mene bez igde ičega na ulici.

Glavni akteri streljanja bili su Raša Lepenac i Desimir Milosavljević, koji se potpisao kao predsednik suda. Po kasnijim pričanjima meštana iz okolnih kuća, partizani su ih vodili iz Kruševca do Pakašnice samo u donjem vešu i bose po snegu, vezane žicom. Mog oca su naterali da čita opelo dok su oni streljali grupu po grupu, pa su i njega na kraju prvo kastrirali, pa onda ubili. Detalje o kastriranju i opelu je kasnije pričao jedan od učesnika pokolja, u kafani, u pripitom stanju, a koji je i sada živ i uživa državnu penziju".

31) protojerej Boško Savić, paroh konatički

Sveštenik Boško Savić je rođen u Konaticama, gde je i vršio svešteničku službu.

U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, navodi se da su sveštenika Boška Savića partizani 1944. godine odveli na Umku, gde su ga mučili, a potom su mu iščupali jezik, ubili ga i bacili u Savu.

Do njegove biografije nismo uspeli da dođemo.

32) jerej Boško Trifunjagić, paroh velikolivadski

O stradanju sveštenika Boška Trifunjagića svedočio je sveštenik Borko Lukić u "Banatskom vesniku" broj 1-4 iz 1992. godine. On je o mučeničkoj smrti oca Boška Trifunjagića zapisao:

"Otac Boško Trifunjagić je bio paroh u Velikim Livadama od 1942. do 1944. godine. Rođen je u banatskom selu Kumane. U Velike Livade je došao u vreme Drugog svetskog rata. Pošto je bio udovac, u parohijskom domu zajedno sa njim su živele i njegove dve unuke. Zet mu je bio oficir u Nedićevoj vojsci. Drugi paroh je bio Rus, Aleksej Ševčenko, koji je odmah po završetku rata otišao u Francusku.

Svedočanstvo o stradanju oca Boška stidljivo je ispričala meštanka Velikih Livada, Branka Šašić, pokojnikova sinovica. Rekla je da je u to vreme imala dvanaest godina i da se seća priče o pokolju sedmorice ljudi iz sela, među kojima je bio i otac Boško. Po priči koju je ona čula, a i po kazivanju drugih meštana, otac Boško je preklan u hodniku parohijskog doma. Priča se da su jedne noći upali u kuću izvesni ljudi, prvo su probudili oca Alekseja i kada su videli "da to nije taj", nastavili su da traže oca Boška. Prvog sveštenika su pustili, a drugog zaklali. Krvoloci se ovog zlodela nisu stideli. Naprotiv, hvalili su se njime na sav glas.

Godine 1990. sekretar Mesne zajednice Gojko Delić opominjući me i stavljajući mi do znanja da ne radim kako bi to oni hteli, rekao mi je: "MI SMO ZAKLALI JEDNOG POPA!" Pretpostavljao sam kako je mogao da glasi nastavak nedovršene rečenice.

Gde je sahranjen otac Boško, ostaje velika tajna. U maticu umrlih nije uveden. Nagađa se gde mu je grob, a nagađa se i ko je ubica. Tajna, izgleda, leži pohranjena u njihovim krvavim analima i još krvavijim kanalima".

NASTAVICE SE....

33) protosinđel Antonije Dragović, sabrat manastira Žiče

Protosinđel Antonije Dragović je rođen 1885. godine u Dragačevu. Zamonašio se kao mladić u manastiru Žiči. Posle nekoliko godina primio je sveštenomonaški čin i otišao je u Sjedinjene Američke Države, gde ga je primio episkop Mardarije Uskoković. Episkop Mardarije ga je tridesetih godina ovoga veka postavio za paroha u gradu Dulutu, u Minesoti. U Americi je proveo skoro četiri godine, a potom se vratio kod vladike Nikolaja Velimirovića u manastir Žiču. U manastiru Žiči je primio dužnost namesnika manastira i dužnost žičkog paroha. Kasnije je bio ispovednik i duhovnik bratstva manastira Žiče.

Protosinđel Antonije Dragović je ostavio svoje tragove u drevnoj srbskoj svetinji manastiru Žiči i okolnim selima. Narod žičkog kraja ga još uvek pamti po tome što su na njegovo zauzimanje sagrađene bolnica, zemljoradnička zadruga i mlekara. U manastiru Žiči je osnovao crkveni hor na čijem je čelu bio žički učitelj Tihomir Kuzmanović. Njegovo ime i danas stoji upisano na spomen-česmi kod manastirskog ribnjaka, koja je podignuta u slavu izginulih srbskih junaka u oslobodilačkim ratovima Srbije od 1912. do 1918. godine.

Podatke o stradanju protosinđela Antonija Dragovića je sakupio visokoprepodobni arhimandrit Jovan Radosavljević, profesor bogoslovije u Prizrenu. Otac Jovan Radosavljević je, kao vredni hroničar stradanja manastira Žiče i Studenice i monaštva ove dve drevne svetinje, zapisao:

"Posle stradanja Žiče kad se veći deo bratstva preselio u Stolove u manastirske kolibe, tamo se nalazio i otac Antonije. Zbog bolesne noge sporo se kretao, ali se svakoga dana u ranim jutarnjim časovima posle svoje kratke molitve mogao videti iza kolibe na malom bistrom potočiću, koji je tiho žuborio, kako njegovom svežom, hladnom vodom pere na svojoj nozi, na potkolenici duboku "živu ranu". Tada se tek moglo videti kakav je njegov trpeljivi podvig bio i zašto je otac Antonije stalno hramao na jednu nogu. Svi su ga tada posebno sažaljevali i osećali se krivim što ne mogu ništa da mu pomognu. A on bi pošto opere tu svoju nogu i očisti je od gnoja, preko nje stavljao čisti zavoj prilepljujući na ranu bokvicu ili kakvu drugu lekovitu biljku, a prljavi zavoj bi oprao i stavio na neki žbun da se osuši. Tako je činio svaki dan, i onako svečan, strog i trpeljiv, ćuteći je u sebi nosio taj od Boga mu određeni krst.

Posle prvog u novembru (1941. godine) snega bratstvo se žičko iz tih koliba na Stolovima, po blagoslovu vladike Nikolaja, vratilo u Žiču i sa arhimandritom Serafimom i igumanom Simeonom naselilo se u kući najbližeg domaćina iznad manastira, Draže Nedeljkovića. Otac Antonije je dalje redovno održavao bogosluženja u manastiru i opsluživao je žičku parohiju.

Po svojim strogim i nepopustljivim gledištima on se nije mirio ni sa čim što nije strogo hrišćansko i crkveno. Tako je za vreme rata komuniste kao bezbožnike strogo kritikovao. Kada je završen rat i kad je nova komunistička vlast prečišćavala teren od četnika i svih svojih neprijatelja, došao je red i na oca Antonija. Naviknut da otvoreno misli i govori, on se "ogrešio" o novu jugoslovensku, kako ju je on nazivao, "bezbožničku" vlast. Naime, po pričanju igumana žičkog Danila, igumana Simeona, oca Dositeja i drugih, on se nije složio sa tim da se jedan poginuli u Dragačevu, partizan, Milisav Đurović, iz Kruševice, sahrani u groblju gde se sahranjuju ostali pravoslavni hrišćani, jer je bio bezbožnik. Kao nadležni paroh shvatio je doslovno crkvene propise i kanone i držao ih se strogo, po kojima nijedno nekršteno, nehrišćansko ili neverujuće lice nema zajednice sa hrišćanima i ne može biti sahranjeno u hrišćanskom groblju, kao što nijedan hrišćanin ne može biti sahranjen u nehrišćanskom groblju. Neki od parohijana su se složili sa ovakvom odlukom oca Antonija i premestili su telo Milisava iz njegovog groba u Kovačkom groblju, i sahranili su ga u blizini, na drugom mestu. To ih je skupo koštalo jer im je to uzeto kao neoprostiv greh. A pored toga, otac Antonije je odbio i da izvrši opelo nad pomenutim Milisavom, kako su nove vlasti iz političkih razloga insistirale.

Kada je o svemu tome saznala partizanka Kaja Đurović, Milisavljeva žena, i kćerka Biljana, došli su sa oružjem i patrolom po oca Antonija, koji se nalazio u kući prvog manastirskog komšije Draže Nedeljkovića, i na grub način su ga odveli u selo Ribnicu. Sa Kajom je tada bio i jedan poznati partizan zvani "Čoban" i drugi. Oni su sa maltretiranjem i nepristojnim ponašanjem odveli oca Antonija kod kisekane u Ribnici, u podrum Sime Dukića, gde je bilo i drugih zatvorenika. Ovaj ugledni sveštenomonah i paroh žički tamo je strašno i posebno mučen. Kada ga je tu posetio žički iguman Danilo i doneo mu Sveto Pričešće, on je bio toliko izmučen i izubijan, sa modricama po licu i telu kao i po tabanima, da je sav bio podaduo i zamazan ljudskim izmetom koji je tu strašno zaudarao. Proneo se glas da je Branka, mlada devojka, više nego majka Kaja, iskaljivala svoj gnev na ocu Antoniju. Iguman mu je tada ponudio Sveto Pričešće, no on se nije mogao takav pričestiti, već je zamolio igumana da dođe neki drugi dan da, ako ga dotle puste iscrpljenog i bolesnog da se poleči, da se dovede u red i da se tada pričesti. No, iguman ga više nikad nije ni našao ni video.

Posle nekoliko dana jedan dečak je prolazio putem iz Kovača dole u Ribnicu, gde je njegov otac radio. Pored puta bile su i neke radničke barake i poljski klozet za radnike. Dečak je nehotice bacio pogled prema nužniku i u njemu je ugledao mrtvog oca Antonija. Zbunjen, odmah je otišao kod svoga oca i rekao mu šta je video, pitajući da li je moguće da je to njihov sveštenik. Dečakov otac je hitno otišao sa detetom i u klozetu je prepoznao oca Antonija. Bio je mrtav, krvav i sav modar i zamazan u klozetsku nečistoću, u koju je bio ubačen. Pod noktima je imao puno nazabadanih igala i ekserčića. Najverovatnije je da je od komunista tu izveden i usmrćen. Seljaci iz Ribnice su ga izvadili iz tog mesta i odmah tu u njivi sahranili. Međutim, posle nekoliko dana neko ga je izvadio iz tog groba, i dalje se o njemu ništa ne zna. Pričalo se da je neko naredio da se on ne sme ni sahranjivati i da je noću izvađen i bačen u Ibar ili, još gore, da je bačen u zažarenu krečanu koja se tu u blizini nalazila".

34) jeromonah Mihailo Đusić, sabrat manastira Žiče

Jeromonah Mihailo Đusić je rođen 1912. godine u selu Glediću kod Kragujevca. Gospodin Radoslav Braca Pavlović je prikupio deo podataka o stradanju oca Mihaila Đusića i publikovao ih je u svojoj knjizi "Jovan Rapajić - monah i mučenik". Evo šta je gospodin Pavlović zapisao.

"...Do podataka o ocu Mihailu Đusiću je bilo teško doći. Oni koji ga pamte znaju ga kao neobično pitomog, umiljatog čoveka. Bio je izvanredan intelektualac i bogoslovski pisac, koji se prvi put ogledao svojim nadarenim perom u časopisu "Pravoslavna hrišćanska zajednica", broj 11 iz novembra 1935. godine, koja je tada izlazila u Kragujevcu gde će se on, posle. preimenovati u "Misionar". Đusić je još tada bio bogoslov čiji je članak u navedenom časopisu pod naslovom "O mrtvom telu i životnom duhu" najavio njegovo potonje interesovanje o sotiriologiji (nauka o spasenju). Posle će blistavo diplomirati, svedoci govore da je uradio i doktorsku tezu, do koje nismo došli, ali bez obzira na sve to ispoljiće se kao jedan od najboljih srbskih teologa između dva rata. Iz određene dokumentacije vidi se da je 1940. godine boravio u Rumuniji, na studijama u Černovicima, da je potajno išao u Kišinjev, u Besarabiju, iako su ti krajevi već uveliko bili pripojeni SSSR-u. Nija jasno šta je tamo tražio u ta nemirna, opasna sovjetska vremena, ali je uspeo da se srećno vrati u Srbiju.

Za vreme građanskog rata u Srbiji nije pripadao nijednoj stranci ili pokretu, ali ipak, zajedno sa Jovanom Rapajićem, povukao se iz manastira Kalenića u septembru 1944. godine i sa njim je streljan u proleće 1945. godine. Sudeći po svemu, otac Mihailo Đusić krenuo je u bežaniju ispred sovjetskih i partizanskih trupa bojeći se da im je poznato da je boravio u Besarabiji. Inače, u Glediću mu je još živ brat star preko devedeset godina, a u Kragujevcu mu živi jedan sinovac..."

Otac Mihailo Đusić je streljan u proleće 1945. godine u sarajevskom polju. Detaljniji opis stradanja oca Mihaila Đusića i oca Jovana Rapajića videti u opisu biografije i stradanja jeromonaha oca Jovana Rapajića.

35) đakon Boško Živadinović, veroučitelj iz Kragujevca
36) protojerej Svetolik Švabić, paroh aranđelovački
37) jerej Budimir Sokolović, izbegli sveštenik iz Bosne

Đakon Boško Živadinović je rođen 1912. godine u Baljkovcu. Đakonski čin i dužnost veroučitelja u Kragujevcu primio je posle završene bogoslovije.

