Косовски Божур-часопис деце Косова и Метохије
Prikazujem rezultate 1 do 7 od 7

Tema: Косовски Божур-часопис деце Косова и Метохије

  1. #1
    Primećen član Ponos grada! (avatar)
    Učlanjen
    10.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Град Светог Цара Константина!
    Poruke
    578
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Косовски Божур-часопис деце Косова и Метохије



    ”Наш први предбројник”

    ”Невен”, лист чика Јове Змаја, заиста је - у оној форми и концепцији коју је осмислио чика Јова - лист који може послужити и данашњим часописима за децу као узор и водиља, јер Невен превазилази своју намену и нама је, када гледамо прве бројеве, пред очима цео програм васпитавања будућих нараштаја.



    Због тога смо и ми почетак једног новог пупољка - нашег ”Божура”, обележили управо песмом-поздравом деци, којом је чика Јова поздравио српску децу у првом броју ”Невена”.



    Међутим, још једна необична околност нагнала нас је да пренесемо и следећи текст, такође из првог броја ”Невена”, а после ћемо објаснити и која је та необична околност. Дакле, прво текст:


    Наш први предбројник

    У тој намери, да се деца, вршњаци садашњега нараштаја, међу собом, још за рана што боље познаду, зарекосмо се ми, да ћемо у 1-вом броју ”Невена” донети салик онога детета, које се прво пријави, да ће овај лист држати.



    Јер заиста, драга децо, ви треба један за другога да разбирате, један другога за рана да познате, ако мислите негда сложно и заједнички радити и вршити дужност човечанску и српску.



    Што рекосмо, то ево сада и чинимо.



    Ево вам салика првог предбројника нашег, не на један, него на педесет примерака ”Невена”.



    Мали Александар се први пријавио на ”Невен” и то таки други дан, кад смо наговестили да лист издавати намеравамо. Да Бог да и од сада и целога свога века првачио у сваком и корисном делу.



    А ко је и чији је наш мали првак?



    Он је потомак онога Србина, који се, као и многи од вас родио у простој српској кућици, - ал су га дела његова подигла високо, чак на престо српски. Он је потомак пок. кнеза Милоша Обреновића, који је покренуо и повео Србадију да ишчупа Србију из турских ноката, - да је увелича са још шест нових округа, - који је предводио Србе кад су разбили турску силу на Дубљу и Љубићу, који је свакад умео Турке и надбити и надмудрити.



    Он је потомак пок. кнеза Михаила, оног врсног Србина, који је ослободио српске вароши од Турака а доцније очистио све српке градове.



    Мали Александар је син српскога кнеза Милана, који је заједно са српским, црногорским кнезом Николом устао на Турке, два велика рата са њима водио, - те се тако ослободио велики Старе Србије и присајединио слободној и независној Србији, а тиме се помогло и осталим народима на Балкану и браћа наша у Босни и Херцеговини коракнуше напред бољој будућности својој.



    Он је син оне нежне мајке, кнегиње Наталије, која је за оба та рата, са осталим честитим Српкињама лебдела над српским рањеницима, бринула се за њих као права мајка спремајући им одело и сваку понуду.



    Александар се родио у Београду 2. августа године 1876. Он је још мален, ал је здрав, бистар, мио и окретан. Он ће слушати своје родитеље, као што и ви сви треба ваше да слушате. Он ће бранити правду и истину, слободу и част српску, - то ћете и ви чинити. Он ће се трудити и учити да осветла образ родитељима својим - то је задатак свију вас. Он ће љубити вас као што и ви, знам, њега љубите. Бог му је дао положај да може чинити многа добра, - али нема тога положаја у коме човек, само кад хоће, не би могао бити од користи својим ближњима и народу свом.



    Да живи наш мали првак, - живили и ви сви, на којима свет остаје, који ћете стварати догађаје и ново време, који ћете сачувато што је за чување, допунити што је за допуњавање, поправити што је поправљање. - Нас онда бити неће, али ће нам се душе радовати, ако времена ваша буду времена среће и напретка, времена мира и братинске љубави, времена племенитости душе и срца.



    Прионите сложно да то тако буде!
    Ђенерале, јел ти треба гарде!?
    У гарду смо, у трипу гадном смо, екипе вам хапсимо...ДС1989.



  2. #2
    Primećen član Ponos grada! (avatar)
    Učlanjen
    10.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Град Светог Цара Константина!
    Poruke
    578
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: Косовски Божур-часопис деце Косова и Метохије

    То су наши другари, ђаци српске школе ”Свети Василије Острошки” при цркви Светог Архангела Михаила из Ванкувера, са својим наставницима и директорицом школе госпођом Биљаном Атанацковић.Шта још можемо да им пожелимо, њима и свима вама, осим онога што је чика Јова већ пожелео свој српској деци?


