ZLOČINI KOMUNISTA
Strana 1 od 5 12345 PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 115

Tema: ZLOČINI KOMUNISTA

  1. #1
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    18.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    294
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano ZLOČINI KOMUNISTA

    Zanimljivo kako niko na pdf Istorija nije otvorio ovu temu...Ja cu temu zapoceti clankom iz Press-a, a nadam se vi cete nastaviti konkretnim slučajevima itd...

    Prvi put u srpskoj javnosti: ZLOČINI KOMUNISTA

    05.04.2009.

    PRESS

    Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida partizani su još jedino u Srbiji tabu tema. Sve krivične prijave do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta. Ali, istina polako izbija...

    O zločinima komunista tokom i posle Drugog svetskog rata, u postkomunističkim zemljama, počelo je da se govori kada je pao Berlinski zid, 1989. godine. Novoformirane demokratske vlade otvarale su tajne dosijee, otkopavale masovne grobnice, pravile popise žrtava i dostojno ih sahranjivale. Od bivših jugoslovenskih republika najpre se oglasila Slovenija, otkopavajući masovne grobnice žrtava komunista. Onda je tajne arhive otvorila i Hrvatska, objavljujući dokumenta o poratnim likvidacijama u Zagrebu, da bi 31. marta Zagreb povukao prvi korak rapisujući međunarodnu poternicu za 86-godišnjim Simom Dubajićem, nekadašnjim Titovim majorom, kojeg terete za ubistvo 13.000 ratnih zarobljenika na Kočevskom rogu 1945. godine.

    Tako je ironijom sudbine Hrvatska postala prva zemlja bivše Jugoslavije koja je raspisala poternicu za jednim partizanom. Ironijom sudbine jer su komunisti posle rata najveće čistke pravili u Srbiji, gde to pitanje nikad nije došlo na dnevni red.

    Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida partizani su tabu tema u Srbiji. Sve krivične prijave podnete protiv komunista do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta.

    A, takav slučaj postoji još samo u Rusiji, gde milioni nevino pobijenih ljudi posle rušenja društvenog poretka još nisu izbrojani, iako su nedvosmisleno pokazali dve stvari: prvo, jednom pokrenuti talas masovnih zločina ne zaustavlja se činom osvajanja vlasti, i drugo, pre ili kasnije komunisti počinju da se ubijaju i međusobno.

    Tako je Staljin poubijao gotovo celu garnituru Lenjinovih revolucionara, da bi se potom okrenuo i protiv svojih saradnika. U zloglasnim staljinističkim čistkama ubijeno je i više od 100 jugoslovenskih komunista - mnogo više nego što ih je u Kraljevini Jugoslaviji ubila Žandarmerija. Nestajali su Srbi da bi na njihovo mesto bili postavljani Hrvati i Slovenci.

    Od 20 članova poslednjeg predratnog Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije u Moskvi je 1937. godine likvidirano njih 19. Saučesnik u ovim ubistvima bio je poslednji, dvadeseti član Centralnog komiteta - Josip Broz Tito. On je tada postavljen na čelo KPJ, gde je nastavio da primenjuje oprobani staljinistički metod: likvidirati sve stvarne i potencijalne neprijatelje, počev od onih u svojoj blizini.

    U izraz „klasni neprijatelj", po direktivi Kominterne, od 9. maja 1941. potpale su dve grupe ljudi: članovi ideološkog pokreta nacionalističkog ili verskog karaktera, sveštenici, članovi policije, oficiri, diplomatski i građanski službenici ukoliko odbiju da se svrstaju na stranu revolucionarnih snaga, kao i svi članovi vladajuće dinastije i svako lice za koje se zna da se aktivno protivilo pripremama ili izvršenju revolucije...



    „Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo" - Slobodan Penezić Krcun, prva izjava u oslobođenom Beogradu


    Direktiva je, dakle, zahtevala ubistva širokog kruga ljudi, što je uskoro počelo da se sprovodi u delo. Najpre u Srbiji. I najpre po srpskim varošima i selima. I opet je upotrebljen poznati recept sa slanjem Lenjina da diže revoluciju i razbija sistem „iznutra".

    Očekujući otpor Srba, 1941. godine u Srbiju stiže 400 profesionalnih revolucionara, pronađenih u okupiranim evropskim zemljama, gde su se sklonili posle poraza u Španskom građanskom ratu. Na čelu je Josip Broz Tito. Pošto se pokazalo da 400 revolucionara nije dovoljna brojka, oni su potražili saveznike u robijašima odbeglim iz zatvora tokom aprilskom sloma. Tako se u partizanima našao i najpoznatiji kriminalac u zemlji Draža Gligorijević, koji je aprila 1941. čekao izvršenje smrtne kazne, zatim zloglasni razbojnik sa Kosmaja Milosav Živanović Čaruga, Aleksandar Živaljević Coja, zvani Coja prvoborac, iz Kragujevca i mnogi drugi.

    Teorija i praksa dolaze prvi put masovno do izražaja u Užicu, jedinom većem mestu iz kog su se Nemci povukli bez borbe, 21. septembra 1941. Nemci su predali Užice Žandarmeriji i Pećančevim četnicima koji, videvši da dolaze komunisti, pozivaju najviđenije građane da proglase mobilizaciju. Ovi, pak, nameću odluku da se grad preda bez borbe, s obrazloženjem: „Da vidimo šta i ova naša deca hoće". Već 1. oktobra komandant Užičkog partizanskog odreda, Dušan Jerković, izdaje proglas: „Glavni cilj naše borbe jeste uništenje naših klasnih neprijatelja". Uskoro u grad dolaze sve komunističke strukture. Bogate, ugledne i nepokorne građane komunisti masovno hapse i streljaju iznad kasarne u Krčagovu. Jedan od glavnih egzekutora, Vladan Mićić iz Požege, svedočio je posle da su ubili preko 400 osoba.

    „Neke sam ubio i maljevima", rekao je. Poslednja grupa od 50 uhapšenika, a među njima i akademski slikar Mihailo Milovanović, ubijena je u noći između 27. i 28. novembra, uoči povlačenja iz Užica.

    Stravičnu sliku komunisti su ostavili i u Čačku. U podrumima katastarske uprave i sokolskog doma pronađeni su leševi bez glave, dok su u podrumu ispod sreskog načelstva nađeni ljudske oči i prosut mozak. Nemački izveštaji javljali su o klanju žrtava, a nedićevski o ubijanju sekirama. Glavni egzekutor bio je Milan Bata Janković, koji je simbolično nosio crvenu rukavicu bez prstiju, na levoj ruci, a ubijao je čekićem. Komunisti su pedesetih godina sakupljali potpise da se Janković proglasi za narodnog heroja, ali su odustali jer bi to ipak bilo previše. Ali, postavili su mu bistu, koju su Čačani prvom prilikom sklonili. Milan je bio rođeni brat Milke Minić, supruge jednog od vodećih komunista Miloša Minića, dok je drugi rođeni brat, Dušan, tokom rata bio korektor u jednom listu u Beogradu. To je bio razlog da ga posle rata streljaju. Kada su mu drugi uhapšenici u ćeliji rekli da će sigurno preživeti, zbog sestre i šuraka, on je odgovorio: ''Naprotiv, ja ću prvi biti streljan!''

    Masovna ubistva građana u Užicu, Čačku i drugim mestima gde su 1941. uspostavili vlast, komunisti su nazivali „drugom fazom revolucije", u kojoj, prema teoriji, „treba da se izvrši definitivni obračun sa klasnim neprijateljem". Pod „prvom fazom revolucije" oni podrazumevaju osvajanje vlasti svim sredstvima, a pod „drugom fazom" učvršćivanje vlasti, pre svega likvidacijom stvarnih i potencijalnih neprijatelja njihove stranke. Tu „drugu fazu" počeli su da sprovode u novim oblastima koje su osvojili: u istočnoj Hercegovini i Crnoj Gori.

    Na osnovu Titovih naređenja, komunistički preki sudovi slali su ljude u smrt po kratkom postupku i bez prava žalbe. „Ova presuda je izvršna i protivu iste nema mjesta žalbe", pisao je Sava Kovačević, predsednik Prekog vojnog suda Nikšićkog partizanskog odreda. Od 19 optuženih na ovom procesu osmoro je osuđeno na smrt, uz uobičajenu konfiskaciju imovine. Od ovih osmoro petoro su bili rođaci Save Kovačevića: Novica, Blažo, Marko, Mirko i Petar Kovačević. Prvooptuženi Novica Kovačević pre rata je bio sudija, dok je njegov rođak Sava Kovačević bio krijumčar duvana.



    „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali" J. B. Tito deset dana po zauzimanju Beograda



  2. #2
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    18.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    294
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    Po zlu najčuveniji zločin u Crnoj Gori komunisti su počinili na Badnji dan 1942. godine (a i inače su voleli da ubijaju na velike srpske i pravoslavne praznike). U kolašinskom Lugu, na desnoj obali Tare, nad telima 240 unakaženih građana razapeli su lešinu psa na daskama u obliku krsta. Zatim su na jednoj dasci napisali: „Ovo je pasje groblje". Svedok, koji je posle nekoliko meseci posmatrao otkopavanje žrtava „pasjeg groblja", piše:

    „Pred jezivim prizorom nemo stojimo svi, naročito rodbina. Ona ne može da prepozna leševe svojih milih i dragih, jer su strašno unakaženi i bez pojedinih delova tela. Ruke i noge su im polomljene; zubi povađeni grubim kleštima još dok su bili živi; lobanje su im razmrskane drvenim maljevima, čije su udarce čuli stanovnici najbližih kuća one svete noći uoči Božića..."

    Najobimniji rad o komunističkim zločinima u Hercegovini, dvotomnu knjigu „Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942", objavio je bivši hercegovački partizan i visoki oficir Titove armije, dr Savo Skoko. Mnogobrojna dokumenta Skoko je upotpunio svedočenjima partizana očevidaca događaja. On piše da su J. B. Tita i njegov Centralni komitet na novi talas zločina naročito inspirisali uspesi Crvene armije pod Moskvom i Staljinov govor na proslavi godišnjice Oktobarske revolucije. U prvoj polovini decembra 1941. godine oni su procenili da je došlo vreme za uspostavljanje ''diktature proletarijata'', kao ''zakonom neograničene i na nasilju osnovane vladavine proletarijata nad buržoazijom''.

    U prve velike zločine komunista u Hercegovini spada ubistvo trojice kaluđera u manastiru Duži, 23. decembra 1941. Bili su to stari ruski kaluđeri, izbegli posle 1917. godine od boljševičkog terora. Zločini se umnožavaju posle 4. januara 1942, kada je u Hercegovinu upućen Savo Kovačević sa delom Nikšićkog partizanskog odreda. Bilo je pritužbi da su hercegovački komunisti „meki" u obračunu sa klasnim neprijateljem, pa je vrh partije smatrao da će im koristiti osoba koja je upravo osudila na smrt petoro svojih rođaka. Kovačevićeva desna ruka bio je još jedan „narodni heroj" Petar Drapšin.

    U zločinima je prednjačio 1. udarni bataljon, specijalno osnovan za ovu namenu. Za komandanta je postavljen Vlado Šegrt, a u štabu su bili Savo Kovačević, Ljubo Kovačević i Milija Stanišić. Dan po osnivanju ove jedinice, sekretar Okružnog komiteta KPJ za severnu Hercegovinu, Miro Popara, donosi zaključke sa savetovanja Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta u Ivančićima, o ''beskompromisnoj borbi protiv 'petokolonaša' srpske nacionalnosti''.

    Već 30/31. januara Preki vojni sud 1. bataljona osuđuje na smrt 16 „najistaknutijih razbijača narodnooslobodilačke borbe" u Dabarskoj vili. Četvorica su streljana, a ostalima je kazna izrečena uslovno na godinu dana. Pod neposrednom komandom Save Kovačevića i Petra Drapšina, partizani su 27. februara pod uobičajenim lažnim optužbama na Radačkom brijegu streljali 21 seljaka. Posle „užasno surovog" nastupa i streljanja pred velikim narodnim zborom, partizani su, piše Skoko, oko ubijenih zaigrali kolo.

    Jedan od najmonstruoznijih zločina odigrao se tokom 3. i 4. marta u Golobrđu, na Divljakuši i u Mekoj Grudi, kada partizani streljaju 41 osobu. U Lastvi su streljali braću Petra i Ivana Saičića, kojima su kao otežavajuću okolnost uzeli što su bili dobrovoljci na Solunskom frontu. U selu Brajićevići streljali su 12 starijih ljudi. Posle obilnog ručka, pred masom sveta, Drapšin je uperio pištolj u Milana Zirojevića, rekavši: „Ovoga gađam u oko". Ipak je promašio, pa je nesrećnika, koji je govorio da ništa nije kriv, dotukao partizan Slavko Kocka. Utom je rodbina osuđenih, do tada u neverici, stala da leleče, dok su partizani započeli pesmu i šenlučenje, terajući rodbinu da im se pridruži. „Ta stravična mešavina pesme i leleka ostavljala je poražavajući utisak na sve prisutne, izuzimajući organizatore i izvršioce tog groznog čina", piše u svojim sećanjima Savo Skoko.