Đakon Boško Živadinović, protojerej Svetolik Švabić iz Aranđelovca i jerej Budimir Sokolović, sveštenik-izbeglica iz Bosne, ubijeni su u maju 1945. godine kod Kalinovika i bačeni su u jamu Ponor kod Foče, gde je od strane partizana ubijeno još oko dvadeset i dve hiljade četnika i golobradih i nenaoružanih srbskih mladića koji su 1944. godine bili mobilisani u sastav Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Do detaljnijih biografskih podataka nismo uspeli da dođemo.

Svedok njihovog stradanja je, sada pokojni, sveštenik Novak Stanojević. On je pred svoju smrt ostavio svedočanstvo koje donosimo:

"Doživeo sam dane meseca maja 1945. godine kada su vršena masovna streljanja šumadijskih četnika na terenima Foče-Zelengore-Miljevine i Kalinovika kada je Drina bila puna srbskih leševa. Noću između 17. i 18. maja 1945. godine u selu Ockravlju bili su zarobljeni i te noći streljani sveštenik Budimir Sokolović, đakon Boško Živadinović i prota Mihailo Švabić iz Aranđelovca. Opojao sam mnoge grobove u koje su većinom same žene sahranjivale po trideset i više leševa. Bilo je među njima i sveštenika, pa su mi seljanke donosile njihove stvari koje su pronašle. Na jednom "Trebniku" bilo je napisano: "Danas 24. maja, ubili smo popa-izdajnika. Treći bataljon Desete hercegovačke brigade". Mnogo je toga bilo. Streljanja u Foči su bila obustavljena 20. maja, kako su objavili, ali su i dalje vršena".

Ova trojica Srbskih Sveštenomučenika su bačena u jamu ponor kod Foče. Jama je u prvim poratnim danima delimično zakopana hiljadama tona jalovine iz obližnjeg rudnika, ali se i danas vidi jer magistralni put koji vodi prema Foči (današnjem Srbinju u Republici Srbskoj) prolazi neposredno pored najvećeg otvora jame, koji komunisti nisu mogli da zatrpaju. I danas su sačuvana mnoga svedočanstva o tom velikom pokolju koji su izvršili komunisti. Narod je svedočio da se od smrada ljudskih leševa, koji su se raspadali, tuda nije moglo proći te su komunisti doterivali hiljade tona kreča i jalovine kako bi time "ublažili" grozni miris koji se širio.
38) jerej Marko Živković, paroh dragocvetski

U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, navodi se da je otac Marko Živković mučen i lopatama ubijen od strane partizana 1945. godine.

Do njegove biografije i drugih podataka vezanih za njegovu smrt do sada nismo uspeli da dođemo.
39) jerej Božidar Karadžić, paroh brekovski

Sveštenik Božidar Karacić je rođen 1920. godine u Sevojnu kod Užica. Sveštenički čin i dužnost paroha u selu Brekovu kod Arilja primio je odmah posle završetka bogoslovije.

Otac Božidar Karadžić se posle sloma nacionalnih snaga u jesen 1944. na Jelovoj Gori prebacio u Bosnu. Prema podacima koje je dala njegova svastika, njega su uhvatili partizani u jednom selu blizu Sarajeva. On se, jašući konja, kretao prema jednom selu u blizini Sarajeva.

Kada su ga partizani pitali ko je i šta je on im je odgovorio da je sveštenik. U toj grupi partizana nalazio se neki čovek koji ga je prepoznao i okrivio da je sarađivao sa četnicima.

Skinuli su ga sa konja i sproveli u sarajevski zatvor, gde su ga isleđivali i mučili.

Ubijen je u zatvoru OZNA-e u maju 1945. godine u Sarajevu.
40) đakon Žika Krupežević, đakon Saborne crkve u Smederevu

Do detaljnih biografskih podataka đakona Žike Krupeževića nismo uspeli da dođemo. Iz udruženjske "Spomenice pravoslavnih sveštenika 1941.-1945. godine" vidimo da je njegov otac Radisav rođen 1878. godine u Velikoj Krsni. Služio je kao paroh druge smederevske parohije i poginuo je 6. aprila 1941. godine prilikom nemačkog bombardovanja Smedereva.

Đakon Žika Krupežević je zahvaljujući anglo-američkoj izdaji Srbskih dobrovoljaca i crnogorskih četnika uhvaćen od strane partizana i sa mnogobrojnom zarobljenom vojskom zarobljen u Šent Vidu u Sloveniji.

Jedno veče u bioskopsku salu nekadašnje rimokatoličke seminarije, koju su komunisti pretvorili u svoj koncentracioni logor, upala je grupa partizana.

U tom trenutku, jedna grupa Srbskih dobrovoljaca bila je na večernjoj molitvi, koju je vodio đakon Žika Krupežević. Kada su bezbožnici ugledali kako se ta grupa moli Bogu, protiv Koga su se partizani borili, krenuli su prema njima ispoljavajući svoje zločinačke nagone. Naročito su se okomili na oca Žiku, koji je vodio molitvu.

U toj grupi partizana bila je i neka žena, koju su njeni istomišljenici zvali Ela. Ona ja nosila korbač u ruci i pri prolazu pored zatočenih srbskih vojnika besomučno je udarala na sve strane ne gledajući koga i kako udara. Kada je stigla do kraja, videla je oca Žiku u klečećem stavu kako se osenjuje krsnim znakom.

To je još više razjedilo ovu besomučnu ženu. Kriknula je:

"Ustaj pope da te ja krstim!"

Otac Žika je ustao, a Ela ga je počela tući korbačem po svim delovima tela. Posle nekog vremena, partizanka mu je naredila da skine košulju. Otac Žika je to i učinio, a ova ga je tukla korbačem po golim leđima i stomaku.

Dok je otac Žika trpeo udarce, partizanka je vikala:

"Moli se sada tvome Isusu. Neka ti sada on pomogne!"

Otac Žika nije pustio ni glasa, a krvave modrice su se ređale po njegovom telu.

Mučenje je dugo trajalo. U neko doba, jedan partizanski oficir je dao naređenje da se ide. Partizanska grupa je pošla prema izlazu, a Ela je, idući prema izlazu, i dalje besomučno tukla srbske vojnike.

Partizani su tih dana u Kočevju svakodnevno ubijali zarobljenu srbsku vojsku. Vodili su ih po grupama od po dvadeset i kamionima su ih prebacivali na to mučeničko mesto, gde se odigrao najkrvaviji Titov zločin nad srbskim narodom.

Oca Žiku Krupeževića su sa još devetnaest ljudi odveli nekoliko dana posle mučenja u bioskopskoj sali nekadašnje rimokatoličke seminarije. Zatvorili su ih u jednu posebnu prostoriju, koja se nalazila preko puta prostorije u kojoj su žicom vezivali zatvorenike.

Nešto kasnije iz te sobe se začula glasna molitva Oče naš, koju je cela grupa jednoglasno prihvatila i izgovarala.

Posle toga, otac Žika je nastavio da izgovara jekteniju:

"Pomiluj nas Bože po velikoj milosti tvojoj, molim ti se usliši i pomiluj"

Zatočnici su horski odgovarali "Gospode pomiluj".

Zatim je otac Žika nastavio:

"Još se molimo za upokojenje duša vojnika postradalih za veru, Kralja i Otačastvo da im se oprosti svako sagrešenje, voljno i nevoljno"

Grupa je odgovarala, a đakon je nastavio:

"Da Gospod nastani duše njihove tamo gde pravednici počivaju..."

Cela grupa je na kraju horski otpevala "So svjatimi upokoj", a potom su prilazili jedan drugome da se poslednji put bratski celivaju i zatraže oproštaj jedan od drugog.

Odmah posle toga, u prostoriju su ušli partizani, povezali ih, oduzeli im sve što su kod sebe vredno imali, potrpali u kamione i odvezli u velikomučeničko Kočevje, gde su ih sve pobili.

Podatke o stradanju oca Žike Krupeževića zapisao je Borivoje Karapandžić iz Klivlenda, ugledni srbski zagranični pisac i istoriograf građanskog rata u Srbiji.

41) jeromonah Sergije Mihailović, sabrat manastira Kalenića

Otac Sergije Mihailović je rođen 1919. godine u Sremu. Najpre je bio sabrat manastira Jošanice, a 1932. godine prelazi u manastir Kalenić. U manastiru Kaleniću je bio do 1935. godine, a onda je otišao u neki drugi manastir. U manastir Kalenić se vratio 1941. godine.

U Letopisu manastira Kalenića za 1945. godinu, na koji se poziva kragujevački protojerej Dragoslav Stepković u svome izveštaju o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, a koji je za tu godinu ispisao blaženoupokojeni episkop braničevski Hrizostom Vojinović, stoji: "Neka je večni pokoj i jeromonahu ocu Sergiju, namesniku manastira, koji me je sve do svoje tragične pogibije kao rođeni brat pazio" (Nap. vladika Hrizostom, tada jeromonah, je 1943. godine teško oboleo, pa ga je tadašnji arhimandrit manastira Kalenića Nikon pozvao na lečenje u manastir i tu je boravio, kako je i sam zapisao, od jula 1943. do proleća 1945. godine).

Za oca Sergija su posle navodnog oslobođenja došli teški dani. Odveden je od strane 28. divizije NOP-a u Oparić, a potom u Ćupriju, gde mu je suđeno.

Ubijen je 1945. godine posle mučenja i čupanja brade, a nađen je mrtav u obližnjim potocima manastirske šume. Sahranjen je u manastiru Kaleniću.

42) Ratko Radibratović, bogoslov iz Čajetine

Ratko Radibratović je rođen 25. maja 1920. godine u selu Rožanstvu od oca Krste i majke Jakove. Prva četiri razreda bogoslovije završio je u Prizrenu, a petu godinu je pohađao u Bitolju, gde ga je zatekao Drugi svetski rat.

Ratko Radibratović se posle aprilskog sloma Kraljevine Jugoslavije 1941. godine vratio u svoje rodno mesto i odmah se uključio u rad Ravnogorske omladine.

Jednom prilikom, kada je Ratko iz Užica krenuo vozom za Bitolj, Nemci su ga u Kraljevu uhapsili jer ga je jedan Srbin, nemački špijun, prepoznao kao jednog od vođa Ravnogorske omladine za područje zapadne Srbije i istočne Bosne. Nemci su ga u kraljevačkom zatvoru držali četrdeset dana. Uspeo je da pobegne i stigne u svoje rodno mesto.

O stradanju bogoslova Ratka Radibratovića svedočio nam je g. Dragan Radibratović, penzioner iz Čajetine i njegov dalji srodnik. On nam je prilikom susreta u Čajetini rekao:

"Dolaskom Komunističke partije na vlast u jesen 1944. godine Slobodan Penezić Krcun je organizovao poteru kako bi uhvatio ili ubio Ratka Radibratovića, osvedočenog srbskog nacionalistu, koji se tih dana krio po zlatiborskim brdima.

Krcun je pokušavao da preko Milića Terzića, predsednika Zlatiborskog sreza, uhvati Ratka. Kada mu to nije uspelo, pokušao je da ga uhvati preko Ratkovog rođaka Rajka Dabića iz Alinog Potoka. I taj potez nije uspeo jer je Ratko prema svima, pa čak i prema rodbini i prijateljima, bio oprezan i nepoverljiv. Nažalost, Krcun je uspeo da ga uhvati preko sada pokojnog protojereja Mihaila Miša Smiljanića (velikog aktiviste KPJ i sina komunističkog popa Milana Smiljanića iz Sirogojna. Umro je 1988. godine), jer je "pop" Mihailo odlično poznavao Ratka.

Ratko hapšenje se odigralo po scenariju koji su napravili Krcun i Mihailo Smiljanić. Mihailo je, po dogovoru sa Krcunom, došao kod Ratkovih roditelja i rekao im je "da predlože Ratku da dođe kod njega kako bi ga on sačuvao od potera i nevolja preko zime, koja se bližila, a da će mu on na proleće omogućiti da se prebaci u emigraciju"(???).

Ratkovi roditelji su oduševljeno prihvatili ovaj predlog, a posebno poverenje je dolazilo iz činjenice da je porodica Smiljanića više vekova davala srbske sveštenike.

Ratko je kasnije čuo za ovaj predlog i Mihailovu "želju" da se sretnu, ali je izbegavao susrete sa njim jer je znao da je on sa Krcunom i ostalim komunistima dobar prijatelj.

Ratko se posle izvesnog vremena sreo sa Mihailom zbog toga što su njegovi roditelji insistirali na tome i vršili pritisak na njega. Kada su se sreli, Ratko mu je rekao:

"Oče Mišo, ja imam revolver, ali ga ne nosim da nekoga ubijem već da, ako vidim da ću biti uhvaćen, ubijem sebe. Ti dobro znaš kakvim je mukama mučen Gospod Isus Hristos, a ovi muče strašnijim mukama".

Mihailo Smiljanić mu je na to odgovorio:

"Ja nisam došao sa namerom da te predam komunistima već da te spasem muke i bekstva i da te izbavim iz zemlje".

Ratko je posle dugog ubeđivanja pristao da pođe sa njim i da se skloni u njegovu kuću.

Ratko se spakovao, oprostio sa svojim roditeljima i krenuo na svoje poslednje putovanje. Nije ni slutio da su komunisti po dogovoru pratili Mihaila.

