Samo da se podsetimo.
PRAVOM I PAMEĆU SAČUVATI NAŠ KOSMET
03.09.2007.
Stav međunarodne zajednice u vezi sa Kosovom i Metohijom može biti samo u skladu sa međunarodnim pravom, inače će mnogi istorijski procesi biti poništeni. SFRJ se raspala na šest delova po „avnojevskim“ granicama. Ako je jedno pravilo važilo od Slovenije do Makedonije, ono mora da važi i za Srbiju. Ili neće važiti ni za koga. A tada ćemo imati novi krug napetosti. Neće, možda, više biti vojnih akcija ili fizičkog nasilja, ali se rizikuje politička nestabilnost širokih razmera sa nepredvidivim ishodom.
Vlada Srbije formirala je Ministarstvo za Kosovo i Metohiju pre nešto više od tri meseca. Stručnjaci su to preporučivali godinama, ali ni sada nije prekasno. To potvrđuju i značajne diplomatske pobede Srbije, koja je uz sve neverovatno teške i nepovoljne okolnosti i neviđene političke i medijske kampanje, uspela da uzdrma Ahtisarijev plan i zaustavi zahuktalu priču o neizbežnoj nezavisnosti Kosova. „Stvari mogu da se promene, niko nam nije verovao da ćemo i ovoliko uspeti da uradimo, jer je još prošle godine nezavisnost Kosova smatrana neizbežnom, najavljivalo se da je odluka samo pitanje dana“, kaže za Pravoslavlje državni sekretar za Kosovo i Metohiju Dušan Proroković. Mladi političar, koji je godinama srpski predstavnik u značajnim međunarodnim organizacijama, misli da je u novoj rundi pregovora država Srbija u daleko boljem položaju nego Albanci. Međutim, da razgovori u Beču i meseci pred nama neće biti laki, svedoči ponavljanje čudnih situacija iz prošlosti.
-Neposredno pred početak pregovora, mi još uvek nismo znali kakva je forma susreta predviđena, precizno - šta je na dnevnom redu i kako će se razgovori tehnički odvijati. Redovno slušamo da Srbija mora da iznosi predloge, a kada to učinimo niotkuda ne stiže odgovor po nekoliko meseci. Iako, podsećam, nije reč ni o kakvim tehničkim, već suštinski političkim predlozima. Na Ahtisarijev plan uložili smo čak više od pet stotina amandmana! Tako smo jasno, još jednom, rekli kako mi vidimo status Kosova i Metohije, ali do danas nismo dobili nijedan odgovor da li je neki naš amandman prihvaćen.
Zašto relativno dugo nismo znali sastav našeg pregovaračkog tima?
- Zato što nama personalana rešenja nisu prioritet. Državu i poredak ne čuvaju pojedinci, nego čvrsta i jasna politika koja se mora voditi. Svaki pregovarački tim države Srbije usmeren je i ograničen rezolucijom Narodne Skupštine Srbije, njome je definisana naša politika prema Kosovu i Metohiji i ona je osnova za pregovore. Mi našu politiku nećemo menjati, jer smo u poslednjih godinu i po dana ostvarili značajne političke uspehe. Poražena strana, a to je u ovom slučaju albanska, mora na budućim pregovorima da menja svoju politiku. Naš stav je jasan, mi smo strana koja sarađuje, stalno predlažemo rešenja, mi nikada ne pretimo nasiljem ili etničkim čišćenjem. Delujemo apsolutno u skladu sa sa međunarodnim pravom i za takav nastup imamo vrlo ozbiljne saveznike.
Da li nam je Rusija i dalje najjači saveznik? Koliko je njihova pozicija sigurna?
- Pitanje sigurnosti pozicije Rusije postavljaju samo pojedini beogradski mediji. Ja sam, sa druge strane u moskovskoj „Izvestiji“ nedavno pročitao katalog istorijskih datuma kada su Srbi izneverili Rusiju, od 1821. godine, preko vezivanja za Francusku 1918. pa sve do nesrećnih Miloševićevih poteza. Izvesna doza nepoverenja postoji sa obe strane. U ovom trenutku Srbija i Rusija su u strateškom partnerstvu, pa mislim da je postavljanje pitanja pouzdanosti zaista zlonamerno. Sada smo partneri u vezi sa rešavanjem pitanja Kosova i Metohije, ali saradnju treba proširiti i na privredu, nauku i sve druge oblasti.
Dakle, u poziciju Rusije na ne sumnjam. Prijateljstva su večna, a interesne koalicije privremene. Rusko-srpske odnose možemo podvesti pod prijateljske. U prošlosti je bilo i nerazumevanja i ljutnje, ali mislm da će toga u budućnosti biti manje. Smatram da se u ovom slučaju može povući paralela sa grčko-srpskim odnosima. To je takođe veliko prijateljstvo, koje je opstalo uprkos svim zamerkama koje smo kroz istoriju upućivali jedni drugima. Svakako, Rusija nije naš jedini saveznik, uz Srbiju je jš nekoliko moćnih država, od kojih su neke članice Evropske Unije i NATO-a.
Čini se da Evropska Unija kao celina nema sasvim jasan stav u vezi sa rešavanjem kosovskog pitanja.
- Evropska Unija do sada ili ima konfuzne ili uopšte nema nikave stavove o Balkanu. Lepe reči i slatke poruke uglavnom ostaju na verbalizmu. Podsećam, 1996. godine, kada je potpisan Parisko-dejtonski mirovni sprazum, zaustavljen je u Bosni i Hercegovini rat, ali međunacionalni odnosi u BiH nisu danas ništa bolji nego pre 11 godina. Malo se radilo konkretno, na terenu, a i ono što je urađeno nakaradno je. Tako je danas stav EU u vezi sa Kosovom i Metohijom sličan kao nekada u vezi sa BiH.
Šta će Srbija uraditi ako neka organizacija ili zemlja, a najčešće se u tom smislu pominju Sjedinjene Američke Države, prizna nezavisnost Kosova?
- Takvo priznanje formalno-pravno ne bi značilo ništa. Srbija, čak i ako bi do toga došlo, može da preduzme niz mera, diplomatsko-pravna teorija poznaje petnaest do dvadeset mogućnosti. Smatram, međutim da bi u ovom trenutku bilo zbilja suludo govoriti o tome konkretnije, jer eventualna odluka o priznavanju nije jednostavan postupak, već vrlo komplikovan i težak za onoga ko takav potez čini. Pitanje je gde bi se sve to moglo završiti. Naš odgovor bi morao biti žestok, ali ja ne želim da otkrivam eventualne pojedinosti.
Koliko evidentni defetizam u delu naše javnosti može da ugrozi pregovaračku poziciju Srbije?
- Nije nam lako da se borimo i protiv tog podmuklog procesa. Defetizam je zaista izraženo prisutan, pre svega u jednom broju domaćih medija, do te mere da se pokušalo sa prestavljanjem naše pozicije kao „ukrasne“ u pregovaračkom procesu. Naši uspesi u poslednjim mesecima bili su najbolji odgovor i makar su delimično zaustavili te napade i opasno širenje gubitničkih ideja.
Da li odatle potiče i priča o podeli Kosova i Metohije?
- To je strategija dela albanski političara. Bajrama Redžepi je predložio razmenu teritorija, odnosno sever Kosova za Bujanovac i Preševo. Ali zašto bismo se mi odrekli nečega što je naše? Ujedno, pokreće se i pitanje principa stvaranja nove države. Da li nacionalna manjina može da stvara državu i da li pokrajina može da postane država? Ako to može, onda ćemo menjati granice svih bivših jugoslovenskih republika.
Demokratska stranka Srbije kojoj pripadate, poslednjih nedelja ima vrlo oštre javne nastupe, naročito u vezi sa kritikom ponašanja vrha NATO-a. Da li je to pojačavanje nacionalnog aspekta u vašoj politici?
- To je, pre svega, naš iskren nastup. Ta pitanja su pokretana i ranije, naročito tokom pregovora. I tada smo imali primedbe na naknadno dopisani član 11 Ahtisarijevog plana, koji se odnosi na prisustvo NATO-a na Kosovu i Metohiji posle rešavanja statusa. Suština je u tome da mi samo podsećamo da to neće biti moguće bez civilne kontrole. Već sedam godina mi slušamo razne preporuke i prekore u vezi sa civilnom kontrolom, i to uglavnom od ljudi iz NATO-a, koji u Srbiju donose čak i gotova zakonska rešenja. A onda je, licemerno, isplanirano da na Kosovu i Metohiji NATO kontroliše civilne organizacije! A u isto vreme imamo, na primer, zvaničan izveštaj švajcraskog poslanika u Savetu Evrope Dika Martija o nelegalnim zatvorima koje CIA ima na Kosovu i Metohiji. Konkretno, baza Bondstil se pominje više puta kao ilegalni zatvor za zarobljenike iz Iraka i Avganistana. Ako ne bude postojala jaka civilna kontrola biće još gore.
Da li će onda Srbija uopšte ući u NATO?
- Povodom ulaska u NATO u Srbiji mora biti raspisan referendum, kao što je bilo i u drugim državama. Referendum bi trebalo raspisati i u vezi sa ulaskom Srbije u Evropsku Uniju, što je takođe urađeno u svim zemljama članicama. Ali, ne možemo mi ulaziti u bilo koji savez po cenu komadanja države. Tako sigurno ne! Inače, u našoj javnosti poisteovećuju se NATO i Evropska Unija. To je pogrešno i ne bi trebalo to raditi.
Da li je realan povratak Vojske i policije Srbije u pokrajinu?
- To je legitiman zahtev. Po aneksima rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, naša vojska može da se vrati sa jasnim mandatom. Konkretno, na terenu može da radi četiri stvari: da otvori kancelariju za komunikaciju sa KFOR-om, da nadzire granicu, da vrši razminiravanje terena i da bude prisutna na mestima verske i kulturne baštine. Postoji nekoliko mesta na koje bi Vojska Srbije sutra mogla da se vrati! Na primer, Gračanica, gde to ne bi bila ni provokacija za Albance. Naši ljudi koji bi otišli u Gračanicu ne bi bili fizički ugroženi, a doprineli bi psihičkoj stabilnosti Srba na terenu i minimalizaciji njihovog opravdanog straha za bezbednost. Iz nekoliko uticajnih međunarodnih izvora saopšteno mi je da Srbija nijednom u poslednjih pet godina nijednom nije pokrenula pitanje povratka svoje vojske i policije. Ako nismo mi, sigurno to pitanje neće pokrenuti NATO i KFOR! Zagovornik sam ideje da taj zahtev moramo uputiti uskoro i zvanično.
Da li dražava podržava ideje da se možda neka organizacija ili pojedinci uputi na Kosovo „nezvanično“?
- Ne. Sve što je ilegalno ili polulegalno ne može nam pomoći. Mi uporno i dosledno svoju poziciju gradimo na međunarodnom pravu i tu bi trebalo i da ostanemo. Bojim se da još uvek ima ideja koje su nam donele mnogo nesreće u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, pa i na Kosovu i Metohiji devedesetih godina. Patriotizam je najdelotvorniji kroz zakon.
Srbi na Kosovu i Metohiji žive vrlo teško, ne samo bezbednosno, nego pre svega ekonomski. Siromaštvo im, kažu, otežava ostanak.
