Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
Истраживање
Да ли је Дражин гроб у Русији
Спектакуларна тврдња да је Дража Михаиловић умро 1960. негде у Совјетском Савезу већ три године наилази на тотални мук у Србији
Споменик Драгољубу Дражи Михаиловићу у Брчком
Јурњава за гробом Драгољуба Драже Михаиловића по оноликим београдским локацијама о којима се шушка, говори и пише већ деценијама, више је него јалов посао.
Упркос томе што је у познатом процесу био осуђен на смрт, Дража није стрељан 17. или 18. јула 1946. године, него је пребачен у СССР, где је и умро у лето 1960. године.
Овај увод достојан таблоидне јурњаве за невероватним, написао сам на основу следећег цитата:
„Године 1946. био сам млад официр ОЗН-е, и сећам се да се Дража жалио и тражио помиловање. Обећао је да ће, ако му се преиначи пресуда, помагати и сарађивати са властима у сређивању стања у земљи. Тада сам од својих старијих колега чуо да је СССР тражио од наших власти да им се Дража уступи. Ово из разлога јер је био проруски човек, обавештајац. Од обавештајних служби СССР-а и Енглеске постављен је за команданта савезничке гериле у Југославији, која је требало да се брани око два месеца, да се одложи план „Барбароса” – напад на СССР, и напад на Грчку, где је требало да Немци помогну Италијанима. Шта ће бити са тврдњама ’демократа‘ у Србији, да је Дража Михаиловић стрељан и лутањем за његовим гробом, ако се добије обавештење да је Дража умро природном смрћу јуна 1960. године у Русији.”
Миодраг Мија Николић је ово написао у аутобиографској књизи „Одрастања и идеали’’, објављеној 2006. у Нишу (ауторско издање). Његов спектакуларни исказ медији у Србији игноришу већ три године, из нејасних разлога, поготово код оволике глади за свакојаким сензацијама.
До данас је једино документовано да је Михаиловић био осуђен на смрт, као и неки други, који су упркос томе поживели, па зашто то не би важило и за њега.
Својевремено је колега Богосав Марјановић баш на страницама „Политике” објавио делове свог разговора са Слободаном Учом Крстићем, некада високим функционером ОЗН-е Србије, који је са стрељања извукао Драгог Јовановића, шефа предратне и ратне полиције у Београду. Јовановић је потом „седео још три године у затвору и писао све што је знао и што је нас интересовало и био од велике користи”, тврдио је Крстић. Он је навео да је стрељању Драже Михаиловића присуствовао и Милош Минић, коме се колега Марјановић се обратио с питањем да ли је то тачно. Од минића је добио следећи одговор:
„Верујте да сам све време после разговора са вама размишљао да ли сам заиста присуствовао том догађају и готово сам сада сигуран да нисам. Јер, да сам тамо био вероватно бих се сетио”.
Да ли је овим Минићевим исказом, формулисаним у дипломатском маниру, саопштена чињеница да Дража није стрељан?
Био је осуђен на смрт и Божидар Бећаревић, геније антикомунистичког полицијског рада, али је он дуго после пресуде и наводно извршене смртне казне, био на услузи ОЗН-и, односно УДБ-и. Чак је саслушавао неке од најзначајнијих заточеника који ће завршити на Голом отоку у време сукоба Москве и Београда, поводом Резолуције Информбироа из 1948. године.
Бранко Михаиловић, Дражин син, у разговору с колегом Гораном Лазовићем је рекао 1992. године:
„Причали су ми да је тата живео у једној кући поред Барајева, да је држан у изолацији и да је наводно умро 1953. Други су га опет сретали на Теразијама, чудили се с каквом мирноћом разгледа излоге и једе трешње. Чуо сам и причу по којој је мој отац свакодневно играо карте са Ранковићем...”.
Органи ОЗН-е су ухватили Михаиловића и 13. марта 1946. пребацили га у Београд, о чему је Александар Ранковић одмах обавестио депешом Тита који је тада путовао у посету Пољској. Тито је наредио да се вест која га је заеткла на пропутовању кроз Мађарску чува у строгој тајности док се не врати с пута.
Танјуг је 24. марта 1946. саопштио да је Михаиловић ухапшен и да се „води истрага”.
Ранковић је сведочио да су „Тито и Кардељ били за то да се Дражи омогући одлазак у иностранство, али ми други нисмо”, при чему је мислио на ондашње руководиоце из Србије.
Миодраг Мија Николић је, иначе, од 1945. до 1960. радио у ОЗН-и и УДБ-и.
Низ чињеница саопштених у својој књизи, он је сазнао док је био ангажован на пословима политичке обавештајне службе, као и током школовања на вишој школи ФНРЈ за унутрашње послове средином педесетих година прошлога века. До многих сазнања је дошао и самосталним, вишегодишњим истраживањима.
У свој рашомонијади око животног краја Драже Михаиловића,можда је кључни исказ Миодрага Николића да је Дражи остала глава на рамену зато што је био „проруски човек, обавештајац”, о чему сам пре пет-шест година нешто писао на страницама „Политике”.Та велика тема прераста оквире овог текста и остаје за неку другу прилику.
Слободан Кљакић
Да ли је Дражин гроб у Русији
Спектакуларна тврдња да је Дража Михаиловић умро 1960. негде у Совјетском Савезу већ три године наилази на тотални мук у Србији
Споменик Драгољубу Дражи Михаиловићу у Брчком
Јурњава за гробом Драгољуба Драже Михаиловића по оноликим београдским локацијама о којима се шушка, говори и пише већ деценијама, више је него јалов посао.
Упркос томе што је у познатом процесу био осуђен на смрт, Дража није стрељан 17. или 18. јула 1946. године, него је пребачен у СССР, где је и умро у лето 1960. године.
Овај увод достојан таблоидне јурњаве за невероватним, написао сам на основу следећег цитата:
„Године 1946. био сам млад официр ОЗН-е, и сећам се да се Дража жалио и тражио помиловање. Обећао је да ће, ако му се преиначи пресуда, помагати и сарађивати са властима у сређивању стања у земљи. Тада сам од својих старијих колега чуо да је СССР тражио од наших власти да им се Дража уступи. Ово из разлога јер је био проруски човек, обавештајац. Од обавештајних служби СССР-а и Енглеске постављен је за команданта савезничке гериле у Југославији, која је требало да се брани око два месеца, да се одложи план „Барбароса” – напад на СССР, и напад на Грчку, где је требало да Немци помогну Италијанима. Шта ће бити са тврдњама ’демократа‘ у Србији, да је Дража Михаиловић стрељан и лутањем за његовим гробом, ако се добије обавештење да је Дража умро природном смрћу јуна 1960. године у Русији.”
Миодраг Мија Николић је ово написао у аутобиографској књизи „Одрастања и идеали’’, објављеној 2006. у Нишу (ауторско издање). Његов спектакуларни исказ медији у Србији игноришу већ три године, из нејасних разлога, поготово код оволике глади за свакојаким сензацијама.
До данас је једино документовано да је Михаиловић био осуђен на смрт, као и неки други, који су упркос томе поживели, па зашто то не би важило и за њега.
Својевремено је колега Богосав Марјановић баш на страницама „Политике” објавио делове свог разговора са Слободаном Учом Крстићем, некада високим функционером ОЗН-е Србије, који је са стрељања извукао Драгог Јовановића, шефа предратне и ратне полиције у Београду. Јовановић је потом „седео још три године у затвору и писао све што је знао и што је нас интересовало и био од велике користи”, тврдио је Крстић. Он је навео да је стрељању Драже Михаиловића присуствовао и Милош Минић, коме се колега Марјановић се обратио с питањем да ли је то тачно. Од минића је добио следећи одговор:
„Верујте да сам све време после разговора са вама размишљао да ли сам заиста присуствовао том догађају и готово сам сада сигуран да нисам. Јер, да сам тамо био вероватно бих се сетио”.
Да ли је овим Минићевим исказом, формулисаним у дипломатском маниру, саопштена чињеница да Дража није стрељан?
Био је осуђен на смрт и Божидар Бећаревић, геније антикомунистичког полицијског рада, али је он дуго после пресуде и наводно извршене смртне казне, био на услузи ОЗН-и, односно УДБ-и. Чак је саслушавао неке од најзначајнијих заточеника који ће завршити на Голом отоку у време сукоба Москве и Београда, поводом Резолуције Информбироа из 1948. године.
Бранко Михаиловић, Дражин син, у разговору с колегом Гораном Лазовићем је рекао 1992. године:
„Причали су ми да је тата живео у једној кући поред Барајева, да је држан у изолацији и да је наводно умро 1953. Други су га опет сретали на Теразијама, чудили се с каквом мирноћом разгледа излоге и једе трешње. Чуо сам и причу по којој је мој отац свакодневно играо карте са Ранковићем...”.
Органи ОЗН-е су ухватили Михаиловића и 13. марта 1946. пребацили га у Београд, о чему је Александар Ранковић одмах обавестио депешом Тита који је тада путовао у посету Пољској. Тито је наредио да се вест која га је заеткла на пропутовању кроз Мађарску чува у строгој тајности док се не врати с пута.
Танјуг је 24. марта 1946. саопштио да је Михаиловић ухапшен и да се „води истрага”.
Ранковић је сведочио да су „Тито и Кардељ били за то да се Дражи омогући одлазак у иностранство, али ми други нисмо”, при чему је мислио на ондашње руководиоце из Србије.
Миодраг Мија Николић је, иначе, од 1945. до 1960. радио у ОЗН-и и УДБ-и.
Низ чињеница саопштених у својој књизи, он је сазнао док је био ангажован на пословима политичке обавештајне службе, као и током школовања на вишој школи ФНРЈ за унутрашње послове средином педесетих година прошлога века. До многих сазнања је дошао и самосталним, вишегодишњим истраживањима.
У свој рашомонијади око животног краја Драже Михаиловића,можда је кључни исказ Миодрага Николића да је Дражи остала глава на рамену зато што је био „проруски човек, обавештајац”, о чему сам пре пет-шест година нешто писао на страницама „Политике”.Та велика тема прераста оквире овог текста и остаје за неку другу прилику.
Слободан Кљакић