Kada su stigli u kuću Smiljanića u Sirogojnu, Ratko je otišao u jednu sporednu zgradu u dvorištu kako bi se odmorio. U trenutku kada ga je uhvatio prvi san, u sobu su upali partizani sa uperenim automatima, vezali ga i izveli u dvorište.

Dok su ga sprovodili prema Užicu svraćali su po selima, tukli ga pred narodom, ponižavali i maltretirali.

Zatvorili su ga u užički zatvor i tu su ga strašno mučili. Čupali su mu kosu sa glave, tukli ga, pljuvali, pa su mu čak pljuvali i u usta, kako su se mučitelji kasnije hvalili. Čupali su mu nokte sa prstiju, a ruke su mu stavljali u ključalu vodu. Kasnije su dovodili lekare da ga previju. To im je služilo da se kasnije govori o njihovoj "humanosti" jer su o "ranjenim" zatvorenicima vodili računa.

U tim januarskim danima teške i krvave 1945. godine vezali su ga i odveli na obližnju reku Đetinju. Svukli su ga i nagog ga ubacivali u vodu govoreći mu da je i njegov Isus Hristos isto tako krštavan u Jordanu. Posle toga, uzeli su pokrovac tkan od kozje dlake, koji su prethodno potopili u vodu i zaledili, da bi ga posle njihovog, satanskog "krštenja" obmotali oko njegovog nagog, promrzlog i izmučenog tela. Zavijali su ga zbog toga što se i novokršteni posle krštenja obmotavaju belim platnom.

Streljali su ga posle dugog i teškog mučenja. Ne zna se tačno mesto gde su ga ubili, ali se pretpostavlja da je streljan ili u Krčagovu ili u Gluvačkom potoku. Ni do danas se nije saznalo gde mu je grob, a njegovim roditeljima i narodu su govorili da je nestao".

Kada smo boravili u zlatiborskom kraju radi sakupljanja potresnih svedočanstava o stradanju sveštenstva i naroda od komunista, saznali smo da se na mestu zvanom Cerovo, koje se nalazi između zaseoka Lojanica kod Đekića kuća, Bućića i Kneževića, nekoliko kilometara daleko od današnjeg puta prema Zlatiboru, sa leve strane od skretanja za sela Tripkovo i Mačkat, nalazi masovna, neopojana i neobeležena jama u koju su komunisti ubacili nekoliko hiljada mladića iz Šumadije.

I danas ima ljudi koji su kao deca tu čuvali stoku i koji su nam svedočili da su, nekoliko dana posle likvidacije ovih Novomučenika, slušali jauke i vapaje ljudi koji su i živi bačeni u tu jamu, a nisu bili u mogućnosti da im na bilo koji način pomognu.

Naime, radilo se o golobradim i nenaoružanim mobilisanim pripadnicima Jugoslovenske vojske u Otadžbini, koji su uspeli da izbegnu strašnu smrt u jami Ponor kod Foče (današnjeg Srbinja), u koju su komunisti ubacili oko 22000 srbskih vojnika. Oni su uspeli da pređu Drinu i vraćali su se u Šumadiju. Na Zlatiboru im je postavljena zaseda, svi su pohvatani, pobijeni i bačeni u jamu na brdu Cerovo.

I danas ima živih krvnika koji su učestvovali u ovom velikom pokolju. Nažalost, na Zlatiboru i u Čajetini se o tome još uvek ćuti.

43) jerej Mihailo Radić, paroh malokrčmarski

Sveštenik Mihailo Radić je rođen 1912. godine u selu Brnjici. Sveštenički čin i dužnost paroha u Malim Krčmarima je primio posle završene bogoslovije.

U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, navodi se da je otac Mihailo Radić ubijen u proleće 1945. godine kod Kalinovika.

Pretpostavljamo da je bačen u jamu Ponor kod Foče (današnjeg Srbinja).

Drugih i detaljnijih podatka o njegovom stradanju nema.

44) protosinđel Jovan Rapajić, sabrat manastira Žiče

Otac Jovan Rapajić (na krštenju je dobio ime Branko) je rođen 1910. godine od oca Stojana. Kao mali je ostao bez oba roditelja. Bogosloviju je završio 1931. godine u Bitolju, a na Bogoslovskom fakultetu SPC u Beogradu je apsolvirao 1935. godine. Vojni rok je služio 1931. godine u Banjaluci. Monaški postrig je primio 20. januara 1936. godine, sveštenomonaški čin 1938. godine, a episkop braničevski Venijamin ga je 1939. godine odlikovao činom sinđela. Sveti Vladika Nikolaj Velimirović ga je iste godine u manastiru Žiči odlikovao činom protosinđela.

Otac Jovan Rapajić je bio delatni član Svetosavske Majke Crkve. Bio je veliki podvižnik, molitvenik, intelektualac i besednik. Sarađivao je u najboljim časopisima naše Crkve toga vremena. Tekstove je objavljivao u "Svetosavlju", listu studenata Bogoslovskog fakulteta, "Hrišćanskoj misli", "Hrišćanskom delu", "Putu", "Idejama" Miloša Crnjanskog, "Misionaru" i "Pravoslavnoj hrišćanskoj zajednici".

Protosinđel Jovan Rapajić se na poziv Svetoga Vladike Nikolaja Velimirovića aktivno uključio u rad Pravoslavne hrišćanske narodne zajednice (PHNZ), u narodu poznatog Bogomoljačkog pokreta, koji je mnogo doprineo duhovnoj, moralnoj i nacionalnoj obnovi našega naroda u periodu između dva svetska rata. Učestvovao je u radu predratne Hrišćanske zajednice mladih ljudi (HZMLj). Bio je veliki rodoljub i veliki borac protiv Konkordata 1937. godine.

Otac Jovan je u krajem Drugog svetskog rata (1944. godine) bio šef Verskog odseka Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini. On je zajedno sa dr Ratiborom Đurđevićem s proleća 1944. godine u selu Borču kod Kragujevca i manastiru Kaleniću održavao versko-ideološki kurs sa mladim pripadnicima JVO. Posle prodora Crvene armije u Srbiju u jesen 1944. godine, otac Jovan se sa vojskom Draže Mihailovića povukao u Bosnu. Sa njim je krenuo i njegov sabrat i saslužitelj jeromonah Mihailo Đusić.

Gospodin Radoslav Braca Pavlović je u knjizi "Jovan Rapajić - monah i mučenik"(izdanje Svetosavske književne zajednice, Beograd, 1994. g.) rasvetlio detalje mučeničke smrti oca Jovana Rapajića. Evo šta je on o tome zapisao:

"Jovan Rapajić se pojavio u okolini Foče prvih dana maja 1945. godine da bi 11. maja bio uhvaćen sa svojim velikim prijateljem i saborcem Mihailom Đusićem. Kako su se i gde su se ponovo sreli, da li su ceo bosanski martirij prekoračili zajedno, ostalo je do ovog trenutka nepoznato. Ali, zna se da ih je uhvatio partizan=musliman, Meho Grabović, potporučnik OZNA-e.

Dalje, u navedenom dokumentu (reč je o pismenoj belešci oca Novaka Stanojevića, tadašnjeg paroha fočanskog - prim. V. Dž.) doslovno piše da je 21. maja otac Novak ujutru izašao u čaršiju u Foči i sreo vojnika iz OZNA-e koji mu je rekao: "Imaju dva popa u zatvoru i pitaju za tebe". Otac Novak je zapitao kako se zovu. Ovaj vojnik je odgovorio: "Ne znam kako se zovu". "Da nije Mihailo Đusić", upitao je opet otac Novak. "Jeste", odgovorio je tada ovaj. Tada otac Novak ode odmah kod šefa OZNA-e Petra Šarića, sina žandarmerijskog narednika, i upita da li može da poseti one popove u zatvoru. Šef mu reče: "Otiđi". "Ali, molim te, napiši mi nešto da me puste kod njih", reče otac Novak. Šef mu napiše i preda objavu sa kojom on ode u fočanski zatvor. Oca Jovana je znao samo po čuvenju, a oca Mihaila je jedva prepoznao, jer se ovaj bio razboleo od pegavog tifusa i iscrpljen je ležao. Nije se mogao podići. Međutim, otac Jovan se još dosta dobro držao. Bili su u mantijama, ali prljavim i nagorelim od vatre. Bili su izgladneli. Otac Novak se ponovo vratio kod šefa OZNA-e i rekao mu da su oni potpuno nevini i da nemaju nikakvog zločina koji bi povlačio oštriju kaznu ili smrt, pa je zagarantovao i zamolio šefa da ih pusti da dođu kod njega kući da se malo od vašaka očiste i oporave, pa posle, ako ustreba, mogu se vratiti. Šef se dvoumio, pa je rekao: "Da vidim sa drugovima". Poslepodne, kada se otac Novak vraćao iz parohije, srela ga je pred kućom ćerkica i rekla: "Tata, doveli su one popove našoj kući". Doveo ih je, kako je saznao, njegovoj kući sekretar OZNA-e. Sledećeg dana šef OZNA-e mu je rekao: "E, pope, neka ovi popovi što su kod tebe, ostanu u kući do daljnjeg".

Sutradan, 22. maja bio je mladi Sveti Nikola, hramovna slava crkve u Foči. Oni su ostali kod kuće, a otac Novak otišao je u crkvu radi bogosluženja. Svukli su svoja odela da ih popadija opere i popari radi vašaka. Obukli su za to vreme staru odeću oca Novaka. Nisu hteli da propuste službu Božiju i zato su sa takvim odelom pošli u crkvu. Otac Novak se začudio kada ih je takve video. Presekli su zajedno slavski kolač bez ikakvog ceremonijala. Sveštenik otac Novak rekao je zatim crkvenom blagajniku da im dade neki dinar da im se nađe za džeparac. U to vreme novac još nije bio zamenjen, pa su važile i hrvatske krune i Nedićev dinar.

23. maja 1945. godine, u sredu, šef OZNA-e kaže ocu Novaku: "Pope, ovi će popovi što su kod tebe kroz koji dan biti sprovedeni u Sarajevo". Otac Novak ga zamoli da mu dozvoli da ih on odvede u Sarajevo. Na to mu šef kaza: "Dobro, daću ti i objavu, pa sutra imaš kamion koji dovozi Unrin kukuruz, pa pođite". Ali se predomisli pa reče: "Sutra ima neki praznik (Sveta slovenska braća Ćirilo i Metodije), pa ćemo držati akademiju, ali kako nam je potrebno da se održi neko predavanje za taj praznik o kome mi ne znamo, to ostanite sutra ovde, pa nam ti nešto napiši o tom prazniku".

I tada se dogodilo nešto što je snažnije od ironije, što otkriva svu mučninu ljudskog postojanja. Pop Novak, znajući po čuvenju da je Rapajić veliki govornik i veliki pisac, zamolio ga je da on ovu besedu napiše, a drugi će je pročitati. I Rapajić je tu besedu napisao u svoj lepoti svoga izraza. Šef OZNA-e, pročitavši ovo pismo kao cenzor, bio je zgranut njegovom misaonošću i dubinom, ali ga je još više zapanjila činjenica da Ćirilo i Metodije nisu bili - Rusi! I tako je to predavanje oca Jovana Rapajića pročitano na dan Slovenskih Apostola, na komunističko-partizanskom skupu u Foči 1945. godine.

Sve ono što se, potom, dogodilo pripada samo nagađanjima u kojima se verovatnoća zbivanja može procenjivati samo nekim poređenjima iz tih dana bilo da su u pitanju ličnosti, bilo događaji. Sutradan, 24. maja, otac Novak je krenuo u Sarajevo kamionom u kome je bilo još sedam uhvaćenih četnika. Jovan i Mihailo ostali su u njegovom obitavalištu, u Foči, da sačekaju njegov povratak iz Sarajeva. Pop Novak je poneo sa sobom Rapajićevo pismo za, već tada uglednog sveštenomonaha Varnavu Nastića, koji je u tom periodu bio član ZAVNOBIH-a. Razumljivo je što je Rapajić uputio pismo baš Nastiću, jer i on, i Mihailo Đusić, dobro su ga poznavali još od ranije. Rapajić se u pomenutom pismu uopšte ne zalaže za sebe, za sebe ne traži nikakvu intervenciju, ali zato toplo moli za Đusića objašnjavajući da on baš ništa nije kriv. Ako je neko kriv, onda je to on, Jovan Rapajić.

U Sarajevo su stigli kasno uveče, 24. aprila, ali Novak odmah odlazi kod Nastića. U toku 25. maja Nastić pronalazi čuvenog protu sa Pala, Simu Begovića, čiji je sin Vlajko bio jedan od najvećih naših komunista i član CK KPJ, zatim pronalaze protu Savića, inače iz Ilića kod Bjeljine, čiji je sin Branko već bio partizanski major. Njih trojica - Varnava Nastić, Simo Begović i Savo Savić - primljeni su 26. maja kod Rodoljuba Čolakovića, koji ih je dočekao prilično nervozno, jer mu se žurilo na neki sastanak.

Možda je tu učinjena greška, jer svi oni koji su poznavali Rodoljuba Čolakovića, tog sumanutog čoveka, znaju da je bio bez milosti i bez savesti. Obećao im je da će se i Jovan i Mihailo sprovesti u svoja mesta, pa će tamo odgovarati - ako su krivi, ako nisu pustiće ih, biće oslobođeni. Razume se, ovo je bila samo otrcana komunistička fraza primenjivana u bezbroj sličnih slučajeva i potreba da se molioci slažu i otprave.

