Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
Противници Европске уније често је пореде са Трећим рајхом, говоре да је то наставак нацистичке политике на европском континенту, и описују фашистичке тежње еурократа у Бриселу. Те паралеле понекада изазивају подсмех код еурофанатика јер ови сматрају, у својој неограниченој напредности, да то нису прави аргументи. Вредело би пречешљати мало историју 20. века и видети шта су све причали најмрачније личности тог времена.
Идеја “уједињене Европе” није почела доласком Хитлерових нациста на власт, нити је Хитлер био заговорник неке шире идеје јединства и наднационалног организовања; Хитлер је веровао у супериорност немачке нације и на основу тога градио свој политички програм. Ипак, у говору на Нирнбершком сабору, он говори “Ми смо можда више заинтересовани за Европу него што друге државе морају бити.”
Корени идеје “сједињених европских држава” леже у двадесетим годинама прошлог века. Од нобеловаца Штресемана и Бријана (министри спољних послова Немачке и Француске) и њихове идеје проширења франко-немачке економске сарадње, преко Ђованија Анелија (оснивач Фиат имерије) и његове књиге ‘Европска федерација или Лига нација’ у којој описује федералну Европу као лек деструктивном национализму, до књиге ‘Пан Еуропа’ Ричарда Калергија која ја покренула цео покрет под тим именом.
Међутим, нису само либерали били симпатизери уједињене Европе. Многи нацисти и фашисти су делили то мишљење. Један од најпознатијих, Јозеф Гебелс, у свом дневнику 12. априла 1943. године пише:
“Занимљива је чињеница да ми одбацујемо мисао ‘европске сарадње’, као што ђаво одбацује свету водицу. Не могу да разумем зашто је ово истина. Тако очигледан политички и пропагандни слоган би заиста морао да постане општа тема за јавну дискусију у Европи. Уместо тога, ми је избегавамо када год је могуће.”(1)
И њему је била јасна моћ те приче, са пропагандног гледишта, више од пола века касније његове идеје долазе до пуног изражаја. Данас, пропаганда Европске уније вероватно надмашује и најлуђе снове једног од најпознатијих (и омраженијих) пропагандиста свих времена.
То Гебелсу није било прво искушење са идејама ‘уједињене Европе’. Још 1925. године док је Хитлер био у затвору због неуспелог минхенског пуча, његов заменик Грегор Штрасер, и тада још млади Јозеф, написали су нови програм странке у коме су позвали на ‘Уједињење европских држава’. Иако тај програм није усвојен када је Хитлер изашао из затвора, Гебелс није одустао од те идеје, јер 1940. године говори:
„Технологија транспорта и телекомуникација смањује раздаљине између народа и то ће неминовно довести до европске интеграције, велики немачки рајх ће реорганизовати Европу, срушити границе које још раздвајају европске народе и омогућити им да лакше живе заједно; за 50 година људи више неће размишљати у категоријама нације.”
Нешто ниже у нацистичкој хијерахији, један од водећих економиста тог режима, Вернер Дајтс, основао је Друштво за европско економско планирање и макроекономију (Grossraumwirtshaft) и написао књигу Шта нови поредак у Европи доноси европским народима. Дајтс је био један од многих идеолога који је нападао застарелу идеју суверенитета и националне државе, у том духу 1938. године је изјавио да “заједнички интереси Европе морају бити изнад себичних интереса нација”.(2)
Хитлеров министар спољних послова, Јоахим фон Рибентроп, крајем 1942. године организовао је Комитет за реструктуирање Европе, ту је омогућио разним академицима и политичарима да слободно смишљају разне сценарије о будућности Европе. Почетком 1943, након одржавања тог комитета, он је предложио позивање свих вођа окупираних држава, и Шпаније, на потписивање споразума којим би се успоставила ‘Европска конфедерација’.
Министар финансија нацистичке Немачке, Валтер Функ, одлучно је тврдио да “мора постојати спремност да се подреде сопствени интереси, у одређеним случајевима, Европској заједници.” Он је био задужан за планирање послератне економије у складу са ‘Новим европским поретком’ и предводио је комитет који је чак до почетка 1945. године издавао разне есеје на ту тему. Ту се могу наћи предлози за стварање ‘Европске економске заједнице’ (Europaische Wirtschaftgemeinschaft) под немачким вођством и укључујући планове за јединствену монету.
