- Poruka
- 4.932
Десету годишњицу натовског бомбардовања Југославије свако обележава на свој начин. „Блиц” рецимо буквално два дана уочи овог трагичног датума позива Србију да ступи у Северноатлантску алијансу. У чланку насловљеном „Неутралност нам отежава пут у Европу” издање даје реч неколицини експерата који доказују неопходност укидања одлуке о војној неутралности Србије.
Војни аналитичар Александар Радић тврди да је неутралност неспојива са намером да се уђе у ЕУ. А на потсећање да Шведска и Аустрија нису чланице НАТО, али јесу у ЕУ, Радић одговара да су то „високоразвијене државе, дуге демократске историје, са јаким оружаним снагама и јасном прозападном орјентацијом, са којима се Србија никако не да поредити”.
Бивша заменица министра иностраних послова Александра Јоксимовић, коју су у тексту некако преименовали у Јанковићеву, износи још занимљивију верзију.
Наиме, она каже да „уколико је ЕУ наш стратешки првац, а не празна демагогија, нема превише простора за кокетирање са Русијом, које се крије иза војне неутралности”.
Питање треба ли Србија да ступи у Алијансу, која ју је по веома тачном изразу амбасадора Србије у Русији Јелице Курјак „пребила као непослушно дете”, јесте питање политичке гадљивости.
Али какве све то везе има са Русијом?
Русији, несумњиво прија одлука о војној неутралности једне пријатељске земље, али од ње у нашим односима мало шта зависи. Као прво, Србија се налази далеко од наших граница. А као друго, на њеној територији се и онако налази највећа војна база САД у Европи, као и неких шеснаестак хиљада војника НАТО. Истина, Американци би били изненађени оваквим тумачењем, јер они Косово не сматрају делом територије Србије.
А што се тиче саме идеје о опозиву Резолуције о војној неутралности у циљу придруживања Европској унији, ту се питање може и другачије поставити. Да ли сте примећивали у којој мери велика политика понекад личи на правила понашања у тинејџерско-уличној средини? Онога ко сања да постане део друштва јаких и популарних често и са посебним задовољством понижавају, постављајући му понекад незамисливе услове. Док поштују само онога ко равнодушно иде својим путем.
Тако је то и са овим елитним клубовима, попут НАТО и ЕУ. У Европској унији се рецимо јасно види подела на Европљане првог, другог и трећег реда. Које је место резервисано за земље Балкана, ако их ипак приме, није тешко претпоставити. А што се тиче самог придруживања, ту је једна прворазредна Европљанка, Ангела Меркел, све већ рекла без увијања – врата су отворена само још за Хрватску.
Враћајући се питању војне неутралности, треба рећи да је ова одлука представљала једини достојанствен излаз за Србију која се затекла у окружењу земаља Уније и НАТО. Са једне стране, налазећи се у центру Европе тешко је бити изван највеће европске структуре. Са друге – сви претенденти на чланство у Унији прошли су кроз НАТО-филтер.
За Србију је чланство у овој војној алијанси једноставно политички опасно – улазак у НАТО значио би признање собствене кривице и потпуне правичности „Милосрдног анђела”, који је још за последицу имао и отуђење доброг дела српске територије. Једноставно, замислите како би изгледало обраћање Србије у Међународни суд правде поводом легитимности проглашења независности Косова да је Србија чланица НАТО. На тај начин је Резолуција о војној неутралности, уз позивање на статус једне Шведске, постала право соломонско решење.
Али све ово је тешко објаснити људима попут војног аналитичара Александра Радића. Зашто? Зато што се за њега Србија не да поредити са „високоразвијеним државама, дуге демократске историје”. Радић, изгледа, сматра да Србију само НАТО може да исправи.
Војни аналитичар Александар Радић тврди да је неутралност неспојива са намером да се уђе у ЕУ. А на потсећање да Шведска и Аустрија нису чланице НАТО, али јесу у ЕУ, Радић одговара да су то „високоразвијене државе, дуге демократске историје, са јаким оружаним снагама и јасном прозападном орјентацијом, са којима се Србија никако не да поредити”.
Бивша заменица министра иностраних послова Александра Јоксимовић, коју су у тексту некако преименовали у Јанковићеву, износи још занимљивију верзију.
Наиме, она каже да „уколико је ЕУ наш стратешки првац, а не празна демагогија, нема превише простора за кокетирање са Русијом, које се крије иза војне неутралности”.
Питање треба ли Србија да ступи у Алијансу, која ју је по веома тачном изразу амбасадора Србије у Русији Јелице Курјак „пребила као непослушно дете”, јесте питање политичке гадљивости.
Али какве све то везе има са Русијом?
Русији, несумњиво прија одлука о војној неутралности једне пријатељске земље, али од ње у нашим односима мало шта зависи. Као прво, Србија се налази далеко од наших граница. А као друго, на њеној територији се и онако налази највећа војна база САД у Европи, као и неких шеснаестак хиљада војника НАТО. Истина, Американци би били изненађени оваквим тумачењем, јер они Косово не сматрају делом територије Србије.
А што се тиче саме идеје о опозиву Резолуције о војној неутралности у циљу придруживања Европској унији, ту се питање може и другачије поставити. Да ли сте примећивали у којој мери велика политика понекад личи на правила понашања у тинејџерско-уличној средини? Онога ко сања да постане део друштва јаких и популарних често и са посебним задовољством понижавају, постављајући му понекад незамисливе услове. Док поштују само онога ко равнодушно иде својим путем.
Тако је то и са овим елитним клубовима, попут НАТО и ЕУ. У Европској унији се рецимо јасно види подела на Европљане првог, другог и трећег реда. Које је место резервисано за земље Балкана, ако их ипак приме, није тешко претпоставити. А што се тиче самог придруживања, ту је једна прворазредна Европљанка, Ангела Меркел, све већ рекла без увијања – врата су отворена само још за Хрватску.
Враћајући се питању војне неутралности, треба рећи да је ова одлука представљала једини достојанствен излаз за Србију која се затекла у окружењу земаља Уније и НАТО. Са једне стране, налазећи се у центру Европе тешко је бити изван највеће европске структуре. Са друге – сви претенденти на чланство у Унији прошли су кроз НАТО-филтер.
За Србију је чланство у овој војној алијанси једноставно политички опасно – улазак у НАТО значио би признање собствене кривице и потпуне правичности „Милосрдног анђела”, који је још за последицу имао и отуђење доброг дела српске територије. Једноставно, замислите како би изгледало обраћање Србије у Међународни суд правде поводом легитимности проглашења независности Косова да је Србија чланица НАТО. На тај начин је Резолуција о војној неутралности, уз позивање на статус једне Шведске, постала право соломонско решење.
Али све ово је тешко објаснити људима попут војног аналитичара Александра Радића. Зашто? Зато што се за њега Србија не да поредити са „високоразвијеним државама, дуге демократске историје”. Радић, изгледа, сматра да Србију само НАТО може да исправи.