    Partizansko kolo, nad još toplim leševima (bukvalno), vilo se i u Jasenku. Drapšin je tu izjavio: „Moramo ubijati i nevine zajedno sa kvislinzima da ne bi nas oni ubijali". Na igrankama oko ubijenih u selima Mala i Velika Gareva i Dobrelje partizani su pevali svoju novu pesmu: ''Što ne valja ubićemo, komunizam širićemo''. U Dobreljima su streljali dva starca i jednog 13-godišnjeg dečaka, Obrena Nikolića.

    Drapšina, potonjeg komandanta jedne od komunističkih armija, Savo Skoko opisuje kao „psihički nestabilnu ličnost", uz napomenu da se ova nestabilnost „graničila sa ludilom". Neposredno posle rata, u trenucima psihičkog rastrojstva, Drapšin je izvršio samoubistvo, što su komunisti, kao i njegove zločine, decenijama skrivali.

    Za Pavla Kovačevića, partijskog rukovodioca Operativnog štaba za Hercegovinu, Skoko kaže da je bio još gori i da se njegov ekstremizam graničio „sa nekom vrstom mentalne poremećenosti". Kovačević je lično učestvovao u suđenju i ubistvu svog oca Petra, 8. marta 1942. u Grahovu. Kada mu je sutradan u kancelariju došla majka i pitala da li može videti muža, sin joj je hladnokrvno odgovorio: „Ne možeš, ubili smo ga noćas".

    Samo u zborniku dokumenata Nedićeve uprave, koja su sami komunisti odabrali i objavili 1965. godine, navedeno je oko 1.000 imena njihovih žrtava (civila) u „Nedićevoj Srbiji", pre jeseni 1944. godine. Samo jedna dopuna spiska žrtava komunizma iz 1941. godine sadrži 76 imena zemljoradnika, činovnika, domaćica, sveštenika, zanatlija. Nedićeve vlasti nastavile su da beleže ubistva i narednih godina. Avgusta 1942. godine nedićevci su evidentirali 18 slučajeva ubistava civila. Na primer: „Trećeg avgusta u selu Negrišori (Guča) ubijen je od strane partizana Milomir Davidović, koji je ranije bio u partizanskim redovima, pa je odrekao saradnju komunistima". Ili: „Tridesetog avgusta od strane komunista ubijen je u Stragarima (srez Orašački) Miron Đurić, arhimandrit".

    Novi veliki talas zločina pokreće se krajem 1943, kada su partizani otpočeli sa pokušajima povratka u Srbiju. Među najzverskijim bila je likvidacija porodice Radić u selu Mali Požarevac, koju su izvršili partizani iz Kosmajskog odreda, pod komandom Marka Nikezića. Stradali su glava porodice Nikola, njegova žena Novka, sinovi Živorad i Milorad i snaja Mileva (Živoradova žena). U ovom selu ubili su ukupno 34 osobe, u obližnjem Malom Popoviću 22, itd. Lakoću s kojom su ubijali vidimo i u dnevniku 1. čete Kosmajskog odreda: „Rad u četi: Čitanje 'Proletera' sa diskusijom. Brijanje. Uveče je četa izvršila likvidaciju jedne izdajnice iz Kusatka", zapisano je za 20. jul 1943. A ovo je zapis za 21. jul: „...Individualno čitanje. Uveče četa je izvršila likvidaciju jednog narodnog izdajnika u Kusatku".

    A, onda je stiglo oslobođenje... Prava prilika za izvođenje „druge faze revolucije" ukazala se, iza tenkova Crvene armije, oktobra 1944. godine. U oduševljenju što su se dočepali glavnog grada, komunisti su se teško obuzdavali u javnim istupima. „Srbiji nije dovoljno pušteno krvi", rekao je Milovan Đilas u prvoj izjavi iz „oslobođenog" Beograda. „Srbija nema čemu da se nada. Za nju neće biti milosti", rekao je J. B. Tito u govoru na Banjici novembra meseca. Prva izjava „poludivljeg" Slobodana Penezića Krcuna, kako ga naziva pisac knjige „Na strašnom sudu" dr Radoje Vukčević, glasila je: „Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo".

    Ovakav nastup komunista u Srbiji potvrđuju i hrvatski izvori. Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali". (Bilandžić je zabeležio i Titovu izjavu iz 1974, povodom optužbi da novim ustavom Srbiju želi da svede na Beogradski pašaluk. „Pa to i hoću", rekao je.)

    Stojan Pribićeveić izvestio je jedan američki list 27. januara 1945. godine da se „posle oslobođenja Beograda... čitavu nedelju dana civili nisu usuđivali da izađu na ulicu". Bila je to posledica strahovitog terora. Prema podacima američkog ministarstva vojske, komunisti su u Beogradu streljali „između 13.000 i 30.000 ljudi".

  3. #3
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    18.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    294
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    Mnogo godina kasnije, major OZNA Milan Trešnjić svedočio je da je u kvartu kojim je on komandovao ubijeno 800 civila. A Beograd je imao 16 kvartova. Kada su otkrivena dokumenta OZNA u Zagrebu, ispostavilo se da su komunisti više ljudi ubili u jednom beogradskom kvartu nego u celoj hrvatskoj prestonici.

    Pripadnik KNOJ-a, Mija Petrović iz sela Badnjevac kod Kragujevca, stražario je šest meseci ispod Avale, gledajući kako OZNA svake noći strelja civile dovezene kamionima iz Beograda. Dovozili su ih oko 9-10 časova uveče, sakupljali ih u podrumima kuća beogradskih trgovaca sa leve strane kragujevačkog druma, a onda svlačili i izvodili na streljanje. „Slušao sam i plač i jauk tih žrtava dok su ih ti beogradski oznaši tukli, rukama, nogama i kundacima, jer su se oni jedva kretali, a jaka zima, oni jadnici goli", svedočio je Petrović. On je takođe pokazao masovnu grobnicu, odnosno nekadašnji nemački rov za stojeći stav dug oko kilometar i po, od skretanja za Ralju prema Beogradu, tik iznad druma. Kako je koja grupa streljana, rov je zatrpavan, a i danas se vide kasnije nastala ulegnuća. „Za onih šest meseci dok sam ja bio po stražama, verujem da je pobijeno najmanje 10.000. A koliko je u novembru i decembru, pa i u oktobru 1944. postreljano, ne znam, ali sam slušao od drugih da su za ta dva-tri meseca streljali masovnije", kaže Mija Petrović.

    Druga masovna grobnica nalazi se u negdašnjim Belimarkovićevim voćnjacima na Banjici. Ovde je tokom rata bilo najveće nemačko podzemno skladište benzina na Balkanu. Komunisti su celo skladište napunili leševima, pa su pored kopali nove masovne grobnice, kao i u Lisičjem potoku, u Železničkoj koloniji i na mnogim drugim mestima. Istovremeno, koncentracioni logor na Banjici nije prestao da radi, samo je promenio čuvare.

    Sudbinu prestonice, u odgovarajućoj srazmeri, doživeli su i svi drugi gradovi u Srbiji. U Nišu, zloglasni koncentracioni logor na Bubnju nastavio je da radi. Nišlije i meštani okolnih sela i varošica ubijani su na brdu Bubanj, iza zidina Kaznenog zavoda, kao i na mestima gde su danas teniski tereni i rov iza tvrđave. Jedno od najvećih stratišta bilo je u selu Krupac kod Aleksinca, gde su seljaci, mnogo godina kasnije, prilikom oranja otkopavali ljudske kosti. Prema minimalnoj proceni istoričara Aleksandra Dinčića, u Aleksincu i okolini komunisti su ubili preko 600 osoba.

    Zasad najdetaljniji popis žrtava komunista sačinili su istoričari Goran Davidović i Miloš Timotijević za čačanski kraj. Sakupili su imena 1.341 žrtve, s tim što za 735 osoba nije bilo moguće utvrditi od koga su stradale, ali pouzdano se zna da je reč o protivnicima komunizma. Ovde treba dodati još preko 1.000 mladića koje su komunisti nasilno mobilisali i smišljeno odvodili pred nemačke cevi na Sremskom i drugim frontovima toga doba. Inicijativa da se otkopa jedna od masovnih grobnica, na pomoćnom igralištu FK ''Borac'', uvek je propadala.

    U Kragujevcu, komunisti su najviše ubijali u Kapislani, u krugu vojne fabrike, a imali su i logor na Metinom brdu, takođe preuzet od nacista. U Kruševcu postoji čak i toponim Madžino groblje, prema imenu jednog komuniste. U Užicu, krajem 1944. i početkom 1945, ubijali su u Skojevskom parku na brdu Pora, u Krčagovu, gde je danas gradska bolnica, u Starom gradu (danas: Terazije), kao i u tranšejama iznad Carine. U Valjevu su ubijali na brdu Krušik, ispod kasarne Petog puka. Žrtve leskovačkog kraja ubijane su u okolnim selima, najviše u Slavniku, gde je postojao i logor. U Gornjem Milanovcu, mnogi „narodni neprijatelji" izdahnuli su pod mukama u zgradi starog suda, gde je bila glavna tamnica. U samom gradu egzekucije su bile na mestu zvanom Groblje. U Resavi svake noći su bila streljanja kraj druma Svilajnac - Crkvenac, a masovna grobnica postoji i u Rasadniku. Masovne grobnice u Jagodini nalaze se u bagremaru kraj puta za Rakitovo, u bagremaru Mike Mladenovića i na Konjskom groblju, koje se i danas zove Strelište, a u Zaječaru na brdu Kraljevica, kraj puta za selo Vražogrnac, u potoku Zmijanac, u jarugama prema Boljevcu, na obalama Timoka, u šumi pored Tupižnice...

    Kao strelište u Šapcu poslužila je stara tvrđava, dok je u Požarevcu najviše nevinih građana palo kraj starog petrovačkog puta.

    Jedna od današnjih opština sa najvećim brojem žrtava komunizma je Aranđelovac. Istraživač Rade Glavaš sakupio je više od 500 imena ubijenih, koja će uskoro biti objavljena u njegovoj knjizi. Kompletan popis postoji i za opštinu Sopot, koji sadrži 202 imena ubijenih od komunista.

    U Novom Sadu komunisti su ubijali „narodne neprijatelje" u Rajinoj šumi, a u Banatu najviše u Deliblatskoj peščari. Na Kosmetu, najviše u Kosovskoj Mitrovici, a postojao je i logor kraj manastira Visoki Dečani, u kome su kosti ostavljali „kulaci" iz cele Srbije.

  4. #4
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    18.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    294
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA



    Srđan Cvetković, istoričar: Arhiv krije dokumenta koja bi uzbudila duhove

    Istoričar Srđan Cvetković, saradnik Instituta za savremenu istoriju, kaže da se u svim društvima koja su imala periode totalitarnog režima pokreću četri procesa: rehabilitacije, otvaranje arhiva, denacionalizacije i lustracije, dok je kod nas započet samo proces rehabilitacije.

    - Kod nas je bilo tek nekoliko pojedinačnih pokušaja istraživanja zločina dok, na primer, u Sloveniji, istoričar Mitja Ferenc rukovodi nacionalnom komisijom i u saradnji sa državom već nekoliko godina nastoji da obeleži sve masovne grobnice, u kojima se procenjuje da ima od 80.000 do 100.000 žrtava. Među njima je oko 20.000 Srba, koji su pripadali raznim vojnim formacijama. Kod nas, nažalost, nema ni značajne javne diskusije o tome - priča Cvetković.
    Hrvati su otvorili svoje arhive OZNA, a pretpostavlja se da se većina dokumenata krije upravo u Beogradu.

    - Iako su po zakonu dostupni svi podaci o događajima do 1958.godine, oni se pozivaju na interni pravilnik, po kome treba da se traži odobrenje od institucije koja je arhivu predala građu. To su sve izgovori. Sama činjenica da građa nije dostupna govori o tome da bi ona prilično uzbudila javnost - kaže Cvetković.



    Dobrivoje Tomić
    Pronaći ću oca i njegove ubice


    Dobrivoje Tomić, sin ubijenog „narodnog neprijatelja" Dušana Tomića, industrijalca iz Boljevca, pokrenuo je jedinu tužbu pred našim sudovima za zločine koje je jugoslovenska vlast činila po završetku Drugog svetskog rata. Tužio je dvojicu pripadnika Ozne iz Zaječara, za koje je saznao da su mu u zatvoru streljali oca. Kako kaže za Pressmagazin, iako je pronađen svedok koji je detaljno opisao kako je Dušan odveden na streljanje, tužba nije prošla na redovnom sudu, ali se sada procesuira pred Specijalnim sudom za ratne zločine.