Posle tri dana otac Novak se vraća radostan u Foču. Kada je došao kući, saznao je, na svoje zaprepašćenje, da su i otac Jovan i otac Mihailo odvedeni iz Foče u Sarajevo. Rano ujutru, 27. maja, ispratila ih je popadija oca Novaka sa još jednim sveštenikom. Jer za vreme ta tri dana, dok je otac Novak bio u Sarajevu, doveli su partizani još jednog sveštenika u njegovu kuću, koji je sa sobom vodio i svog sinovca od petnaest godina. To je bio sveštenik Miro Glušac, sarajevski bogoslov, dve godine stariji od oca Novaka. On je kao izbeglica živeo u Srbiji i tada se vratio u Bosansku Krajinu, gde su svi njegovi bili u partizanima, a on jedini sa četnicima. Zarobljen je i tada su ga zajedno sa ocem Đusićem i ocem Rapajićem sproveli u Sarajevo... U Sarajevo su stigli u ponedeljak, 28. maja 1945. godine. Otac Novak se tada još nalazio u Sarajevu i za sve to ništa nije znao.

Dalja sudbina oca Jovana i oca Mihaila u sarajevskom zatvoru nije se odmah saznala. Tek posle 2. jula 1945. godine, kada je i otac Novak uhapšen, radi njegovog ispitivanja, i sproveden u Zenicu i Sarajevo. Tamo u zatvoru otac Novak saznaće da su otac Jovan i otac Mihailo bili streljani u selu Blažuju, na vrelu Bosne.....

...Očevici su kasnije govorili, kada su prolazili pored njih putem, primetili su među ostalim osuđenicima koji su tu u polju kopali sebi grobnicu, i dva sveštena lica, jedan plav a drugi crnomanjast, koji su takođe kopali grobnicu. Jedan od stražara rekao je plavom svešteniku (ocu Jovanu): "Ajde, pope, kopaj. Sad će ti suditi ovo" - pljeskajući po kundaku svoj automat. Otac Jovan je rukom tada izvadio iz nedara svoj paramanski krst i rekao: "Ovo će suditi i tebi i meni i celoj vaseljeni". Prolaznici su odmah svi udaljeni, a onda uskoro čulo se nekoliko mitraljeskih rafala i sve se stišalo. Tako je završio svoj život, po svedočenju porodice Nastić, nekih očevidaca i drugih podrobno obaveštenih sarajevskih porodica ovaj revnosni i za srbsku Crkvu sveti ispovednik vere pravoslavne u proleće 1945. godine".

45) protojerej Milan Sretenović, paroh kraljevački

Otac Milan Sretenović, paroh kraljevački i arhijerejski namesnik žički, je rođen u selu Trnavi kod Čačka. Sveštenički čin i dužnost paroha u Trsteniku primio je posle završetka bogoslovije. Sveti Vladika Nikolaj Velimirović ga je posle nekoliko godina svešteničke službe premestio u Kraljevo i postavio za arhijerejskog namesnika u Arhijerejskom namesništvu žičkom. Bio je veoma učen i obrazovan čovek, blistav propovednik - desna ruka Svetoga Vladike Nikolaja.

Otac Milan Sretenović je pre rata stanovao u Karađorđevoj ulici broj 10, ali je u toku rata morao da izbegne u obližnje selo Adrane i smesti se kod svoga kuma Dragiše Lukića.

On je u toku rata vršio svoju svešteničku dužnost onako kako je najbolje mogao . Pomagao je kome je mogao i sakupljao je hranu za sirotinju i izbeglice. Imao je troje dece i to: kćerke Radmilu i Bratislavu i sina Bratislava.

Ubijen je od partizana početkom 1945. godine na Ratarskom imanju u Kraljevu.

O stradanju prote Milana Sretenovića svedočio nam je g. Miroslav Mirko Tomanić, penzionisani profesor iz Kraljeva. On nam je u jednom od naših brojnih susreta o tome ispričao sledeće:

"Jednoga dana slučajno sam svratio u kuću prote Milana. Međutim, umesto njega zatekao sam njegovu suprugu i troje njegove dece kako plaču. Pitao sam ih šta se dogodilo. Protinica mi je odgovorila da su partizani uhapsili protu i da su ga zatvorili u zgradu OZNA-e na ibarskom keju. Rekao sam im da ja poznajem Milana Đokovića, islednika OZNA-e u Kraljevu, bivšeg bogoslova i mog školskog druga, koji je otišao u partizane u prvim danima rata (nekadašnji islednik OZNA-e Milan Đoković sada živi u Beogradu), i da ću otići kod njega i zamoliti ga da pusti protu jer on nije ništa kriv.

Otišao sam u zgradu OZNA-e u Kraljevu i odmah sam sreo Milana Đokovića. Pozdravio sam se sa njim i u tom trenutku sam video kako jedan partizan vodi vezanog protu Milana. Rekao sam Đokoviću da sam došao da ga molim da pusti protu jer je nevin i nema nikakvu krivicu. On mi je na to rekao:

"Kako da ga pustim kad je on za vreme nemačke okupacije u Kraljevu držao govore protiv Narodno-oslobodilačke vojske?"

Ja sam mu na to rekao da nije dobro da se odluke o životu ili smrti jednog čoveka tako brzo donose i da bi sve to trebalo dobro ispitati i videti da li su ga možda Nemci primorali na to.

Dok smo mi razgovarali, stražar se vraćao sa protom. Prišao sam da se pozdravim sa njim i uspeli smo da razmenimo nekoliko reči. Đoković je stajao u neposrednoj blizini.

Dok smo mi razgovarali, do nas je došao jedan partizan sa štakama. Nije imao jednu nogu.

Kada je stigao do nas, počeo je da viče. Govorio da je treba ubiti tog popa jer ga je, navodno, on za vreme rata potkazao Nemcima i da su ga ovi uhapsili i tukli te je zbog toga izgubio nogu.

Đoković je odmahnuo rukom i rekao mi da ne može da pređe preko toga i da ne može da ga pusti. Ja sam mu rekao da u Kraljevu ima mnogo ljudi koje je prota Milan spasio od sigurne smrti. Međutim, nije vredelo.

Vojnik je naredio proti da krene. Pozdravili smo se i rastali.

Kada sam se vraćao iz zgrade OZNA-e, sreo sam jednu devojku za koju sam znao da je spašena od Nemaca zahvaljujući proti Milanu. Ispričao sam joj šta se dogodilo sa protom Milanom i zamolio sam je da ode kod Đokovića i to mu ispriča. Ona je odbila da to učini pravdajući se time da ju je strah od svega što se događa.

Sve ovo se događalo neposredno pred kraj 1944. godine. Kako sam kasnije saznao, protu su ubili početkom 1945. godine".

Mi smo u traganju za podacima o stradanju oca Milana Sretenovića naišli na svedočanstvo da je njegov kum Dragiša Lukić iz Adrana jednom prilikom otišao u OZNU da se raspita za svoga kuma. Oznaši su mu zapovednički rekli da se za njega više nikada i nigde ne raspituje.

Otac Milan Sretenović je ubijen na Ratarskom imanju. Tu je ubijen i otac Dragoslav Obućina, o čijem ćemo suđenju i stradanju pisati u narednoj knjizi. Tu su ubijeni i mnogi drugi, znani i neznani srbski rodoljubi. Njihovi grobovi ni do danas nisu dostojno obeleženi. Ratarsko imanje je danas druga po redu Novomučenička grobnica u Kraljevu.

46) protojerej Milan Tucović, paroh čačanski

Protojerej Milan Tucović je rođen 14. decembra 1895. godine u selu Dubu, Srez račanski. Završio je Bogosloviju Svetog Save u Beogradu. Đakonski čin je primio 9/22. maja 1921. godine, a sveštenički 21. maja (3. juna) iste godine. Sveti Vladika Nikolaj Velimirović ga je 1933. godine odlikovao crvenim pojasom. Odlikovan je Albanskom spomenicom i Medaljom za vojničke vrline. Bio je predsednik Crvenog krsta u Čačku. U čačanskoj gimnaziji je predavao veronauku, bavio se crkvenom književnošću i služio se engleskim jezikom. Jedno vreme je bio vaspitač u manastiru Hopovo, zatim zvaničnik i pisar u Crkvenom sudu Eparhije žičke, paroh trnavski, kapelan na drugoj čačanskoj parohiji i paroh druge čačanske parohije.

Naš poznati književnik Antonije Đurić je u listu "Intervju" broj 320 od 15.10.1993. godine u tekstu pod naslovom "Poslednje pričešće prote Milana Tucovića" objavio svedočenje g. Dušana Strizovića iz Brđana kod Čačka. On je sa protom Milanom tamnovao u čačanskom zatvoru i jedini je živi svedok njegovog stradanja. Evo kako je Dušan Strizović svedočio u pomenutom tekstu:

"Jedne noći iz naše ćelije, u kojoj je bilo 29 ljudi, izvedoše četrnaest. Ruke im povezaše žicom. Vezuju ih Miloš Nikolić i Stevo Bojović, obojica iz Trepče. Njihov put nije bio dug; do bedema kod Morave ili do Kazanice, takođe blizu Morave - tu su masovne grobnice. Odvedoše Vojislava Majstorovića iz Prislonice i Đorđa Bašanovića iz nekog sela sa Kosova. Jedva su imali po dvadeset godina. Dečaci, takoreći. Ubijaju i otimaju imovinu kao "narodnim izdajnicima". Sutradan su onog Majstorovića prozivali da ga puste kući. Užas! Noću ubijaju, a danju prozivaju da ih puste iz zatvora.

Bio je sa nama i poznati čačanski prota Milan Tucović. Ljudina. Visok, snažan pedesetogodišnjak. Bio je predsednik Ravnogorskog odbora u Čačku. Osuđen na osamnaest godina robije. Pričao nam je kako su mu sudili. Doveli, kaže, decu iz njegove parohije, kojima ni čašu vode nije natrunio, ali su ih pripremili da kažu kako ih je trovao verom i četničkom ideologijom i kako ih je navodio da otkrivaju leglo komunista kako bi im on sudio.

Na početku Čiste Nedelje, pred Vaskrs, prota je nekako izmolio da dođe sveštenik i da nas pričesti. Molitva u ćeliji, zamirisa tamjan. Pričestismo se nas deset, prota prvi. Kakva je to molitva bila. Ništa lepše u životu nisam čuo. Za devetoricu to je bilo poslednje pričešće. Samo sam ja dočekao Vaskrs. Protu, osuđenog na robiju, izvedoše uoči Vaskrsa. Sekuli Tešiću, našem sapatniku, ostavi malu ikonu Bogorodice, meni zimski kaput, koji mi sat kasnije uzeše. Otišao je prav kao bor, miran i dostojanstven. Stražar koji ga izvede iz ćelije reče:

"Izlazi, pope, ideš da se sretneš sa tvojim Bogom!"

I otišao je. Sutradan, na Vaskrs, dođe u ćeliju upravnik zatvora Stevo Brica, tako su ga zvali, i poče da nam priča o proti. Steva je mucao, ali smo dobro razumeli njegove reči. Usput se, veli Brica, molio Bogu, ali kada je došao do jame, udario je nogom stražara i oteo mu pušku... Mlatnuli su ga budakom i tako izmrcvarenog, ali još u životu, u sedećem položaju, zakopali u zemlju...

Za sve ovo što sam rekao mogu da stavim ruku na Jevanđelje i da se zakunem da govorim istinu".

