- Poruka
- 22
Не знам, Господе, још мало па ћу како је кренуло, а кренуло наопачке да наопачкије не може да буде, роде мој, сваку своју мисао започињати онако сократовски
„Што сам старији све више сазнајем колико мало знам !“
да ли је у питању дуварски цврчак, тандрчак, ил` некакав други пандрчак, зашто имам неодољиву потребу да вам о свему овоме причам само дан после своје исповести и свете причести, али знам да ту соломонску дилему из наслова оводанашњег блебетања морам разчивијати, ма шта да се деси мојој кеси. Дакле, драге моје, ногице горе и нек` гура Ђура !
Причах вам већ, миомирисаве моје хризантеме, да сте ми управо ви, савршенство Господње којему ни ђаво не може да одоли, једина и стварна непресушна инспирација, сладуњавост од које се луди, људи, али и мој зид плача, моја туга најјача, цветак зановетак којега кад оњушим уместо да дође крај и одлепршам директно у рај мени манитоме тек тада је заправо
почетак љубави до бола као код вола када му испред њушке ману црвеном марамоме – све у свему
„Благо њему !“ цикнуше у глас, као што и ради пас, злобници Тадићеви позадинци,
Њено величанство Даме је била, јесте и биће мој једини, прави и истински смисао битисања. Даме су за мене одувек биле и остале прекрасни цветићи Господње Рајске баште који неодољиво маме да их њушкаш све док не липсаш од благоугодности. Боже, што бих волео да сам лептир те да уместо лептирања у доњем делу стомака, тамо негде на
релацији између пупка и чупка, атерирам директно на тучак (лат. pistillum) сваком том прекрасном цветићу и да ме сваки, баш сваки, као јебозовна страсти гладна половњача ногицама цимка својим латицама и да се све њише, њише, њише... све док не насрну јесење кише и од лептирића не остане ништа више о чему може да се пише. Прву стидљиву песмицу, прави правцати срцем написани песмуљак, прву молитву, прву заклетву, али, богме, и прву клетву, прву тужбалицу и прво опело посветио сам управо Њој, само Њој – Њеном величанству Дами. Тужне врбе које своје љубави оплакују уз шум вододерине неукротивог Врбаса, али и најскровитија места у Ср. Карловачкој Дворској башти могле би много што-шта да испричају о томе како се волеше он и она – Сремско Карловачки голуждрави птић-богословчић и моја вера и невера Шумарова Вера. Нема тог поете који би све те силине колено-клецаје, око-трептаје, срце-дрхтаје и душо-вапаје опевао, а још мање сликара којему не би кист задрхтао пре него ли би све то насликао. Из тог разлога и
сам ћу прећу ћутке преко тог дела себе који боли тако јако да ми вибрација тог бола поричињава задовољство, али сузе ме ипак опомињуда баш и није тако као што ми се причињава . Понекад су амплитуде те моје изгубљене љубави толико близу срца да морам да вриснем:
„Господе, дај да усним и све то заборавим !“
али већ трен-два после те силне ерупције када се дрхтаји срца смире, душа престане да као јасика трепери и сузе се присуше на лицу поново морам да се, много умилније него ли икада пре, обратим Створитељу речима:
„Не слушај, Господе, јадника што закмечи када му неко дирне у окрастале ране !“
Стварно ни сам не знам који би смисао мог живота био када бих ту своју некадашњу превелику љубав из срца изгубио, но данас нећу о томе и враћам се својој дилеми и теми.
Драге моје, свакако се сећате оне моје самохвале да ми је мој добри пријатељ, доца Радовановић, прописао три пута на дан по једну плавушу. Наравно да сам се дуго година придржавао те терапије. Истина је да сам у томе донекле налазио смирај, али остао је и даље вапај, нарочито за гаравушама каква би моја проклето-уклета љубав – Шумарова Вера. Довољно је било да ми нека црнка испред носа мане сукњицом и да скроз на скроз пошандрцам. Нисам се у тим тренуцима питао, није било времена и за такве глупости, зашто је то тако, зашто ми свака дама не гледајући на боју њеног тена на исти начин разрогачи очи и зашто ми чупко баш увек поскочи кад загледам ногице испод кратке сукњице у неке цурице, али сада се питам и хоћу да на то одговорим управо онако како то и доживљавам.