    - Moj otac je posedovao znatnu imovinu: mlin, fabriku zejtina, štampariju, knjižaru... Kada je počeo rat, ostavio je samo knjižaru da radi. Nemci su ga uhapsili, pa se potpuno povukao. Jedino je podržao Nedićev plan za pomoć izbeglicama. Pomagao je koliko je mogao. Kada su došli komunisti, privodili su ga u nekoliko navrata, da bi ga 11. decembra 1944. uhapsili, a nas izbacili iz kuće - priča Dobrivoje.

    Otac Dušan streljan je oko 10. februara 1945. godine. Nema podataka o suđenju, a i zatrpan je u jednu od nekoliko masovnih grobnica kod Zaječara. Dobrivoje se seća tog događaja:

    - Otišao sam na ledinu ispod brda Kraljevice, gde je bila masovna grobnica pobijenih. Stravičan prizor! Zemlja izrovana, krvavo polje, motke, žice... Bilo je puno naroda, najviše žena i dece. Partizani su nam branili da iskopamo svoje mrtve, šutirali su nas i psovali.
    Porodica Tomić zatim je pobegla u Beograd, ali njemu nije dozvoljeno školovanje jer je bio sin „narodnog neprijatelja". Tako je sestra 1950. pobegla u Kanadu, a on dve godine kasnije u Nemačku. Završio je stomatologiju, radio ceo život kao privatni zubar, a bavio se i naučnim radom. Sada se kao penzioner vratio se u otadžbinu jer, kako kaže - želi da pronađe oca i njegove ubice.

    Piše:V. Miladinović



    Vuk Drašković
    Greh na savesti srpskog naroda


    Da je sada trenutak za utvrđivanje krivice svih koji su počinili zločine u ime komunizma, smatra Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta obnove, koji se kao književnik u svojim romanima bavio zločinima u Drugom svetskom ratu. On kaže da ne zna koji su motivi hrvatske strane da u ovom momentu pokrene pitanje Kočevskog roga, ali „misli da zna" koji su bili motivi partizana da ubiju nekoliko hiljada ustaša.

    - Učinjeno je to zato što bi suđenje ustaškim zločincima trajalo godinama i što bi na taj način narod u ondašnjoj Jugoslaviji, ali i čitavom svetu, saznao za zločine ustaškog genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima u Pavelićevoj Hrvatskoj. Ono što danas mora da nas zanima jeste veliki zločin počinjen nad pripadnicima ravnogorskog pokreta, od Zidanog mosta, preko Hrvatske, Bosne, Crne Gore do Srbije. I danas u Beogradu imamo fudbalske stadione izgrađene nad neotkopanim masovnim grobnicama. Tako je i u Čačku, Valjevu, Jagodini, Kraljevu, širom Srbije. Samo od 1944, od ulaska Crvene armije i partizana u Beograd, do 1947, u Srbiji je bez suđenja ubijeno oko 100.000 Srba, a nekoliko stotina hiljada prošlo je zatvore i policijsku torturu. Niko nikada nije podigao optužnicu za te zločine. Ovde se i danas najvećom državnom tajnom smatraju grobovi nevino ubijenih. To je veliki greh na savesti celog srpskog naroda. Dok se oni ne pronađu, računajući i Dražin grob, dok se ne oglasi sud i ne proglasi zločin, kolektivno ćemo trpeti posledice tog velikog greha - ističe Drašković.

    Razloge za to on nalazi u „bahatosti pobednika", i napominje da se nije moglo očekivati ni da će tokom devedesetih godina Slobodan Milošević, Mirjana Marković i „novi zločinci iz istog zločinačkog šinjela Legija, Arkan i Radomir Marković otkriti grobove nevinih žrtva".

    - Trebalo bi da je sada trenutak. Vreme je učinilo da ogromna većina onih koji su počinili te zločine više nije u životu. Ali, trebalo bi da sud izrekne presudu za ta masovna streljanja, kao bi žrtve dobile makar moralnu satisfakciju - kaže Drašković.

    http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=62117&sectionId=63
    Poslednji put ažurirao/la aka_Koča : 10.04.2009. u 15:54

  5. #5
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    18.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    294
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    TITO JEDAN OD MASOVNIH UBICA
    Nemački desničarski magazin Bild sastavio listu najvećih zločinaca 20. veka na kojoj je i ime bivšeg predsednika SFRJ Josipa Broza Tita


    Berlin - Autori članka koji je objavio nemački magazin Bild, na poslednje, deseto mesto najvećih ubica prošlog veka stavili su ime maršala Josipa Broza Tita, pokojnog doživotnog predsednika Jugoslavije. Josip Broz organizovao je i vodio Narodnooslobodilački rat od 1941. do 1945. godine, bio na čelu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije punih 35 godina.Broz je iz rata izašao kao priznati državnik, vođa antifašističkog rata, zaslužan za vraćanje Hrvatskoj Istre, Rijeke i ostrva, proširenje Slovenije. Ostao je poznat i po obračunima sa političkim neistomišljenicima, pa su staljinisti, ali i mnogi navodni "prestupnici" završavali na Golom otoku. Nemački magazin iznosi podatak da je tokom nekoliko decenija svoje vladavine Tito bio odgovoran za smrt milion ljudi.

    Ubedljivo prvo mesto na listi najvećih ubica 20. veka zauzeo je kineski diktator Mao Cedung. On je odgovoran za smrt 50 miliona ljudi.

    Na drugom mestu je Staljin, kome se na dušu stavlja 40 miliona života, a tek treće mesto nemački magazin dodelio je Hitleru koji je ubio 20 miliona ljudi.
    Četvrti na listi je dugogodišnji kineski diktator Čang Kaj Šek, odgovoran za smrt 10 miliona ljudi, a nakon njega sledi Lenjin sa cifrom od četiri miliona.

    Na šestom mestu je Japanac Tojo Hideki kome se pripisuje tri miliona žrtava, a iza njega bivši predsednik Kampučije Pol Pot čija je vladavina odnela dva miliona života.
    Na osmom mestu je marksista iz Etiopije - Mengitsu, ubica cara Haila Selasija, odgovoran za smrt dva miliona ljudi, a pretposlednje mesto na ovom spisku pripalo je Jahja Kanu iz Pakistana, odgovornom za smrt milion ljudi.

  6. #6
    Ističe se
    Učlanjen
    13.09.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.204
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    zlocini komunista , nisu tabu tema, i nisu nikada ni bili....



    jeste da je teror bio upotrebljen , ali nakon 1944 godine, govorimo o osveti ....draza, pavelic, rupnik, nemci..itd su tako slatki ubijali partizane i njihove porodice, pa bi bio greh, ne prebiti to na koncu rata...znam cetnike nije trebalo ubijati, jer to su ipak pripadnici nebeskog naroda, ali vecina cetnika je promenila kokarde za crvene zvezde ....

  7. #7
    Ističe se
    Učlanjen
    13.09.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.204
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    vuk draskovic je popio onolike lepe batine od milosevica, pa je posle tvrdio da je "predsednik ipak u pravu", znaci govorimo o karakternom ljigavku, koji brine o svojoj politickoj karijeri....koji je iskoristio i ravnogorski pokret, pa je nakon toga nestao....

  8. #8
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    18.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    294
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    kiseli priznaj da kad ujutru ustanes i pogledas se u ogledalo vidis Drazu pa sebe...sacuvaj covece bar malo te komplekse i opterecenost cetnicima i Srbima za sebe, ne moras to bas ovako javno da iskazujes...

    još jedan post koji te odaje...sto puta sam te pitao da izneses koliko iznose zlocini cetnika u II sv.ratu...za to imas posebnu temu pa izvoli...


    Tema je jasna: ZLOCINI KOMUNISTA i Tito kao jedan od najvecih zlocinaca 20. veka!


    Ova tema ce takodje da udari paralelu sa zlocinima četnika, kad baš ne moze da prodje ni jedna tema, a da ih ne spomenes...

  9. #9
    Ističe se
    Učlanjen
    13.09.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.204
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    drazu...draza je djubre, tako je upisan kod mene...
    i ja sam ti izneo, ne jedanput cetnicke zlocine....tvoje je demokratski da nastavis sa reklamom i rasprodajom, moje je demokratski da ti serviram

  10. #10
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    18.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    294
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    opusti se kiseli

    i molim te drzi se teme:

    ZLOČINI KOMUNISTA i Tito kao jedan od najvecih zlocinaca 20. veka

  11. #11
    Ističe se
    Učlanjen
    13.09.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.204
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    tema je "zlocini komunista" . nije tito, nije draza, i ja sam ti stavio , crno na belo tabelu....

  12. #12
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    18.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    294
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    tema je zlocini komunista, a nije Tito pa ti vise ne zna de bijes...

    PRIMERI NAJVEĆIH ZLOČINA KOMUNISTA NAD SRBIMA

    (Iz specijalnog izdanja "Pogleda" br. 1 "Zločini komunista nad Srbima")

    Od 1 do 7 podatke sakupio prota Milorad SIMIĆ iz Čečave:

    1. VASO GORIČANAC (iz Čečave kod Teslića), sin Vidov, rođen 1882. On je posebna, junačka, ponosna ali i veoma tužna priča ovoga sela iz toga vremena. Poginuo je, bolje reći posle strašnih muka izdahnuo je, septembra 1943. godine. Kao stariji čovek, bio je demobilisan još na početku Drugog svetskog rata. Oslobođen je, dakle, aktivne vojne službe. Bio je u ustanku protiv okupatora u ovom kraju 1941. godine, no kao što rekosmo, zbog starosti, vrlo brzo otpušten, i živeo je kod svoje kuće kao civil. Pre rata Vaso je bio žandar, visok preko 2 metra, vrlo snažna i korpulentna ličnost, strah i trepet za seoske sitne kriminalce, kradljivce, kokošare i malo previše nestašne đilkoše, lole i "bekrije", kakvih je bilo i ovde. Jedna od tih problematičnih po red i zakon osoba bio je i taj mladić tadašnji Bogdan Vidović, kasnije poznati Kevčija. Zbog nekih prekršaja (savremenici toga doba koji su još živi tvrde, zbog sitnih krađa koka, jaja i sl.) žandar Vaso bi ga pošteno izbatinao, sa željom i namerom da od njega izgradi poštenoga i karakternoga čoveka, što je trenutno i delimično bio uspeo (Bogdan je bio i u srpskim sokolima, njihov član; o tome postoje i fotografije). No, zaslužne batine, kao popravnu meru, nikada nije zaboravio žandaru Vasi, iako mu on nije želeo zlo, nego samo da od njega napravi poštena čoveka. Čekao je Bogdan i dočekao dan D, kada je mogao na veoma brutalan način da se osveti ovoj kršnoj starini. Uostalom, kakav mu je bio karakter vidimo i iz činjenice da je omogućio likvidaciju i svog rođenoga brata Dušana.
    Krajem leta 1943. Kevčija je uhvatio kod njegove kuće starca Vasu Goričanca, svezao ga i oterao najpre u 11. diviziju, predajući ga tamošnjem komandantu. Ne nalazeći na njemu krivicu, bilo kakvu, zbog koje ga je mogao kazniti, taj komandant divizije vraća ga i predaje na raspolaganje B. Kevčiji. (U daljem tekstu izostavljaćemo prezime Vidović, iz poštovanja prema svim časnim i dobrim Vidovićima iz Čečave i okoline.) Bogdan je to iskoristio da krajem septembra 1943. na njemu iskali sav svoj bes. Lično je, uz malu pomoć saradnika, sproveo nad njim zaista nečuven masakr. (Obzirom da je tada već bilo mrazeva, jer su te godine poznate po jakim i ranim zimama - jedno jutro ga je naterao da puzi uz "banderu", tj. gladak stub, koji je prethodno noću polio vodom, kako bi ujutru bio što klizaviji; a ispod bi poređao bajonete, kako bi mučenik Vaso na iste se nabadao. Potom je založio veliku vatru, svezao starca Vasu uz jedan stub, kao neki veliki ražanj, i tako ga pekao. Prethodno mu je čak ložio vatru na prsima. Pekao ga je tako uz vatru dok mu nisu oči iskočile, tj. iscurile od velike temperature. Kada je već pao u totalnu komu, prerezali su mu grkljan i ispalili jedan metak u njega.) Tako je završio ovozemaljski život mučenika Vase, učesnika Prvog svetskog rata i staroga žandarmerijskoga narednika Kraljevine Jugoslavije. Tu gde je mučenički skončao, odmah su ga tu i zakopali u zemlju. To je bilo na mestu zv. Crkvine u Čečavi, udaljenom od svetog hrama oko jedan kilometar, severno.
    Na ovom mestu njegove kosti su boravile sve do 20.02.1996. godine, kada su naši domaćini, dobri i čestiti Srbi pravoslavni ovoga mesta, sa nadležnim sveštenikom iskopali kosti stradalničke Vasine i na dostojan način sa sprovodom sahranili ih u Plansko groblje u Čečavi, gde to i pripada a po pravoslavnom obredu, kako i priliči hrišćanima pravoslavne vere. Prilikom iskopavanja ovih kostiju pronađen je i lanac i katanac na kostima ruku kojima je bio vezan, kao i veliki konop od padobrana, kojim mu je bilo vezano telo i kojim je on bio privezan za pomenuto drvo-stub na kome su ga pekli uz vatru. Ovaj lanac, katanac i konopac se i danas čuvaju kod naše crkve, koje sve zainteresovane i sve nas podseća na ta strašna i ružna vremena prokletoga bratoubistva i stradanja, za što možemo samo reći: spomenulo se ne povratilo se.