Komunistički zločini nad srpskim sveštenicima posle završetka Drugog svetskog rata

47. jerej Miodrag Arsenijević, paroh mrčajevački
48. protojerej-stavrofor Sava Banković, paroh beški
49. igumanija Ekatarina Stanković, nastojateljica manastira Jovanja u Ovčarsko-kablarskoj klisuri
50. jerej Stanko Lazarević, paroh siokovački

http://www.rastko.org.yu/istorija/dzomic-stradkom/stradkom-poslerata.html

Istorijska dokumenta o stradanju Srpske crkve pod komunistima

http://www.rastko.org.yu/istorija/dzomic-stradkom/stradkom-prilog.html

Izvinjavam se zbog redosleda i molim moderatore da postave ovaj post iznad Komunistički zločini nad srpskim sveštenicima od 43. do 45. godine

Stradanje srpskih mitropolita i episkopa

1. mitropolit crnogorsko-primorski Arsenije Bradvarević
2. episkop žički Dr Vasilije Kostić
3. mitropolit dabro-bosanski - Dr Nektarije Krulj
4. mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac
5. episkop hvostanski - Varnava Nastić
6. episkop bački - Dr Irinej Ćirić
7. mitropolit skopski Josif Cvijović

http://www.rastko.org.yu/istorija/dzomic-stradkom/stradkom-stradanje.html

Komunistički zločini nad srpskim sveštenicima 1941. godine

8. jerej Vasilije S. Božarić, paroh Rogamski
9. jerej Petar Vujović, paroh Meteriško-drušićki kod Župe Dobrske
10. arhimandrit Nikodim Janjušević, starešina manastira Župe kod Nikšića
11. Novo Karadžić, svršeni bogoslov iz Zapala kod Lijeve Rijeke
12. jeromonah Mitrofan Matić, starešina manastira Čokešine
13. jerej Milan Pašić, paroh užički
14. jerej Vojislav Stojilović, paroh srednjevski
15. jerej Bogdan Cerović, paroh žabljački
16. arhimandrit Serafim Džarić, nastojatelj manastira Svete Trojice kod Pljevalja

http://www.rastko.org.yu/istorija/dzomic-stradkom/stradkom-41.html

Komunistički zločini nad srpskim sveštenicima 1942. godine

17. jeromonah Teofan Bejatović, sabrat manastira Kosijerevo
18. protosinđel Varnava Bućan, nastojatelj manastira Podlastve
19. jeromonah Gavrilo Dabić, starešina manastira Župe kod Nikšića
20. jerej Novo Delić, paroh planinopivski
21. jerej Risto Jaramaz, paroh kosijerevski
22. jerej Pavić Keković, paroh pavkovićki
23. jerej Vaso Popović, paroh vučedolski
24. jerej Rade Popović, penzionisani paroh iz Velike
25. protojerej Lazar Radonjić, paroh rečinski

http://www.rastko.org.yu/istorija/dzomic-stradkom/stradkom-42.html

Zlocin nad Srbima u Beogradu 1944/45 - Talas crvenog terora

Zločini komunista u Crnoj Gori

SVEDOČENjE MOBILISANOG PARTIZANA

MASOVNE GROBNICE NA AVALI

Mija Petrović iz Badnjevca, kao pripadnik KNOJ-a stražario je šest meseci ispod Avale, gledajući kako OZN-a svake noći strelja civile dovežene kamionima iz Beograda

PIŠE: Blaža BOŽIĆ

Antrfile

NA LICI MESTA
Zamolio sam Miju da ga odvezem do Avale da mi pokaže sva ta stratišta. Hodali smo podnožjem Avale, baš linijom gde su nekada bili nemački rovovi po dužini od jednog i po kilometra, vezanih skoro svuda iznad glavnog druma Beograd - Kragujevac. Pešačka staza je prilično utabana, ali se vide ulegnuća tu i tamo, gde je zemlja pokrivala streljane, gde brežuljkasta gde utonula, zavisno od toga koliko je nabačena nad leševima, kao i koliko su reda leševa stavljali.
Mija Petrović i danas se zgražava šta je sve video ispod Avale tokom noći dok je stražario kao KNOJ-evac, pa pošto mi je sve to pokazao i ispričao pojedinosti, završava rečima:
"E, moj Blagoje Božiću, to ti ne možeš ni da veruješ, to je bila klanica i ljudi i žena. Na hiljade je ova Avala progutala. I sada dok ti ovo pričam teško mi je. Hteo si da znaš istinu, a koju sada znaš. Ali to nije ni polovina od svega... Nemoguće je da ti sve ispričam".
Na kraju ga zapitah šta misli, koliko je otprilike ispod Avale streljano. Mija odgovara: Za onih šest meseci dok sam ja ovde bio po stražama, verujem da je pobijeno najmanje 10.000. A koliko je u novembru i decembru, pa i oktobru 1944, postreljano, ne znam, ali sam slušao od drugih da su za ta dva-tri meseca streljali masovnije".
Tako je Mija završio svoju priču, ponavljajući:
"Ne daj Bože, da se ponovi taj pokolj. To je bio pakao. Mladi, zdravi, znažni i lepi mladići, padali su ovde kao snoplje žita, ni dužni ni krivi".

OSNOVNI TEKST:

Krajem proleća 1944. godine, pripremajući upad u Srbiju, komunisti 13. maja osnivaju i jedinice OZN-e, sa zadatkom da u svakom gradu, varošici ili većem selu, imaju islednički kadar za likvidaciju "buržoaske klase, kulaka i klasnog neprijatelja" - od 15 godina pa do duboke starosti. I bolesnike iz kreveta izvodili su i streljali bez suda.
U Srbiju su oznaši, kako ih je narod prozvao, upali septembra 1944. Nisu bili moćni da vrše potere, blokiraju čitave srezove da hvataju četnike, bandite ili koljaše kako to oni kažu, pa je stvorena jedinica pod imenom KNOJ, što bi u prevodu značilo: "Korpus narodne odbrane". Ta jedinica nije osnovana za borbe protiv Nemaca, već za "čišćenje terena". Prvih nekoliko godina oni nisu živeli po kasarnama, već u bilo kakvim zgradama, po selima i brdima, kao desna ruka OZN-e. Od maja 1946. godine reč OZN-a se zamenjuje nazivom UDB-a. Što bi značilo: "Uprava državne bezbednosti".
U KNOJ su krajem oktobra 1944. mobilisani i mladići iz mog sela Badnjevca kod Kragujevca, sa sreskim mestom Rača. Iz celog sela rođeni od 1910. do 1926. pozvani su u sresko mesto za mobilizaciju, da se jave u domu Karađorđevom. Pre nego što će početi da vrše ratni raspored, komunisti iz već formiranog Sreskog narodno-oslobodilačkog odbora, odvajali po rođačkoj liniji mobilisane za KNOJ, da ne bi išli na front. U tom Karađorđevom domu bio je i moj stariji brat Radovan. Tri Badnjevčana, već naoružana sa puškama, upućeni od tih komunista u gužvi mobilisanih pronađu moga brata Radovana Božića, sa rečima: "Dobili smo naređenje da te sprovedemo u Sreski NO odbor". Kad su stigli tamo, oznaši su čekali i odmah je uhapšen. Tako su postupili sa još dvojicom iz Badnjevca, Mijom Savićem i Slavom Jankovićem. Badnjevčani, koji lišiše slobode moga brata i ovu drugu dvojicu bili su novi KNOJ-evci: Milovan Petrović, Pera Babić i još jedan, kome sam zaboravio ime.

BADNjEVČANI U KNOJ-u
U Rači Kragujevačkoj je stacionirana ili formirana samo jedna četa KNOJ-a. Takve čete su bile raspoređene u određenim prostorima gde je to Ozna planirala, a vezu su održavali kurirskom službom ili radio stanicom, na ručni pogon struje. Takvu sam video u Kragujevačkoj OZN-i kad sam određivan da ribam kancelarije.
Četa KNOJ-a stacionirana u Rači Kragujevačkoj, januara 1945. pod hitno je prebačena u Beli Potok ispod Avale gde se zadržala punih šest meseci - do početka jula. Njihova stanica ili stražarnica bila je na glavnom putu Kragujevac - Beograd ispod same Avale, na oko 500 metara od ulaznog puta za spomenik neznanog junaka.
Posle toliko godina, ovih dana sretoh vojnika KNOJ-evca iz mog Badnjevca koji se zove Mija Petrović, poznat po imenu Rbaxija.
Mija je stariji od mene tri godine. Moj i njegov otac bili su bliski prijatelji, a njegova majka je iz kuće Milanovića kojoj mi Božići kumujemo. U razgovoru sa njim, preturajući po prošlosti ratnih i poratnih dana, bilo je reči i o KNOJ-u, u koji je on mobilisan krajem oktobra 1944. Mija nije bio član partije, a prvih meseci nosio ni petokraku na šajkači, mada je opominjan više puta. Dugo smo vodili razgovore, šta je sve video u okviru njegove dužnosti kao vojnik KNOJ-a. Mija je padao u nemilost, i bio lišen slobode samo što je rekao "Da ne behu Amerikanci i Englezi 1944. godine, ne bi Rusi mogli da nas oslobode". U pritvoru je bio samo 24 sata pa ga je komandir čete oslobodio, jer je u njemu video jednog poštenog seljaka, koji je svojim očima, dok je čuvao ovce, gledao američke i engleske eskadrile, koje su bombardovale Nemce u Rumuniji i naftonosna polja, što je to bila pomoć za Ruse, kako se Mija branio. To mu je pomoglo da ostane na istom mestu, ispod Avale.

SVEDOČENjE MIJE PETROVIĆA

Priča Mija:
"Bio sam na putu, ispred zgrade koja je ležala ispod Avale. To su bile kuće na jednom, dva pa i tri sprata, vlasništvo beogradskih trgovaca, uz dodatak ispod njih i drvenih baraka. Sve je to bilo puno od zatvorenika. To su bili sve mladići. Pomenute zgrade nalazile su se tada, pa i sada se nalaze, na jednoj uličici između glavnog puta od Beograda prema Kragujevcu, na oko 500 metara do ulaza i puta ka Neznanom junaku, na levoj strani prema Kragujevcu. Pomenuta ulica, koja je u pravoj liniji vezivala glavni put sa strogim podnožjem Avale, dugačka je oko 300 metara, a barake i pomenute zgrade su na levoj strani uzbrdno ka Avali. Na tom prostoru sigurno je bilo 400 zatvorenika.
Bio sam na straži ispred ovih objekata. Gledao sam svojim očima američke "xemsove" (kamione) kako skoro svake večeri iz Beograda dovoze zatvorenike, u vremenu između 9-10 sati uveče. Uteruju ih po tim zgradama, ili ih drže u dvorištu na nišanu - tukući ih sa najpogrdnijim pslovkama. To je sprovodila lično beogradska OZN-a, dok smo mi samo čuvali stražu i obezbeđivali taj prostor da niko ne može da priđe tom užasnom stratištu.
Oko pola noći isterivali su te ljude - mladiće, vezane telefonskom žicom i samo u gaćama, tu pored mene, pa uzbrdo, i odmah streljali. Hvatala me je jeza. Slušao sam i plač i jauk tih žrtava dok su ih ti beogradski oznaši tukli, rukama nogama i kundacima, jer su se oni jedva kretali, a jaka zima, oni jadnici goli. Patrolirali smo pored tih nekada nemačkih rovova koji su bili dugački skoro jedan i po kilometar, oko samog podnožja Avale.
Jutrom rano isterivali su grupu zatvorenika sa ašovima i lopatama da zakopaju već streljane. Često, kada su se žurili da streljaju po dve tri grupe, isti bi zakopali prethodnu grupu i tu im je naređivano da skidaju odela. Tako bi ih odmah postreljali.
Uh, Blažo, kakvi su mladići lepi i stasiti streljani... Posle prvog pogleda prema njima okretao sam glavu na drugu stranu, jer sam žalio taj narod, a nikome ništa nisam smeo da kažem. Nas knojevce su kontrolisali, u slobodnom vremenu, da li govorimo sa civilima, pa kad me neko od prolaznika civila nešto zapita je se pravim lud kao da ga ne čujem i produžavam svojim putem.
Bio sam na straži na svim postojećim stražarskim mestima i u patrolama, gazeći po zatrpanim rovovima sa ljudskim telima. Nisam smeo ni reč da progovorim. Kako drugi gaze, ja istim tragom, ne smem da preskačem humke a zemlja još rovita, pa sve mislim da li ću mojim stopalom da otkrijem neku mrtvu glavu ili nogu. Tu, u krugu rovova, još se poznaje i sveža krv koja je usahnula u zemlju ili travu - blato. I danas mi je muka kad se setim tih događaja. Kao što rekoh, tu sam proveo oko šest meseci - najtežih u mom životu.
Ja sam seljak i ne mogu, Blažo, da ti opišem kako su izgledali ti oznaši, baš kao pravi divljaci. Bila je i po koja žena, skoro u svakoj grupi za streljanje.
Tamo na slici, gde smo zajedno, tu je bio nemački bunker. Tranšejama se dolazilo i izlazilo iz njega na četiri različite strane. Te tranšeje bile su u cik-cak, i šire od jednog metra. Tu je sigurno streljano oko 500 zatvorenika. Dok mi nismo došli, slušali smo priče da su Nemce odmah pored tog glavnog druma streljali masovno.
U zgradi na levoj strani, na oko 100 metara od ulaza za grob Neznanog junaka, gde je sada dečje obdanište, po završetku rata bio je dom za maloletnike kojima su roditelji izginuli u partizanima. U prizemlju te zgrade bio je zatvor. Ta zgrada ima veliko prizemlje ili bolje rečeno podrum sa velikim prozorima prema glavnom putu. U tom podrumu bilo je mnoštvo zatvorenika i među njima jedan mladi kraljev kapetan koji je s proleća te godine uhvaćen ili se predao kao četnik, a rodom je iz Vrčina, nedaleko od Avale. Došlo je oko stotinak duša, žensko i muško, da garantuju za njega da je čist, da nije okrvavio ruke, da je pomagao svakoga pa i partizanske porodice. Beše akcija tog naroda dva-tri dana. Jednog dana namerno se nađoh pored tih podrumskih prozora, kroz koje je stalno gledao i pevao. Odmah sam uočio da ga nema. Streljan je te noći. Bio je lep kao devojka."

U Srbiju su oznaši, kako ih je narod prozvao, upali septembra 1944. Nisu bili moćni da vrše potere, blokiraju čitave srezove da hvataju četnike, bandite ili koljaše kako to oni kažu, pa je stvorena jedinica pod imenom KNOJ, što bi u prevodu značilo: "Korpus narodne odbrane". Ta jedinica nije osnovana za borbe protiv Nemaca, već za "čišćenje terena". Prvih nekoliko godina oni nisu živeli po kasarnama, već u bilo kakvim zgradama, po selima i brdima, kao desna ruka OZN-e. Od maja 1946. godine reč OZN-a se zamenjuje nazivom UDB-a. Što bi značilo: "Uprava državne bezbednosti".

Kliknite za proširenje...

ajde @koco-slave, razradi to jos malo ...narocito ovu terminologiju jedinica, s kojom tako vanredno baratas..
ali prethodno procitaj, barem malo, da ne lupetas bas toliko
http://www.vojska.net/hrv/drugi-svjetski-rat/jugoslavija/knoj/

Kako su komunisti presuđivali Srbima

Poznato je da su komunisti u periodu od 1941-do1945, pa i posle rata,donosili presude od kojih se i dan danas zgražavaju mnogi,
dovoljno je bilo da komšija komšiju prijavi tadašnjoj OZNI,i ovaj bi bez valjanih dokaza završio sa metkom u potiljak, a da ne govorimo o pripadnicima Ravnogorskog Pokreta koji su proganjani kao zveri,hapšeni pa potom streljani, nekima se nije ni sudilo, završavali bi tako što bi nekakav partizanski komesar jednostavno, samovoljno presudio i sam izvršio presudu...

Ratni zločinac Josip Broz Tito

Kao sto sam vec postavio nemacki list Bild sastavio je listu najvecih zlocinaca 20. veka na kojoj je Josip Broz Tito, odgovoran za smrt milion ljudi...Slicnu listu sastavili su i Ameri, 20 najvecih zlocinaca, na kojoj se Tito nalazi u gornjoj polovinu....

Da je Tito zaista bio jedan od najmasovnijih ubica 20.veka govore sledeca dokumenta:

Od najvernijih dokumenata, koji i dokazuju Brozovu genocidnu politiku kako protiv Srba-komunista tako i protiv Srba-monarhista, izdvajamo upravo njegove originalne naredbe koje se i dan danas mogu pročitati u originalnoj verziji.

J. B. Tito je uputio Štabu Crnogorsko-sandžačkog partizanskog odreda 14. februara 1942. ovo naređenje, koje predstavlja klasičan primer ratnog zločina, u integralnoj verziji glasi:

"Morate obavezno strijeljati sve one koji su potpomagali četnike i bili naklonjeni njima. Isto tako rasčistite sa labavim i kolebljivim elementima. Pri svemu tome morate biti potpuno energični i bez svakog milosrđa. Strijeljajte masu onih koji su bili prešli iz partizana na stranu četnika. Poslije tog strijeljanja oni koji ostanu neće više pomisliti da tako nešto naprave...
Pored ovog, obavezno morate sprovesti mobilizaciju ljudstva u bjelopoljskom srezu. One koji se ne bi javili strijeljajte...
Upamtite da je sada za nas važnije ubiti i rastjerati četnike nego Talijane."
Ovo naređenje ne samo što nije uništeno, nego je objavljeno u "Sabranim delima" J. B. Tita, tom 8, strane 206-208.

Drugo naređenje Tito je 10. marta 1942. poslao Glavnom štabu za Crnu Goru i Boku, a ono glasi:
"Likvidaciji četničkih bandi i pete kolone morate posvetiti svu pažnju. Protiv četničkih bandi u Vasojevićima morate mobilisati što više ljudstva. Kada to četničko uporište likvidirate, sve će ostalo ići lakše... Vi morate pribjeći represalijama protiv četnika. Morate paliti izvjesne kuće okorelih zlikovaca i razbojnika, a obavezno sve kuće četničkih vođa i kolovođa. Sva njihova imanja treba konfiskovati."
"Zbornik dokumenata" (tom 2, knjiga 3, dokument br. 34).

Original je čuvan u Arhivu Vojnoistorijskog instituta u Beogradu, fond NOR-a, kutija 2, registarski broj 16-2. Uklonjen i verovatno i uništen


Titovo naređenje Crnogorsko-sandžačkom odredu od 5. februara 1942:
"Likvidirajte sa svim četničkim bandama na vašoj teritoriji... Likvidirajte sve špijune, petokolonaše, razbijače narodne borbe na vašoj teritoriji. Sva njihova imanja konfiskovati."

(Zbornik, tom 2, knjiga 2, 323-324.)

U istom duhu naređivao je i zastupnik Titovog Vrhovnog štaba, Velimir Terzić, 21. decembra 1942:
"Protivu četničkih sela, kao što su Šahovići i druga koja ste spomenuli u svom izveštaju, koja služe kao četnička skloništa, gnezda i otporne tačke - treba da preduzmete oštre i nemilosrdne mere... (Sve četnike) ili u borbi ili van borbe, kao i njihove pomagače i zaštitnike, treba likvidirati na licu mesta."

(Zbornik, tom 2, knjiga 7, 151.)

U govoru jednoj srpskoj jedinici od 7. januara 1943, ovako je hvalio svoje najbolje ubice Srbe-komuniste kako ubijaju svoje sunarodnike, pa čak i rođake :
"Ruka nije zadrhtala ni kada se trebalo obračunavati i sa rođenim ocem, ako je on prišao izdajnicima četnicima."

(Zbornik, tom 2, knjiga 8, 359.)

Tito je najviše vodio računa da komunisti ratuju najviše protiv Srba.

Ovako je reagovao na manji sukob partizana sa šiptarima na jugoistoku Crne Gore, , depešom od 21. oktobra 1943, prekorio svog komandanta Peku Dapčevića:
"Niste trebali da se zakačite sa Albancima, već ste vaše snage morali uperiti prema Srbiji. To je najvažnija strateško-politička zadaća sadašnjice da se onemogući Draža".

(Zbornik, tom 2, knjiga 10, 397-398.)

Partizane Tito je isto tako sprečavao da se sukobljavaju sa okupatorom, za račun borbe protiv četnika.

"Najhitnije likvidirati četnička uporišta na Tromeđi, s tim da se sada ne napada lička pruga",

stoji u njegovom naređenju 1. proleterskoj diviziji iz oktobra 1942. godine. (Zbornik, tom 2, knjiga 6, 320.)

Tito, Ranković i Žujović poslali su 29. marta 1943. sledeće pismo sekretaru Pokrajinskog komiteta za Bosnu i Hercegovinu:
"Sa 6. brigadom, pojačanom sa delovima Majevičkog odreda ili Fruškogorskog, hitno se prebacite između Goražda i Međeđe na sandžačku stranu i čistite teren od četnka u pravcu Zaborka i Čajniča... Na svome putu, tj. prilikom prebacivanja, ne sukobljavajte se sa Nemcima, ne preduzimajte nikakve akcije na pruzi, jer je to u interesu sadašnjih naših operacija... Najvažniji naš zadatak sada jeste uništenje četnika Draže Mihailovića i razbiti njegov upravni aparat, koji predstavlja najveću opasnost za dalji tok narodnooslobodilačke borbe."

(Zbornik, tom 2, knjiga 7, 271.)

Telegramom od 14. aprila 1943. godine, Tito naređuje 1. proleterskoj diviziji:
"Za sada nikako ne napadati Goražde, niti dolaziti u sukob sa tim garnizonom, kao ni sa ostalim nemačko-hrvatskim posadama u dolini Drine."

(Dedijer, Dnevnik, tom 2, 432.)

Svom 1. i 2. korpusu, Tito je 5. septembra 1944. godine objašnjavao cilj "oslobađanja" Srbije:
"Upamtite da je u celokupnoj ovoj operaciji osnovni zadatak likvidacija četnika D. Mihailovića i nedićevaca, kao i njihovog aparata."

(J. B. Tito, Vojno delo, knjiga 1, 273.)

Tito je održavao dobre odnose sa ustašama, što se vidi iz sledećeg dokumenta:
"Prodrli smo u kraj u kojem u selima ima ustaških elemenata (Rakitnica, Bjelemić i Ledići, gde su ustaške straže). S četnicima smo završili u prvom naletu. Stigao je i bataljon koji je doneo hranu petoj brigadi. Naišli smo u šumi na jednog seljaka sa ustaškom kapom. Sela se nalaze na sat i po odavde. Poslali smo im pismo u kojem ih obaveštavamo da nastavljamo svojim putem i da ih nećemo dirati."

(Dedijer, Dnevnik, tom 2, 368-369, 202.)

Izveštaj generala Paula Badera Vermahtu od 10. aprila 1942:
"Izgleda da je četnička grupa Dangić jako razbijena u borbama sa hrvatskom vojskom i ustašama u sadejstvu sa komunistima, tako da Dangić sada može da postigne samo lokalne uspehe."

(Zbornik, tom 12, knjiga 2, strane 276-277.)

Koliko je ova ustaško-partizanska saradnja bila kobna po srpski narod Istočne Bosne, kazuje

Izveštaj pukovnika Eriha Keviša od 20. aprila:
"Prelazak srpskih izbeglica, skoro isključivo žena i dece, preko Drine u Srbiju nije se delimično mogao sprečiti zbog slabo posednute granice na Drini. Hrvatske ustaške i muslimanske jedinice poklale su veliki broj izbeglica koji su hrlili ka Drini, a delimično ih pobacale u reku. Među onima koji su pobegli u Srbiju hara glad i pegavi tifus."

(Zbornik, tom 12, knjiga 2, 306-307.)

Kardeljevo monstruozno pismo Brozu od 2. avgusta 1941:
"Kod nekih drugova postoji bojazan od represalija (ne u rukovodstvu), od uništenja sela i ljudi itd. Baš taj strah najviše koči odlučnije pristupanje mobilizaciji hrvatskih sela. A ja držim da će baš represalije prebaciti hrvatsko selo na stranu srpskog sela. U ratu se ne smijemo plašiti uništavanja čitavih sela. Teror će bezuslovno dovesti do oružane akcije. U tom duhu smo i donijeli sada naše konkretne zaključke... Obrazovati odrede zajedno sa mačekovcima. Treba izazvati njihovu akciju. Teror protiv mačekovaca podići će tek čitavu Hrvatsku u otpor."

(Zbornik, tom 2, knjiga 2, 31.)


Tito nije poslušao Kardelja, ali ovo monstruozno pismo svedoči o njihovoj genocidnoj politici prema Srbima. Inače, ne može se pronaći nijedno naređenje J. B. Tita koje bi se kosilo sa hrvatskim interesima.
Titovi najbliži saradnici takođe su vodili genocidnu politiku protiv Srba i to nisu krili.

Kada je 12. avgusta 1941. Svetozar Vukmanović Tempo dobio pismo Đure Pucara o pokolju 650 ljudi, žena i dece u okolini Prijedora, posle čega se očekivalo da će Nemci uzeti Srbe u zaštitu i ukinuti ustašku vlast, on je odgovorio:
"Mnogo više me je zabrinula vijest da su okupatori išli na ukidanje ustaške vlasti u Prijedoru i da je čitavu vlast u gradu preuzela regularna vojska NDH. Ukoliko okupator počne stvarati stanje u kome će se prema Srbima primenjivati neki pravedniji zakoni, to može da pokoleba veliki dio seljačkih masa i da ugrozi razvoj oružane borbe."

(Svetozar Vukmanović Tempo, Revolucija koja teče, strana 210.)

U pismu Titu od 28. aprila 1942. Rade Hamović otvoreno govori o "veselju" zbog ubijanja Srba:
"Sjutra sudimo trinaestorici lica radi pljačke u Borču. Nadam se veselju - biće valjda polovina za strijeljanje. Zamah drugova iz Hercegovine je obuhvatio i nas, jer zaista se ne može nikuda dok se najprije u korjenu ne samo likvidira peta kolona, nego i oni koji će da to budu za još 20 godina... Sve te petokolonaše ćemo da nemilosrdno pobijemo. Sutra baš reorganizujemo Obaljski bataljon. Smijenili smo sve dosadašnje starešine, a sjutra ćemo da mnogima i sudimo i zauvijek presudimo."

(Zbornik, tom 4, knjiga 4, dokument broj 104.)
Pljačka koju Hamović pominje je, inače, izmišljenja. Ovih 13 Srba-partizana streljani su u odmazdi što su naneli gubitke ustašama prilikom napada na njihovu boračku tvrđavu. Pošto je najzad popustio pred srpskim pritiscima da se ovo zloglasno uporište napadne, Tito je napravio plan da se ustaška glavnina bezbedno povuče, a onda je grupu partizana optužio za "saboterstvo".

(Savo Skoko, Krvavo kolo hercegovačko, knjiga druga, strane 298-320.)


Proleća 1942, u Hercegovini, komunisti su likvidirali toliko mnogo srpskih civila, da su ih u jednom selu napale goloruke žene. Komandant napadnutog Kraljevačkog bataljona 1. proleterske brigade, ovako opisuje taj događaj:
"Slušajući ove nesrećne srpske žene, koje su se usudile da golim rukama nasrnu na mitraljez, svesne toga kako se sve ovo može završiti, pokušao sam da dođem do odgovora na zagonetno pitanje. Sve je, međutim, bilo uzalud. One nisu htele ni jednu jedinu reč da izuste. Iz očiju im je sevala neodoljiva mržnja. Ostala je i takva i ona koja je životom morala da plati pokušaj ne samo da moralno do prezira unizi Kraljevački bataljon 1. proleterske brigade, nego čak i da dovede u pitanje i njegov opstanak."

(Pavle Jakšić, Nad uspomenama, knjiga 1, strana 235.)



Naređenje koje je u ime J. B. Tita izdao Arso Jovanović, 27. decembra 1941. godine. Pod tačkom 3, u ovom naređenju se kaže:
"Protiv okupatora komunističke jedinice ne mogu se boriti, zato što je okupator isuviše jak, što je sposoban i spreman da uništi jednim zamahom celokupnu našu organizaciju..."
Tačka 4 glasi:
"Takođe i sa ustašama besmisleno bi bilo da se vodi sa naše strane ma kakva vojna akcija s obzirom na njihovo moderno naoružavanje od strane okupatora, a drugo što ustaše u ovom po nas zgodnom vremenu istrebljuju srpski narod koji je u ogromnoj većini protiv nas..."
Tačka 9 deluje nestvarno:
Ovo naređenje prvi put je objavio Radivoje N. Brajović u "Amerikanskom srbobranu" br. 1128, od 2. avgusta 1955. godine.

"Mi se nikad ne možemo odreći upotrebe svakog lukavstva, svake podvale i prevare, svakog nezakonitog puta, ili metode, gaženja zadate reči i izobličenja same istine."

(Lenjin, "Dečje bolesti komunistkomunističkih levičara", knjiga 15, Moskva 1920.)

zamisli da nema "srbobrana".,... pa gde bi ti nasao tako dobar materijal za price...vala, trebalo je nekako opravdati gubitak rata, saradnju sa nemcima i talijanima i tu celu pusionu, koju su pretrpeli, ove bradate junacine... svi im krivi...

po ovim tvojim "photoshop documents" (zaglavlje ratni vojni sud, i slicne gluposti), ispada da crnogorci sude srbima u crnoj gori...izgleda da nekako mrznji prema hrvatima ,albancima, makedoncima, treba dodati i crnogorce...slovenci su za sada prijatelji (ne znam koliko ce to trajati...)
vidljivo je po nacinu oslovljavanja i zaglavljima (polozaj..) se radi o prepravljenom zaglavlju cetnickog dokumenta

Komunistička strahovlada u Užicu i Čačku

Najstrašniji komunistički teror vladao je u Čačku, Užicu i celom tom delu Zapadne Srbije, koji je od 24 septembra pa do kraja novembra bio u vlasti crvenih dželata.

29 novembra vladavine oslobodilačke trupe ušle su u Čačak i Kosjerić, a 30 novembra oslobođeno je i Užice, a zatim Bajina Bašta, Guča, Arilje i Ivanjica. Tek nedeljama posle oslobođenja dugom svestranom istragom uspelo je da se bar delimično utvrdi koliko je srpskih građana stradalo od međunarodnog ološa, koji se u ovom kraju Srbije nakupio, a samo je za mali broj utvrđeno ko su žrtve crvenog terora.

Prema rezultatima istrage utvrđeno je da su komunisti pobili samo u Užicu oko 700 SRPSKIH GRAĐANA, među kojima i oko 300 izbeglica zato što im se nisu hteli da pridruže.

Kao jedan od prvih žrtava komunističkog terora pao je, već na dan ulaska bandita u Užice, sveštenik Milan Pašić. Zverski je ubijen Milan M. Rajković, bivši pretsednik smederevske opštine, koga su zlikovci uhvatili u Užicu.

Svake noći izvođene su desetine i desetine žrtava komunističkog krvoločnog ludila, trpane u kamione, odvođene u Krčagovo i Sevojnu, tada najčešće skidane gole i onda ubijane jednom mitraljezima, drugi put pijucima i sekirama, nekad mrcvarene i klane, a često umorene na mukama u podrumima užičkih zatvora pa potom bacane na bunjišta ili u klozete.

Uspelo se da se utvrdi da se među tim stotinama pobijenih srpskih građana od komunističkih zlikovaca, nalaze i sledeća lica:

1) Jovan Aleksić, bivši sreski načelnik,

2) Milorad Maksimović, policiski pisar,

3) Jovan Uzunović, penzionisani narednik,

4) Đorđe Jezdimirović, žandarmeriski narednik,

5) Miloš Janković, žandarmeriski narednik,

6) Milorad Nenadić, žandarmeriski narednik, komandir stanice u Čajetini,

7) Nikola Šakić, žandarmeriski narednik iz Gospića,

8) Luka Erjanović, žandarmeriski narednik,

9) Skorić, narednik vodnik, čiju su ženu i dete komunisti ubili u Mataruškoj Banji,

10) Škundrić, žandarmeriski narednik, komandir stanice u Arilju,

11) Milutin Kidišević, četnički vojvoda,

12) Andreja Trifunović, artiljeriski narednik i četnik,

13) Nikita Aksentijević, četnik iz Sevojne,

14) Milan Vlašić, banovinski činovnik,

15) Bora Mitrović, nadzornik puteva,

16) Radivoja Maslarević, kovač iz Užica,

17) Milosav Avakumović, rentijer iz Arilja,

18) Živojin Pavlović, novinar iz Beograda, koga su nekoliko dana strahovito mučili da se od njegove vriske i jauka prolamao podrum zatvora u kome je mrcvaren.

19) Milovanović, akademski ratni slikar,

20) Miko Popović, sveštenik iz Brekova,

21) Mihailo Milovanović, poreznik iz Loznice,

22) Božo Pejović, krojač iz Užica,

23) Aleksa Morozov, fotograf iz Užica,

24) Ivan Ivanov, bankarski činovnik,

25) Pero Trenčenko, prodavac novina iz Užica,

26) Milisav Resimić-Erčega, zemljoradnik,

27) Miloš Tosunović, penzioner,

28) Zdravko Mihović,

29) Veselin Ljubojević, ''Beli, šofer iz Užica,

30) Miloš Bogušić,

31) Andrija Trifunović, iz Požege,

32) Milorad Đorđević, blagajnik,

33) Svetislav Vejzović, iz Bajine Bašte,

34) Miloje Milijanović-Jocović, bivši pretsednik opštine latvičke,

35) Krsta Aleksić, delovođa opštine kačerske,

36) Dragoljub Ristović, zemljoradnik iz Rožanstva,

37) Mihailo Milenković, zemljoradnik,

38) Ilija Đurić, zemljoradnik, otac poručnika Đuruća,

39) Antonije Jovanović, iz Vitoša.



Samo na jednom mestu nađeno je još 55 leševa čiji identitet nije mogao biti utvrđen. Po odelu za četiri od njih vidi se da su četnici, ostalih 51 su seljaci, mahom iz okoline Užica.

U SELU DREŽNIKU NEDALEKO OD UŽIČKE POŽEGE KOMUNISTIČKI BANDITI POVEŠALI SU PO DRVEĆU OKO ČETRDESET SELjAKA, zato što nisu hteli da im se pridruže. U Užičkoj Požezi prilikom zauzeća varoši od komunističkih zločinaca pobijeno je nekoliko desetina ljudi, najvećim delom četnika. Na dan 3 novembra komunisti su između ostalih uhvatili Jovana Jovičića, sina rezervnog majora, i Desimira Jevtovića iz Gornje Dobrinje. Njima su odsekli ruke, izbili zube, odrezali nos i onda ih dotukli metkom u potiljak.



Čačak je bio drugo veliko gubilište. Komunistički dželati su na stotine najuglednijih nacionalista pozatvarali u podrume iz kojih su ih izvlačili noću bilo da ih vode na obalu Morave i tamo mitraljezima ubijali, bilo da ih na mukama pogube u samim zatvorima. U samom Čačku komunisti su pobili preko 150 srpskih građana. U jednom podrumu koji je služio kao zatvor nađena su 46 leša većinom bez glave. Ono nekoliko kojima glave nisu bile odsečene, imali su oči iskopane i bili su strahovito iskasapljeni.Specijalitet jednog od čačanskih komunističkih dželata bio je da žrtvama u podrumu revolverskim metcima izrešeta noge, pa da ih ostavi tako 24 časa da leže u agoniji, i onda da ih sledeće noći dotuče.

Samo je za jedan manji broj žrtava komunističkog terora u Čačku mogao da se utvrdi identitet. To su:

1) Branko Lazović, trgovac, kome su crveni zverovi izrešetali noge revolverskim metcima, pa ga živog zakopali do grla u zemlju.Umro je tek posle više časova jezivih muka;

2) Milisav Đurakić, radnik iz Ljubića, koji je bio ranjen, potom mučen i najzad streljan u Čačku;

3) Stevan Đelošević, opštinski stražar;

4) Milan Ćirović, opštinski stražar;

5) Veljko Nikolić, opštinski stražar;

6) Sredoje Mitrović, zanatlija i pretsednik stolarske zadruge ''Budućnost'', pretsednik ''zbora'' u Čačku;

7) Milić Lazović, kafedžija;

8) Ljubica Karić, učenik 8 razreda gimnazije;

9) Božidar Jeremić, šumarski službenik;

10) Miodrag Todorović, mehaničar;

11) Desimir Lončarević, obućar;

12) Slavko Đorđević, berberin;

13) Miodrag Ćurdić, komandir Požarne čete;

14) Marija Antić, domaćica;

15) Božidar Stanković, zemljoradnik;

16) Zaharije Jelisijević, trgovac iz Gornje Gorevice;

17) Idriz Kukavica, poreski arhivar;

18) Mihailo Mihailović, poreski inspektor;

19) Bogdan Jugović, zvaničnik Poreske uprave;

20) Miodrag Jokić, činovnik Poreske uprave;

21) Jovanka Pavlović, domaćica iz sala Trbušana;

22) Budimka Penca, domaćica iz Međuvršja;

23) Milisav Nikić, pretsednik opštine u Prijevoru;

24) Slobodan Belić, aktivni podnarednik;

25) Radojko Kuzmanović, železničar;

26) Svetolik Popović, rezervni kapetan iz Miokovca;

27) Voja Vojinović, trgovac;

28) Mladen Jokić, trgovac iz Užica;

29) Miodrag Obrenović, iz Guče;

30) Svetislav Matijević, iz Ljubića;

31) Milojko Damjanović, iz Ljubića,

32) Miodrag Todorović, iz Čačka;

33) Darko Radišić, iz Čačka

34) Radomir Paunović;

35) Živojin Mitrović;

36) Vladimir Delić;

37) Jokić,četnik.

sta ne kazes ljudima da svwe te ludosti skidas sa ovog sajta;

http://rcp-brcko.com/

ravnogorski pokret brcko

njihov produkt, kucna radiona, a sve ove "dokumente" mogu da skinu odavde http://rcp-brcko.com/pomocna/

ukljucujuci i pristupnicu pokretu...samo da downloduju i ispune

naravno kiseli, izvori do sad korisceni...

www.rastko.org.yu
www.pogledi.rs
rcp-brcko.com
www.pressonline.rs
klipovi sa youtube (deo filma i intervjua)

neke linkove sam vec postavljao gde nisam kopirao citave tekstove zbog obimnosti...i bice ih jos gomila, bar danas komunisticki zlocini nisu nikom strani...

Krvavi oktobar

Čitav mesec oktobar ispunjen je komunističkim zločinima, krvavim terorom nad srpskim gradskim , a naročito seoskim stanovništvom koga je međunarodni i domaći ološ istrebljavao, i to sa sve većom krvoločnošću ukoliko se ono udaljavalo od komunista i odbijalo sa njima svaku saradnju, i ukoliko su u borbama sa srpskim rodoljubima komunisti trpeli sve veće poraze. Već prvi dan oktobra počeo je pokoljem. Jedna banda iz Kosmajskog komunističkog odreda upala je u selo Lisović u srezu kosmajskom i pobila Maru Maksimović, ženu žandarmeriskog narednika Mirka Maksimovića, učitelja Ljubišu Vukićevića i ugledne domaćine Leku Savića i Leku Paunovića.

Dok je ovaj pokolj trajao pod Kosmajem u Donjoj Mutnici banditi su ubili žandarmeriskog podnarednika Miloša Tošića.

U noći između 1. i 2. oktobra ista ona kosmajska komunistička banda nastavila je, preko izaslatih terorističkih trojki, ubijanje istaknutih domaćina oko Kosmaja. Te krvave noći pobijeni su u Parcanima Vladislav Tomić i Panta Maksimović, u Guberevcu Panta Živković i Svetozar Nikolić, u Popoviću zemljoradnici: Đorđe Sekulić, Stojan Čupić, Draga Mihajlović, Života Stojković i Stojan Manojlović, radnik Radenko Aksentijević i bakalin Ivan Mitrašinović.Te iste noći od ubica iz bande Veljka Dugoševića ubijen je Radoslav Vasiljević iz Bara u srezu požarevačkom.

Opet u Istočnoj Srbiji, samo na drugome kraju, banditi su napali selo Rgotina kod Zaječara, ubili pretsednika opštine Vlajka Ilića, delovođu Živana Ilića i službenike perionice peska Aleksandra Mordereva i Timotija Ševčenka.

Drugi oktobar bio je takođe sav u krvi, zločinu i ubijanju.

Komunisti koji su, blagodareći izdaji vazduhoplovnog potporučnika Uroša Dimitrijevića, koji im je prišao sa svojim četnicima, prodrli u Petrovac na Mlavi, uhvatili žandarmeriskog kapetana Budimira Vadivojevića i streljali ga sa osam njegovih žandarma.

Ovog istog dana komunistički banditi su po noći, takođe u blizini Petrovca na Mlavi streljali pešadiskog kapetana Pavla Ilića, žandarmeriskog narednika Ivana Stefoveca, kao i još tri pešadiska narednika, koje su bili zarobili u borbi u selu Bistrici.Njihove leševe su ostavili nezakopane tako da su ih seoski psi pojeli. Sa ovom petoricom mučenika bio je streljan i žandarmeriski kaplar Filip Dotlić, ali iako je bio pogođen sa tri metka, od kojih jednim u grudi pored srca, ipak je ostao u životu i sutra dan, kada su banditi otišli, spasao se.

Istoga dana ubijen je od komunista Stojan Obradović, zemljoradnik iz Šapine u srezu požarevačkom.

Treća jedna komunistička banda prodrla je ovog dana u rudnik Belo Brdo kod Kruševca i ubila upravnika rudnika Vasu Dimitrijevića, komesara policije Milana Đurića i magacionera Savu Kneževića.

U selu Velikom Popovcu u srezu mlavskom komunisti su ubili žandarmeriskog narednika Vladimira Komozelca.

U selu Ribare u srezu beličkom banditi su zaklali opštinskog delovođu Savu Stojkovića.

Ni Beograd nije ostao ovoga dana bez komunističkog zločina. U Braničevskoj ulici, baš prema građevini Svetosavske crkve, jedna komunistička trojka ubila je mučki iz zasade policiskog činovnika Miloša Pajića.

3. oktobra komunisti su razorili prugu Kraljevo-Kruševac, pred stanicom Globoder i kada je kočničar Dušan Đorđević, videvši dignutu prugu u vazduh, hteo da zaustavi voz, banditi su ga naterali da se sa vozom surva niz prolomljeni nasip i da pogine.

U noći između 5. i 6. oktobra jedna komunistička banda upala je u Azanju u srezu jaseničkom i tu pobila sveštenika Mladena Miloševića, učitelja Bratimira Bogdanovića i opštinskog delovođu Radovana Markovića.nije slučajnost da je ovog pravoslavnog sveštenika i istaknutog srpskog rodoljuba ubio svojom rukom komunistički bandit Šerif Husrenović, jedan od ''oslobodilaca Srbije''.

Pred noć 6. oktobra jedna velika komunistička banda izvršila je puščanom i mitraljeskom i bombama prepad na četnički odred majora Živana Milovančevića, koji se odmarao u školskom dvorištu u selu Rajkovcu u srezu oplenačkom. Prilikom ovoga prepada poginulo je osam četnika, dok je major Milovančević sa tri četnika ranjen.

Koncem septembra bio je ranjen u borbi u blizini Petrovca na Mlavi Mihailo Nešić, pretsednik opštine u Batuši, nedaleko od Požarevca, kao dobrovoljac u 6 srpskom dobrovoljačkom odredu. Komunisti su ga uhvatili i teško ranjenog u glavu, sa prebijenom vilicom, skinuli bosog i polugolog, pa ga privezali za šarage jednih konjskih kola i tako dovukli u Senu. Ovde su ga danima mučili, šibali, lomili mu kosti, sekli mu nožem meso sa nogu i ruku, drali mu kožu sa cevanica, i najzad, početkom oktobra po naređenju VELjKA DUGOŠEVIĆA, učitelja i vođe svih komunističkih bandita u Istočnoj Srbiji ZAKOPALI SU GA ŽIVOG U ZEMLjU.

U početku oktobra komunistički banditi uhvatili su na periferiji Valjeva i odveli u šumu Mitra Filipovića, radnika iz Valjeva i osudili ga na smrt. U trenutku kada su cevi banditskih pušaka bile na njega uperene, Filipović je, pre nego što ga je plotun pokosio, uspeo da uzvikne:

-Živela Srbija!

Još dva stanovnika valjevska pala su u ovo vreme kao žrtve komunističkih ubica. Banditi su početkom oktobra uhvatili u Podgorini Miladina Lazarevića, restoratera ''Gradskog Podruma'' u Valjevu, i streljali ga. Njegov Brat Stojadin Lazarević, aktivni narednik pošao je da ga traži, ne znajući da je njegov brat već streljan. Komunisti su i njega uhvatili i, posle dugih i svirepih mučenja, ubili.

Noću između 6 i 7 oktobra grupa komunističkih bandita ubacila je na železničkoj pruzi Jovac-Jagodina jednu bombu u lokomotivu teretnog voza. Bomba je teško ranila mašinovođu Ljubisava Cvejića i kočničara Radisava Živadinovića.

Iste ove noći komunisti su ubili Radivoja Milanovića iz Koračice kao i Vujadina Filipovića, učitelja iz Male Vrbice u srezu mladenovačkom.

Na dan 7. oktobra komunisti su napali iz zasade na putu između Kovačevca i Velike Krsne na jednu patrolu od četiri dobrovoljca. Iznenađeni mitraljeskom vatrom iz zasede poginuli su dobrovoljci Milan Đukanović, Mladen Vorgin i Dragutin Đeranić. Teško je ranjen Slavko Škorić.

U noći između 7. i 8. oktobra komunistički banditi upali su u kuću Miloša Pejovića, zemljoradnika i bivšeg pretsednika opštine u Orašcu, i odveli su ga sa sobom. Trećeg dana seljaci su u zabranu kraj sela pronašli njegov leš IZBODEN NA 17 MESTA NOŽEVIMA I BAJONETOM. Banditi su skinuli sa njega opanke, gunj i šubaru i odneli sa sobom. Na lešu su ostavili prikačenu cedulju:

''Ubila ga dva četa Kosmajskog odreda''

U borbi vođenoj 8. oktobra sa komunističkom bandom, koju je predvodio Anaf Isak Soloman, advokat iz Požarevca, u Venčanima u srezu kolubarskom poginuo je potpukovnik Velimir Jovanović, vazduhoplovni vodnik druge klase Vasilije P. Jovanović, kao i još dva oficira, dok je pet ranjeno.

9. oktobra banditi su ubili braću Miluna i Milutina Markovića iz Manića pod Kosmajem.

U noći između 9. i 10. oktobra komunisti su zaklali pretsednika Stublinske opštine Svetozara Pavića, a u Kniću su ubili kaplara Dragomira Stojanovića.

10. oktobra crveni dželati pobili su u šumi Dolovi Ranka Colića, zemljoradnika, Živana Antovića, trgovca, i Milorada Lazarevića, abadžiju iz Grabovca u srezu posavskom.

Ovoga dana u borbi sa jednom komunističkom bandom u Arnjevu poginuli su narednici Jakov Petrović i Dušan Petrović i podnarednik Josip Valčanski iz vladinog odreda. Ranjeni su poručnik Ivan Vujanović i podnarednik Blagoje Radovanović.

Prilikom upada velike komunističke bande ovoga dana u Prokuplje poginuo je jedan žandarm i jedan četnik, dok su četiri četnika ranjena.

U noći između 11 i 12 oktobra grupa komunističkih terorista upala je u Kopljare i odvela Andriju Stevanovića, bivšeg kmeta, i Vojina Gajića. Sutra dan nađeni su njihovi unakaženi leševi u zabranu u blizini sela.

U noći 12. oktobra jedna komunistička banda upala je u Dučevanski Čifluk u srezu leskovačkom i povela sa sobom pešadiskog majora Dušana Đorđevića i bakalina Blagoja Stamenkovića. Tek šest dana kasnije otkriveni su u Crkovničkoj šumi njihovi unakaženi leševi, kao i leš pešadiskog narednika Slavka Grujića iz Gradnice.

U noći između 13. i 14. oktobra banditi su izveli iz Krivog Vira u srezu boljevačkom Milorada Vasića i ubila ga ostavivši njegov leš kraj puta.

14. oktobra komunistički banditi uhvatili su kod sela Lunjevice na putu za Gornji Milanovac brigadnog generala Božidara Putnikovića i streljali ga.

Istoga dana banditi su ubili Milutina Pantića iz Udovica u srezu podunavskom.

U noći 15. oktobra deset komunističkih razbojnika iz Miloševca dočepalo se jedne lokomotive sa kojom su upali na železničku stanicu Veliko Orašje i otvorili puščanu i mitraljesku vatru na peron, gdje su ranili kaplara Branka Janića i Dobrivoja Pantića.

16. oktobra banditi su napali iz zasade u Darosavi na autobus jednog vladinog odreda, koji je išao iz Venčana za Beograd. Komunisti su tu ubili podnarednika Mihaila Divljakinju i redova graničara Kosana Pantelića.

Ovoga istoga dana banditi su sačekali na putu između Aranđelovca i Mladenovca i ubili Tanasija Hadži-Dumovića, izvoznika iz Aranđelovca.

U noći između 16. i 17. iktobra komunisti su ubili Božidara Bogdanovića iz Miloševca.

17. oktobra banditi su ubili Sofiju Stefanović iz Batočine.

18. oktobra jedna komunistička banda upala je u Vrčin i ubila opštinskog blagajnika Vitomira Apostolovića, opštinskog delovođu Vlaju Teofilovića i kmeta Marka Starčevića.

U borbi koju su vodili četnički odredi sa komunistima u Rudnoj Glavi jedan je četnik poginuo a jedan je ranjen.

Ovog istog dana jedna banda komunističkih zlikovaca upala je u manastir Vratnu u Krajini i ceo ga opljačkala iznevši čak i crkvene utvari iz oltara.

Skoro u isto vreme druga jedna komunistička banda, koju su predvodila dva odbegla robijaša, upala je u ženski manastir Sv. Bogorodice kod Crkovnice, u srezu leskovačkom, i pošto su pijančili i pocepali sve crkvene knjige, koje su gazili i udarali nogama, isprebijali su kundacima igumaniju i onda silovali sve tri kaluđerice, koje su bile tu u manastiru. Pošto su posle toga opljačkali sve što su u manastiru našli, pošli su za selo Janjuše i tu silovali šesnaestogodišnju ćerku zemljoradnika Milana Stojakovića.

22. oktobra prilikom borbe koju su Raljski odredi vodili sa komunistima u Belanovici, poginuo je artiljeriski narednik vodnik Borisav Đokić, a ranjeni su pešadiski podnarednik Uroš Stojković, kaplar Radomir Babić i redov graničar Đorđe Lazić.

23. oktobra sačekali su komunistički banditi u zasedi na putu Palanka-Baničina rezervnog konjičkog oficira, jednog od najistaknutijih domaćina u Pomoravlju Blagoja P. Mirkovića iz Baničine i ubili ga.

Ovog istog dana kod sela Trogorevca, nedaleko od Darosave, ubijen je od komunista aktivni veterinarski podnarednik Rudolf Ježek.

U noći između 23 i 24 oktobra grupa komunističkih bandita ubila je Milosava Vasića, trgovca iz Batočine, sa njegovom ženom.

U noći između 24 i 25 oktobra komunisti su odveli iz Soko-Banje u planinu i tamo ubili Borisava Ilića, školskog nadzornika, Mihaila Pogodina, profesora građanske škole, i Peru Petrovića, bivšeg komandira građanske straže u Aleksincu.

Iste ove noći komunisti su ubili četovođu Dragutina Simovića iz Jasenice u srezu dobričkom. Na njegovom lešu ostavili su cedulju sa rečima:

''Osveta za druga Goceta''.

25 oktobra vladini odredi oslobodili su Raču Kragujevačku od komunista i tom je prilikom poginuo jedan borac, a sedam ih je ranjeno.

26 oktobra komunisti su iz zasede na putu Stanišinci-Vrnjačka Banja ubili Dobrosava Dumanovića, pretsednika Stanišinske opštine.

U noći između 26 i 27 oktobra komunisti su ubili Tanasija Stefanovića, pretsednika opštine Kravlji Do u srezu požarevačkom.

27 oktobra poginuo je u borbi sa komunistima u Majdanpeku i jedan četnik. Isto tako u borbi kod Junkovca poginuo je jedan četnik.

28 oktobra u Vučju, u srezu leskovačkom, u borbi sa banditima poginuo je jedan četnik Svetozar Stojković, dok su dva četnika ranjena.

U sukobu sa komunističkom bandom u Baćevcu, u srezu posavskom, poginuo je jedan četnik.

Ovog istig dana komunistički desetar, musliman Mujo Ibrić odveo je iz sela Ježeva ženu jednog seljaka da je siluje. Kada je muž hteo sa bratom da zaštiti ženu, Mujo ih je obojicu ubio.

30 oktobra prilikom napada komunističkih bandi na opštinu galibabinačku, u srezu svrljiškom, ubijeni su četnički vojvoda Ljubomir Kostić, opštinski delovođa Gaja Ristić i jedan četnik, dok je jedan četnik bio ranjen.

Ovoga dana u borbi koju su vodili četnici sa komunistima u Siokovu, u srezu veličkom, poginuo je četnik Sava Bogdanović, jeromonah manastira Jošanice, rodom iz Srema.

U borbi sa banditima kod Vezićeva poginuo je ovoga dana četnik Miljko Milovanović iz Despotovca.

Istoga dana u selu Raduš u srezu tamnovskom komunisti su streljali sedamnaestogodišnju devojku, siroče bez roditelja, Milku Grčić iz Stublina, pošto su je prvo silovali.

Nije utvrđeno koga su datuma izvršeni ovi zločini, ali se zna da su pored ostalih u srezu orašačkom pre kraja oktobra pobijeni još i ovi najugledniji seoski domaćini:

Svetozar Miletić i Vojislav Plećević iz Garaša, Andrić i Stefanović iz Brezovca, Živan Nedeljković iz Blaznave, Radosav Lazarević iz Gornje Šatornje, Milivoje Dobričić i njegov sin Radovan Dobričić, Miloš Grujić i Tihomir Tomašević, iz Kopljara, u čijoj su kući komunistički zverovi ubili i Milovanova učitelja izbeglicu iz Bačke, koji je ostavio za sobom petoro nezbrinute dece. Ubijen je još i Milutin Mirković iz Jelovica, čiji su leš strahovito unakazili.

Isto tako među mnogobrojnim žrtvama terora u Gruži nalazi se i mladić Radojica Pantović iz Pretoka, koga su komunisti zaklali i izmrcvarili, jer nije hteo da im se pridruži.