Интервју: Данијел Либескинд
Београд је мој најдражи пројекат
Дунавско приобаље је инспирисало чувеног светског архитекту да преобликује део Дорћола од марине до Аде Хује и удахне му нови живот. – Аутентичан небодер као симбол ушћа Саве у Дунав само је један детаљ препознавања ауторовог рукописа
Данијел Либескинд Фото Д. Јевремовић
Зграде му се истичу необичном формом, специфичном пропорцијом и геометријом. Неизоставни моменат његове архитектуре је социјални аспект и инсистирање на емоцији. Зато Данијел Либескинд, Пољак јеврејског порекла, никога не оставља равнодушним. За једне је склоност експерименталном облику и наглашеним емоцијама његова предност, док други у томе виде лично маркетиншко умеће аутора.
Он ипак каже да није џетсетерски архитекта и да у овај посао, после студија музике и математике, није ушао да би правио новац. Архитектуру доживљава као спој музике, науке и уметности. Она за њега мора да буде модерна, али не и променљива као мода.
Светску славу је стекао провокативним пројектом јеврејског музеја у Берлину, а највећу прашину је подигао победивши на конкурсу за меморијални комплекс на месту порушеног „Светског трговинског центра” у Њујорку. Иако оспораван, он и у овом пројекту остаје доследан себи уносећи дозу симболике карактеристичну за сва његова дела.
Без двоумљења је прихватио позив Луке Београд да учествује у преобликовању дунавског приобаља.
– То није пројекат важан само за локалну заједницу. Пример је како да се историјска метропола спусти на обалу Дунава, жилу куцавицу, а истовремено направи одрживи град за 21. век. Такав град неће бити саткан само од челика и стакла већ ће понудити и нови квалитет живота – објашњава Либескинд.
Ваш архитектонски рукопис карактерише неконвенционална форма, хоћете ли у приобаљу направити рез и донети нову урбанистичку матрицу?
Планирање није само пука статистика већ и креативност. Остварићемо везу са прошлошћу али и са будућношћу. У супротном традиција изумире ако нема иновација и истраживања. Мислим да сва лепота архитектуре лежи у равнотежи између старог и новог.
Значи ли то да ћете обновити постојеће фабрике и променити им намену или ћете их можда сравнити са земљом и кренути од нуле?
Нећемо почињати са ледине. Приобаље је фасцинантно јер има богато индустријско наслеђе. Неке од тих простора сигурно ћемо искористити за нове културне садржаје.
Београд је вероватно једини град у коме је пожељно живети што даље од речних обала. Којим садржајима ћете привући становништво да више времена проведи на води и поред ње?
Пре свега, направићемо један парк. Зелене површине су главно обележје мастер плана приобаља. Између парка и реке можемо да саградимо не само један већ неколико јединствених квартова, са новим стамбеним зградама, простором за забаву, спорт и шетњу. Имамо шансу, као што каже Обама, да оно о чему деценијама сањамо остваримо сада.
Планирате ли да поентирате неком авангардном зградом, доследно вашем стилу?
У продужетку Француске улице сам замислио спектакуларан и јединствен небодер као симбол ушћа Саве у Дунав.
Којим аргументима ћете бранити ту идеју пред домаћом стручном јавношћу, јер вероватно ће бити и оних који ће рећи:„Да лепо је, али није у духу београдске архитектуре”?
То је константна дебата. И Ајфелову кулу у почетку нису прихватали, али је временом постала симбол Париза. Није важно ко ради него шта гради. Нисам архитекта пред чијим пројектима сви треба да погну главу и прихвате их. Архитектура као и свака уметност мора да пробуди, а не да остави утисак још једне безличне зграде у низу.
Спремни сте да их шокирате?
Није реч о томе. Сваке секунде рађа се нови свет, фантастичан и занимљив. Зашто бисмо гурали главу у песак.
Да ли је вера у Луку Београд пољуљана због светске економске кризе?
Не, нимало. Морате имати веру и дух, а то не зависи од новца. Без обзира на кризу ово је прилика. Присетимо се да су Емпајер стејт билдинг и Рокфелеров центар изграђени усред велике депресије. После кише следи сунце.
Интригантан Јеврејски музеј у Берлину, према неким мишљењима, изнова провоцира патњу и буди старе ране. Јесте ли смишљено одабрали архитектуру која, како се некима чини, не помирује?
Са тим догађајем не може бити помирења. Музеј је један од најпопуларнијих у Немачкој и што је најважније посећују га млади људи. То је место где могу да размишљају и разумеју да постоји веза између прошлости и будућности. Мислим да сам направио музеј наде.
Визија београдске луке
Изјавили сте да је светски трговински центар, који такође има симболички значај, најсложенији пројекат, зашто?
Градити на Менхетну на малом простору није лако. Осим изградње великих зграда и милиона квадрата канцеларија суштина је направити место са значењем, меморијални центар, у условима сложене њујоршке политике, одговорности према породицама жртава и притисцима интереса различитих инвеститора. То је велики изазов.
Значи ли то да Вам је најинтригантнији и уједно омиљени пројекат?
Не.Београдски ми је дражи јер ћу градити на Дунаву. Када се сетим детињства у Пољској, тадашња Југославија је за нас била као модел онога што је Пољска могла да буде да смо имали среће. Нажалост, били смо ближе СССР-у тако да смо на Југославију гледали као на наду. Та источно–европска веза и даље позитивно делује на мене.
У Београду се тренутно размишља о меморијалном центру Старо сајмиште, будући да сте се том темом бавили и у Копенхагену и Лос Анђелесу, да ли бисте се препоручили за тај пројекат?
Лука Београд ме заокупља у потпуности. Не бих додатно да се ангажујем, али то не значи да није интересантно.
Новинари вас описују као Вудија Алена архитектуре због сличности у физичком изгледу и страсти са којом говорите о својим делима. Јесу ли на добром путу?
Не смета ми. Обојица живимо у Њујорку и можда имамо сличан облик носа.
Како бисте препоручили туристи да проведе послеподне у Њујорку?
Његова посебност огледа се у људима и зато је важно да их осете. То шта људи раде, о чему и како размишљају, шта сањају, какве су им амбиције чине градове великим. Наравно да је мој савет и да обиђе Емпајер стејт билдинг, Централ парк, Сохо...
М. Авакумовић – Д. Мучибабић