    Драги читаоци, драга наша децо,



    велика нам је радост да вас обавестимо да смо добили благослов преосвећеног Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г. Артемија да за први школски дан у септембру припремимо први број ”Косовског божура”, новог часописа за децу.
    Какав ће бити часопис који покрећемо, и у чему ће се разликовати овај часопис од постојећих, питаће се многи.
    Пре свега, ”Косовски божур” ће бити потпуно ваш часопис, децо, без обзира што ће га издавати ”Дуга Књига” из Сремских Карловаца. Ви ћете га уређивати, ви ћете га писати и ви ћете га читати једном месечно.
    А шта ћемо радити ми, такође ће се запитати многи.
    Ми ћемо вам, користећи наше искуство у издавању књига за децу, заједно са нашим пријатељима писцима и новинарима и сликарима, само мало помагати.
    Позивамо вас, зато, да нам пишете, да нам припремате и шаљете цртеже, да нас без страха, искрено саветујете како бисмо разумели вас и ваше идеје, и како бисмо их на најбољи начин представили вама, вашим знаним и незнаним друговима не само из ове наше лепе Србије, него и из свих земаља у којима се говори српским језиком.
    Међутим, то није све...
    Упоредо са часописом, покренут је и овај истоимени сајт. На сајту ћете моћи већ сада да се поближе упознате са садржином часописа. Свакако, и на сајту и у часопису пронаћи ћете разноврсне рубрике. Буће ту од бајки, песмица, игрица, питалица, преко постера и награда, до вести које интересују сву децу без обзира где живе.
    Часопис ће имати одређени број страна. То значи да ћемо морати да правимо избор прилога које ћемо у часопису штампати. Зато нам је добродошао овај сајт који нема ограничења у простору. На сајту ћете пронаћи и текстове из ”Косовског божура” и све друге прилоге који нам буду стизали од вас, речју, дружићемо се. Дружићемо се без обзира да ли смо расположени или не, да ли нас нешто брине или не, да ли смо усамљени или не, да ли живимо у граду или селу, на Косову и Метохији или у Шумадији, на планини или у Војводини. На нашем сајту ми ћемо ширити праву правцијату, хришћанску Љубав, Љубав према ближњем и праштаћемо...
    Откуд сада праштање, неко ће се упитати!
    А ми одговарамо да је Праштање снага која је у Лику Господа нашег Исуса Христа победила свет.
    Победимо свет, Вером, Љубављу, Праштањем и Надом!



    Христос између нас!
    Јесте и биће!



    Љиљана Дугалић
    Ђенерале, јел ти треба гарде!?
    У гарду смо, у трипу гадном смо, екипе вам хапсимо...ДС1989.

  3. #3
    Primećen član Ponos grada! (avatar)
    Učlanjen
    10.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Град Светог Цара Константина!
    Poruke
    578
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: Косовски Божур-часопис деце Косова и Метохије

    Вероватно већини мојих вршњака није позната ова реч „енклава", вероватно he им зазвонити у ушима и биhе им онако звучно, и деловаhе им као нешто лепо. Они, у ствари, и не знају каква се нecpeћa крије ту, иза такве речи.
    По мени, енклава је улепшан назив за гето, затворен круг у коме је луксуз возити бицикл, шетати улицом, поред реке ходати, иhи сам у школу. А не знамо зашто је то тако? Зашто ја не могу да радим оно што раде сви моји вршњаци? Зашто се морам бојати сваког аутомобила, зашто се морам освртати после сваког корака? Све ми је то нејасно али, једноставно, осећам да морам тако.
    Ипак, ту је моја кyћa, ту су моји другови, школа и, коначно, ту је моја улица, ту сам cpeћан и - било шта да ми понуде за ово што сам набројао, никад ме не би толико усрећили.