У међувремену, Мусолинијеви фашисти су били још напреднији у пропагирању идеја уједињене Европе. Министар финансија Алберто де Стефани 1941. године пише:
“Нације не представљају чврсту основу за нови поредак … постоји само нада за мир кроз процес који на једну руку поштује неотуђива, фундаментална права сваке нације, али на другу, уређује ове и подређује их континенталној политици … Једна Европска унија не би била подложна осилацијама унутрашње политике које су карактеристичне за либералне режиме.”(3)
Још један фашиста, противник националне државе, био је Камило Пелизи, уредник листа ‘Цивилита Фасциста’. Он је написао чланак ‘Идеја Европе’, у којем се налази:
“Осовина је, или може бити, први одлучни корак ка освајању … тог типичног европског феномена којег називамо нација … Не може се ‘створити Европа’ без нација нити против њих: морамо је створити од разних нација, док стишавамо националне различитости колико то буде било потребно.”
Данашњи еурофили би били поносни на овакве светле примере подршке интеграцијама. Чак је и један од најпознатијих колаборациониста, Видкун Квислинг, рекао: “Ми морамо створити Европу која не троши своју крв и снагу у унутрашњим сукобима, већ ствара компактно јединство.” Он наставља у најбољем духу данашњих еурофила и напредњака, “На тај начин [Европа] ће постати богатија, јача и цивилизованија…”.
Зато, када неко оптужује савремене евроскептичарске покрете за нацизам или фашизам, можемо закључити да тај неко, не само што не зна о чему прича, већ следи визију далеко ближу тим истим нацистима и фашистима него било који слободноумни националиста. Предности ‘уједињене Европе’ нису препознали само антинационални и анационални либерали, већ многе идеје су делили управо са фашистима и нацистима.
(1) Гебелсови дневници, 1942-43 - Луис П. Лохнер, стр. 325
(2) Недемократски корени европске идеје - Џон Лафланд, стр. 14
(3) Реорганизација и пацифизација Европе - Алберто де Стефани, октобар 1941.
http://blog.srpskinacionalisti.com/2008/10/fasiticki-koreni-eu/
Идеја “уједињене Европе” није почела доласком Хитлерових нациста на власт, нити је Хитлер био заговорник неке шире идеје јединства и наднационалног организовања; Хитлер је веровао у супериорност немачке нације и на основу тога градио свој политички програм. Ипак, у говору на Нирнбершком сабору, он говори “Ми смо можда више заинтересовани за Европу него што друге државе морају бити.”
Корени идеје “сједињених европских држава” леже у двадесетим годинама прошлог века. Од нобеловаца Штресемана и Бријана (министри спољних послова Немачке и Француске) и њихове идеје проширења франко-немачке економске сарадње, преко Ђованија Анелија (оснивач Фиат имерије) и његове књиге ‘Европска федерација или Лига нација’ у којој описује федералну Европу као лек деструктивном национализму, до књиге ‘Пан Еуропа’ Ричарда Калергија која ја покренула цео покрет под тим именом.
Међутим, нису само либерали били симпатизери уједињене Европе. Многи нацисти и фашисти су делили то мишљење. Један од најпознатијих, Јозеф Гебелс, у свом дневнику 12. априла 1943. године пише:
“Занимљива је чињеница да ми одбацујемо мисао ‘европске сарадње’, као што ђаво одбацује свету водицу. Не могу да разумем зашто је ово истина. Тако очигледан политички и пропагандни слоган би заиста морао да постане општа тема за јавну дискусију у Европи. Уместо тога, ми је избегавамо када год је могуће.”(1)
И њему је била јасна моћ те приче, са пропагандног гледишта, више од пола века касније његове идеје долазе до пуног изражаја. Данас, пропаганда Европске уније вероватно надмашује и најлуђе снове једног од најпознатијих (и омраженијих) пропагандиста свих времена.