    2-3. BOŠKO ILIĆ (iz Prodanovića kod Teslića), sin Luke, rođen 1907. godine, otišao u ustanak 1941, četnički prvoborac. Zarobljen krajem juna 1943. od partizana u predelu sela Ukrinice i iste godine jula meseca na svirep način ubijen. Zajedno sa njim je zarobljen i likvidiran i jedan mladi četnik poreklom Rus ALEKSA NOŽILOV. Obadvojicu su poubijali u neposrednoj blizini svetog hrama u Čečavi u jednom potoku, gde su i zakopani u tzv. "pasiju grobnicu". Njihovi srodnici su stavljali obeležje, drveni krst, na njihove grobove, koji su "nestajali", ili pak istruleli, te poslednjih godina nisu bili vidljivi. Pre nego što su pogubljena ova dva junaka, nad njima je obavljeno veoma teško sadističko iživljavanje (žive su ih rezali nožem i testerom, žive ih pekli po delovima tela nagoneći da jedu sopstveno meso, kleštima čupali brkove i bradu, telefonskom žicom vezivali ruke, prebijali i noge i ruke i nijednoj kosti skoro nisu poštedeli celovitost, a potom zaklali i bacili u jedan prokop od vode iskopan posle kiše. Tu su ih samo malo zatrpali nekim lišćem i granjem, te su psi vrlo brzo počeli da ih izvlače, raznose i jedu, da bi potom malo bolje bili zagrnuti zemljom. Ovo nedelo učiniše partizanske jedinice tzv. 2. krajiške brigade.
    (Godine Gospodnje 1996, u subotu 26. oktobra, kosti ovih mučenika su izvađene i na dostojan način prenete i sahranjene na Stanojevića i Prodanovića groblju. Ovo Bogougodno delo na inicijativu nadležnog sveštenika, protonamesnika Milorada Simića - popa Miće, učini porodica pok. Boška. Da bi se ovo realizovalo, mnogo su pomogle sve javne institucije MZ Čečava, kao i sve opštinske institucije, gde posebno ističemo MO i OO SDS, Sekciju Srpskog Sokola i dr. Isto tako su oni postupili i u kasnijim sličnim poduhvatima u ovom mestu.)

    4-5. RADE KOVAČEVIĆ, rođ. 1921. god. i DRAGUTIN KOVAČEVIĆ, rođ. 1923. god. sinovi Mile, rođena braća, iz Rečana kod Teslića, bili su obični civili, bolovali od tifusa. Toga dana i datuma kroz ovo selo je naišla partizanska brigada pod komandom Bogdana Kevčije, i sa njima je bio zloglasni već pominjani Ljubo Karača, kome je glavni ratni rekvizit bio nož. Obadva ova rođena brata izneli su na postelji iz kuće i pored same reke Ukrine a naočigled starih roditelja Ljubo Karača ih je obojicu zaklao, i potom oblizao krvavi nož. Samo par dana posle toga, a od teških muka i žalosti za zaklanim sinovima, obadvoje njihovih roditelja su poumirali.
    Odmah posle ovoga tragičnog događaja, stariji brat MIRKO KOVAČEVIĆ, se do zuba naoružao i krenuo da osveti svoju bolesnu, tragično nastradalu braću. Ko je god imao bilo kakve veze sa partizanima, ili samo mirisao na njih, on bi ga ubio. Tako je činio sve do dana svoje junačke pogibije 1946. u borbi sa partizanima - OZN-om, kada je naišao na njihovu zasedu u selu Ranković kod Teslića.

    6. SAVO GAČIĆ, sin Toše, brat Bošov, iz Rečana kod Teslića, kao civil ubijen je od pripadnika partizanskih jedinica pod komandom B. Kevčije 1943. god. Obzirom da su se poznavali od detinjstva, njega je Bogdan lično pozvao kao svoga komšiju da dođe kod njega, što je ovaj i učinio i poneo sa sobom "polovku" tj. pola litra rakije, da eto na neki način domaćinski počasti (komandanta) Bogdana. I zaista Bogdan je uzeo to poštenje i nazdravio za svoje zdravlje a za pokoj duše Savine (toga koji mu je doneo rakiju), potom ga doveo u svoj štab, svezao ga, mrcvario ga ubadajući ga nožem u leđa, a potom ga likvidirao.
    Poslednji put ažurirao/la aka_Koča : 11.04.2009. u 12:05

  13. #13
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    18.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    294
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    7. ĐORĐO GOJKOVIĆ, iz Rečana kod Teslića, poginuo kao civil 1943. Pošao je ćerki u goste i idući preko jedne strane seoskim puteljkom, partizani ga ugledali i počeli se takmičiti koji će ga pre pogoditi. Dakle, služio im kao živa meta i tako ga ubiju.

    (Podaci Ivka Jovanovića iz Požege
    8. Navešću i slučaj kada je otac komunista ubio svog sina jedinca. Kratko o ocu: Petko Tanović, abadžija iz Požege, bio je stari Vukovarac i komunista, imao je ženu Milicu, sina Radojicu, Ćaka pred završetkom velike mature, jednog od najboljih sportista regiona. Branio je za požešku "Gloriju", a da nije bilo rata prešao bi u BASK. Imao je i ćerku Julu, koja je bila učenica Učiteljske Škole u Užicu, a sada kao penzioner živi u šapcu ili okolini. Petko je bio poverljiva ličnost. Zajedno sa Slobodanom Penezićem, Vidanom Mićićem, Borovićem i Vukolom Dabićem, iz sela Mušvete kod :ajetine doveo je Živojina Pavlovića, Španskog borca, člana KP Francuske i KPJ, pred Josipa Broza, tokom čUžičke republikeč 1941. godine. Broz mu je rekao: "Slušaj, Ždrebe, ne stigoh te u SSSR-u, ni u Španiji, ni u Francuskoj, stigoh te ovde u tvom rodnom kraju". Posle toga je nastalo mučenje. Pavlović je dotučen i bačen u jamu u Krčagovu, gde su komunisti tada sahranjivali i ostale žrtve terora. U mučenju su prvačili Broz, Ranković, Đilas, Petar Stambolić, čak i Vladimir Dedijer.
    Pošto je Petko bio ozloglašen kao ubica, porodica mu je bila pod udarom osvete, a prvenstveno sin mu Radojica. Školski drugovi su mu savetovali da se sklanja kad oni nisu tu. Kada mu je to dosadilo, potražio me je preko moje sestre koju je poznavao. Sa njom je došao u moj kraj da nam se javi. Kod nas je ostao i bio je omiljen omladinac u omladinskoj četi. Kada su omladinci slati u školu rezervnih oficira, zamolio sam majora Miloša Markovića, komandanta Požeškog korpusa, da ga uključi u spisak. Major je bio pametan čovek pa je to uradio i bez mene, pokazavši mi da ga je stavio pod broj jedan, iako je po azbuci bio na kraju. Major me je pohvalio što sam se tako postavio prema svom drugu. Omladinci su završili školu rezervnih oficira, a među prvima u rangu našao se Radojica Tanović. U to vreme postojale su dve takve škole, jedna u Istočnoj Srbiji, negde ispod Homolja, a u Zapadnoj Srbiji u Brajićima. Ovi koji su bili u Brajićima, međusobno su napravili veliko drugarstvo i međupoverenje.
    Za odmazdu što se Radojica priključio svojim drugovima, došla je odmazda oca da kazni svog sina "izdajnika" i "narodnog" neprijatelja zato Što je postao rezervni oficir i prihvatio ideoloŠke smernice Ravnogorskog pokreta. Prilikom zarobljavanja mnogih pripadnika Ravnogorskog pokreta po povratku iz Bosne, ravnogorci su i dalje bili pod oružjem. Hvatani su, pa je tako uhvaćen i Radojica Tanović. Strpani su u dvorište neke škole kraj Drine, a podatke je uzimao major Ozne za Podrinje Minić zv. Španac. Davši svoje ime i prezime Radojica Tanović, major ga je pitao: "šta ti je Petko Tanović", Radojica je odgovorio: "Rođeni otac". Major je rekao da će proveriti da li je to istina, što je i učinio. Sve su izveli na streljanje i njega poslednjeg. Major je pitao svog kolegu Petka telefonom šta da radi sa njegovim sinom, a Petko mu je rekao:
    "Jesi li pobio ostale u duhu Titovog cirkularnog naređenja, da sve zarobljene pripadnike Ravnogorskog pokreta, bez obzira na godine i pol treba streljati, jer će ih narod u svom mestu braniti..."
    Izuzetak su činili oficiri komandanti i funkcioneri Centralnog komiteta, koji su sprovođeni u mesta gde su delovali da im se tamo sudi.
    Kad mu je major rekao da je streljao sve zarobljene, Petko mu je rekao da strelja i njegovog sina. Čedina, sestra Dragana Kuveljića, prvoborca, koja je bila sekretarica kod Petka, osumnjičena da je ona predlagala da se Radojica strelja, izjavila je da ona u to nije umešana, a da je to bila odluka Petkova. Petko je ovu stvar krio od supruge i kćerke, ali su to one saznale od Španca. Kasnije je Petko mentalno poremetio, noću je ustajao i išao u vašarište - igralište gde je njegov sin nekada igrao fudbal, zovući: "Sine, Radojica, oprosti". Radio je to duže vremena i najzad umro, ostavljajući iza sebe suprugu Milicu i kćerku Julu. Jula i danas živi kao penzionisana učiteljica u Šapcu ili okolini.

    Podaci Milete Simića iz Malog Požarevca:
    9-13. Radić Nikola, Novka (Nikolina žena), Živodrag (Nikolin sin), Mileva (Živodragova žena) i Milorad (Nikolin sin), svi iz Malog Požarevca; žrtve su mučene i masakrirane, 4. februara 1944, od strane partizana pod komandom Marka Nikezića. Imovina im je opljačkana, a kuća i štala spaljeni. Masakr je izvršen pod optužbom da je Nikola Radić prijavio žandarmima Ljubivoja Gajića, vodećeg komunistu na Kosmaju. Pored Ljubivoja Gajića, u kući Nikole Radića žandarmi su tada ubili i Vučka Milićevića iz Dražnja i Vitoku Živanović, njihovu pratilju. Međutim, prema svedočenju ćerke Ljubivoja Gajića, ovu komunističku trojku nije izdao Nikola Radić, već Gajićev konkurent i kum Dragoslav Draža Marković.

    14-15. Ljubomir i Darinka Živković, iz Malog Požarevca, muž i žena, ubijeni 20. septembra 1944. ispred svoje kuće od strane komšija partizana, zato što su ih psovali (Ljubomir je imao 79, a Darinka 55 godina).

    16-17. Vojislav Milosavljević i Ljubomir Branković. Ujesen 1943. Vojislav je ženio sina Boru sa Ljubomirovom ćerkom Radmilom. U večernjim satima došla je partizanska trojka koju je predvodio učitelj iz Dražnja Dobrivoje Milićević zvani Vučko. Trojka je večerala na svadbi a zatim povela mladoženjinog i mladinog oca sa obrazloženjem "da im pokažu put". Ubijeni su nedaleko od kuće jer su bili gazde i antikomunisti. Vojislav i Ljubomir su znali da će biti ubijeni, ali su pristali da pođu sa ubicama plašeći se za živote svoje dece.

