И сам сморен верницима који за себе сматрају да су Богом дани да пророкују и упозоравају или да дају пример ревности,мада запетљани у кучине света и сујете и компромиса,дођох на идеју да Ви форумаши мало појасните и фанатицима и ревнитељима
где је граница...Услов је нарано да познајете шта вера захтева од човека јер крајњи либерализам људи који не иду у Цркву сигурно није стандарад и мерило једном вернику...
Нема границе...Ревнитељи су фанатици и обратно:
фанатици=ревнитељи! Јер сама реч "фанатизам" значи: "пламена ревност", итд.
Сви Свети Оци су били фанатици (пламени ревнитељи)!
Могао бих до прекосутра да наводим разне поступке и изјаве многих Светих Отаца, поготово Мученика, а те изјаве би (у садашњем времену) се сматрале "крајњим фанатизмом". И сви ми смо позвани а следимо путем Светих Отаца и да нам тај пут буде идеал.
Мада, постоји облик "негативног фанатизма" као и облик "негативне ревности" као: фанатизам (тј. ревност) без разума (тј. без расуђивања). То је прелест са десне стране (под видом добра). И ту постоје
две основне групе.
Прва група су сви они који се налазе ван Цркве Христове (омеђане учењем од Духа Светога) а сматрају да "ревнују" за Христа. То су разне врсте расколника и јеретика. Они ревнују без разума јер немају исправно расуђивање а расуђивање се добије вежбањем у смиреноумљу (и осталим средствима духовног живота: пост, молитва, итд.).
Смиреноумље је мајка свих врлина.
Ко се смирава (тј. ко ум свој смирава) пред учењем Цркве и уопште у животу - тај сигурно неће упасти у ту прелест. И припадници ове групе имају само теоретску шансу за спасењем своје душе јер нису у заједници са Богом (тј. ван Цркве су).
Друга група су сви они који се налазе унутар Цркве Христове, дакле: истински православни хришћани, што значи да имају исправно вероисповедање. Али, иако су унутар Цркве (и имају много већу шансу за спасење у односу на расколнике и јеретике) ови ипак у свом делатном животу не доносе неке животне одлуке које су са исправним расуђивањем, или у неким поступцима не поступају правилно.
И ако такви не послушају глас разума из Цркве (од духовника или од браће у Христу) онда такви постепено слабе у својој вери, упадају у још веће грехе и онда коначно отпадају од Цркве.
Зато је за све нас најбитније да пазимо на себе, да се боримо са својим слабостима и да останемо верни синови Цркве Христове до краја свог живота!
А Свети Оци кажу да "
нема веће части него бранити Цркву од напада расколника и јеретика и разобличавати њихова зловерја". Наравно, све то има границе јер ако такви не слушају Цркву, после пар саветовања - треба се клонити таквих.
То је фанатизам по разуму.