То Гебелсу није било прво искушење са идејама ‘уједињене Европе’. Још 1925. године док је Хитлер био у затвору због неуспелог минхенског пуча, његов заменик Грегор Штрасер, и тада још млади Јозеф, написали су нови програм странке у коме су позвали на ‘Уједињење европских држава’. Иако тај програм није усвојен када је Хитлер изашао из затвора, Гебелс није одустао од те идеје, јер 1940. године говори:
„Технологија транспорта и телекомуникација смањује раздаљине између народа и то ће неминовно довести до европске интеграције, велики немачки рајх ће реорганизовати Европу, срушити границе које још раздвајају европске народе и омогућити им да лакше живе заједно; за 50 година људи више неће размишљати у категоријама нације.”
Нешто ниже у нацистичкој хијерахији, један од водећих економиста тог режима, Вернер Дајтс, основао је Друштво за европско економско планирање и макроекономију (Grossraumwirtshaft) и написао књигу Шта нови поредак у Европи доноси европским народима. Дајтс је био један од многих идеолога који је нападао застарелу идеју суверенитета и националне државе, у том духу 1938. године је изјавио да “заједнички интереси Европе морају бити изнад себичних интереса нација”.(2)
Хитлеров министар спољних послова, Јоахим фон Рибентроп, крајем 1942. године организовао је Комитет за реструктуирање Европе, ту је омогућио разним академицима и политичарима да слободно смишљају разне сценарије о будућности Европе. Почетком 1943, након одржавања тог комитета, он је предложио позивање свих вођа окупираних држава, и Шпаније, на потписивање споразума којим би се успоставила ‘Европска конфедерација’.
Министар финансија нацистичке Немачке, Валтер Функ, одлучно је тврдио да “мора постојати спремност да се подреде сопствени интереси, у одређеним случајевима, Европској заједници.” Он је био задужан за планирање послератне економије у складу са ‘Новим европским поретком’ и предводио је комитет који је чак до почетка 1945. године издавао разне есеје на ту тему. Ту се могу наћи предлози за стварање ‘Европске економске заједнице’ (Europaische Wirtschaftgemeinschaft) под немачким вођством и укључујући планове за јединствену монету.
У међувремену, Мусолинијеви фашисти су били још напреднији у пропагирању идеја уједињене Европе. Министар финансија Алберто де Стефани 1941. године пише:
“Нације не представљају чврсту основу за нови поредак … постоји само нада за мир кроз процес који на једну руку поштује неотуђива, фундаментална права сваке нације, али на другу, уређује ове и подређује их континенталној политици … Једна Европска унија не би била подложна осилацијама унутрашње политике које су карактеристичне за либералне режиме.”(3)
Још један фашиста, противник националне државе, био је Камило Пелизи, уредник листа ‘Цивилита Фасциста’. Он је написао чланак ‘Идеја Европе’, у којем се налази:
“Осовина је, или може бити, први одлучни корак ка освајању … тог типичног европског феномена којег називамо нација … Не може се ‘створити Европа’ без нација нити против њих: морамо је створити од разних нација, док стишавамо националне различитости колико то буде било потребно.”
Данашњи еурофили би били поносни на овакве светле примере подршке интеграцијама. Чак је и један од најпознатијих колаборациониста, Видкун Квислинг, рекао: “Ми морамо створити Европу која не троши своју крв и снагу у унутрашњим сукобима, већ ствара компактно јединство.” Он наставља у најбољем духу данашњих еурофила и напредњака, “На тај начин [Европа] ће постати богатија, јача и цивилизованија…”.
Зато, када неко оптужује савремене евроскептичарске покрете за нацизам или фашизам, можемо закључити да тај неко, не само што не зна о чему прича, већ следи визију далеко ближу тим истим нацистима и фашистима него било који слободноумни националиста. Предности ‘уједињене Европе’ нису препознали само антинационални и анационални либерали, већ многе идеје су делили управо са фашистима и нацистима.
(1) Гебелсови дневници, 1942-43 - Луис П. Лохнер, стр. 325
(2) Недемократски корени европске идеје - Џон Лафланд, стр. 14
(3) Реорганизација и пацифизација Европе - Алберто де Стефани, октобар 1941.
http://blog.srpskinacionalisti.com/2008/10/fasiticki-koreni-eu/