    Филип Столић, 3. разред, Клоко


    Освануо је још један дан у Видању, дан као и стотину претходних дана. Да ли ће данас бити лепше од јуче? Ко зна. Кроз прозор моје собе видим да поветарац вија осушено лишће по улици. Ускоро ће Божић. Тата и мама нас питају јесмо ли пожелели нешто што би нам Божић Бата донео на поклон. Мала сам, али ипак знам... И ове године ће опет тата донети пакетиће и оставити их испред врата. А шта ја да пожелим? Ролере, луткицу, бицикл... Шта? Све је то остварљиво. Знам шта! Желим да будем поветарац. Да, баш то.
    Тако бих могла све што не могу сада, да будем слободна, као ветар. Да ли бих онда могла да изађем из свог села без проблема, да ли би онда неко знако ко сам ја? Не. Онда бих била слободна, слободна да одем свуда, да свакога додирнем, да све видим... Ветру не могу да забране да се креће, за њега не постоје пунктови, барикаде, пушке или страх. Поветарцу нико не замера што је ту, што се креће. Њега сви разумеју, он говори све језике. Он може све што ја желим, да буде слободан, да нема границу села у коме живи. Ја имам десет година и питала сам маму и тату зашто нас неки људи не воле. Мислила сам да ће они знати то да ми одговоре, али нису знали. Зато бих волела да будем ветар, да одем и да их питам шта сам им ја урадила и зашто ме не воле, када сам ја само дете, као што су и њихова деца. Да их питам зашто су такви према мени, да их помилујем нежно, као поветарац и да се играмо, певамо и будемо срећни.
    Ето Божић Бато, па ти ако можеш испуни ми жељу, а ако не, опет добро. Биће још Божића, славићемо још дуго са вером у Бога на нашем Косову, а они све могу да нам узму - живот, слободу, куће, али понос не, то им не дамо, то је оно што је у нашим грудима и душама.

    Анђела Тот, Видање


    Кад зажмурим и кад заспим

    Једне ноћи сам седео на прагу куће и замишљено посматрао звезде. Имао сам питања о којима сам стално размишљао.
    Размишљао сам: ”Овде сам сам са сестром. Сам сам као цветић на ливади који једва чека да израсту нови цветићи да више не буде сам. И зашто сам напустио другове са којима сам провео толико година? Овде је све пусто, улице су празне, на ливадама и њивама нико не ради. Не сећам се да је све овако било. Желео бих да све буде као пре. Да видим веселе сељаке како обрађују земљу, да не буду тужни што су се вратили”. Тада сам одједном угледао најбљештавију звезду. Она ми је дала кратак одговор: ”Овде си, јер си овде рођен”. Она ми је дала снагу да идем даље и да се увек надам бољем. Морам издржати и надати се да ће још мојих вршњака доћи. Од тада сваке ноћи гледам у ту звезду и она ми је од тог дана водиља.
    Желео бих да још мојих вршњака дође да се играмо и заједно проводимо време.

    Игор Караџић, село Дрсник

    Моја отаџбина

    Куд год да кренеш овом прелепом земљом наићи ћеш на величанствене пределе, од плодне војвођанске равнице на северу, па до Шар-планине на југу.
    Срби су се вековима борили за своју отаџбину, имали су веру у Бога и успели да спасу српски народ од ропства. Странци су желели да узму оно што нам припада - наше светиње. Хвала Богу, нису успели у томе. Много крви је проливено на Косову Пољу. Наши преци су нам обезбедили светлу и лепу будућност. Захваљујући њима данас у Србији има толико дивних манастира и предела, који сијају лепотом. Данас у нашим срцима ничу косовски божури, који су обасјани зрацима православља из Хиландара и Жиче. И док нам други замерају српство као усуд, ми носимо наш крст и љубимо га истински, и кад смо срећни, кад имамо успеха, и када патимо и када страдамо - Бог је увек уз нас. Љубав, вера и нада нас покрећу и зато истрајавамо у свему. Плодна земља Косова и Метохије неће бити изнурена док рађа децу - чуваре ризнице српске. Упорно молимо у Божјем храму, да једини плач на Косову, буде плач новорођеног детета. Нећу се одрећу сећања на Косовку девојку и браћу Југовић, нити прича са наших фресака. Они истрајавају и одолевају, јер их штити наше исконско огњиште.
    Безброј манастира, безброј равница и безброј планина красе моју отаџбину. Србија је прелепа земља и ма где да одем, ја желим поново да се вратим, јер нигде сунце тако не сија, тако жарко и нигде се не види толика љубав према Богу и отаџбини!

    Милица Лазић, 8. разред, Лешак
    Ђенерале, јел ти треба гарде!?
    У гарду смо, у трипу гадном смо, екипе вам хапсимо...ДС1989.

  4. #4
    Primećen član Ponos grada! (avatar)
    Učlanjen
    10.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Град Светог Цара Константина!
    Poruke
    578
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: Косовски Божур-часопис деце Косова и Метохије

    КОСОВО - лепа реч

    Косово - лепа реч, и тако мило звучи. А живот на њему је пун изненађења и мучних догађаја.
    Ходајући по косовскометохијској стази, наилазимо на разне препреке које нам загорчавају живот и не дају нам мира. Иако смо још деца, знамо шта су наши стари доживели. Сада и ми стрепимо. Стално покушавамо да пуним плућима изговоримо реч КОСОВО, али је то немогуће, а да нам глас не зајеца. Прошло је време када су Срби живели задовољно са другима у свом завичају и нико се никога није плашио. Нестало је такво Косово и наш завичај као кап кише. Предамном је живот, али никад се не зна шта ме чека сутра.
    Да ли ће то бити радостан дан, или ће ме из заседе прострелити туга? Не прође ни један дан, а да се на лицима људи не види стрепња и неизвесност. Ипак, живимо у нади да ће доћи дан када ће Срби поносно осмехивати и вратити ранији осмех и радост. Ми данас, у годинама пуног раста, када нам се мења боја гласа и стаса, живимо у тескоби и чезнемо за ширином живљења.
    Можда је мојој генерацији судбина тако одредила, да целог живота за нечим тугујемо и још више сањамо о срећи и лепој будућности. Те снове нам нико не може одузети.

    КОСОВО

    Косово! наша земља! Српска земља! Наша домовина! Наше огњиште!
    Косово, нити је нестало, нити ће икада нестати док је нас. Не почиње оно од кнеза Лазара, нити од нас, већ много, много раније. На Косову се налазе многе српске знаменитости, многе реке, многи манастири и цркве, грађене и саграђене у раним вековима иза нас.
    Многи су иза нас покушавали да отму оно што је наше, као што и дан данас то чине. Косово је у нашој уметности, па и у књижевности, тема непрестана. У нашој историји и уопште духовном животу Косово одавно није само географско одредиште. Косово је у нашем памћењу више од поља, на којем су се одиграле многе битке важне за судбину српског народа. Косово је, може се рећи, наша колевка. И наше духовно огњиште, које никад и никоме нећемо дати да влада њиме. Косово је наше духовно и вековно огњиште.
    Оно је наше, живи и живеће сад, увек и вековима, сутра и прекосутра, јер је Косово тема наша непрестана и непролазна.

    Завет

    Срби воле да чаврљају са својим мртвима. Код Срба волим ту присност са мртвима, они своје покојнике и након смрти консултују по животно важним питањима. Ваљда су само епски народи са својим покојницима толико блиски да своје давно помрле претке уважавају као саветодавно тело.
    У дане бомбардовања  не само мени, мојој сестри, пријатељима, случајним пролазницима  СВИМА СУ НАМ ШАПУТАЛИ ПРЕЦИ. Свако је на свој начин био свестан својих предака (давно помрлих  можда погубљених у боју од душмана или мучки посечених од најблискијих  али предака). Сваком се његова фамилија, каква-таква, поштована или не, давно помрла и сахрањена људски или нељудски  свакоме на савест и покајање  свакоме је, дакле, његова фамилија бар нешто мрмољила. Сваком је његов предак понешто дошапнуо.
    Тада схватих у чему тачно беше Косовски завет, и како нам то Царе-Лазо остави у аманет Небеску Србију: Србија по вертикали, кроз вене, кроз гене, то беше избор Косовских јунака, предака наших.
    Све и један беше Витез на Раскршћу, што бира између трновито-широког и склиско-удобног пута. (Херкул на раскршћу из грчке митологије, такође).
    Стотине силних витезова ободоше добре коње и јурнуше по јединој исправној, десној стази (што би рекли браћа Руси  ПРАВОЈ)  тешкој али јединој коју истински Витез на Раскршћу изабрати може: ка Небеској Србији.
    Заиста мислим да је управо ту направљен коначан избор између хоризонталног, прагматичног, мамурно-омамљеног протока времена  и оног вертикалног, стваралачког, што повезује време и простор. Преко предака, дабоме. То је толико природан, мудар и једини исправан пут да човеку дође просто смешно како се сви сместа нису тога досетили, па се одмах затим сети само сопствених заблуда и гацања (жмић-жмић); сити се сви нагацасмо по живоме блату, бар курје очи са душе раскиселисмо.
    Елем: Образ, част и поштење сачувати  за кога? И су чим пред Милоша изаћи?
    Срби су се одувек озбиљно припремали за одлазак на Онај Свет и са великим се поштовањем ка њему односили. Свим исправним људима заветни циљ беше  на Онај Свет чист отићи.
    Па нека смо и кромпир-народ (како нам се ругају завидљивци  као, најбољи нам део под земљом  и не знају, јадни, да нас тим ругањем благослове). Јер смо ми све најбоље и најсвет(л)ије ономе свету завештали. Кад Ономад Они Ово за Оно дадоше Царство, потомцима својим бесмртност завешташе.
    Мислим да тамо негде горе, где се греју и одакле се смешкају наши преци на нас доле, постоји неки Архив Небеске Србије, где се све брижљиво бележи  ко је издао и зашто, а ко на страшном месту постојао (и зашто), надгледају ко стиче а коме претиче, све они оданде знају и хвала им што ме, збуњену и усковитлану, и даље надгледају. Значи, још се нечему од мене надају. Храбре ме, теше и зову, припремају ме у ствари да им се придружим у Небеском Јерусалиму (Српска четврт Небеског Јерусалима  то нам је, ваљда, вишња адреса). Храбре ме да им се придружим неокаљана древним гресима:
    - не убиј
    - не лажи
    - не кради
    - не завиди
    - не издај
    - не изневеруј законе предака
    - мисли увек на своју смрт и спремај се за Вечност.
    Елем, Небеску Србију наши преци насељавају и за нас је припремају. Србима је ипак (пре)остало довољно епско-генетске грађе да не погубе сваку везу са прецима. А и ко нас је, током оних векова, гледао одозгоре и одржао као народ под Турцима?
    ... Свети Сава Србе воли
    и за њих се Богу моли...
    Лажу нас и желе да нас обогаље када нам туве у главу да је свако бављење историјом и прецима  јалово чепркање по мрачној прошлости, да ми своју историју треба да збацимо са себе као покисли, усмрдели кожух, што је већ и нама самима одавно требало да засмрди. Сопствену историју нам туткаху под нос као неку трулеж распаднутих предака. Гурали нам нос у лешине и тврдили да по гњилежи гацамо кад претке кроз таму времена пипамо.
    А ипак смо ми у праву.
    И вреди пипати претке кроз таму времена.
    Јер ће преци, које нисмо заборавили, увек стајати уз нас. Бићемо непобедива војска, ја и моја поколења иза мене. Ту војску и ту подршку су, мислим, Косовски јунаци одабрали: вертикалну подршку предака кроз све векове. Окупљање свих Срба што су икад живели. Не око некакве земаљске Српске империје  нисмо ми, ипак, народ за то  већ око неког Дрвета Живота, где се душе сједињују, подржавају и снаже једне друге...
    Не знам, што сам старија, све чешће ме походе преци.
    И нека их. Добродошли су.

    Ружица Росић
    Ђенерале, јел ти треба гарде!?
    У гарду смо, у трипу гадном смо, екипе вам хапсимо...ДС1989.

  5. #5
    Primećen član Ponos grada! (avatar)
    Učlanjen
    10.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Град Светог Цара Константина!
    Poruke
    578
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: Косовски Божур-часопис деце Косова и Метохије

    Моја бака
    седи сама, кућу чува.
    У сну седи поред мене,
    прича, прича ко некада.
    Куће нема, изгорела.
    А бака се разболела.

    Станковић Марија 2/2, Штрпце


    Када сам био мали, чуо сам да мама и тата причају да су у Призрену срели садашњег Патријарха Српског Павла. Он је тада био Владика рашко-призренски. Мама и тата су ишли да нешто купе, па пошто су имали довољно времена, свратили су у цркву Св. Спаса. Била је затворена, па су позвали једног чичицу који је нешто радио у радионици, не знајући да је то Владика.
    Касније им је објаснио да је црква у доба турског ропства подигнута са много мука поробљених хришћана, а говорио је и о цркви Богородици Љевишкој, која је прва српска црква коју је подигао краљ Милутин.
    У повратку су свратили до рушевина манастира Свети Архангели, где се налазио гроб цара Душана.
    Мој тата је прошле године неко време радио у Призрену. Нама је причао да су цркве опкољене бодљикавом жицом и да изгледаји као да су заробљене. Виђао је и неке људе који су живели у Богословији, зато што су истерани из својих кућа.
    Иако живим близу Призрена, ја никада нисам био тамо. Желео сам да видим те цркве када за нас буде било слободно да идемо. Када сам на телевизији видео да су те цркве запаљене, растужио сам се јер више никада нећу моћи да их видим онакве какве су биле.
    Оне ће постати мој недосањани сан.

    Душан Реџић 4/1

    Сањам да живим у слободној земљи, а окружен сам тенковима и бодљикавим жицама.
    Сањам да живим у лепом граду са цветним булеварима, а провлачим се између лимених трафика када идем у школу.
    Сањам да живим у граду у којем постоје закон и ред, а живим у граду препуном банди и хулигана.
    Сањам да са родитељима кренем у позориште или биоскоп, а гледам у свој џојстик од Sony-а по цео дан.
    Сањам да тренирам на великом травнатом терену, у великом клубу, а тренирам на малој блатњавој плочи када нас пусте.
    Сањам да живим мирно и учим, а око мене зује меци и падају бомбе.
    Сањам да сањам у Србији, а ко зна где се будим.
    Никола Ивановић 6/2 Бр. Рад. К.м.

    Стварност…Реч која у свима нама руши куле од карата, бедеме наде које градимо годинама, и све наде које стварамо у нашој машти. Она је као невреме, бујица дугих киша која поплави сав труд и род. Зато временом бежимо од ње, завлачимо се у кутке самоће и доживљавамо је онаквом каквом би хтели да буде.
    Детињство највише бежи од ње, увија се и скрива, повлачећи се неприметно и стидљиво.
    Значајне и радосне тренутке желимо да проживимо и прославимо искрено, без страха, стрепњи и предрасуда, и зато их славимо са најдражима.
    Сви су ту… Они најбољи, одабрани другови из моје генерације. Славимо крај и почетак наших дружења и пријатељстава. На том раскршћу једног периода детињства хтели смо сви да дамо све од себе да нам ово вече остане у сећању. То смо и успели. Безбрижни, срећни, пуни воље, ентузијазма, препустили смо се слављу. Заборављене су све преваре и удаје, све смо опростили једни другима. Рачуни су већ одавно измирени.
    Заслужили смо једно овакво вече, заслужили смо га радом, залагањима и успесима. Уследиле су честитке, врхунац славља, незабораван стисак руке. …Јака лупа врата и тутањ су ме зачудили. Скочио сам, у мојој соби осим мене није било никог. Прослава матуре је била само сан.
    Преплашен и истовремено срећан због сна размишљао сам. Ближи се матурско вече. Петнаест година чека се тај дан. Али, као да полазимо у први разред. Збуњени, уплашени, несигурни. Ми не можемо безбедно прославити матурско вече и у свакоме од нас се то види. И не можемо славити док неколицину наших вршњака још жале, након што их је неко, у заносу и лепоти, убио са леђа само зато што су били деца .
    Ми немамо чему да наздравимо, само нади која се полако гаси.
    Зашто су нам пресекли путеве који су водили до раскрснице, а оставили само онај који води у ћорсокак? Зашто су нам убили смех и зашто су нам игру претворили у бекствио из стварности?
    Нама, којима је потребно сигурно тло под ногама и сигурна рука да нам покаже правац. Како? Куда? Зашто? Питамо једни друге иако не изговарамо ни реч. Сви знамо питања али нико не зна одговоре, или није довољно храбар да нам одговори.
    И док моји вршњаци широм света буду бирали смокинг за матурско вече, ја ћу бирати речи да утешим друге који око мене пате, и бираћу пут којим да кренем са огњишта које гори.

    Милутиновић Душан 8/4, Лепосавић

    Седим у полупразној соби мени нове и непознате куће. Стала сам крај прозора и разгледам је пажљиво. Ту се налази само један кревет, стари орман и мала столичица. Гледам и не могу да верујем да је то сада једино што имам, да сам ја сада само још једна од многобројних избеглица.
    Полако почињем да се присећам своје собе у огромној кући која се налази у малом селу по имену Сипоље. Тачно се сећам сваког детаља, сваке стварчице и играчке које су распоређене на полицама. Замишљам себе како тамо ујутру устајем и одлазим у школу. Из школе се заједно са другарицом враћам кући, а после тога заједно идемо на игралиште. Сви се заједно безбедно играмо и срећни смо. Увече са родитељима гледам ТВ, а понекад једноставно лежим у својој соби или гледам кроз прозор.
    Са тог прозора поглед је предиван. Он гледа на мали поточић који је лети окружен цвећем и зеленом травом у којој живе разни инсекти. Највише времена проводила сам крај тог прозора.
    Међутим, врло се брзо враћам у стварност, у ову полупразну собу.Стално размишљам ко је сада у мојој соби и ко се игра мојим играчкама. Питам се да ли су и птице, ласта и рода, напустиле своја гнезда као што и ја напустих свој дом, школу, другове и другарице?
    Стално сањам како се враћају они сретни дани мира и спокојства. Сањам да се свако враћа своме огљишту и згаришту, иако га је непријатељ сравнио са земљом. Једино што ми је остало су ти снови, и нада да ће доћи бољи дани.
    Надам се да ће се смиловати, и да ће се лед у њиховим срцима отопити.

    Александра Павловић 8/3, Бр. Рад. К.М.

    Специјалне награде:

    Сви ми од малена градимо неки свој свет, правимо планове за будућност, трудимо се да постанемо најбољи и искористимо све што нам живот пружа. Често сам размишљао и сањарио о томе шта могу да постигнем у животу, како да искористим сваки тернутак мога постојања.
    Учим, али ми школа није најважнија на свету. Нисам баш особа која дан проводи над књигом, више волим изласке са друштвом и играње фудбала по цео дан. У своји сновима видео сам себе као славног фудбалера, зато сам често одлазио на стадион “Трепче”и играо фудбал, тренирао и трудио се да постанем најбољи.
    Био је то најлепши период мога живота, али моја срећа није била дугог века. Почео је рат. Терен је био на веома опасном месту, и нисам смео да наставим са тренинзима због личне безбедности. Недуго од почетка рата терен је био изгубљен заједно са јужним делом града, где се и налази. Тамо је остао и највећи део моје наде да сутра постанем славни фудбалер.
    Често сам одлазио до места са ког бих могао да посматрам терен и препуштао се лепим мислима, а у мени је још увек тињала скривена нада да ипак није све изгубљено, и у тренуцима сам бивао сигуран да ћу поново играти фудбал на том терену, којег сада могу само да гледам са удаљености од неколико километара.
    Дани пролазе, лете поре мене, долазе и одлазе нове године, а ја још увек само посматрам, али је остало оно најважније: мој оптимизам и нада да ће се све свршити и да ће мој сан постати стварност.

    Дарко Пантић, 6/2, Косовска Митровица
    Ђенерале, јел ти треба гарде!?
    У гарду смо, у трипу гадном смо, екипе вам хапсимо...ДС1989.

  6. #6
    Primećen član Ponos grada! (avatar)
    Učlanjen
    10.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Град Светог Цара Константина!
    Poruke
    578
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: Косовски Божур-часопис деце Косова и Метохије

    Децом се сви баве. Писци и песници, филмаџије и режисери. Психолози и педагози, лекари и научници. Развили су читаву индустрију дечијих проблема и решења.
    А деци боље није…
    О деци се певају песме, штампају се и стварају хонорари. На деци се лепо зарађује.
    А деци боље није…
    Страхoве дечије преточили су у филмске приче. И повељу о дечијим правима дали.
    А деци боље није…
    Ликовима дечијим излепили зидове, на чоколадама, пеленама и колима, смешкају се дечија лица.
    А деци боље није…
    Позабавите се мало собом, и учите од деце, волите их и учинићете живот лепшим.
    Деци ће бити боље.

    Кривчевић Роксанда 8/2, Штрпце

    Мотајући се по овом свету, лагано трошећи дане, научена сам многим стварима. Одавно сам спознала чари ходања, говора мишљења, учили су ме да пишем, читам, певам, плешем и још много чему, али снове сам ипак пронашла сама.
    Још давно једном, онда када сам не схватајући (без) вредности новца, прижељкивала скупоцене играчке које нисам могла добити, усавршила сам вештину која ми је помогла да их одсањам и тако учиним ближим. Растући снови су се ређали, множили бојили и више нисам могла без њих, а онда, па онда се ја ва пробила у моје маштарије и ја сам заборавила да сањам. На лице сам силом навукла озбиљан израз и смејала се накратко, између две детонације, у паузи између сиренских урлика. По комад снова кришом сам стављала у завежљаје људи који су напуштали своја огњишта, тек да им се нађе у туђини.
    Сунце се ипак пробило, неког угрејало више, неког само окрзнуло. Са својим друговима и другарицама сам опет могла да разговарам о најновијим филмовима, музици, о књигама, оценама, бојама које ће бити модерне овог лета… рафали су нас пресекли, поново онемели нисмо стигли да споменемо своје снове.
    Дим је витлао са кровова, ветар разносио плач, јецаје… Вековима стари манастири поклекли су под налетима варваризма и безумља и решили да ипак сачекају неко боље време, а у наше очи се наново угнездио страх. Гледамо небо, а невидимо га, слушамо речи, а нечујемо их, хтели би да волимо а гушимо се у диму.
    Ових дана се ведри и надам се да ће се сунце овога пута разделити на равне части. Ја сам порасла још који центиметар, кажу да сам се преплашила, мислим да сам чак и мало заљубљена, а најважније је да сам се поново сусрела са својим сновима, пронашла сам их у једном ћошку шћућурене заборављене и привила ух у загрљај да их никада више онако лакомислено не испустим.
    Други људи одлучују о мом животу, нисам бирала језик којим пишем, начин на који се крстим, родитеље, боју гласа, али су моји снови само моји и њима могу све. Ако већ немам потребан мир, на стари добро познат начин ћу да га одсањам, и створићу више љубави за себе и оне које ме воле, и више сунчаних дана. Не морам доживети велике авантуре, имати пуно новца, уз мало добре воље створићу себи срећу – САМО МЕ ПУСТИТЕ ДА САЊАМ.

    Илић Надица 8/2, Лепосавић

    Срећан сам јер могу да се сећам и да сањам. Да одрастем уз сећање и снове. У сновима мојим мирише земља метохијска, шуме пролећа, трају зоре.
    А, често сањам стару липу љубовачку, њен дебео хлад и моју љуљашку. И док се љуљам, а липа грање њише осећам мирис липе, ал само у сну, на јави не више. Ту под крошњом те старе липе текао је живот један, о Боже, можда те липе и нема више.
    А живот! Живот тече даље, а стара липа, њен хлад, мирис и моја љуљашка посташе само сан…

    Аџић Станко 8/2 , Косовска Митровица

    На лелујавим, плаво-беличастим облацима из таме обасјане сјајем небеским, упловљавам у мождану сиву луку снова. Притискам очне капке да заузму одређени положај на перјаној маси јастука.
    Руке ноге и тело притискају главу. Тихо у глави отпочиње реализација сценарија у реализацији феномена маште, скривених жеља и бујици хтења. На летећем ћилиму док ми ветар тера косу са чела, лебдим над зеленим пољима пуним јагањаца, лебдим преко лугова и долова. Вредни ратари безбрижно раде њиве. Налазим се у друштву рајских птица и лептира. Утркујем се пркосећи ветру, времену раздаљинама и висинама. У друштву сам прелепих метропола плавих ливада и белих једрењака. Свуда смех, жагор, благостање далеко од јаве.
    Јава, зашто сам то рекао. Чекај: БУУУМ! И разбише се плавобеличасти облаци језгру капци, руке, ноге и телу отказују ропство. Буде се. Опет се чује БУУУМ! Схватам то је јава. Опет нека експлозивна направа филована рафалима и ускомешаност масе. Људи на улицама измешани са војницима француског КФОР-а. Опет мучне сирене полицијских и амбулантних кола.
    Схватам то је мост. Опет и опет тај мост. Докле више? Зашто?

    * Зашто дим од којег иду сузе?
    * Где је мој плаво-беличасти облак?
    * Зашто плач врисак вапај?
    * Где је цвркут рајских птица?
    * Зашто мост није симбол љубави и пријатељства?
    * Зашто борна кола?
    * Где су бела стада јагањаца?

    Молим све људе добре воље да ми врате мој облак, мој ћилим и беле једрењаке. Вратите ми моје снове.

    Кривошић Ирфан 7/2, Косовска Митровица
    Ђенерале, јел ти треба гарде!?
    У гарду смо, у трипу гадном смо, екипе вам хапсимо...ДС1989.

  7. #7
    Primećen član Ponos grada! (avatar)
    Učlanjen
    10.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Град Светог Цара Константина!
    Poruke
    578
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: Косовски Божур-часопис деце Косова и Метохије

    Ја сам дистрибутер за јужну Србију(конкретно Ниш) и ко је близу Ниша или у самом Нишу нека ми се јави на пп,свака помоћ нам је добродошла,јер се скупља за следећи број,часопис није финансиски обезбеђен,него за сваки број се траже људи који би моли да изфинансирају прављење овог часописа,за прављење једног броја није потребна велика свота новца,ако сви будемо заједно радили и помагали у промовисању часописа,имали би увек пара за сваки наредни број ,пола тиража се увек дели бесплатно деци са КиМ,тај часопис претставља за њих велику радост,надам се да ћемо још дуго,дуго усрећивати децу,и надам се да ће уз овај часопис одрасти у праве Србе,који поштује Православље и диче се својом славном историјом!

    Замолио бих само ако хоће да ми помогне у дистрибуцији овог часописа,нека ми се јави на пп
    Ђенерале, јел ти треба гарде!?
    У гарду смо, у трипу гадном смо, екипе вам хапсимо...ДС1989.

Slične teme

  1. Вести са Косова и Метохије
    Autor Marty Misterija u forumu Politika
    Odgovora: 287
    Poslednja poruka: 16.07.2009., 15:47
  2. Odgovora: 909
    Poslednja poruka: 22.10.2008., 02:16
  3. Odgovora: 82
    Poslednja poruka: 03.07.2008., 16:05
  4. ДОБРА ВЕСТ У ВЕЗИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ!
    Autor Koschei.Besmertnii u forumu Politika
    Odgovora: 22
    Poslednja poruka: 16.02.2008., 23:19
  5. Odgovora: 6
    Poslednja poruka: 11.02.2007., 10:18

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •