Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
TUŽILAŠTVO za ratne zločine, prema saznanjima „Novosti“, predložilo je istražnom sudiji Veća za ratne zločine više od stotinu svedoka u slučaju masakra u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 1992. godine. U istrazi, koju će, 17 godina od napada na kolonu JNA, sprovesti srpsko pravosuđe, oni bi trebalo da iznesu svoje viđenje događaja u kome je ubijeno i ranjeno više od 110 vojnika i oficira.
Svedok ratnog grotla sa proleća 1992. godine, i očevidac mučkog napada na vojnu kolonu bio je i reporter „Novosti“ Svetozar Đonović. Prilikom zločina u Dobrovoljačkoj ulici, on se nalazio u vojnom vozilu koje se, prema dogovoru napravljenom posredstvom misije UN, zajedno sa ostalim trupama JNA povlačilo prema Lukavici. Svoje utiske o ovom zločinu Đonović je izneo u feljtonu „U paklu Sarajeva“, objavljenom u našem listu maja 1992. godine.
- Vozilo, u kojem sam bio s grupom vojnika, kolegom Jeftovićem i devojkom Valentinom, koja je radila u komandi, bilo je u drugom, zarobljenom delu kolone. Još četiri vozila bila su iza nas - svedočio je tada reporter „Novosti“. - Kad je Alija Izetbegović s ćerkom Sabinom, prešao u crvenu „džetu“ i krenuo u Predsedništvo, počeo je užas, kakav nisam video ni u filmovima o najcrnjim banditima i pljačkašima. Kakav Divlji zapad! Videlo se odmah da je sve bilo do detalja isplanirano. Da je to osveta za Izetbegovićevo zadržavanje u Lukavici.
Mučki napad, prema mnogobrojnim svedočenjima očevidaca, dogodio se iznenada. Prisustvo mirotvoraca trebalo je da garantuje bezbedan izlazak iz Komande Druge armije i siguran prolaz ka novim položajima. Paravojska, sastavljena od sarajevskih kriminalaca, „zelenih beretki“, teritorijalaca i Muslimanske lige, međutim, nije imala milosti. Čak ni prema vojnicima na redovnom služenju vojnog roka.
- Kidisali su kao zveri na nas - pisao je Đonović. - Vojnik-šofer koga su udarili kundakom, bio je obliven krvlju. Komandovali su nam da izađemo, a onda, da se bacimo na zemlju, ispružimo ruke, ne podižemo glave. Devojci Valentini, pucali su u ruku, naredili joj da skine uniformu. Ne znam šta je s njom bilo posle. Bio je tu i vojnik Siniša. Grabili su sve. Svađali se oko oružja. Jedan je govorio: „To sam ja uzeo“. Drugi: „To je moje“. Otimali su se. Gurali. Ležeći potrbuške, gledao sam ih ispod oka. Prišli su i nama. Tražili oružje. Psovali. Rekao sam da smo novinari. „Odakle?“, pitao nas je jedan. Legitimisao nas. Preuzeo nas u svoje ruke. Odveo u mahalu. Cele noći, držeći automat na gotovs, presedeo je tu, s nama.
http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=3&status=jedna&vest=138994
Svedok ratnog grotla sa proleća 1992. godine, i očevidac mučkog napada na vojnu kolonu bio je i reporter „Novosti“ Svetozar Đonović. Prilikom zločina u Dobrovoljačkoj ulici, on se nalazio u vojnom vozilu koje se, prema dogovoru napravljenom posredstvom misije UN, zajedno sa ostalim trupama JNA povlačilo prema Lukavici. Svoje utiske o ovom zločinu Đonović je izneo u feljtonu „U paklu Sarajeva“, objavljenom u našem listu maja 1992. godine.
- Vozilo, u kojem sam bio s grupom vojnika, kolegom Jeftovićem i devojkom Valentinom, koja je radila u komandi, bilo je u drugom, zarobljenom delu kolone. Još četiri vozila bila su iza nas - svedočio je tada reporter „Novosti“. - Kad je Alija Izetbegović s ćerkom Sabinom, prešao u crvenu „džetu“ i krenuo u Predsedništvo, počeo je užas, kakav nisam video ni u filmovima o najcrnjim banditima i pljačkašima. Kakav Divlji zapad! Videlo se odmah da je sve bilo do detalja isplanirano. Da je to osveta za Izetbegovićevo zadržavanje u Lukavici.
Mučki napad, prema mnogobrojnim svedočenjima očevidaca, dogodio se iznenada. Prisustvo mirotvoraca trebalo je da garantuje bezbedan izlazak iz Komande Druge armije i siguran prolaz ka novim položajima. Paravojska, sastavljena od sarajevskih kriminalaca, „zelenih beretki“, teritorijalaca i Muslimanske lige, međutim, nije imala milosti. Čak ni prema vojnicima na redovnom služenju vojnog roka.
- Kidisali su kao zveri na nas - pisao je Đonović. - Vojnik-šofer koga su udarili kundakom, bio je obliven krvlju. Komandovali su nam da izađemo, a onda, da se bacimo na zemlju, ispružimo ruke, ne podižemo glave. Devojci Valentini, pucali su u ruku, naredili joj da skine uniformu. Ne znam šta je s njom bilo posle. Bio je tu i vojnik Siniša. Grabili su sve. Svađali se oko oružja. Jedan je govorio: „To sam ja uzeo“. Drugi: „To je moje“. Otimali su se. Gurali. Ležeći potrbuške, gledao sam ih ispod oka. Prišli su i nama. Tražili oružje. Psovali. Rekao sam da smo novinari. „Odakle?“, pitao nas je jedan. Legitimisao nas. Preuzeo nas u svoje ruke. Odveo u mahalu. Cele noći, držeći automat na gotovs, presedeo je tu, s nama.
http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=3&status=jedna&vest=138994