Вратимо се опет Рајској башти Господњој и покушајмо оком да упијемо сву ту неизмерну красоту. Дуга јесте лепа због спектра (лат. Spektrum = преламање беле боје кроз призму) боја у себи, али ни изблиза није тако божанствена као што то јесте Рајска башта Господња препуна лепоте над лепотом – Њеног величанства Дама. Ако пожелимо да се закитимо тим
најдивнијим цветићима тек тада наиђемо на дилему који убрати, јер сваки је леп да ти се учини лепши од онога за којим си руком посегнуо. Дођеш некако на пола пута између оног и оног, забезекнеш се и уместо да их береш почнеш да њушиш као бичић Фердинанд сваки цветак на који налетиш. Управо то и јесте оно што обично праве мушкарчине чине
– њуше све док сви цветићи не увену и после почну да преболно ричу што су живот проћердали а цветић још нису одабрали. Просто завидим онима који су другачије поступили у животу, али се и питам како то да су се одлучили и како то да су све своје апетите задовољили једним цветком. Ех, да ми је да могу да изаберем толико дама да са њима могу да направим дугин спектар тек тада мислим да бих се смирио и престао да тражим неки нови цветак-загонетак. Најгоре у свему томе је што још нисам на чистом да ли више поверовати оку или носу, али са годинама и та дилема ми се разрешава некако сама од себе. Комотно могу да се поситоветим са бичићем Фернандом из оног чувеног цртића и да закључим да сам и сам далтониста када су у питању цветићи. Моја мука је
у томе што не верујем оку и њушењем хоћу да дођем до избора, а чим поњушиш цветак набујају хормони и на крају се увек заврши на исти начин – збогом, памети. Из тог разлога, верујем да ће ме сви слободномислећи мушкарци
у томе подржати, своје оводанашње казивање морам зачинити констатацијом
ДА СЕ ИСТИНА (мушкарцима) О НАМА КРИЈЕ МЕЂ`
НОГАМА !
Не реагујемо ми на боју тена жене, њене косе, ил` на боју гаћица које носе већ на миомирисе које само даме (до)носе, с
њим се поносе и њиме нама мушкарцима пркосе. Ту истину о нама неће нам казати разум, ил` око већ чупко који баш увек поскочи када сочи ногице испод кратке сукњице у неке цурице !
Крстан Ђ. Ковјенић
„Што сам старији све више сазнајем колико мало знам !“
да ли је у питању дуварски цврчак, тандрчак, ил` некакав други пандрчак, зашто имам неодољиву потребу да вам о свему овоме причам само дан после своје исповести и свете причести, али знам да ту соломонску дилему из наслова оводанашњег блебетања морам разчивијати, ма шта да се деси мојој кеси. Дакле, драге моје, ногице горе и нек` гура Ђура !
Причах вам већ, миомирисаве моје хризантеме, да сте ми управо ви, савршенство Господње којему ни ђаво не може да одоли, једина и стварна непресушна инспирација, сладуњавост од које се луди, људи, али и мој зид плача, моја туга најјача, цветак зановетак којега кад оњушим уместо да дође крај и одлепршам директно у рај мени манитоме тек тада је заправо
почетак љубави до бола као код вола када му испред њушке ману црвеном марамоме – све у свему
„Благо њему !“ цикнуше у глас, као што и ради пас, злобници Тадићеви позадинци,
Њено величанство Даме је била, јесте и биће мој једини, прави и истински смисао битисања. Даме су за мене одувек биле и остале прекрасни цветићи Господње Рајске баште који неодољиво маме да их њушкаш све док не липсаш од благоугодности. Боже, што бих волео да сам лептир те да уместо лептирања у доњем делу стомака, тамо негде на
релацији између пупка и чупка, атерирам директно на тучак (лат. pistillum) сваком том прекрасном цветићу и да ме сваки, баш сваки, као јебозовна страсти гладна половњача ногицама цимка својим латицама и да се све њише, њише, њише... све док не насрну јесење кише и од лептирића не остане ништа више о чему може да се пише. Прву стидљиву песмицу, прави правцати срцем написани песмуљак, прву молитву, прву заклетву, али, богме, и прву клетву, прву тужбалицу и прво опело посветио сам управо Њој, само Њој – Њеном величанству Дами. Тужне врбе које своје љубави оплакују уз шум вододерине неукротивог Врбаса, али и најскровитија места у Ср. Карловачкој Дворској башти могле би много што-шта да испричају о томе како се волеше он и она – Сремско Карловачки голуждрави птић-богословчић и моја вера и невера Шумарова Вера. Нема тог поете који би све те силине колено-клецаје, око-трептаје, срце-дрхтаје и душо-вапаје опевао, а још мање сликара којему не би кист задрхтао пре него ли би све то насликао. Из тог разлога и
сам ћу прећу ћутке преко тог дела себе који боли тако јако да ми вибрација тог бола поричињава задовољство, али сузе ме ипак опомињуда баш и није тако као што ми се причињава . Понекад су амплитуде те моје изгубљене љубави толико близу срца да морам да вриснем:
„Господе, дај да усним и све то заборавим !“
али већ трен-два после те силне ерупције када се дрхтаји срца смире, душа престане да као јасика трепери и сузе се присуше на лицу поново морам да се, много умилније него ли икада пре, обратим Створитељу речима:
„Не слушај, Господе, јадника што закмечи када му неко дирне у окрастале ране !“
Стварно ни сам не знам који би смисао мог живота био када бих ту своју некадашњу превелику љубав из срца изгубио, но данас нећу о томе и враћам се својој дилеми и теми.
