Mitternachtsträumer
Veoma poznat
- Poruka
- 12.064
Даблин, 23. фебруара – Према последњим истраживањима ирског јавног мњења присталице Лисабонског споразума тренутно воде са 60:40 у односу на његове противнике. Зато је премијер Брајан Кауен одлучио да пребаци политички мењач у већу брзину и најави одржавање другог, „поправног” референдума о Лисабону већ у јуну, уместо у октобру, као што је првобитно било планирано.
Од када је Ирска на децембарском самиту ЕУ у Бриселу издејствовала амандман на Лисабонски споразум по коме ће задржати своју столицу у Европској комисији, ирска влада је кренула у „репризу” референдума с идејом да се посао обави до краја мандата садашње „чешке” комисије.
Али сада треба пожурити – не само да би се капитализовао тренутни однос снага еврофила и евроскептика, већ да би се што пре поправио рејтинг Ирске у европским институцијама. Јер, оне ће данас-сутра одлучивати о пакетима финансијске, економске и политичке подршке својим чланицама погођеним рецесијом и финансијском неликвидношћу. И при томе ће сигурно имати у виду не само прошлогодишње ирско „не” Лисабону већ и ирско „не” Споразуму из Нице од пре осам година. И тада су Ирци прво сложно одбацили „мали европски устав”, да би га годину дана касније исто тако сложно прихватили.
У то време Ирска је била шампион неолибералног капитализма са највишом стопом раста у индустријском свету. Ситуација је сада другачија – министар финансија Брајан Ленихан каже да се Ирска данас „бори за економску будућност”. Ирци знају да у овој кризи сваки корак даље од Уније значи нови рез на грани на којој седе. Од прошлог изјашњавања о Европи драстично је пало тржиште некретнина, један од генератора раста предимензионираног финансијског система. Банке су завршиле са ненаплативим потраживањима. Држава је интервенисала по америчком моделу – рекапитализацијом финансијског сектора. Јавни дуг је нагло скочио, а влада је кренула у ограничавање јавне потрошње. С тим што је почела да креше тамо где је најтање – пензионо осигурање, здравство и школство, чиме је себе успешно упуцала у ногу. Оно што је у јавности до јуче био само осећај неизвесности пред нарастајућом кризом сада прераста у осећај неправде па и беса што рачун који су направили најбогатији сада треба да плате они који имају најмање. Демонстрације постају свакодневна појава, а ирски синдикати хватају залет за генерални штрајк.
Занимљиво је да поред владе и естаблишмента, Лисабон овог пута недвосмислено подржава и СИПТУ, највећа и најмоћнија асоцијација ирских синдиката, чији се лидер Џек О’Конор позива на одредбе Лисабонског споразума које гарантују права запослених. У овој ситуацији синдикати рачунају на европску солидарност у нечему што ће, како ствари стоје, бити дуга борба с послодавцима и њиховим интересима.
Током прошле године ирска јавност је добрим делом окренула леђа политичким опцијама које су предводиле капању против Лисабона – националистичком Шин фејну и необичном конгломерату десничарских, левичарских и верских организација. У међувремену је свашта дознала и о лидеру организације „Либертас” Деклану Ганлију, који се прошле године ставио на цело антилисабонске кампање, појавивши се, наизглед, ниоткуда. Сазнало се да је Ганли, кога зову још и „Олигарх” јер је капитал стекао у транзиционој Русији, својевремено био прилично активан у ваучерској приватизацији албанске привреде, трговни алуминијумом у балтичким земљама, али и пословима с америчким војним комплексом. Као да је хтео себи додатно да напакости, Ганли је одлучио да се кандидује за Европски парламент и приде од исте те Европе коју критикује затражи још и паре за своју кампању. Тиме је своје присталице разочарао, противнике обрадовао, а европски парламентарац Данијел Кон-Бендит, некадашњи „Црвени Дени”, тражио је од парламента додатну информацију о томе „ко је Ганли и какве су његове везе с Пентагоном и ЦИА”.
И док су Ганли и његови истомишљеници прошле године профитирали на ширењу страха од велике Европе која ће ето одузети ирској део националног суверенитета, економске аутономије и културног идентитета, у међувремену се развио још већи страх – да би самоизолација од моћне Европе одвела Ирску у још дубљу и дуготрајнију рецесију.
