НАТО агресија поглед из Брисела

NATO AGRESIJA NA JUGOSLAVIJU (1)


Krvavi planovi Klarka
04.03.2009 Ocena: 4.72 (Glasova: 40) Komentara: 0
U GODINAMA koje su prethodile bombardovanju, počev od 1995, u našoj misiji pri EU u Briselu, kao obaveštajac sa diplomatskim pokrićem ministra savetnika, radio je general Jovan Milanović, slažući mozaik o pripremama za prvu intervenciju Alijanse u njenoj istoriji. Potvrdu do tada prikupljenih informacija dobio je u dokumentu od francuskog majora Pjera Anrija Binela, kasnije osuđenog za nacionalnu izdaju zbog odavanja poverljivih podataka. Milanović je napustio Brisel decembra 1998. godine. Penzionisan kao general sa zaslugama za odbranu zemlje, Jovan Milanović, deset godina posle NATO bombardovanja Jugoslavije, u razgovoru za „Novosti“ otkriva nove detalje u vezi sa prvom intervencijom Alijanse u njenoj do tada poluvekovnoj istoriji.
- Hteo bih da izdvojim lično saznanje o frustriranosti Veslija Klarka odmah posle agresije na Jugoslaviju i njegove smene sa položaja glavnokomandujućeg NATO. U razgovoru sa evropskim zvaničnicima, među kojima je bio i Havijer Solana, Klark je, evocirajući sećanja na bombardovanje, uzbuđeno naglasio da neće prežaliti što Jugoslaviju, odnosno Srbiju, nije sravnio sa zemljom. Uveren je, rekao je Klark, da bi to bio nauk za sve druge koji se budu eventualno suprotstavljali Alijansi. Klark smatra da je njegovo marginalizovanje na američkoj političkoj sceni rezultat toga što za sobom nije ostavio pečat takvih razmera. Svojom strateškom greškom smatra to što bombardovanje SR Jugoslavije nije realizovano oktobra 1998. godine, jer je procenjivao da bi „balkanska zima“ dodatno nanela posledice širokih razmera na stanovništvo i njegovo preživljavanje. Procenjivao je da bi primenom doktrine „blickrig“ skratio dužinu agresije na možda manje od mesec dana.
* Šta se dešavalo uoči bombardovanja u NATO i kako ste sakupljali informacije?
- Imao sam kontakte sa više desetina funkcionera NATO. Fokusirao sam svoje obaveštajne aktivnosti na političke i vojne strukture, a unutar njih na ličnosti koje rade na pripremi scenarija i na onima što odlučuju. U redovnim susretima sa njima sam spoznao tu strukturu, njihovo delovanje, ličnosti koje učestvuju u pripremi ili donošenju odluka. Tamo je funkcionisao sistem kojim se upravlja iz jednog ili više centara, i što je hijerarhija niža, to su manje znali šta se traži i dešava. U jednom trenutku, deo tih ljudi bi shvatao da je to, zapravo, suprotno njihovim moralnim opredeljenjima, što im je stvaralo košmar u glavama. Pojedinci su ispadali iz tog sistema, neki su se vraćali nazad u svoje zemlje, a neki se prepuštali činovničkoj letargiji, uzimajući dobru platu, školujući decu i provodeći se vikendima po Evropi.

DUGE PRIPREME

* IZA svih njih, međutim, stajale su zemlje članice NATO. Da li je na tom nivou bilo podela?
- Pripreme su trajale dugo iako nisu bile predmet najneposrednijeg razmatranja ni političkog ni vojnog komiteta, ali su u zatvorenim krugovima postojali razni dogovori iza scene, u kojima su učestvovale zemlje koje su se najagresivnije ponašale tokom agresije - pre svega, SAD, Velika Britanija, koja je bila barjaktar u kreiranju planova za agresiju, te Turska i Holandija. Ali, početkom 1998. godine, polovina članica NATO je strepela od trenutka kada će SAD izneti na sto nacrt direktive za političku i medijsku satanizaciju, i vojnu agresiju na SR Jugoslaviju.
* Od čega su strepele?
- Strahovale su od ishoda agresije, i tzv. izlazne strategije, jer nisu bile spremne.
NATO do tada nije imao iskustvo delovanja izvan svojih granica. Za njih su Srbija i Jugoslavija, ipak, bez obzira na period od početka raspada SFRJ do agresije, postojali u političkoj istoriji. Jugoslavija je bila stabilna evropska zemlja, ratovala na strani saveznika u dva svetska rata, razlikovala se po liberalnijem političkom sistemu u odnosu na ostale komunističke zemlje, važan ekonomski i trgovinski partner. Period sankcija je donekle izmenio ovu sliku, ali ne do te mere da bi došlo do takvog razvoja situacije. Zbog toga su se pojedine evropske političke garniture suprotstavljale agresiji. Oktobra, 1998. godine, u Nemačkoj, koja se suprotstavljala intervenciji zbog unutrašnjopolitičkog stanja, pošto nemačke snage nisu imale pravo da izađu izvan prostora NATO - dogodilo se da su pobedile snage čiji su lideri bili od SAD direktno ucenjeni da ili obezbede učešće Nemačke, ili se neće realizovati određena kadrovska politika na nivou tih stranaka. Nemački Bundestag je pod pritiskom SAD bukvalno u tri dana promenio politiku Nemačke i rekao - OK, podržaćemo!
* Da li se ta, ipak latentna opasnost od podele među članicama, pojačala tokom kampanje?
- Kampanja je trajala 78 dana, ali period „apsolutne“ kohezije trajao je najviše 10 dana. Već početkom maja došlo je do razlaza, jer je plan bio - izvršiti snažan strategijski napad na celokupnom prostoru Jugoslavije, pri čemu uništiti celokupan odbrambeni sistem, (posebno vazduhoplovstvo, PVO, logističku podršku i objekte komandovanja). Smatralo se da će se time obezbediti uslovi da se u narednih 10 dana stvore uslovi za potpunu kapitulaciju. Bili su upozoravani da to nije niti logično niti moguće, ali su bili uvereni da je NATO tako fleksibilno organizovan da ima rešenja za svaku situaciju i da će to biti jedna strašna pobeda nad nedemokratskim snagama. Smatrali su da će to stvoriti uslove za uvođenje demokratije u zemljama u kojima vladaju tzv. diktatoriski režimi, da je to nužno učiniti na tlu Evrope, i kao opomena svima drugima. NATO će na taj način obezbediti legitimitet za buduće intervencije gde god to budu zahtevali američko-englesko-nemački interesi. Prema američkoj koncepciji, za sva vremena biće eliminisano mešanje UN u legitimne strategijske iterese. Znači, UN će biti mehanizam koji će u ime tzv. međunarodne zajednice obezbeđivati protektorat na okupiranim teritorijama pokrivajući se rezolucijama, kao što je to slučaj sa Rezolucijom 1244.

PARANOJA I NATO

* ŠTA se tokom kampanje isprečilo kao problem u NATO?
- Najpre, kampanja nije trajala kratko, i počeo je da se stvara otpor u pojedinim strukturama zemalja učesnica. Počele su demonstracije u njihovim metropolama. Nisu uspeli za kratko vreme da realizuju ciljeve i došlo je do procene da će kampanja trajati znatno duže.
Najzad, pojavilo se uverenje da se kampanjom, bez kopnenih snaga, ne mogu postići ciljevi. Sa tim problemom su se spoticali tokom priprema 1998, i na kraju su počeli kampanju bez saglasnosti oko kopnenih snaga koje bi imale zadatak da uspostave okupacioni sistem. Niko nije bio spreman da dovede svoje vojnike, niti je invazija bila praktično izvodljiva sa teritorije susednih zemalja, osim Albanije. Najzad, počeli su da zaziru jedni od drugih. Pitali su se ko radi za srpsku obaveštajnu službu? Zavladala je paranoja. Više od mesec dana od početka agresije, zaključili su u NATO, otiču podaci iz planova o dnevnom angažovanju NATO avijacije. Pitali su se ko to radi za srpsku obaveštajnu službu. Kada sam to čuo, u sebi sam pomislio, pa, valjda mi, Srbi. Je li opet Francuska u ulozi pete kolone? Opet sam u sebi odgovorio - ne više, sada je lista mnogo šira.

Kliknite za proširenje...