Драге моје, свакако се сећате оне моје самохвале да ми је мој добри пријатељ, доца Радовановић, прописао три пута на дан по једну плавушу. Наравно да сам се дуго година придржавао те терапије. Истина је да сам у томе донекле налазио смирај, али остао је и даље вапај, нарочито за гаравушама каква би моја проклето-уклета љубав – Шумарова Вера. Довољно је било да ми нека црнка испред носа мане сукњицом и да скроз на скроз пошандрцам. Нисам се у тим тренуцима питао, није било времена и за такве глупости, зашто је то тако, зашто ми свака дама не гледајући на боју њеног тена на исти начин разрогачи очи и зашто ми чупко баш увек поскочи кад загледам ногице испод кратке сукњице у неке цурице, али сада се питам и хоћу да на то одговорим управо онако како то и доживљавам.
Вратимо се опет Рајској башти Господњој и покушајмо оком да упијемо сву ту неизмерну красоту. Дуга јесте лепа због спектра (лат. Spektrum = преламање беле боје кроз призму) боја у себи, али ни изблиза није тако божанствена као што то јесте Рајска башта Господња препуна лепоте над лепотом – Њеног величанства Дама. Ако пожелимо да се закитимо тим
најдивнијим цветићима тек тада наиђемо на дилему који убрати, јер сваки је леп да ти се учини лепши од онога за којим си руком посегнуо. Дођеш некако на пола пута између оног и оног, забезекнеш се и уместо да их береш почнеш да њушиш као бичић Фердинанд сваки цветак на који налетиш. Управо то и јесте оно што обично праве мушкарчине чине
– њуше све док сви цветићи не увену и после почну да преболно ричу што су живот проћердали а цветић још нису одабрали. Просто завидим онима који су другачије поступили у животу, али се и питам како то да су се одлучили и како то да су све своје апетите задовољили једним цветком. Ех, да ми је да могу да изаберем толико дама да са њима могу да направим дугин спектар тек тада мислим да бих се смирио и престао да тражим неки нови цветак-загонетак. Најгоре у свему томе је што још нисам на чистом да ли више поверовати оку или носу, али са годинама и та дилема ми се разрешава некако сама од себе. Комотно могу да се поситоветим са бичићем Фернандом из оног чувеног цртића и да закључим да сам и сам далтониста када су у питању цветићи. Моја мука је
у томе што не верујем оку и њушењем хоћу да дођем до избора, а чим поњушиш цветак набујају хормони и на крају се увек заврши на исти начин – збогом, памети. Из тог разлога, верујем да ће ме сви слободномислећи мушкарци
у томе подржати, своје оводанашње казивање морам зачинити констатацијом
ДА СЕ ИСТИНА (мушкарцима) О НАМА КРИЈЕ МЕЂ`
НОГАМА !
Не реагујемо ми на боју тена жене, њене косе, ил` на боју гаћица које носе већ на миомирисе које само даме (до)носе, с
њим се поносе и њиме нама мушкарцима пркосе. Ту истину о нама неће нам казати разум, ил` око већ чупко који баш увек поскочи када сочи ногице испод кратке сукњице у неке цурице !
Крстан Ђ. Ковјенић