Дејан Новачић
Politika
Da li će EU iz krize izaći politički jača nego što je bila?
Ukoliko se prihvati Lisabon bez sumnje da hoće.
Од када је Ирска на децембарском самиту ЕУ у Бриселу издејствовала амандман на Лисабонски споразум по коме ће задржати своју столицу у Европској комисији, ирска влада је кренула у „репризу” референдума с идејом да се посао обави до краја мандата садашње „чешке” комисије.
Али сада треба пожурити – не само да би се капитализовао тренутни однос снага еврофила и евроскептика, већ да би се што пре поправио рејтинг Ирске у европским институцијама. Јер, оне ће данас-сутра одлучивати о пакетима финансијске, економске и политичке подршке својим чланицама погођеним рецесијом и финансијском неликвидношћу. И при томе ће сигурно имати у виду не само прошлогодишње ирско „не” Лисабону већ и ирско „не” Споразуму из Нице од пре осам година. И тада су Ирци прво сложно одбацили „мали европски устав”, да би га годину дана касније исто тако сложно прихватили.
У то време Ирска је била шампион неолибералног капитализма са највишом стопом раста у индустријском свету. Ситуација је сада другачија – министар финансија Брајан Ленихан каже да се Ирска данас „бори за економску будућност”. Ирци знају да у овој кризи сваки корак даље од Уније значи нови рез на грани на којој седе. Од прошлог изјашњавања о Европи драстично је пало тржиште некретнина, један од генератора раста предимензионираног финансијског система. Банке су завршиле са ненаплативим потраживањима. Држава је интервенисала по америчком моделу – рекапитализацијом финансијског сектора. Јавни дуг је нагло скочио, а влада је кренула у ограничавање јавне потрошње. С тим што је почела да креше тамо где је најтање – пензионо осигурање, здравство и школство, чиме је себе успешно упуцала у ногу. Оно што је у јавности до јуче био само осећај неизвесности пред нарастајућом кризом сада прераста у осећај неправде па и беса што рачун који су направили најбогатији сада треба да плате они који имају најмање. Демонстрације постају свакодневна појава, а ирски синдикати хватају залет за генерални штрајк.
Занимљиво је да поред владе и естаблишмента, Лисабон овог пута недвосмислено подржава и СИПТУ, највећа и најмоћнија асоцијација ирских синдиката, чији се лидер Џек О’Конор позива на одредбе Лисабонског споразума које гарантују права запослених. У овој ситуацији синдикати рачунају на европску солидарност у нечему што ће, како ствари стоје, бити дуга борба с послодавцима и њиховим интересима.
Током прошле године ирска јавност је добрим делом окренула леђа политичким опцијама које су предводиле капању против Лисабона – националистичком Шин фејну и необичном конгломерату десничарских, левичарских и верских организација. У међувремену је свашта дознала и о лидеру организације „Либертас” Деклану Ганлију, који се прошле године ставио на цело антилисабонске кампање, појавивши се, наизглед, ниоткуда. Сазнало се да је Ганли, кога зову још и „Олигарх” јер је капитал стекао у транзиционој Русији, својевремено био прилично активан у ваучерској приватизацији албанске привреде, трговни алуминијумом у балтичким земљама, али и пословима с америчким војним комплексом. Као да је хтео себи додатно да напакости, Ганли је одлучио да се кандидује за Европски парламент и приде од исте те Европе коју критикује затражи још и паре за своју кампању. Тиме је своје присталице разочарао, противнике обрадовао, а европски парламентарац Данијел Кон-Бендит, некадашњи „Црвени Дени”, тражио је од парламента додатну информацију о томе „ко је Ганли и какве су његове везе с Пентагоном и ЦИА”.
И док су Ганли и његови истомишљеници прошле године профитирали на ширењу страха од велике Европе која ће ето одузети ирској део националног суверенитета, економске аутономије и културног идентитета, у међувремену се развио још већи страх – да би самоизолација од моћне Европе одвела Ирску у још дубљу и дуготрајнију рецесију.
Дејан Новачић
Politika
Da li će EU iz krize izaći politički jača nego što je bila?
Ukoliko se prihvati Lisabon bez sumnje da hoće.
