Ispovest srpskog specijalca: TRI PRSTENA IRAČKOG PAKLA




Profesionalci... Najtraženiji su ljudi iz vojske i policije jer imaju predznanje i taktičku obuku



Biznis... U Iraku radi 100 firmi za obezbe|enje, u poslu glavni Englezi i Amerikanci




Oprez... Često se ne zna ko je običan građanin a ko terorista





Uigran tim... Svako zna svoje dužnosti, sve lokacije su prethodno proverene, a pripreme traju najmanje 24 sata

Tražio nam je autorizaciju, iako nam nije otkrio ni svoje prezime. Dao nam je slike koje treba da dočaraju makar deo Iraka koji nikada ne vidite na televiziji, deo izvan takozvane Zelene zone. Pokazao nam je i neke druge, iako za njih nismo imali dovoljno želuca.






Najtraženiji su ljudi iz vojske i policije. To je normalno, pošto su oni već prošli neke osnovne taktike. Imaju predznanja. Samo što se u ovom slučaju ta tehnika dovodi do nivoa i potreba određene firme. Znate i sami da su naši ljudi poznati po hrabrosti i snazi, ali da su slabi političari. Vole da planu. Englezi su najbolji političari i zato na taktičkom i organizacionom planu od njih možete najviše da naučite.

Za moju glavu 10.000 dolara

Bagdad je ranije imao oko osam miliona stanovnika, sada nešto manje od šest miliona. Neki od njih su odlazili u Siriju ili na sever Iraka. Postoji deo Bagdada u koji ni ljudi iz grada ne zalaze. Zove se Al Sadra siti. Njegov otac je bio jedan od poznatijih mula, sveštenika. Tamo su uglavnom došljaci. Najgore je donedavno, ipak, bilo u Mosulu, drugom po veličini gradu. Tu je bilo najviše Sadamovih generala i pristalica. Do pre dve godine u Mosulu je važilo pravilo da ako donesete dokaz da ste ubili ekspata (nas) ili dokažete da ste ga zarobili, dobijete 10.000 dolara.

Svi timovi imaju odličnu pripremu, logistika je izvanredna. Ide se do najsitnijih detalja. Mi to zovemo od „nule do 100". Jer obezbeđenje se ne zasniva na tome da imate 25.000 ljudi oko sebe, već da ste pokriveni ako se nešto desi. To podrazumeva da imate evakuacioni plan, a ako taj plan ne radi, onda imate „bek-ap" plan, pa ako i taj ne radi, da imate rezervni „bek-ap" plan. To znači da su sve rute pokrivene, da su svi obavešteni o tome. I da u slučaju da se nešto desi imate neposrednu podršku. Dakle, to nije obezbeđenje kao kod nas. Danas svi imaju mobilne telefone, tako da u mestu kao što je Bagdad od trenutka dok vas uoče do eventualnog napada ne prođe puno vremena.

Što se tiče same pripreme obezbeđenja, ona traje najmanje 24 sata. To je minimum minimuma koji podrazumeva da su prethodno uvežbane sve rute, evakuacioni planovi, da se zna sve o klijentu - od krvne grupe do najsitnijih detalja. Naši timovi su uvežbani do savršenstva. I svako zna šta mora da radi u kojoj situaciji. Dakle, od komandnog kadra do izvšioca.
U jednom timu, u zavisnosti od profila klijenta koga obezbeđujemo, postoji najmanje četiri eksperta, uz korišćenje lokalaca. To su Iračani lojalni nama. Pokriveni smo radio-vezom i svako zna svoje dužnosti. Obezbediti jednu lokaciju, ipak, ne znači samo fizički biti s klijentom. Sve lokacije su unapred proverene i uvek se traže druge bezbednosne lokacije, da u slučaju ako se nešto desi može da se obavi evakuacija. Postoje tri prstena obezbeđenja. Prvi, neposredni pratioci su komandni kadar, koji je uz klijenta, drugi prsten su svi oko njega i treći predstavlja neposredne mere zaštite!

Jer nije naša poenta da delujemo, već pre svega da uočimo eventualnu opasnost i sklonimo se. Ne mora nekad ništa da pođe loše. Možete jednostavno da budete kolateralna šteta. Mi radimo tajnu zaštitu. Nismo u uniformi, ne pokazujemo oružje, vozimo kola kao ona na ulici. Iračani su uvek u prvom planu, mi smo obučeni kao oni. Jednostavno, ne pokazujemo se na ulici. Ali može pored vas da prođe američka patrola ili konvoj. I da odmah postanete meta. Zato uvek izbegavamo situacije da budemo pored njih.

Tri srpska sela

Iračani znaju dosta o Srbiji. Ovde je bilo mnogo naših firmi, posebno na severu Iraka, gde oko reke Behme i istoimene brane, koju su godinama radile naše građevinske firme, postoje tri sela u kojima Iračani pričaju srpski?! Bilo je dosta Iračana u Basri koji su znali srpski.

Ceo Bagdad crvena zona

Bagdad je podeljen na dve zone. Deo Bagdada je pod internacionalnom zonom koju kontroliše policijsko američko i iračko obezbeđenje, kao i američka vojska. Tu je čak 95 odsto stranaca, razne strane firme, NVO... A sve ostalo je red (crvena) zona, što predstavlja oko 95 odsto ukupne površine Bagdada. Mi smo u toj zoni.

Žene su odlučnije

U ovakvim firmama ima sve više žena. Najviše iz Italije, Španije, Amerike. Dokazano je da su žene odlučnije, zato postoji i pravilo da ako ima žena u nekom terorističkom timu, prvo u nju pucate, pa tek onda u ostale! Setite se pozorišta u Rusiji. Žene su nosile dinamit. U Iraku ima sve više žena samoubica. Uglavnom su starije od 28 godina, pa pošto je za njih sramota da se do tada ne udaju ili su bile razdevičene, i tako sramota za porodicu, odlučuju da se žrtvovanjem iskupe i vrate ugled porodici.

Rizičan i taksi

Ovde može da dođe svako ko hoće! U Beogradu postoji iračka ambasada u kojoj samo treba da dobijete vizu za ulazak u zemlju. Ima direktan let Istanbul-Bagdad. Međutim, bilo bi preporučljivo da pre nego što dođete dogovorite da vas neko obezbeđuje tokom boravka u Iraku. Možete da uzmete taksi i kažete gde želite da idete. Da li će da vas taksista odveze na tu adresu ili ćete da završite negde drugde, e to ne mogu da vam odgovorim. U većini slučajeva nisam siguran da bi vas odvezao tamo gde želite.

Ali, kao što znate, ima slučajeva da tokom noći teroristi ukopaju avionske bombe u put i čekaju da ih aktiviraju mobilnim ili daljinskim upravljačem. Klijent je zato uvek u blindiranom vozilu, pa kada se desi da budemo prepoznati, onda počinje faza obuke koja zahteva posebnu vrstu vožnje, probijanje zasede... Naravno, mi uvek imamo prednje vozilo koje, ako nešto uoči kao pretnju, javi glavnom delu konvoja da se ta ulica zaobiđe. Prvo vozilo je dva do deset minuta ispred nas. Dakle, ako je ta ulica blokirana, zna se koja je sledeća. Često se organuzuje i lažni konvoj, da bi privukao pažnju, kako bi se klijent što bezbednije prevezao. Sve se to prati od ujutru, pre polaska, kada naš centar procenjuje situaciju i na kraju daje odobrenje da li se kreće na zadatak.

Obezbeđivali smo klijente svih profila, od političara do biznismena i novinara. Nije stvar koliko neko plati da bi ga bolje obezbeđivali, već zavisi i od toga gde ide, šta je ono što njemu treba. Ako ste novinar i idete u pustinju da snimite gde je bila neka egzekucija, onda imate mobilni tim koji će vas tamo odvesti. A ako idete u neko selo, moramo pre vašeg odlaska da pošaljemo tim da proveri da nije već pripremljena zaseda. Isto tako, sigurno da bi mere obezbeđenja bile mnogo veće ako recimo obezbeđujemo novinare iz SAD nego, recimo, njihove kolege iz Bugarske ili Rumunije. I to ima smisla, jer ako ste američki novinar, naravno da ćete da privučete mnogo veću pažnju terorista od ostalih. Zato i postoji kategorizacija profila klijenta. Što je profil viši, to je jače obezbeđenje, jer se i rizik povećava. Kao srpski novinar vi ne biste bili toliko izloženi riziku, jer ne predstavljate sinonim Amerike i Amerikanaca.

S druge strane, ne možete tek tako da prepoznate teroristu. Može da sedi pored vas u restoranu, a da ne znate da je jedan od njih. Tako se dešavalo da nam priđu na ulici, i pitaju šta mi tu tražimo, da li znamo da mogu da nas pobiju?! Na to im uvek kažem da mogu da probaju, a da li će u tome uspeti, to tek moramo da vidimo.

Ipak, to nije situacija kao iz filmova. Morate da budete mirni i da izbegavate gužvu. Svi naši službeni automobili imaju kamere koje sve snimaju kao dokaz ukoliko dođe do pucnjave. Jednostavno, mi nemamo nikakvu dozvolu da ubijamo. Zato je važno da se nigde ne krećete sami. Ukoliko ste van kola, onda morate da budete među ljudima, jer su vam potrebni svedoci.
Američka vojska je u Iraku broj 1. Nismo u kontaktu. Možemo u bazu ukoliko imamo odgovarajući bedž ili da tražimo evakuaciju ukoliko imamo važnog klijenta, ako sve pođe naopako. I nas stalno zaustavljaju i legitimišu. Sada postoje i irački specijalni policijski timovi koji takođe imaju pravo da nas legitimišu. Oni su od januara zajedno sa Amerikancima preuzeli obezbeđenje internacionalne zone. Gledano statistički, Irak je danas država sa najvišim procentom obezbeđenja u svetu, drugi je Avganistan. Planirano je da do 2011. sve internacionalne kompanije moraju da imaju 70 odsto lokalaca u svojim timovima. To je dobro, jer će tako da stvore radne navike, da prođu obuku. Disciplina im, jednostavno, nije jača strana. Nije im ni lako. Haos je to. Ne možete da ih odvezete kući i ćao. Ne, uglavnom kriju da rade s nama. Menjaju tri prevoza do kuće, kako komšije ne bi saznale šta rade.

Mi smo smešteni u privatnoj vili, iako moja firma ima više strateški raspoređenih lokacija. To nije slučajno. Da smo svi na jednom mestu, lakše bismo mogli da se identifikujemo i da budemo napadnuti. Istina, našu firmu ili vile u kojima smo smešteni nikada nisu napadali, ali se dešavalo da su napadali kolege iz drugih firmi. Ali isto tako i od nas zavisi kako nas tamo doživljavaju. Ako ste spremni na saradnju i opušteni ste, onda nema problema.