Sloveni u mavarskoj Španiji i severnoj Africi

Rechke

Rechke

Veoma poznat
Poruka
11.795
O ovim zanimljivim detaljima iz slovenske istorije kod nas se gotovo ništa ne zna, a na njih sam prvi put naišao pišući maturski rad iz istorije, u knjizi "Sloveni" Frensisa Konta. Naišao sam na podatke da su Sloveni, tačnije slovenski robovi, u arapskom svetu odigrali veliku ulogu, kao vojnici, državnici, filozofi... Pre svega su se istakli u mavarskoj Španiji, a zatim i u severnoj Africi, gde su nakon jedne pobune čak uspeli da osnuju i državu, koja se održala nekoliko decenija
 
Delovi teksta o Slovenima u mavarskoj šoaniji, od Igora Mojsilovića



Од словенских историографија, највеће интересовање за ову тему су до ових дана показале руска, пољска и чешка историографија, али са друге стране управо оне које би то требало највише да се тиче, историографије јужнословенских нација, са делимичним изузетком хрватске, уопште нису посветиле значај овој несумљиво значајној и интересантој теми. Будући да су поменуту тему знатно више обрађивале и историјографије несловенских народа, и то првенствено оних на чију се територију односи ова област, принуђени смо да грађу за овај рад углавном црпимо од страних писаца и енциклопедија, док су оригинали самих извора недоступни, а на жалост, не постоји ни један од њих који је икад обрађиван у јужнословенским историографијама.
Било како било, чињеница је да је словенска дијаспора у исламском свету током раног средњег века несумљиво постојала, што су засведочили и бројни историјски извори, као и то да је српски удео у тој дијаспори био несумљиво значајан. Стога, циљ ове студије је да ширу читалачку публику упозна са најзначајнијим моментима у историји раносредњевековне словенске дијаспоре, као и веза јужних Словена са исламском цивилизацијом уопште.
 
Временски недуго после доласка Словена на Балканско Полуострво (по ставу званичне историографије), у првој половини 7. века на Арабијском Полуострву настаје нова религија Ислам[1], која за релативно кратко време (до средине 8. века) успева да се прошири на до тада хришћанска подручја Палестине, Сирије, Северне Африке и Шпаније, као и на друга подручја на истоку, као што су Персија, Средња Азија и долина реке Инд.
У исто време, словенско становништво, које се доселило на Балкан као паганско, долази у сферу утицаја Хришћанске религије, која почиње своје постепено ширење међу паганским Словенима из Византије са једне и Апенинског Полуострва са друге стране.
Први могући контакт Словена и овог поднебља иначе са исламским светом, које историјски извори називају Арапима, Маварима или Сараценима забележен је у дубровачкој традицији (забележеној током 16. и 17. века као Анали рагушког анонимуса, Annales ragusini anonymi), у којима се наводи да су 656. Словени безуспешно опседали тадашњи романски (византијски) Епидаурус, у чему су им помогли сараценски бродови. Поменута хроника помиње и 740. као годину рушења Епидауруса од стране самих Сарацена, мада је извесније да се оно десило раније у доба насељавања Словена (после чега је и формиран нови град Рагузијум или Дубровник). Надаље, поменути анали су забележили 783. као годину у којој је тзв. "француски господин" (signor Francese) Орландо поразио сараценску флоту сахиба Спузента код Дубровника.[2]

Насељавање Словена у Малу Азију и Сирију

Од свих раносредњевековних историјских веза између Словена и Арапа, историографије словенских и несловенских народа су убедљиво највише обрађивале тему малоазијско-сиријске словенске раносредњевековне дијаспоре, тако да ћемо овом приликом навести само најзначајније моменте.
Јаке везе Арапа и Словена почињу од друге половине 7. века. Балкански Словени, тада још увек независни и не-хришћани, од тада се суочавају са ширењем прво византијске власти са истока, а касније и франачке власти са запада[3], а паралелно са овим, почело је међу Словенима ширење западног, односно источног хришћанства[4]. У таквој ситуацији, дошло је на појединим подручјима до отпора византијској и касније франачкој власти. Будући да су Арапи представљали овим, тада најјачим хришћанским државама и највеће непријатеље, дошло је и до природног савезништва између Арапа и Словена. На овом, као и на другим подручјима као што ћемо видети, Словени који би овом приликом прелазили на арапску страну, или се насељавали на територијама под њиховом влашћу, највероватније су били пагани или барем крипто-пагани, и као такви су већином и релативно брзо прихватали ислам, што нам уосталом и сведоче њихова забележена имена.
Ову чињеницу не треба протумачити одмах као некакву одбојност Словена према хришћанству, или већом блискошћу словенске паганске религије са исламом, већ једноставно као природан процес одупирања и подозрења према, пре свега насилом наметању за њих тада туђих култура и језика, а паралелно са тим и религија, које су од мањег дела становништва можда доживљаване и као духовно потчињавање освајачима. Са друге стране, мора се узети у обзир да је историјски утврђена извесна веза и утицај Хришћанства[5] на Словене и пре насељавања на Балканско Полуострву, а већина историчара сматра да је и највећи број староседелаца (романизованих Илира, Келта, Трачана и других), који се до краја средњег века асимилују у Словене, остао хришћанске (или крипто-хришћанске) вере. На арапску страну су дакле највероватније прелазили пре свих они који су недовољно били утврђени у хришћанству, а нашавши се у тој новој средини, није било већих препрека за њихову постепену асимилацију.
У тежњи да са једне стране поврати територије изгубљене словенским насељавањем, а са друге стране да учврсти тада несигурну границу према надолазећој арапској сили, Византија је 658.под василеусом Констансом II Погонатом (Kώνστανς, 641-668) после првог успешног похода на Словене насељене у Македонији и Тракији, почела са организованим насељавањем Словена у Малу Азију.
Сведочанство да је сигурно међу овим Словенима било и Срба, је и помен града Гордосервона (Γορδοσερβον) у Малој Азији.Како велика већина историчара сматра, ради се највероватније о Србима насељеним из околине града Србица (τα Σερβλια) у данашњој Егејској (или грчкој) Македонији.
Византијска колонизација Словена у Малој Азији је добила снажан замах после похода василеуса Јустинијана II (Ίουστινιανός ό Ρινότμετος, 685-695) на македонско-тракијске Словене 688/689. године. По најзначајнијем византијском извору тог времена, хроничару Теофану (Θεoφάνην, дело Χρoνoγραφία из прве половине 9. века), војска која је била састављена од словенских пресељеника у Малу Азију, је бројала 30000 људи. Ова цифра, иако највероватније претерана, ипак говори о немалом броју словенских колониста[6].
Да малоазијски Словени византијску власт нису доживљавали са симпатијама, сведоче нам сачувани подаци, који говоре да је међу овим Словенима често долазило до масовних прелажења на страну Арапа. Највећи такав пребег се десио 692. године, кад је дошло до великог пораза византинаца, и преласка Јерменије под апсолутну власт арабљанског Калифа [7]. Арапи су Словене населили на своје погранично подручје према Византији, у Малој Азији и северној Сирији.
Преломни тренутак у историји малоазијских Словена десио се 821. када долази до великог устанка под вођством извесног војсковође Томе против византијске власти. Овом приликом треба истаћи да је овај устанак имао пре свега верско-социјални мотив, јер су устаници били мотивисани пре свега иконофилством (за разлику од владајућег у Византији, у то време иконоборства) и тешким условима живота. Опет уз помоћ Арапа, Тома сакупља велику и шаренолику војску, а од стране Антиохијског Патријарха и пристанком Калифа, добија и титулу василеуса. Ипак, 823. после неуспешне опсаде Константинопоља, савладан је и погубљен у Аркадиопољу. Сломом овог устанка, словенско име на простору Мале Азије и Сирије је нагло почело да се губи, да би током 10. века и потпуно замрло.
 
Везе са Арапима на самом Балканском Полуострву

Мада је и ова област обрађивана од стране историчара, њој је ипак поклањана нешто мања важност, али као и у претходном случају, и овом приликом навешћемо оно најважније.
Што се историјских извора тиче, главни би био и један од иначе најзначајнијих извора за проучавање раног средњег века Јужних Словена, венецијански хроничар Јован Ђакон (Iohannes Diaconus, дело Chronicon Venetum са почетка 11. века). Са арапске стране, извесно сведочанство је забележио хроничар Ибн Хавкал (Ibn Hauqāl).
На самом Балканском Полуострву, први историјски евидентиран контакт Словена и Арапа се догодио 805. године, поводом устанка Словена на Пелопонезу против византијске власти. Том приликом, у помоћ устаницима је дошла арапска флота, која је напала византијску луку Патрас (Πατραι), али напад се, као и цео устанак завршио неуспехом.
Од тог времена Арапи, који су у међувремену оформили јаку морнарицу, почињу са учесталим упадима у Јадранско Море, где циљ њихових пљачкашких акција постају византијски, венецијански и франачки градови, поседи и бродови. Први такав упад је забележен 827. године, кад је венецијанска флота имала први окршај са арапским бродовима. Управо те године, почиње и систематско арапско освајање византијске Сицилије.
Занимљиво је да управо у време експанзије арапске морнарице на Јадарнском Мору, паралелно се јавља и експанзија словенске морнарице, описане највише управо у овом извору. Будући да су Словенима и Арапима непријатељи тада били исти, највероватније је да је развој морнарице Словена на источној обали Јадранског Мора био уско повезан везама са Арапима.
Сицилијански Арапи су у акцији 838. године заузели византијски град Бриндизи у Јужној Италији, формирајући на тај начин и прву базу у Јадранском Мору за даља гусарења. Ускоро, долази до великог продора арапске морнарице у Јадранско Море. Под вођством Калфуна 30/03/841. арапска флота пљачка и руши до тад значајан византијски град Осор на острву Цресу, а потом тешко поражава венецијанску морнарицу код острва Суска. О тим догађајима Јован Ђакон бележи:

Извод из: Iohannes Diaconus, Chronicon Venetum II/51:
51 Idem nempe Saraceni videntes quod in christianis victoriam essent consecuti, ad Absarensem civitatem usque pertingere non dubitaverunt et in feria secunda Pasce incendio eam devastantes, ad Anconam civitatem transierunt, quam similiter igne concremantes, multos captivos exinde secum detulerunt. Deinde vastum per mare huc illuc navigantes, Adrianensem portum, qui vicinus Venecie subsistit, applicuere, ubi cum sortis industria se illic nullam predam capturos proevidissent, reddeundi iter ad propriam arripuerunt. Postquam vero ad exitum Adriatici culfi pervenerunt, naves Veneticorum, que de Sicilia seu de aliis partibus revertebantur, omnes ab eisdem comprehense sunt. In secundo vero anno iterum predicti Sarraceni maximo cum exercitu usque ad Quarnarii culfum pervenerunt; quos Venetici navali expedicione aggredientes, acriter iusta locum, qui Sansagus nominatur, supra eosdem irruerunt, sed demum Venetici dantes terga victi regressi sunt. Predicti Sarraceni etiam Romam ausi sunt adire ecclesiamque sancti Petri depredare. Verum ad sancti Pauli cum pervenissent, a Romanis civibus pene omnes occisi sunt. Circa haec tempora Sclavi venientes ad Veneticorum loca expugnanda, Caprulensem tantumodo castrum depredaverunt.

Током те две године (841/842) од византијских градова на Јадранском Мору, страдали су на западној обали Анкона, а на источној Котор, Росе и околина Дубровника.
Следећи арапски продор је забележен 866. године, кад је арапска морнарица, после пљачкања византијских поседа опсела Дубровник. Међутим, византијска моћ под Македонском династијом и новим владарем Василијем I (Bασιλείoν, 867-886) је била у сталном успону, па је византијска морнарица друнгариоса (ό δρoυγγάριoς των πλoΐμων) [8] Никите Орифе (Nικήτας Όρύφας) разбила 867. ову дуготрајну опсаду.
Кад су Арапи 870. заузели византијски град Бари у Јужној Италији, интервенисао је Источнофраначки (или Немачки) император Лудвиг Немац (Ludwig der Deutsche, 870-876) са својим тадашњим словенским вазалом, хрватским кнезом Домагојем, и 02/02/871. освојили Бари. Тај чин ће поред реакције Византије (која је полагала право на Бари), изазвати и непријатељство Арапа према Словенима. Наредне 872. године, долази до напада критских Арапа на острво Брач. Извори који детаљно описују поменуте догађаје су Константин Порфирогенит, дело "О управљању царством" (De Administrando imperio), и Јован Ђакон, Chronicon Venetum III/7.
Овај догађај је једини забележени сукоб између Словена и Арапа у раном средњем веку уопште. Између осталог, он је и својеврстан доказ да је процес христијанизације Словена ушао у убрзанију фазу[9].
Следећи, али и последњи продор арапске морнарице 875. опет оставља по страни словенску источну обалу Јадранског Мора усредсређујући се на венецијанске и папске поседе на његовој западној обали. Византија, а ускоро и западноевропске државе су после неколико векова дефанзиве, прелазе у противнапад према исламском свету. Арапи на Јадранском Мору се од тада више не помињу.
 
Остала подручја (Сицилија, Африка, Источна Европа)

Док су се одвијали горе наведени догађаји, арапско постепено освајање Сицилије је ушло у завршну фазу. И поред свог евидентног јачања, Византија није могла да одбрани ову за њу ипак удаљену провинцију, и убрзо 895. године, цело острво се налазило у арапској власти. Током 10. века, уз муслиманску Шпанију, и муслиманска Сицилија постаје спона између исламске и западноевропске цивилизације. Управо у то време, паралелно са појавом Словена у исламском делу Шпаније, у главном граду Сицилије Палерму, помиње се тзв. "Словенски кварт" (harat as Saqāliba). Ови Словени су највероватније део велике дијаспоре, која се на путу за Шпанију зауставила на Сицилији.
>Део поменуте дијаспоре се зауставио у северној Африци. Несумљиво најпознатија (али и једина значајнија) личност из ове групе Словена је сигурно војсковођа Џавхар ал Руми (ﺮـﻫ ا ﻮـﺟ ﺟ, Ğāwhär al Rūmi), којему и само име говори да је пореклом хришћанин (Rūmi=Римљанин), а за кога се изричито наводи у једном арапском извору да је "Словен из Далмације" (ف ﻼﺳ ﻩ ﻲﻃ ﺎـﻤـﻟ ﺩ ﻩ). Џавхар је у историји остао упамћен, кад је за туниског фатимидског калифа Тамим Мада (Mu'izz abu Tämīm Ma'add) заузео 973. године Египат, и пренео његову престолницу из дотадашње Александрије у новоосновани град Каиро (ﺓ ص ﺎـﻘﻟﺍ, Qāhir äl fäläk). У новом граду, Џавхар ће подићи велику, и данас очувану џамију Ал Азхар (äl Äzhär).
Током 9, 10. и 11. века многобројни путници и трговци из исламског света, били они Арапи или Јевреји, пропутовали су словенске земље по целој данашњој Источној Европи, а поједини су оставили и значајне очуване путописе.
Први познати путописац, Харун ибн Јахја (Hārūn ibn Yahyā), око 880. само напомиње за балканске Словене да "граде куће од дрвета којег има у изобиљу".
Око 940. године, простор Закарпатја обишао је и персијски путописац Абдул Хасан ал Масуди (‘Abdu l Hasän al Mas’ūdī, ﺪـﺴـﻣ ـﻟﺍ ﻦـﺴـﺣ ﺍ ﺪـﺒـﻋ, 890-957). Овај, као о остали арапски извори везани за Полабље и Закарпатје су приказани овде.
965. Јеврејски трговац и путописац, родом из Шпаније Абрахам бен Јакоб ал Израили (Abraham ben Ya'qōb al Isrāīlī) у свом путопису помиње Болеслава I Пшемисла (Boleslav I Přemysl, 929-967) као владара земаља Barāga (Праг), Būim (Бохемија)Krakūe (Краков). Словени који насељавају поменуте земље имају по писцу владајући хришћански "јакобитски" сталеж, а остали су пагани. Интересантно је да писац разликује Русе од осталих Словена, а за Словене насељене на обалама "залива Венеције" (Ġawn al banâdiqah) наводи да су храбар народ, да их се суседи чувају, настојећи да живе са њима у миру. Земља им је пуна високих планина, а путеви су веома тешки.
Што се тиче 12. века, најзначајнија дела су оставили Абу Хамид ал Андалузи (Abū Hammūd al' Andalusi, дело Al' Mu'rebu an beada adzaibi magreb из 1151.) и Абу Абдулах Мухамед ал Идризи (ﺲـﻳ ﺭ ﺩ ﺇ ـﻟﺍ ﺪـﻤـﺣ ﻡ ﷲ ﺍ ﺪـﺒـﻋ ﺐـﻋ, Abū ‘Abdullāh Muhammad al' Idrīsī, дело Kitāb Rugāir из 1153.), али будући да се њихова дела сврставају у најзначајније изворе за рани средњи век овог поднебља, мораћемо их обрађивати у посебним студијама.
 
Појава Словена у исламској Шпанији

Одакле Словени на једном географски доста удаљеном подручју, као што је Пиринејско Полуострво? Историографија за сада нам је понудила два објашњења.
По првој теорији Словени, који се у латинским и арапским изворима тог времена изједначавају са појмом "Роб", су управо као робље доспели у исламску Шпанију. Историјска грађа нам сведочи да је трговина робљем, нарочито из словенских земаља тога времена била веома развијена, и то највише по Средоземном Мору, а спроводили су је углавном Италијански и Јеврејски трговци. Такође, први извори за које је утврђено да се односе на помен Словена као народа на Пиринејском полуострву, управо говоре да су они доведени као робови.[1]
Како међутим објаснити том теоријом чињеницу да су Словени фактички били један од најутицајнијих политичких фактора током 10. и 11. века? Нереална је том приликом тврдња да се ради о ослобођеним робовима, јер чак и као ослобођеници, сигурно не би били у стању да толико утичу на историју исламске Шпаније, као што ћемо видети у историјском прегледу.
Стога, друга теорија је ипак доста ближа реалности. По њој су Словени у исламску Шпанију у прво време можда и долазили као робови, али већ од 10. века тај тренд се сигурно мења, и они тад великом већином у исламску Шпанију долазе као слободни најамници. Што се тиче географског подручја са ког су дошли, највероватније је да се ради о западном огранку данашњих Јужних Словена, становништва из тадашњих области Карантаније, Паноније, Хрватске, Босне, Неретве, Хума, Травуније, Дукље и Рашке. Ова теза је поткрепљена и чињеницом да се Далмација[2] у арапским изворима помиње као једина земља порекла појединих Словена (додуше, на само два места)[3].
Шта је нагнало словенско становништво ових области да се, како се испоставило у веома великом броју за рани средњи век, одселе на за њих прилично удаљено Пиринејско полуострво? Код овог питања историографија до данашњих дана није дала готово никакве одговоре.
А одговоре на ово питање можда треба тражити у следећим чињеницама: а) Као што је напоменуто, дуготрајан и у то време незавршен процес христијанизације на Балканском полуострву сигурно је код извесног дела словенске популације створио одбојност према новој религији, која се нарочито са запада у то време ширила често и присилним средствима, б) исламска Шпанија оног времена је била једно од најразвијенијих и најбогатијих подручја тадашње Европе, и в) чињеница да су прве везе са арапским светом и Пиринејским полуострвом биле већ познате путем већ раније описане трговине робљем.
Главни историјски извори који су везани за историју Словена у раносредњевековној Шпанији су:
Абу Абаз Ал Макари (Abū l 'Abbās al Maqqarī, дело Nafh at tīb min ghusn al Andalus из 11. века); Абу Убејд Ал Бакри (Abū 'Ubaid al Bakrī, 11. век); Ибн Идхари (Ibn 'Idhāri, дело Bayan al Mugrib из 14. века) и Абдул Рахман Ибн Халдун ('Abdu r Rahmān ibn Haldūn, дело Kitāb äl ‘Ĭbar, 14. век). Поред ових, и други арапски писци су помињали Словене на Пиринејском Полуострву, али знатно површније.
 
1. Период Омајида (ﺔـﻴـﻣ ا, Banū 'Umaiya)

Кад је 750. године после Христа у средишту Арабљанског калифата Дамаску свргнута са власти династија Омајида, извршен је велики масакр свих чланова ове фамилије, од којих се једино спасао Абдул Рахман I ('Abdu r Rahmān), који је побегао на крајњи исламски запад, у Анадалузију[4]. 755. године он је збацио са власти калифовог емира Јусуфа Ал Фихрија, основавши Емират Андалузију, независан од абасидског калифа у Дамаску (од 762. у новооснованом граду Багдаду). Центар новог емирата постаје град Кордоба (арапски: Qurtuba, шпански: Córdoba, бивши римски град Corduba), која ће да се за кратко време развије у велики град, по величини други на Европском континенту (иза византијског Константинопоља)[5].
Као преломна година за историју Словена у исламској Шпанији, у шпанској историографији наводи се 796, кад је доласком на власт емира Ал Хакима I (ﻡﺎـﻜﺣ ـﻟﺍ, Аl Hākim, унук Абдул Рахмана I) у Кордоби формирана емирова тзв. Словенска гарда.
Каква је то заправо била тзв. Словенска гарда, историчари имају различита мишљења и везују их углавном за теорије о појави Словена на овом поднебљу. Будући да су по латинском узору и арапски извори именом Сакалиб (Saqālib, ف ﻼﺳ) називали Словене, али и робове, мањи део историчара сматра да је то гарда која је формирана од робова заробљених у тадашњим ратовима против хришћанских земаља. Како је раније наведено, прихватљивија је теорија по којој је гарда у прво време заиста (можда) настала од ослобођених робова, али од краја 9. века кад она добија прворазредан значај у политичикм процесима на Пиринејском Полуострву, она се већ сигурно не састоји од ослобођених робова, већ од слободних најамника, махом из словенског света. На основу извора, поред Словена, дефинитивно у гарди је било и других плаћеника (Французи, Италијани, Немци...)[6].
У међувремену, за хришћане Пиринејског Полуострва од великог значаја било је појављивање гроба Св. Јакова[7] у малом месту Компостели у Галицији око 830. године. У наредним деценијама и вековима, Св. Јаков од Компостеле (Santiago de Compostela) постаће једно од најзначајнијих места ходочашћа на хришћанском западу, а у душама шпанских хришћана, Св. Јаков постаје светац заштитник, и предводник у процесу поновног освајања Полуострва од стране хришћана (тзв. Reconquista).
О деловању Словенске гарде у Анадалузијском емирату не постоје забележени трагови све до ступања на чело емирата седмог по реду емира Абдулаха I (ﷲ ﺍﺪـﺒـﻋ, 'Abdullāh) 888. године. Тада се у историјским изворима помиње вођа Словенске гарде Бадр (ﺭﺪـﺑ, Bädr), као прва значајнија личност међу Словенима у Анадалузији. У то време, емират су потресале велике буне које су угушене 912. доласком на емирски положај Абдул Рахмана III, сигурно најзначајнијег од свих андалузијско-омајадских владара. Управо је улога Бадра била значајна у угушивању буна и доласку новог емира на власт, који је од Словенске гарде направио инструмент своје моћи и снаге, а сам Бадр постао емиров главни војсковођа. Словенска гарда постепено постаје политички чиниоц, и то један од најмоћнијих и најзначајнијих у емирату. Нови емир покренуо је поново походе против хришћана на северу Иберског Полуострва. 918. године војска Абдул Рахмана III под водством Бадра поразила је хришћанску војску краља Ордоња II (Ordoño II, 914-923) краљевине Леон (León)[8] код Талавере.
Смрћу Бадра 921. године после Христа, вођа Словенске гарде постаје Наџд (Nāğiy), који се такође истиче као добар војсковођа. Смрт Бадра је мађутим имала дуготрајну последицу у томе што се од тада јавља на двору у Кордоби јак утицај северноафричог народа Бербера (ﺓﺮـﺑ ا ﺮـﺑ), као контратежа Словенима. Овај сукоб Словена и Бербера ће трајно утицати на даљу историју Словена на овом простору, као и иначе на даљу историју исламске Шпаније. Полако се дефинишу основни полови моћи у Анадалузији: Емир и његов двор, Словени, Бербери, Анадалузијци (исламизовани Шпанци) и иначе у исламском свету утицајни Јевреји.
И поред свега, Словени и даље држе јаке позиције у емирату. По једном историјском податку, средином 10. века Словенска гарда броји 13750 војника, што за период раног средњег века представља веома велики број[9]. Осећајући велику војну и политичку моћ, емир Абдул Рахман III се 16/01/929. у Кордоби проглашава калифом. Тиме је створен трећи, тзв. западни калифат, који ће постојати до 1031. године. Калиф 936. за себе и своју Словенску гарду подиже и резиденцију, величанствену Медину Ал Захру (ﻱﺮﻫ ﺰـﻟﺍ, Аl Zahrā).
Однос калифа према својој гарди неће се променити ни кад је 05/08/939. дошло до битке код Алхандеге и пораза калифа од стране краљевине Леона под краљем Рамиром II (Ramiro II, 930-951). У тој битци је међутим (по неким арапским изворима издајством Бербера) погинуо вођа гарде Наџд. На његово ће место доћи (како му само име каже) Словен Абу Џафар ибн Сакалиби Насири (Abu Ğa'fär ibn Saqālibi Nasiri), који се више истиче политичким утицајем него војним пословима.
Управо у његово време, између 950. и 955. калиф прима бројна посланства из европских хришћанских земаља, међу којима су посланици византијског василеуса (нашим историчарима иначе добро познатог) Константина VII Порфирогенита (Kωνσταντīνoς Πoρφυρoγέννητoς), римско-немачког императора Ота I (Otto), али и посланици "словенског краља Гебалима"[10].
После доласка на власт 15/11/961. новог калифа Ал Хакима II (ﻡﺎـﻜﺣ ـﻟﺍ), у Кордоби су почели радови на проширивању велике џамије, а тај посао је поверен Абу Џафару. Управо део џамије који је изграђен у ово време, представља најмонументалнији и најрепрезентативнији део ове џамије, која је очувана до данашњих дана (после 1238. претворена је у цркву). Нови калиф за заслуге именује Абу Џафара хаџибом[11] Кордобе. Абу Џафар је умро око 970. године, и шпанска историографија га сматра заслужним за учвршћивање политичке моћи Словенске гарде.
05/02/976. Смрћу Ал Хакима II, у Кордоби извесни андалузијац Ал Мансур ибн Аби Амир (Аl Mänsūr ibn Abī 'Āmir) се намеће као хаџиб Кордобе и старатељ малолетног калифа Ал Хашима II Мајада (ﻢـﺷﺎـﻫ ـﻟﺍ, Аl Hāšim Mu'ayyad). У новонасталој конфузији, нови хаџиб убија своје супарнике, вође Словенске гарде евнухе Дорија (Dorry) и Џавхара (ﺮـﻫ ا ﻮـﺟ ﺟ, Ğāwhär), док трећег Фаџика (Fā'iq) протерује. Нови хаџиб такође напушта резиденцију Ал Захру, укида привремено Словенску гарду, и уместо ње формира гарду од берберских најамника.
Тек после 980. године, Ал Мансур обнавља Словенску гарду, сад под његовом контролом, на чије чело долази Вадхих (ﺵ ﺁ ﻯﺩ ا ﻭ, Wādhih), несумљиво једна од најзначајних личности међу андалузијским Словенима.
Године владања Ал Мансура, који је заправо титулу хаџиба узвисио фактички и изнад титуле самог калифа, донеле су највећи војни, економски и културни просперитет Андалузији.[12] Као велики непријатељ хришћана, Ал Мансур је током своје владавине предузео укупно 44 војна похода против шпанских хришћана[13], у којима се Вадхих истакао као његов главни командант. Најзначанији походи су 985. кад је опседана Барселона, 987. кад је заузета и спаљена Коимбра (Coimbra у Португалији), 988. кад су уништени Леон и Замора и 997. кад је Ал Мансур успео чак да заузме и опљачка Св. Јаков од Компостеле[14]. Сам Вадхих је 999. године успео да заузме град Фес у Мароку, и тиме прошири власт Андалузије и на афрички континент.
Време власти Ал Мансура изнедрило је и прве значајније представнике културне историје Словена у Андалузији. Будући да се на Словене, због њихове велике моћи гладало са подозрењем (што не скривају сачувани арапски извори), извесни Хабиб Ал Сиклаби (Habīb al Siqlābī) написао је између 980. и 990. на жалост несачувано дело о историји, поезији и култури Словена "Књига против оних који поричу врлине Словена" (Kitāb al istizhār wa'l mugālebe ālā men ankar fadā il es Sakālibe). У Хабибово време, у културној историји андалузијских Словена, истакли су се још и књижевник Фаџик (Fā'iq), као и лекар Васиф (Wāsif).
После смрти Ал Мансурове 1002. године, нестало је са политичке сцене јаке личности, која је уједињавала Андалузију, будући да ни један од калифа, све до изумирања лозе Омајида 1031. није поседовао јаку харизму, као ни способности великих владара. Калифи су дефинитивно постали само оруђе у рукама супростављених полова моћи (Андалузијци, Бербери и Словени). Велики унутрашњи немири у калифату су избили 1008. кад је убијен хаџиб (и син Ал Мансуров) Абдул Малик Ал Музафер ('Abdu l Mälik al Muzaffär). Локални владари су практички расцепкали калифат на тзв. таифе (tawā'if) или заправо емирате, претендујући на титулу хаџиба Кордобе. Новонастали хаос у Андалузији највише је заправо користио шпанским хришћанским државама на северу полуострва (Леон, Навара, Арагон и Барселона), које су се почеле активно мешати у унутрашње сукобе у калифату.
Тиме је у Андалузија запала у период тзв. страначких владара (mulūk al tawā'if), а самим тим, фактички је укинута и институција Словенске гарде.
 
2. Период Таифа (емирата)

05/11/1009. После битке код Кантикса (Cantix), калиф Ал Хашим II Мајад је приморан да абдицира у корист рођака и словенског штићеника Мухамеда II Ал Махдија (ﻱﺪـﻬـﻣ ـﻟﺍﺪـﻤـﺣ ﻡ, Muhammäd II al Mahdi). Том приликом, потпуно је уништена и калифова резиденција, Медина Ал Захра.[15] Овим чином, Словени у Андалузији долазе на врхунац своје моћи, а Вадхих је именован хаџибом Кордобе, од стране калифа.
Бербери се међутим не мире са новонасталом ситуацијом, и ступивши у савез са хришћанском грофовијом Кастиљом[16] под грофом Санчом Гарсијом (Sancho Garcia, 995-1017), заузимају вадхихово упориште Гвадалахару (Wadi Al Hijarah, Guadalajara), а убрзо без отпора улазе и у саму Кордобу. Вадхих се склања у словенски град Тортоса (Tortosa, Turtusha). Андалузици међутим убрзо крајем 1009. протерују Бербере из главног града, који почињу дуготрајну опсаду Кордобе, именујући свог штићеника Сулејмана I ал Хакана (ﻥﺎـﻤـﻴـﻠﺳ, Suläymān) за контра-калифа Мухамеду II.
Почетком 1010. Вадхих и Словени уз помоћ нових савезника, хришћанске грофовије Барселоне[17] (касније назване Каталонија) под грофом Рамоном Борелом (Ramón Borrell, 992-1017), прелазе у нову офанзиву. Каталонци поражавају војску Бербера 22/05/1010. код Акабат ал Бакара (Aqabat al Baqar), а убрзо потом и на реци Гвадиаро, што користи калиф Мухамед II, да поново уз помоћ Вадхиха и Словена заузме Кордобу.
Бербери овом акцијом нису међутим коначно поражени, већ се измештају изван града, држећи га стално у полу-опсадном стању. Због такве ситуације, као и због све веће калифове самовоље, долази до сукоба између Мухамеда II и Вадхиха. 21/06/1010. Извесни Словен Анбар ('Anbär) убија калифа, а Вадхих на калифски престо враћа, тад већ помало заборављеног Ал Хашима II Мајада.
Трудећи се да осигура положај хаџиба, Вадхих склапа савез са кастиљанским грофом Санчом Гарсијом, а том приликом је потписан и споразум о исправљању граница, чиме су шпански хришћани знатно проширили своју територију на штету калифата. После тог савеза, Вадхих настоји да се споразуме и са Берберима (који све време и даље држе Кордобу у полу-опсади), али због свих ових потеза наилази на непријатељство у властитим редовима. 16/10/1011. Супарнички словенски вођа Абидин Аби Вада ('Ābidīn abi Wadāa) организује атентат на Вадхиха, и преузима власт над Кордобом.
Одласком са историјске сцене ове, несумљиво најконтроверзније личности историје андалузијских Словена, означава почетак периода постепеног пропадања до коначног нестајања Словена на овом поднебљу.
 
19/04/1013. Кордоба се коначно предаје Берберима, који у граду праве велики масакр. Некада велелепан град је том приликом уништен, и никада више неће стећи епитет једног од најзначајнијих европских градова, који је до тад несумљиво носио. Бербери су овом приликом убили и самог калифа Хашима II, и на калифски положај вратили свог штићеника Сулејмана I. Нови калиф је принуђен да сву власт дā Берберима, који у граду заводе трогодишњи терор.
Словени су изгубили Кордобу, али су им у рукама остали емирати на источном делу калифата, и то претежно на обали Средоземног Мора. Ова чињеница је у толико и значајна, јер практички потврђује где је Словена заправо највише било. А било их је управо на том подручју, на које су се највероватније током 9. и 10. века насељавали, и то поморским путем углавном са Балканског Полуострва.
После пада Кордобе у берберске руке, Словени држе емирате Алмерија (Almeria, Al Mariyya), Денија (Denia, Daniyya), Валенсија (Valencia, Balansiyya) и Тортоса (Tortosa, Turtsha) на истоку калифата, и једино Бадахос (Badajos, Batalyaws) на западу. Будући да сваки од емира је имао амбиције да приграби што већу власт и моћ, центри емирата су постајали значајна културна средишта.
Највећи и један од најјачих емирата у калифату био је емират Алмерија, који је поред самог града Алмерије, у свом саставу имао и градове Мурсија (Murcia, Mursiyya) и Картахења (Cartagena). Емир Алмерије је постао Словен Хајран ал Амири (ن ا ﺮـﻴـﺧ, Hayrän)[18]. Истовремено, у Денији емиром се прогласио Словен Муџахид Едим ибн Абдулах (ﷲ ﺍﺪـﺒـﻋ ﻦـﺑﺮـﺸـﺒـﻟﺍ, Muğāhid Ädīm ibn 'Abdullāh)[19]. У Валенсији емир постаје Словен Ал Мубарак (Al Mubarak), у Тортоси Мукатил I (Muqatil), и у Бадахосу Сабур ал Саклаби (Sabur al Saqlabi).
Емират Денија се окренула експанзији на мору. Емир Муџахид оснива јаку гусарску флоту, која 1015. заузима Балеарска острва (Baleares, ﺭ ﺎـﻴـﻟﺎـﺒـﻟﺍ, Gezair ax xarquia), а са њих организује велики поход на Сардинију (по изворима 125 бродова). Поход се међутим наредне године завршава неуспехом, кад уједињена флота италијанских градова Ђенове и Пизе поражава емирову флоту.
За то време емир Сеуте у данашњем Мароку, извесни Али ибн Хамуд (ﺩ ﻮـﻤـﺣﻦـﺑ ﯽـﻠـﻋ) се самопроглашава за законског калифа[20]. Та вест доводи до збацивања Бербера у Кордоби, и убиства Сулејмана I. 01/07/1016. Уз помоћ емира Алмерије Хајрана, Али ибн Хамуд је добио титулу калифа. Хајран за узврат добија титулу хаџиба Кордобе, и тиме фактички поново доводи Словене на чело калифата. Претпоставка шпанске историографије је да је у то време Хајран поставио свог рођака Лебиба Набила ал Амирија (Läbīb Nabil al Amiri) за емира словенске Тортосе.
Хаџиб Хајран у наредном периоду стиче велику моћ, и приликом првих несугласица са новим калифом, 30/03/1018. Словени убијају Али ибн Хамуда. Слично пролази и његов несуђени наследник Абдул Рахман IV, који је такође убијен од стране Словена и пре него што је сео на калифски престо. Ови сурови поступци Словена изазивају револт у Кордоби, која изабира брата Али ибн Хамуда, Ал Касима ибн Хамуда (Al Qasim ibn Hammud) за новог калифа, док се Хајран са својим Словенима повлачи у Алмерију. За контролу над Кордобом настављају да се боре Андалузијци и Бербери.
Иако се на политичком плану Хајран показао као веома сурова личност, историјске истине ради треба рећи да је истовремено на културном плану учинио много за развој Алмерије у један од најзначајнијих градова Андалузије тог доба. Емир је градио џамије и медресе, а био је мецена многим филозофима, лекарима и научницима.
Смрћу Лебиба I 1021. словенски емират Тортоса долази у руке емира Деније Муџахида, што квари односе између њега и Хајрана.
Моћ Словена је од овог времена у непрестаном опадању. Први емират који је за Словене изгубљен, био је и њихов једини западни емират Бадахос. После смрти Сабура ал Саклабија 1022. власт над емиратом преузима берберска породица Бану Атфас, то јест њихов родоначелник Абдулах ибн Мухамед ибн Маслама. Неколико месеци касније, после смрти емира Ал Музафера (Al Muzzafar) и други словенски емират Валенсија пада у руке, овог пута Андалузијаца, тачније Абдел Азиза, унука познатог Ал Мансура.
За то време, у непрестаним борбама Андалузијаца и Бербера око Кордобе, на калифском трону су се измењали Јахја ибн Али ибн Хамуд (1021-1023), кратко време 1023. поново Ал Касим ибн Хамуд, Абдул Рахман V (1023-1024) и Мухамед III (1024-1025). После смрти Мухамеда III, Емири Алмерије и Деније Хајран и Муџахид су безуспешно покушавали да се организују и евентуално врате власт над Кордобом. Андалузијци су поставили за калифа Хашима III.
Емират Алмерија је и даље под јаком словенском контролом. После смрти емира Хајрана 1028, емир постаје његов син Зухаир ал Амири (Zuhäyr al Amiri), који је убрзо показао своју велику политичку и војну вештину. У наредним годинама у рату против суседног берберског емирата Гранаде (Granada, Ghranatah), војска емирата Алмерије на челу са Словеном Ходахилом заузима и руши град Јаен (Jaén, Djayyen), као и области око Баезе (Baeza, северно од Гранаде) и Калатраве (Calatrava, данас област код града Сиудад Реал).
20/12/1031. Смрћу последњег калифа Хашима III[21], коначно се и формално распао калифат, који и иначе већ дуже време није фактички ни постојао.
 
Карта 1: Политичка карта Пиринејског Полуострва 1030. године после Христа, преузета са сајта: http://www.balagan.org.uk/war/0711/1008.htm. Као словенски емирати (приказани белом бојом), означени су емирати Алмерија (са градовима Мурсијом и Картахењом), Денија (са Балеарским острвима) и Тортоса.

У времену распада калифата, једини словенски емирати су Алмерија, Денија и Тортоса (под протекторатом Деније). У непрестаном сукобу Андалузијаца и Бербера око контроле над Кордобом 1035. се по неким изворима појавио, касније се испоставило ипак лажни калиф Хашим III, кога су наводно Бербери пронашли. Та политичка замка Бербера није међутим дала никакав резултат, јер су на наговор емира Алмерије Зухаира, прво словенски, а потом и сви андалузијски емирати одбили да признају лажног калифа.
Изгледа да је ово био и основни разлог што су Бербери покушавали пошто-пото да уклоне Зухаира. Коначно, 1038. године берберски емир Гранаде Бадис ибн Хабус (Badis ibn Habbus) организује атентате на Зухаира и Ходахила, и преузима контролу над до тад најјачим словенским емиратом. Ни њихова власт над Алмеријом није била дуготрајна, јер су избиле нереде становништва искористили Андалузијци, који су прво отцепили Мурсију, успоставивши нов емират, а потом је Алмерија прикључена андалузијском емирату Валенсија.
Да и у другим деловима бившег калифата није словенско име у потпуности замрло, сведочи и нагли успон моћи Словена у берберском емирату Малага (Málaga, Malaka), кад је у немирима изазвани смрћу емира Идриза I (ﺲـﻳﺭ ﺩ ﺇ) извесни Словен Нади (Nādiyy) преузео 1041. власт над овим емиратом. Његова власт је била караткотрајна, јер су Бербери 1043. убили Надија, а преостали Словени морали да беже из Малаге.
1044. После смрти Муџахида, за емира Деније је постављен његов син Али Икбал ал Давла ибн Муџахид ('Alī Iqbal al Dawla ibn Muğāhid). Нови емир је за разлику од његовог оца, гајио далеко већу страст за уметношћу и културом, него за политиком и ратовима, што је условило осамостаљивањем емирата Тортоса на чије чело долази Словен Мукатил II.
Нови владар Деније је арапским хроничарима остао упамћен као велики мецена уметника и филозофа, међу којим је најпознатији сигурно био песник и филозоф Абу Амир Ибн Гарсија Ал Башкунси (Abu 'Amir Ibn Garcia al-Bashkunsi, пореклом Баск и хришћанин), који је од 1051. живео у Денији.
Током шесте, седме и осме деценије 11. века у малом словенском емирату Тортоси на емирском положају се смењују Словени Јала (Yala, 1053-1057) и Лебиб II (Läbīb, 1057-1060), док је у Денији на власти Али Икбал. Оба емирата не утичу битно на процесе који се догађају на полуострву. Управо ово доба је донело велики успон моћи краљевине Кастиље на челу са Фернандом I (Fernando, 1037-1065), Санчом II (Sancho, 1065-1072) и Алфонсом VI (Alfonso, 1072-1109). Са друге стране, успон доживљава андалузијски емират Сарагоса, који под емиром Ахмедом ал Муктадиром (Ahmad al Muqtadir) прво 1060. анектира Тортосу[22], а убрзо 1076. после смрти Али Икбала, анектира и Денију. Балеарска острва тада формирају независни и једини преостали словенски емират на челу са емиром Абулахом ал Муртадом ('Abdullāh al Murtada).


Карта 2: Политичка карта Пиринејског Полуострва 1080. године после Христа, преузета са сајта: http://www.balagan.org.uk/war/0711/1008.htm, на којој су приказани Балеари као једини словенски емират.

Година 1085. донела је полуострву велику промену. 25/05/1085. Војска хришћанске Кастиље је коначно заузела стару престолницу Шпаније Толедо (арапски Tylatyla). Ова прекретница се у шпанској историографији сматра почетком главне фазе тзв. "поновног освајања" (reconquista) полуострва од стране хришћана. Овај догађај, као и константно јачање хришћана, нагнали су муслиманске емирате на полуострву на тражење помоћи из Африке, која је дошла у виду исламске берберске полу-секте и династије Алморавида (ﻄـﺑ ا ﺮـﻣ ـﻟﺍ, al Murābitūn) на чијем челу се налазио Јусуф ибн Ташфи (Yūsuf ibn Tāšfī, 1061-1106). Алморовиди су зауставили 23/10/1086. хришћанску експанзију у великој битци код Залаке (Sagrajas, Zallaqa).


Карта 3: Политичка карта Пиринејског Полуострва 1086. године после Христа, преузета са сајта: http://www.balagan.org.uk/war/0711/1008.htm, на којој су приказани Балеари као једини словенски емират.

Доласком ове берберске исламске полу-секте, поново је почело да се успоставља јединство у исламском делу полуострва, али нова власт је уносила и велико непријатељство према странцима и не-муслиманима.
Словени тада већ не представљају готово никакву политичку власт, и не играју значајнију улогу. Ипак, наследник Абдулаха ал Мутраде после 1093. емир Балеара Мобашир ибн Сулејман (Mubākir ibn Suläymān) поново утврђује Балеаре као поморско гусарско гнездо, све до 1114. године, кад уједињена флота и војска Пизе, Барселоне, Нарбона (Narbonne) и Монпељеа (Montpellier), на кратко заузима Балеаре, поражава и убија последњег словенског емира - Мобашира. Алморавиди 1115. године заузимају Балеаре и припајају их својој великој држави која се у то време простире на подручју данашњег Марока, Алжира, Туниса и половине Пиринејског Полуострва.


Карта 4: Политичка карта Пиринејског Полуострва 1102. године после Христа, преузета са сајта: http://www.balagan.org.uk/war/0711/1008.htm, на којој грешком (?) нема словенских емирата (Балеарска острва су у ово време још увек Словенска, до 1115. године).

У наредном периоду, још се повремено у изворима у муслиманској Шпанији помињу имена са наставком који представља варијацију назива "Сакалиб", али они се већ у другој половини 12. века заувек губе.
 
3. Нестанак словенског имена у Шпанији

Историографија уопште до данашњих дана није ни покушала да исцрпније објасни процес нестајања словенског имена у раносредњевековној исламској Шпанији, већ се углавном определила за просту констатацију о постепеној асимилацији Словена у већинско андалузијско муслиманско или мозарапско[23] (Mozárab, Musta'rab) становништво. Што се асимилације тиче, она није спорна, али остала су отворена питања: да ли је дошло до релативно наглог прекида усељавања Словена у Андалузију, и ако је дошло, који би били разлози за тако нешто?
Одговоре можда треба тражити у чињеницама: а) Калифат у распаду сигурно више није био тако примамљив циљ усељеника, као у време његовог процвата; б) На Балканском Полуострву хришћанство (ширено било са запада или истока) је већ почело да хвата јаче корене, а тиме и да утиче на својевољни одлазак у исламску средину; в) Константна и евидентирано у историјским изворима изражена нетрпељивост према Словенима у Андалузији, нарочито испољавана од стране Бербера.
Све наведено нас упућује на могући закључак да је словенско усељавање на Пиринејско Полуострво почело да јењава у другој половини 10. века, да би у првој половини 11. века потпуно престало. Тиме је и релативно убрзан процес асимилације Словена на овом поднебљу.

Закључак

Колико је заправо словенска дијаспора оставила трага у историји Пиринејског Полуострва? Несумљиво запаженог. Овом приликом ипак не би требало да у духу неких савремених историографских трендова изводимо екстремне, па и препотентне закључке (типа: о "кључној", "незамењивој" улози, тврдње о "доминантном карактеру", "надпросечној интелигенцији" и сл.) њиховој улози, већ да за исту покушамо дати што реалнију сажету процену.
На Пиринејском Полуострву у данашње време живе нације Шпанаца, Португалаца, Каталонаца и Баска у државама Шпанији и Португалији. Њихове историографије од њиховог формирања углавном се уравнотежено односе према свом хришћанском и исламском раном средњем веку, сматрајући да поред хришћанског, и исламски рани средњи век представља њихово богато наслеђе, без обзира на то што се данас ради о претежно хришћанским нацијама. Будући да ове историографије и исламску цивилизацију сматрају саставним делом генезе својих нација, морамо прво констатовати да су Словени раног средњег века на овом поднебљу чинили унутар аутохтоног несловенског становништва, објективно један мањи и старни сегмент.
Ипак је и тај мањи сегмент у једном релативно дугом временском периоду (око 200 година) на делу овог полуострва, у војно-политичком погледу имао запажен утицај, оставивши и јак траг уопште на историју ислама на овом подручју. Најјачи траг управо лежи у томе, што су Словени сигурно несвесно, али директно учествовали у процесу који је водио коначном краху исламске цивилизације на Пиринејском Полуострву. Хришћанство је на овом простору управо у овом периоду направило кључну прекретницу у превази над исламом.[24] У првој етапи почетком 13, и у другој етапи крајем 15. века ислам је истиснут са полуострва, а на хришћанским основама је у то време формирана и данашња држава Краљевина Шпанија, а заједно са њом и савремена Шпанска нација.
Нама са ове дистанце остаје само на крају да констатујемо да су можда и наши преци активно учествовали у историји, нама данас географски далеког Пиринејског Полуострва.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

O
Хрватско-муслимански рат у Босни и Херцеговини
2 3
Odgovora
50
Pregleda
987
Odinn
O
S
Greske u ratovima Osmanskog carstva, Spanske imperije, Francuske, Engleske i Austro-Ugarske
Odgovora
1
Pregleda
151
faraonn
faraonn
Лекизан
Ускоци и ускочке харамбаше
2 3 4
Odgovora
86
Pregleda
1.364
Crnugović
Crnugović

Back
Top