    18-22. Učiteljice Krstina Stojanović iz okoline Kragujevca i Milica iz Velike Ivanče, seoski kmet Stanoje Jovanović Žmurić, trgovac Stevan Kojić i četnik Radomir Babić. Oko Svetog Nikole 1943. godine partizani Kosmajskog odreda Ljubomir Ivković "Šuca", Božidarka Damnjanović "Kika", Dobrivoje Milićević "Vučko", učitelj iz Dražnja, i drugi, sproveli su žrtve u kuću Bogdana Rankovića, koja se nalazila na kraju Male Ivanče, pored groblja. Posle mučenja, svi su streljani na groblju, a njihovi grobovi do danas nisu obeleženi. Pre sahrane, tela učiteljica bila su izložena u sali seoske opštine. Krstinin muž Voja nalazio se u nemačkom zarobljeništvu. Imali su dve male devojčice, o kojima su se potom starali meštani. O njima danas niko ništa ne zna.

    23. Dušan Miladina Stepanović iz sela Dučina kod Sopota, rođen 1925, jedinac. Sa Školovanja u Beogradu dođe na igranku 7. januara 1946. Na igranci je kritikovao novu vlast. Kad je pošao kući, seoki komunisti pođu za njim. Odvedu ga pored groblja ka Nemenikućama i ubiju. Zakopaju ga u kolibi za ovce, pod jaslama. Njegovo telo verovatno i sada leži tamo. Koliba se nalazila na imanju Jeremije Miloševića u Nemenikućama, kraj Melnice. Ovo je ispričao jedan od ubica, pred smrt.

    24-25. Zlatija Arsenijević iz Malog Popovića kod Sopota i inženjer Kostić. Kostić je radio u Ralji, ne zna se odakle je. Kada je bio kod Zlatije, došli su partizani Čolić i Milićević iz Drežnja. Rekli su da ih vode u partizane. Na kraju sela su ih opljačkali i masakrirali, tako da su ih sutradan seljaci jedva prepoznali.

    26-46. Streljanje 21 seljaka iz Ljubomira kod Trebinja 27. februara 1942. godine, prema podacima dr Save Skoka: Za vreme masakra tih nedužnih Ljubomiraca, ponašanje Save Kovačevića, Petra Drapšina, Dimitrija Bulajića i Dragice Pravice bilo je užasno surovo. Prema kazivanjima Miroslava Zotovića i Rista Kijca, koji su kao omladinci morali da prisustvuju tom streljanju, Sava Kovačević je tražio dobrovoljce iz Ljubomirskog bataljona da izvrše presudu, ali se niko nije javio. Ni na ponovljeni zahtev, saopšten zastrašujućim tonom, niko od Ljubomiraca nije izašao iz stroja sem Stojana Kijca, komandira Domaševske partizanske čete, koji je zamolio Savu Kovačevića da oslobodi najmlađeg osuđenika - Janka Kovača. Odgovoreno mu je: "Hoću, osobodiću ga ukoliko ti staneš na njegovo mesto." Pošto niko od Ljubomiraca nije pristao da bratskom i komšijskom krvlju uprlja ruke, streljanje su izvršili najviši rukovodioci i egzekutori iz kaznene ekspedicije Dimitrija Bulajića. Kada je, nakon prvog plotuna, jedan od streljanih, dok mu je krv šikljala iz grudi, uzviknuo: "Živela Rusija!", prišao mu je Sava Kovačević s pištoljem u ruci i, uz ružnu psovku, ispalio mu nekoliko hitaca u glavu. Dragica Pravica je, na zaprepašćenje prisutnih proverila da li je smrtna kazna valjano izvršena, pucajući iz pištolja u mrtve ljude. Najtužnije i najružnije bilo je kolo koje se uhvatilo oko pobijenih ljudi, ni krivih ni dužnih.
    Poslednji put ažurirao/la aka_Koča : 11.04.2009. u 12:06

  14. #14
    Ističe se
    Učlanjen
    13.09.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.204
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    imas gore tabelu iz priznatog magistarskog rada....nema potrebe za tvojim propagandnim pamfletima, u kojima ti sebi uzimas pravo da budes predstavnik srba....jadna cetnicka funjara, koja je izgubila gradjanski rat na bojnom polju, pa pokusava da opere obraz kroz zutu stampu....

  15. #15
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    18.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    294
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    Najveći jednodnevni zločin u Srbiji, pre nego što su komunisti osvojili vlast, tj. pre oktobra 1944.

    Kompleksnim istraživanjem došlo se do podataka da je to bio zločin u Kosančiću kod Leskovca, 19. decembra 1943. Tada je na najzverskiji način zaklano sekirama i noževima 55 uhvaćenih četnika iz Južne Srbije, najviše sa područja svrljiškog i zaplanjskog sreza.

    Međutim, komunisti su napravili još veći jednodnevni zločin u Srbiji.

    Posle sukoba komunista (9. brigade i Niškog partizanskog odreda) i SDS kod sela Kravlje i Vrela, sre niški, komunisti su razoružali veliki broj stražara koji su se borili dok su imali municije.
    Šta je sa njima bilo saznajemo iz izveštaja potporučnika Save Jurišića iz Šida, koji je pisao svom pretpostavljenom oficiru:

    „Kada smo došli iz Niša na položaj gde se vodila borba nismo zatekli više partizane. Na mestu zvanom „Nedeljana“, na izlazu iz Kravlja videli smo jednog našeg vojnika koji se držao za stomak, jer je bio ranjen. On nam je ispričao da je on streljan, ali se napravio mrtvim, pa ga partizani nisu doubili. Posle smo krenuli u potrazi za našim odvedenim ljudima. Samo 300 m južnije našli smo 23 vojnika. Oni su bili vezani žicom i streljani. Nedaleko od ovog mesta, u jednoj šumici našli smo još 28 vezanih vojnika koji su bili streljani. Na kraju pretresa, a po rečima okolnih meštana, na koti 503. našli smo i treću partiju naših vojnika koji su bili vezani i streljani. Ukupno 12. Među njima smo jasno prepoznali kapetana Prvoslava Nikolića i potporučnika Jakova Lakića. Po rečima meštana, kao i po izjavama zarobljenih partizana najviše je streljala neka partizanka. Ona je stalno govorila da su naši vojnici sami krivi za smrt.“

    (IAN, 3/6Cool

    Ovaj zločin je počinjen 13. juna 1944. Samo toga dana komunisti su streljali 63 lica – nedićevih stražara.

    __________________________________________________ __________________________________________________ _

    Može se reći da su to najveći zločini u Srbiji pre nego što su komunisti osvojili vlast, tj. pre oktobra 1944. Tada su streljali i uopšte ubijali mnogo više. Na primer, streljali su Jurišića i celi njegov 1. gvozdeni puk. A takođe su streljali i sve zarobljene nedićevce 2. gvozdenog puka. Pukovvi su imali po oko 800 ljudi.
    U Kragujevcu su streljali 10-15 osoba za noć, i tako skoro tri meseca. I tako u svim većim gradovima.

  16. #16
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    18.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    294
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    ZLOČIN KOMUNISTA U TIJOVAČKOJ ŠUMI 9. juna 1942

    Tijovac je selo u Svrljiškom kraju. Pre rata je bilo mirno, a u vreme rata vrlo nemirno. Ovo selo je preživelo komunističku napast i dobro ju je zapamtilo.
    Pod optužbom da su seljaci izdali nedićevcima njihovog komesara Aleksu Markišića, komunisti su dana 9. juna 1942. počinili neviđeni masakr nad mirnim seljacima, streljajući ukupno 13 seljaka u šumi koja je poznata kao Tijovačka, a nalazi se na izlazu iz sela.
    Komunisti iz svrljiškog odreda su pobili sledeće Tijovčane, pod montiranim optužbama:

    001.MITIĆ (Alekse) ZAGORKA. Rođena u selu Tijovac. Domaćica.

    002. RADONjIĆ (Antonija) VLADA. Rođen u selu Tijovac. Bio je kmet u seoskoj opštini.

    003.MARJANOVIĆ (Živka) Ratomir. Rođen u selu Tijovac. Bio je kmet u seoskoj opštini.

    004.GAJIĆ, ROĐENA MILENKOVIĆ (Stavre) Krivalinka. Rođena u Tijovcu. Po zanimanju domaćica.

    005.MITIĆ (Stanislava) ČEDOMIR. Rođen u selu Tijovac. Po zanimanju zemljoradnik. Bio je pripadnik seoske milicije za odbranu od komunista.

    006. GOLUBOVIĆ (Naska) Viden. Rođen u selu Tijovac. Bio je pripadnik seoske milicije za odbranu od komunista.

    007.ARSIĆ (Dimitrija) SVETOLIK. Zvani Cole. Rođen u selu Tijovac. Bio je pripadnik seoske milicije za odbranu od komunista i bivši predsednik Tijovačke opštine.

    008. MITIĆ (Jevrosija) ZAGORKA. Rođena u selu Crnoljevica, a bila udata u Tijovcu. Domaćica. Ni kriva ni dužna streljana.

    009.GOJKOVIĆ (Spase) ŽIVOJIN. Rođen u selu Crnoljevici, a oženjen i prizećen u Tijovcu. Zemljoradnik. Izvučen iz postelje.

    010.MILIĆ (Videna) ČEDA. Rođen u Tijovcu 1919. godine. Bio je zemljoradnik.

    011. DIMIĆ (Đorđija) VELIČKO. Rođen 1920. godine u Tijovcu. Bio je kovač.

    012. RISTIĆ (Milana) SVETISLAV. Rođen u Tijovcu. Bio je mehaničar.

    013. VELjOVIĆ (Dobrivoja) RANKO. Rođen u Prekonozi, a prizećen u Tijovcu. Po zanimanju sedlar.

    Sahrana i opelo ovih ljudi obavila je Svrljiška opština nakon što je uspela da indentifikuje unakažena tela u jednoj jaruzi. Jedva su ih prepoznali.

    (IAN, Fond Opština Svrljiška, kutija 3, dok. br. 200)

    Sa ovim „magičnim“ brojem 13, komunisti su završili streljanje.

    Međutim, nisu se još predavali. I posle rata su tražili još žrtava za ovog njihovog junaka Aleksu Markišića, ali pošto ih nisu našli, optužili su Crnoljevčane da su izdali i poznatog komandanta Vasilija Anđelkovića, poznatijeg kao „VASA ALBANAC“. Poznato je da je Crnoljevica bila negostoljubiva za komuniste u vreme rata, da je narod branio ovo selo od njih, a veći broj seljaka dezertirao posle nasilnih odvođenja u partizane. Sledila je kazna da se malo selo opameti. Iako su Vasu Albanca uhvatili Bugari, komunisti na suđenje u Nišu dovode pet Crnoljevčana, osuđuju na smrt i streljaju. Ni krivi ni dužni stradali su 20. juna 1945. sledeći:

    001. KOSTIĆ (Dobrivoja) RADOMIR. Zemljoradnik iz Crnoljevice.
    002.MILOVANOVIĆ (Milana) DUŠAN. Zemljoradnik iz Crnoljevice.
    003.VUČKOVIĆ (Dimitrija) DRAGUTIN. Zemljoradnik iz Crnoljevice.
    004.RADONjIĆ (Krstivoja) RANKO. Zemljoradnik iz Crnoljevice
    005.VUČKOVIĆ (Dimitrija) VASILIJE. Zemljoradnik iz Crnoljevice i rođeni brat Dragutina.

    Tako su oni osvetili komunističkog heroja Vasu Albanca!

    (IAN, Stara štampa, „Narodni list“. br. 45 od 1. jula 1945. godine)


    Deo materijala o zločinima komunista na području Niškog ratnog okruga (1941-1946).

  17. #17
    Ističe se
    Učlanjen
    13.09.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.204
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    zasto nam ne bi dao vise podataka; o kojoj jedinici se radi, precizno, naravno iz vojnog izvestaja, koji je predan, umesto da baljezgas....nedicev gvozdeni puk? wow... sta gvozdje nije izdrzalo?... ili ti zlocini protiv cetnika...sta , cetnike zabranjeno ubijati? to neka igra na racunaru..?

  18. #18
    Ističe se
    Učlanjen
    13.09.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.204
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    (IAN, Stara štampa, „Narodni list“. br. 45 od 1. jula 1945. godine)
    ajde pokazi nam kopiju toga, da vidimo....

  19. #19
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    18.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    294
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    IAN 2/153

    4. XII 1942—Dana 2. o. m. došla je jedna komunistička grupa u Gadžin Han, odvela Dušana Miljkovića , seoskog starešinu i predsednika gadžinhanske opštine Petronija I. Nikolića i ubila ih kao saradnike organizacije Draže Mihailovića. Posle ovoga ista grupa komunista je u Prorokovoj Kutini odvela sa sobom Nikolu Ranđelovića, četnika DM i ubila ga na izlazu iz sela. Komunisti su Dušana Miljkovića i Nikolu Ranđelovića ubili iz pištolja, a Petronija Nikolića su ubili motkama u Gadžin Hanu.


    IaN, 5/573

    14.VII.1942. SVRLjIG: 5 o. m komunisti upali u selo Okolište i pozvali građane na zbor. Pošto se građani nisu pozivu odazvali već se razbegli, komunisti su odveli starešinu sela Brankovića Nikolu i izvan sela ga ubili.
    U noći 5/6 o. m, odveden je iz svoje vodenice Radenković Velimir iz sela Niševca i ubijen.

    IaN, 5/525

    10.XII. 1941. SVRLjIG: U noći 8/9 o. m. bande su iz sela Balinca (verovatno treba Lalinca- prim. AD)/10 km severno od Svrljiga/ odveli nasilno zemljoradnika Radovanović J. Mladena i Bošković A. Živojina i izvan sela ih obojicu ubili.


    IaN, 5/598

    5. XII.1942. SOKO BANjA: 3 om otkriveni su u jednom napuštenom oboru šest muških poklatih i potpuno nagih leševa. Veruje se da su ovo leševi partizana koje su su sami partizani poubijali. Nađeni su na planini Slemen. (Ovo je tačno i zaista su ovo partizani svirepo likvidirani od strane samih komunista. Komunistički istoriografi su koristili ovaj nedićevski izveštaj da kažu kako su to četnici zaklali 6 partizana, jer partizani to nisu radili. Međutim, radi se o grupi likvidiranih partizana u slučaju Milisav Ignjatović Janko. Oni su baš tada, u decembru svirepo likvidirani na Slemenu, kod sela Milušinac i kod Soko Banje-20 njih. Komunisti su pored ostalog za neke svoje ljude, koji su pobijeni od Janka pisali: „Zapravo, zaklan da se ne čuje pucanj“ (IAN, fond SUBNOR sreza Niškog, kutija 36. n.g. Spisak boraca Svrljiškog i Ozrenskog odreda)


    IaN, 5/334

    13.VIII.1943. LESKOVAC: 12 ovog meseca između 23 i 24 časa komunistički vođa zvani Apisijan sa nekoliko druga napao na kuću Petković Đorđa iz sela Međe, jugoistočno od Prokuplja, na 25 kilometara u nameri da mu odvede ćerku. Stop. Đorđevićevog brata Sotira koji se stavio u odbranu. Stop. Komunisti su ubili Sotira pa se povukli u nepoznatom pravcu. Stop.

    Danas oko 9 časova donet je leš ubijenog komuniste Miodraga Ikića iz Blaca i predat roditeljima radi sahrane. Stop. Imenovanog su ubili njegovi drugovi 9 om kod sela Kaševara sreza jastrebačkog. Stop.

    IaN, 5/368

    18.IX.1943. LESKOVAC: Dana 17 septembra oko 21 čas grupa komunista od 10 do 12 upala je u kući Radivoja Simića u Čuburi, sreza Dobričkog ubila njega i ženu Savetu. Stop. Dana 18. septembra oko 19 i 30 časova komunistička grupa u jačini od 10 do 11 ljudi napala posadu odreda SDS u Džigolju. Stop. Posada je otvorila vatru na komuniste. Borba je vođena do 21 i 30 časova. Stop. Koristeći veliku pomrčinu komunisti su pobegli u pravcu Grevca. Stop. Žrtava nije bilo ni sa jedne strane. 30 istoga dana, oko 15 časova zapaljene su četničke kolibe na Grevcu od strane komunista. Stop.

    IaN 5/516

    23.XI-41. PROKUPLjE: U noći 18/19 o. m. napadnute opštine balajnička, aleksndrovačka i pukovačka. U svima spaljene arhive. U prve dve oduzeta stoka kupljena za ishranu u Beogradu i oterana u pravcu planine Jastrebac. U poslednjoj iz kase opljačkane obveznice u vrednosti 49.0000 dinara i od delovođe 9.000 njegovog ličnog novca.

    IaN, 5/570

    16.VI.1942.PROKUPLjE: 31 pr. m komunisti su u seli Merovcu ubili učitelja Goluba Ivana, verovatno iz osvete što ih je u poslednje vreme napustio, jer ih je ranio pomagao vršeći kurirsku službu.

    IaN, 5/576

    25.VII.1942. PROKUPLjE: 18 o. m. u selu Konjarniku komunisti su ubili sveštenika Slobodana Stanojevića, Dragutina Mirovića, delovođu opštine Dubovačke i njegovog slugu (sve Dražini organizatori u Toplici – prim. AD)


    IaN, 5/286

    21.VII.1944. NIŠ: 20 jula tg oko 23 časa je jedna grupa partizana oko 100 ljudi došla u selo Kamenicu, 8 km zapadno od Niša, spalila opštinsku arhivu i iz opštinske kase uzela 7. 313 dinara u gotovom novcu i oko 1000 dinara u taksenim markama.

    Dakle, iako ih saveznici pomažu oružjem, opremom i novcem, oni i dalje pljačkaju kase. Žalosno.

  20. #20
    Ističe se
    Učlanjen
    13.09.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.204
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    ajde @koco daj nam neki dokumenat, ne cetnicka rekla-kazala....

  21. #21
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    18.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    294
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    CRVENA KAZNENA EKSPEDICIJA U SREZU NIŠKOM

    U Niškom srezu su komunisti, a da bi učvrstili svoju vlast poslala jednu kaznenu ekspediciju, koja je popalila mnogo kuća i streljala mnogo ljudi.
    Selo Kravlje je zapamtilo tu crvenu ekspediciju jako dobro. Odmah zatim i Belotinac, pa Čokot, pa Matejevac, itd.

    Narod se buni protiv komunista

    Ona nije pokrenuta tek onako. Bilo je potrebno da se malo srez smiri, jer je mnogo pobesneo po pitanju negodovanja prema novim vlastima.

    Neki primeri:

    U Zaplanju je bilo mnogo bojkotovanja. U selu Donje Dragovlje su seljaci iscepali Titove slike i zborovali pred slikama kralja Petra, a pošto su u seoskom odboru sve bili fol komunisti.

    U Niškoj gimnaziji, Organizacija TONUS je ubacivala letke protiv komunista i cepala Titove slike. Posle je usledilo jedno veće hapšenja prosvetnih radnika i malo zatvora.

    U Domu kulture je za vreme zborovanja Skojevaca ubačen materijal gde piše:"NE LAŽITE VIŠE OVAJ NAROD!"

    Na Niškoj železničkoj stanici su nastavljene sabotaže, ali sada protiv komunista. Optuženi železničar iz Trupala, Dimitrije Špunčević je uhapšen, jer je mirno gledao kako se voz survava u jednu provaliju i nije na vreme izvestio vlasti (Krivični predmet K.21/46-presuda: 20 godina robije, konfiskacija i oduzimanje građanskih prava. Predmet u Okružnom sudu)

    U Niškoj Banji je čitavo rukovodstvo NOO odbeglo u šumu.

    U Gadžin Hanu, Milivoje Kitanović, opštinski službenik, prikrivao je u selu grupu Dražinovskih-terorističkih atentatora (K. br. 21/45. Dvadeset godina robije, konfiskacija i gubitak građanskih prava. Predmet u Okružnom sudu). Sve bili gimnazijalci iz organizacije TONUS. Komunisti nisu znali koliko su bili ogrezli u gonjenju potencijalnih neprijatelja.

    U selu Gornje Vlase, ukinut je NOO i uspostavljen četnički, koji je radio do eliminisanja te grupe. Streljanja su bila masovna po selu. Saša Milojković može to da potvrdi, jer je on iz tih krajeva.

    U fabrici braće Ristić, vršene su sabotaže. Komunistima nije davana ona količina štofova koju su potraživali. Velike količine su spaljene i nisu stigle na front.

    U Davidovcu, sreza Svrljiškog, krila se grupa od 50 begunaca iz komunističkih redova. Protiv njih je preduzeta isto jedna ekspedicija.

    Itd, itd, itd.
    Ima i previše tih slučaja. Narod je bojkotovao komuniste u velikoj meri!

    Odgovor

    Pošla je na kamionima kaznena ekspedicija, koja je nosila kante benzina, kante crne farbe i počela zločine. Govorim samo za Niški srez. Ostali srezovi su tek u istraživanju. Isti postupak je bio i u Zaplanjskom.
    Svaku kuću iz koje je neko pobegao u šumu, ili bio neprijatelj, oni su obeležavali crnim slovom „O“ (ODMETNIK). Takva kuća je paljena.
    Donošene su slame, koje su stavljane na ulaznim vratima, a zatim se počelo polivanje benzinom i paljenje. Kuće su gorele!
    Prema svedočanstvima Kravljana, to su bile velike paljevine. Neki streljani su bacani u zapaljene kuće da izgore. Komunisti su bili pijani kada su ovo radili. Bilo je i silovanja po selima. Nikome ova ekspedicija nije polagala računa.
    Ovo su komunisti preslikali od Bugara – moja primedba. Imalo se šta od njih naučiti. Po svedočanstvima, bilo je i nekih Bugara u komunistima.

    U secu Cerje upaljene su 10 kuća četničkih interniraca. Označene su kao „odmetničke“. Preko noći, seljaci su se prikupili i macolama polupali u param parčad spomenik Konradu Žilniku, zvanom Slobodan. I danas njegov sin, Želimir, žali što mu se ne obnovi taj spomenik. Nikada se neće obnoviti!

    Vlasti su nekoliko puta opet postavljali spomenik, ali su ga Cerjani opet rušili. Posle su digli ruke. On je u tom selu prolio mnogo nevine krvi i posejao mnogo grobova. Seljaci su to znali, a i komunisti.
    Selo Kravlje.
    Pet članova porodice Osmanović je streljano isped kuće. U bekstvu pred komunistima, pogođena je i jedna žena po imenu Mileva Vujanović. Umrla je od komunističkih kuršuma. Komunisti su govorili zabezeknutim seljacima: „Moramo da palimo kuće. Ovde Dražinovci huškaju seljake na narodnu vlast. Mnogo nam stradaju milicioneri. Mora da se pale“
    Ološ je dolazio do izražaja. Njihova objašnjenja su svi zblanuto slušali.
    Ima li takvih spodoba u ljudskoj koži, svi su se pitali tada.
    Koji je Đavo ušao u njih pa su poludeli – drugi su konstatovali.
    Elem, i dva katolika, koji su živeli u selu su stradala. Jednog su komunisti streljani dok je bežao, a drugog odveli u Niš i streljali. Zvao se Franja Kurgl.
    Dok su saveznici, a uz njih i Amerikanci podržavali komuniste, ovi su im streljali državljane. Konkretno, američkog inženjera Ivana Vintera, rođenog u Oklahomi, kaznena ekspedicija hvata u okolini Niša, odvodi u grad i strelja!
    Da li su znali ovo saveznici?
    U selu Belotincu, ista kaznena ekspedicija je streljala braću Joksimović, industrijalce. Kuće su im upaljene. Streljani su u samom selu puškomitraljezima. Nema tu govora o nekom streljačkom vodu i nekim presudama. Oni su ih izveli iz kuće i streljali!
    Tada su se oglasila i zvona iz crkve. Očigledno je sveštenstvo upozoravalo četnike da je ekspedicija u selu. Posle nekih domunđavanja, jedan iz ekspedicije je naredio da se zvonar ućutka. Zvona su prestala da zvone. Po svedočanstvima, ovaj zvonar je samo uhapšen i odveden. Nije se nikada više čulo za njega.

    U Novom Selu, ista kaznena ekspedicija je upalila 4 kuća i streljala braću Jovanović- Slobodana i Nikolu i dve žene zbog jatakovanja četnicima.
    Tu su streljali i četničkog kapetana Todorovića. Izrešetan je iz mitraljeza pred kafanom Milana Obrenovića. Od kuršuma su stradala i stakla kafane. Ni dinar nisu platili vlasniku za to! Kada je on došao da traži da mu se plati, izbačen je iz kancelarije. Tu je danas pijaca.

    U selu Donja Vrežina, kaznena ekspedicija strelja žandarmerijskog narednika Nikolu Neimarovića prilikom pokušaja bekstva. E, to su i Nemci radili. Imalo se i od njih nešto naučiti.

    U selu Popovcu, ova kaznena ekspedicija je uništavala ljude i pomoću paklenih naprava u vidu upaljača. Pobacali su nekoliko upaljača i pobegli. Mala devojčica po imenu Nikolica, kao dete koje se raduje bombonama je uzela jedan poklon. Poginula je na licu mesta, a ološ je pisao po dokumentima da su to bacali nemački avioni još ranije, ali da nije na vreme uklonjeno. Laž samo takva. Otac Nikolice je zaglavio robiju kao saradnik četnika. On zna ko je to posejao.

    Dalje. U selu Čokot, ova ista kaznena ekspedicija je crnom bojom označila kuće uhvaćenih odmetnika: Radivoja Lazića i njegovog brata od strica Stojana Kostića. Svi su rodom iz Čokota. Kuće se pale, a oni se streljaju!
    U selu Ostrovici pali se kuća odmetnika Živojna Petrovića. A on je bio odmetnik na ovaj način. Interniran je u Mauzhauzen i nije se posle rata vraćao u Ostrovicu. Za komuniste su takvi ljudi odmetnici. Upaljene su mnoge kuće četničkim internircima. Zato nije ni bilo konfiskacija. To sam tek nedavno shvatio.
    U selu Donji Matejevac je upaljena kuća još jednog odmetnika-internirca: Milana Popovića, sveštenika. On je umro u Australiji. Nije se ni mogao vraćati. Sve su mu spalili.

    Ostala sela su još u obradi. Ima ih još 25.
    Pošto je ova ekspedicija čistila čitav srez, nema sumnje da će žrtve tek izlaziti.
    Komunisti su Niški srez zavili u crno!

    Ovo su pokazatelji, koji su uvršteni u moje spise o komunističkim zločinima posle rata. Našao sam ih po crkvenim knjigama umrlih sreza Niš, koje sam počeo detaljno da gledam ovih dana.
    Tu sam našao imena, a odmazde iz svedočanstva lica sa kojima sam razgovarao i još razgovaram po okolnim selima. Svi kažu: „Dobro je da se neko našao i to da istražuje. Mi o tome nismo nikom smeli da govorimo, a niko se i nije interesovao. Danas se o tome mnogo priča.“ Primljen sam najbolje što se može. Nastavljam istraživanja odmah po završetku crkvenih knjiga koje sam počeo, a paralelno sa svedočanstvima. Tako dobijam celovitu sliku.
    Nemam nikakvih prepreka od nadležnih organa u opštini. Oni su vrlo ljubazni.
    To je najbitnije.

    Još jedan zločin je bilo i svirepo ubistvo četnika Dragoslava Lazića iz Gredetina. Oca Radivoja mu streljaju Nemci na Bubnju 1943, a njega hvataju komunisti i dovode u Niš. Na isleđenju ovaj četnik priča kako je bilo, ne priznaje saradnju četnika i Nemaca u Bosni. Islednik se živcira, pali cigaretu za cigaretom, nudi mu brda i gradove. Ne – kaže Dragoslav!
    Islednik dovodi svoje gorile i svi hvataju Dragoslava – kožu i kost i izbacuju kroz prozor, a stražari ga rešetaju već mrtvog.

    Učiteljicu Janjić Miroslavu vrbuju da radi za njih pre odvođenje na streljanje.
    Vode je na Bubanj, stavljaju u kavez, pa vraćaju. Kidaju joj psihu, uništavaju mladost, od devojke čine je staricom...Užas!.
    -Mlada si, bre, da gineš, ženska glavo! Šteta da te crvi jedu tako lepu i tvrdoglavu! Kod nas ima svega! Dražinovci su prošlost! Pamet u glavu. Dolazimo u ponoć!
    Ne – odgovara Janjićeva. Vezuju je, odvode i streljaju. Ubili su ženu od svega dvadeset i tri godina, gotovo devojku. Ubili su je na Bubnju.
    Trunula u logoru kao saradnica DM i Deligradskog korpusa, a trunula je i u komunističkoj slobodi. Nije mogla da bira. Stigao ju je pobednički metak!

    Vojnom beguncu, Aleksandru Pekiću, iz Niša, koji je pobegao od Žilnikovih ludaka nisu ni sudili. Razbili su mu glavu gvozdenim polugama.
    Ovakvih primera ima mnogo!

    Neko će zbog toga kad-tad morati da odgovara.
    A ekspediciji će se suditi, samo da se nađe ko je bio u njoj.

    Imali smo u Niškom kraju nemačku, bugarsku i na kraju komunističku ekspediciju! Ovaj kraj je mnogo stradao. To sam nedavno jasno uvideo.

    Samo je pitanje dana kada će početi da radi komisija za utvrđivanje ratne i posleratne štete komunista i njihovih pomagača.

    Prema prikupljenim podacima i svedočanstvima, komunisti su samo u Nišu streljali 120 četnika i saradnika Draže Mihailovića. Istraživanja se nastavljaju, a nisu obuhvatila još i druge srezove Niškog okruga.
    Žrtve će tek izlaziti. Nije se moglo sve uništiti. Nema govora!


    Iz materijala o zločinima komunista u Niškom ratnom okrugu (1941-1947)

  22. #22
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    18.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    294
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    DELIMIČAN SPISAK ZAKLANIH LICA U NIŠKOM KRAJU OD PARTIZANA

    Popis žrtava komunista uveliko se radi. Ovo je jedan deo.
    Pogledajte ga svi:

    B) ZAKLANI

    1.Stanisavljević Milorad, 35. godina, zemljoradnik iz Gornje Toponice. Zaklan nožem od strane partizana februara 1943. u selu Paljina. (IAN, f. Ratna šteta sreza Niškog, kutija 1 - Gornja Toponica)
    U protokolu umrlih lica Crkve u Novom Selu stoji: „Ubiven od razbojnika nožem“.
    Upis za 1943. godinu, broj 123.

    2.Radovanović Prvul, 36. godina, zemljoradnik iz Gornje Toponice. Zaklan nožem od strane partizana februara 1943. u selu Paljina (IAN, f. Ratna šteta sreza Niškog, kutija 1-Gornja Toponica)
    U protokolu umrlih Crkve u Novom Selu stoji:“Ubiven od razbojnika nožem“.
    Upis za 1943. godinu, broj 134.

    3.Stojković Pavle, 65. godina, industrijalac iz Prizrena. Zaklan od strane partizanskog terenca 13. oktobra 1943. u selu Praskovče kod Ražnja.
    Svedočanstvo njegovog sina.
    U protokolu umrlih Hrama Sv Duh stoji: “Ubiven nožem noću u selu Praskovče od nepoznatog počinioca. Vreme ubistva: osam sati uveče.“
    Upis za 1943. godinu, broj 250.

    4.Popović Leposava, 35. godina, činovnica iz Niša. Zaklao je partizanski dželat Ciga – Fenjer u ataru sela Gornji Matejevac kao četničku saradnicu avgusta 1944. godine (IAN, f. Ratna šteta sreza Niškog, kutija 1-Gornji Matejevac)
    U protokolu umrlih crkve u Gornjem Matejevcu stoji: „ubijena od partiazana kao saradnica Dražine organizacije“.
    Upis za 1944. godinu, broj 34.

    5.Popović Miroljub, 45. godina, profesor iz Niša. Zaklao ga je partizan iz Alžira, Mahmud Dijar kao četničkog saradnika u ataru sela Gornji Matejevac avgusta 1944. godine. (IAN, f. Ratna šteta sreza Niškog, kutija 1-Gornji Matejevac)
    U protokolu umrlih Crkve u Gornjem Matejevcu stoji: „ubiven od nepoznatog počinioca u Matejevcu“.
    Upis za 1945. godinu, broj 17.
    Dakle, i Mudžahedini su u partizanima klali!

    6.Živanović Borko, četnik aleksinačke brigade Deligradskog korpusa.
    Za njega stoji u izveštaju:
    „Po izlazu iz Bovna, našu trojku je presrela partizanska grupa i odvela je sa sobom. Našeg redova, Borka Živanovića su zaklali i ostavili ga na putu.“
    (IAN, mikrofiš 10, dokument br. 1109)

    7.Albatron zvani Ciganče. Nepoznato kako mu je ime. Zaklan od partizana Mahmuda Dijara u ataru sela Gornji Matejevac avgusta 1944. godine. Tako su ga prijavili, a nema upisa u crkvenik knjigama umrlih u Gornjem Matejevcu
    (IAN, f. Ratna šteta sreza Niškog, kutija 1-Gornji Matejevac)

    8.Petković Petronije, 23. godina, zemljoradnik iz sela Grbavče kod Svrljiga. Zaklao ga je partizan iz Alžira Mahmud Dijar 1. avgusta 1944. na Kameničkom visu. Zaklan je kao kurir Mirka Ćirkovića. (IAN, f. Ratna šteta sreza Niškog, kutija 1-Kamenica)
    U protokolu umrlih Crkve u Svrljigu stoji: „ubijen od partizana 1. avgusta 1944. kod Niša“
    Upis za 1945. godinu, broj 130.

    9.Nikodijević Blagoje, 60. godina, zemljoradik iz Brenice. Zaklao ga je isti Mudžahedin i pride mu povadio zlatne zube. Zaklan je kao ravnogorski kmet u selu Brenica, a zločin je počinjen avgusta 1944. na Kameničkom visu. (IAN, f. Ratna šteta u sreza Niškog, kutija 1-Brenica)

    U protokolu umrlih Crkve u Sićevu stoji: „ubijen nožem od Dražine organizacije kod Niša“
    Upis za 1946. godinu, broj 17.
    Ovo, naravno, nije tačno i ovako je sveštenik morao da upiše, jer su ga komunisti kontolisali. Izveštaj o smrti je podnela njegova ćerka nevodeći da su ga partizani odveli i da ga je Mahmud zaklao. Svi znaju da je on bio ravnogorski kmet u Brenici i Ćirkovićev čovek.

    10. Andrejević Adam, 1893, zemljoradnik iz Malče. Zaklao ga je Mahmud avgusta 1944. kod sela Gornji Matejevac. (IAN, f. Ratna šteta u sreza Niškog, kutija 1-Malča)
    U protokolu umrlih Crkve u Malči stoji: „ubijen od partizanske organizacije“
    Upis za 1944. godinu, broj 20.

    11.Mladenović Živojin, 38. godina, zemljoradnik iz Ostrovice. Zaklali ga partizani nožem 29. septembra 1942. godine u Novom Selu kod Niša.(IAN, f. Ratna šteta u sreza Niškog, kutija 1-Ostrovica)
    U protokolu umrlih Hrama Sv. Bogorodice u Donjem Međurovu stoji: „ubijen 29. septembra noću u Novom Selu od razbojnika“
    Upis za 1943, broj 22.

    12.Miladinović Živojin, 40. godina, zemljoradnik iz Bresta. Zaklali ga partizani nožem 12. decembra 1943. u selu Čokot. (IAN, f. Ratna šteta u sreza Niškog, kutija 1-Čokot)
    U protokolu umrlih Hrama Sv. Bogorodice u Donjem Međurovu stoji: „ubijen od partizana“.
    Upis za 1943, broj 53.

    Spisak nije kompletan!
    Tek se na njemu radi.

    Aleksandar Dincic

  23. #23
    Ističe se
    Učlanjen
    13.09.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.204
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    Prema prikupljenim podacima i svedočanstvima, komunisti su samo u Nišu streljali 120 četnika i saradnika Draže Mihailovića. Istraživanja se nastavljaju, a nisu obuhvatila još i druge srezove Niškog okruga.
    nisu li ti isti cetnici prethodno streljali komuniste? pa red je da malo komunisti streljaju...specijalno, kada su cetnici prvi poceli..i to svega 120... pa to je nista prema cetnickim pokoljima u bosni i samoj srbiji....i koliko se secam streljanje se vrsi osudom vojnog suda divizije ili korpusa...
    Nedavno je u Čačku rehabilitovančovek koji je bio direktor gimnazije za vreme okupacije. Objavljeno je da su ga komunisti ubili samo zato što je bio ugledna ličnost i direktor gimnazije. Prećutana je međutim činjenica da je bio i predsednik grada i član prekog ratnog vojnog suda u Čačku i da je u tom svojstvuu smrt i na robiju poslao na desetine svojih đaka i stotine čačanskih rodoljuba.
    Mediji su objavilii da je rehabilitovan ugledan čovek koji je četiri godine bio predsednik jednog većeg grada u zapadnoj Srbiji, a koga su komunisti streljali tobože samo zato što je bio ugledan čovek. Naravno, niko se nije osvrnuo na činjenicu da je za to vreme najmanje hiljadu lica iz opštine bilo zatvarano i mučeno, poslato u logore i na prisilan rad u Srbiju i u Nemačku, da je veliki broj od njih izgubio život, da je ubijeno najmanje stotinak pripadnika partizanskog pokreta, da je za sve vreme rata ekonomski eksploatisano područje za potrebe okupatora i sveono drugo što je radila kvislinška vlast sa njim na čelu. Niko ne poriče da je taj čovek možda bio ugledan, ali u pitanju je odgovornost za ono što je učinio kao predsednik opštine kvislinške vlasti.
    ....budi zlatan pa nemoj pisati poluistine...

  24. #24
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    18.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    294
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    PAKLENO KOMUNISTIČKO NAREĐENjE

    Ovaj nespaljeni dokumenat, jer je naređenje glasilo da se po pročitanju odmah spali pronađen je u komunističkoj arhivi koju je zaplenila borbena jedinica potpukovnika Nikole Popovića, posle strahovitog okršaja, početkom meseca marta 1942. godine u selu Radovče. Tom prilikom, komunisti do nogu potučeni, ostavili su sve:i bežali kako je ko stigao samo da spasu gole živote, na čelu sa poznatom krvopijom Mošom Pijade, jednim od grobara Crne Gore. Ovo poražavajuće naređenje objavio je u Pitsburgu, u „Amerikanskom Srbobranu", elitni ravnogorski borac pok. Radivoje N. Brajović, drugog avgusta 1955. godine, u 1128 broju. Ovo prenosimo sa njegovim pismenim odobrenjem,
    Zapleljeno tajno naređenje donosimo doslovno kako je objavljeno:

    VRHOVNA PARTIZANSKA KOMANDA
    Strogo Pov. broj 39 od 27. 12.41. g.

    POLOŽAJ

    Svima partizanskim komandantima i pol. komesarima na položajima. .
    Ličnost Draže Mihailovića i njegov oštri duh jasno je uvideo pravo stanje stvari i znao je jasno i razgovetno da prikaže jugoslovenskim narodima a pogotovo srpskom sa kim i u kom pravcu jugoslovenski partizani vode borbu. Pored ovoga njegova ličnost i hrabrost okupila je oko sebe sveukupni srpski narod i svs najbolje borce; zbog čega moral, pouzdanje i vera u pobedu slabi svakog dana kod naših borbenih jedinica, a tim pre što svi rezultati naših dosada vođenih borbi sa četnicima, zabeleženi su kod ove komande kao posve ravni nuli. Posledice ovakvih po našu stvar poražavajućih neuspeha bez obzira na iznete činjenice odnosno autoriteta Mihailovića, vođstvo ove komande u mnogim pravcima može sa pravom prigovoriti partizanskim komandantima i pol. komesarima, a naime: što se nisu do sada striktno pridržavali komunističke ideologije i da su se u do-sadašnjim vojnim i političkim akcijama kao i u pravcu propagandističkom u svemu pokazivali kukavički i nesposobni svojih zadataka i položaja za koje su se za ove dane punih dvadeset godina spremali. Tačnije rečeno: sa njihovim radom i nesposobnošću doveli su partizanski pokret u neizbežnu situaciju, pružajući time četničkoj organizaciji većeg podstreka protiv naših borbi i daljeg našeg opstanka kao organizacije. Zbog gore konstatovanih nepobitiih fakata, ova komanda odnosio njeno vođstvo određuje za u buduće jasno svoj stav po vojnoj i političkoj liniji u slsdećem: S' toga, a pod pretnjom smrtne kazne

    NAREĐUJEM:

    1. Da se komandanti i pol. komesari, oficiri, podoficiri, kaplari i vojnici svih rodova imaju bezuslovno u buduće u svim pravcima pridržavati i pokoravati komunističkoj ideologiji, sprovodeći je u što većem obimu u svima slojevima jugoslovenskih naroda. ;

    2.Dražu Mihailovića i njegove vojne i političke saradnike treba što pre likvidirati (vidi naredbu ove Komande od 11. dec. 1941. g., pod strogo pov. broj 14).

    3.Protiv okupatora komunističke jedinice ne mogu se boriti, zato što je okupator i suviše jak, štoje sposoban i spreman da uništi jednim zamahom našu celokupnu organizaciju, ako to njegovi interesi budu zahtevali. Snage. okupatora su vrlo jake i svaka naša borba protiv okupatora unapred je osuđena na propast.

    4.Takođe i sa ustašama besmisleno bi bilo sa naše strane da se vodi ma kakva vojna akcija s' obzirom na njihovo moderno naoružanje od strane okupatora, a drugo što ustaše u ovom po nas zgodnom vremenu istrebljuju srpski narod koji je u ogromnoj većini protiv nas. Naš zadatak nije u tome da se organizuje borba protiv okupatora i ustaša, jer bismo u tom slučaju potpuno oslabili sasvim uzaludno za završnu fazu borbe naše za oslobođenje kada će nam snaga biti najpotrebnija. Okupatora ima da skrše i oteraju iz naše zemlje svetski događaji i Sovjetski Savez, naša majka. Živso SSSR! Za nas je komuniste najvažnije u gome: organizovati pokret i prikupiti snage lrotiv četnika.

    Četnici su naš prvi neprijatelj, protiv koga treba upotrebiti sva moguća i nemoguća sredstva radi njihovog uništenja, jer na drugi način njihov otpor ne može se slomiti.
    Da bi se kod okupatora mogao izazvati veći gnjev i reakcija
    protiv srpskog naroda, komandantima stavljam u dužnost da kod svojih područja i borbenih jedinica izaberu najpouzdanije i na jhrabrije drugove kojima staviti u zadatak, da s' vremena na vreme iz zaseda ubijaju po jednog ili više okupatorskih vojnika, kako bi okupator na osnovu toga lreduzimao efikasne relresalije lrotiv neposlušnog srpskog naroda i njegovog vođstva.

    5. Da komandanti i polit. komesari najhitnije preduzmu na svojim teritorijama sa smrtnim kaznama za sva ona lica za koja bi se i najmanje steklo ubeđenje da su protiv naše vojne i političke stvari. Za ovaj zadatak potrebno je: da komandanti blagovremeno pribave u što većem broju četničkih amblema koje staviti na raspoložene onim drugovima koji budu određivani za ova likvidiranja, s' tim da iste upotrebe, preobuku se u četnike, upadnu u selo, poharaju ga do gole kože, i pobiju ugledne domaćine koji su naravno štetni lo našu organizaciju, Svako u selu misliće da su to četnici i da čine po naređenju njihovog vođstva represalije.

    7.Komandanti imaju bezuslovno da na svojim teritorijama spreče narodu bez obzira na veroispovest, posećivanje crkava i manastira, a njihove sveštenike u koliko pojedinci ne bi ma iz kojih razloga želeli prići našoj borbi, odmah takvog likvidirati.

    8.Komandanti će u najvećoj diskreciji odaslati svoje kurire (ženske) u gradove - kuriri imaju da se jave našim poverenicima sa čijim imenima komandanti raspolažu i da od trgovaca i imućnijih ljudi pod pretnjom smrtne kazne zatraže prema njihovom imovnom stanju pomoć u finansijskim sredstvima za naš pokret. U koliko se pojedina lica ne bi htela ovome potraživanju odazvati, takvu osobu javno žigosati kao okupatorskog saradnika i špijuna, a u svoje vrema nad njima izvršiti likvidaciju,

    9. Da komandanti i polit. komesari ulože sva svoja znanja i silu da što više pridobiju uz komunističke jedinice što mlađe, ženskog pola, kako bi mogle poslužiti našim drugovima za prirodne seksualne potrebe. Ovo je potrebno u što kraćem roku učiniti, radi podizanja morala kod naših drugova prilikom presudnnh borbi. One ženske, koje bi eventualno ostale u drugom stanju treba neophodno likvidirati, pogotovo što kao takve ne bi mogle izdržati naše tako česte otstupnice, a ne smemo ih ostavljati u pozadini, pošto bi naš neprijatelj takve slučajeve dobro iskoristi u propagandne svrhe lrotiv našeg pokreta.

    10. Komandanti na svojim teritorijama upotrebiće prinudnu mobilizaciju za sve oie mladiće od 14-18 godina koje zadržati do daljeg naređenja pri komandama s' tim da ih pol. komesari vežbaju sa oružjem i jednovremeno obučavaju u pravcu Lenjinove nauke.

    11. Da komandanti narede svojim organima da od seljaka prikupe žita, stoke i po mogućstvu što više odeće. i obuće radi snabdevanja naših jedinica.

    12. Za sve sne drugove, za koje bi se doznalo da stvaraju paniku među drugovima bilo u pozadini ili pak na frontu, takve treba odmah na licu mesta streljati.
    Jednovremeno objavljujem, da je vođstvo ove komande dobilo obaveštenje od strane našeg druga Staljina o tome:
    a) Da naš pokret ne može snabdeti sa ubojnim oružjem i drugim ratnim materijalom, pošto ga za to sprečavaju mnogi politički razlozi.
    b) Sve naše borbe i uspesi objavljivaće se redovno preko moskovskog radija, radi upoznavanja svetskog javnog mnjenja, kao i podizanja potrebnog morala i potstreka kod naših drugova.
    v) Da će drug Staljin naš pokret i borbe posle završenog rata u svemu podržavati na političkom polju.
    g) Čak šta više skreće nam pažnju i jednovremeno preporučuje, da cilj naše borbe i propagande isključivo bude konstruisan protiv organizacije Mihailovićeve radi potlunog uništenja tog pokreta. Ovo utoliko pre treba učiniti, pošto će jugoslovenska komunistička partija posle okončanja rata imati važan zadatak kao glavni centar na Balkanu, o čemu će ovo vođstvo blagovremeno dobiti za to potrebne direktive i uputstva direktno od strane NKVD-a.
    Na kraju upozoravam sve partizanske komandante i polit. kome-sare da se bezuslovno imaju u celosti po svim iznetim tačkama u ovoj naredbi najstrožije pridržavati, tj. postupati i pokoravati se istoj da u buduće komandanti traže ma kakvo u duhu iste objašnjenje uzimajući u obzir gubljenje za to u vremenu i da je za dalji opstanak naše organizanije vezana i sudbina celokupnog Balkana. Potpisati će lično s' vremena na vreme kontrolisati i uveravati se na licu mesta da li komandanti u potpunosti postupaju po izdatim direktivama u vezi ove naredbe i ako u krajnjem slučaju budem utvrdio da zaisga pojedini komandanti stvar sabotiraju sa tolerancijom u korist Draže Mihailovića i njegove organizacije, za takvog komandanta ima da usledi isključivo smrtna kazna.
    Mi imamo prečišćen plan po kome idemo i od koga ne otstupa-mo ni za jednu tačku.
    Prijem ove naredbe s' pozivom na gornji strogo pov. broj putem sigurnih kurira potvrditi, a komandanti po prijemu k' znanju lično imaju da je zapale.

    Smrt fašizmu, sloboda narodu.
    p.z. Vrhov. Part. Komandanta
    .Nač. Štaba Đen. štab. Puk.
    A. JOVANOVIĆ
    Poslednji put ažurirao/la aka_Koča : 10.04.2009. u 18:40

  25. #25
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    18.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    294
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ZLOČINI KOMUNISTA

    Samardzic o dokumentu:

    Pakleno naređenje Arse Jovanovića je zaista prvi put objavljeno u ''Srbobranu'', u tom broju. Drugi put u knjizi Milana Rajića, jednog od 1.300 kaplara, pod pseudonimom ''Oblaković'', tako nešto. Knjiga se zove ''Titovi kazamati u komunističkoj Jugoslaviji''. Takođe, u SAD-u.
    Treći put, a prvi put u Jugoslaviji, objavljeno je u '''Pogledima'' 1990.
    Zbog tog naređenja prvi put sam legalno priveden u policiju, s pozivom. I pratnjom. Hteli su da me tuže jer su tadašnji zakoni zabranjivali preštampavanje ma čega iz ''neprijateljske emigracije''. Rekli su mi da se jedino mogu izvući ako im pokažem original naređenja.
    Zvao sam redakciju ''Srbobrana'', tamo je radio Rajićev sin, Bora. Inače su iz Kragujevca. Posle je sin dolazio u redakciju.
    Nisu našli original, kažu bila je poplava u prostorijama, dosta je uništeno.
    Ali, pade komunizam i ja se izvukoh. Nije bilo tužbe, niti su dalje to potezali.
    Dve godine kasnije, u knjizi ''Druga brigada'', objavljenoj u emigraciji, nađoh jedno četničko naređenje iz tog doba, koje se poziva na ''pakleno naređenje'' Arse Jovanovića - tj. propisuju se mere zaštite povodom toga.
    Ali, original opet niko nije imao.
    Sve u svemu, komunisti su ove stvari zaista radili, a da li su ove dve naredbe originalne - verovatno jesu.

Slične teme

  1. Zločini komunista
    Autor Dragan_srbcg u forumu Politika
    Odgovora: 206
    Poslednja poruka: 11.04.2009., 00:10
  2. Pobeda komunista u Moldaviji
    Autor SSSR_ u forumu Politika
    Odgovora: 22
    Poslednja poruka: 08.04.2009., 15:40
  3. Ima li realnih komunista na net-u?
    Autor cegevara u forumu Istorija
    Odgovora: 21
    Poslednja poruka: 20.02.2009., 18:27
  4. Vrati te mi Savez komunista!
    Autor pedjaza u forumu Politika
    Odgovora: 58
    Poslednja poruka: 12.09.2008., 11:55
  5. Mario Komunista
    Autor Zool u forumu Zanimljivi sajtovi
    Odgovora: 15
    Poslednja poruka: 31.05.2006., 13:11

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •