Сале
Legenda
- Poruka
- 67.350
Епископ Будимски Г.Г. др. Данило (Крстић)
На нивоу верског живота овај Нови светски поредак
оденуо се у шарени пантеистички синкретизам
еда би се свидео човеку без корена,
који је спреман да се поклони свакој лажној
теологији са учењем да је човек аутоматски по себи ''Бог''
Ово што је пред вама на папиру није званични став Србске православне цркве, него моје, лично, богословско созерцање. Не очекујте, дакле, од мене, да вам дам свеж и прегледан извештај о садањој политичкој ситуацији. Нудим вам, скромно, прегршт одабраних извода из Светога Предања и савремене историје Православне Цркве. Од вас лично, зависи да ли ћете од њих сачинити изводив пројекат за делање.
Да бисмо заиста били православни верници, морамо да одбацимо највећу лаж безбожне пропаганде, ону лаж да је смрт природна. Напротив, нико не жели да умре. Бог нас је створио по Свом лику и подобију, стога ми нормално имамо у себи порив ка вечном животу.
Радосна порука Православнога Хришћанства је у овоме: Бог жели да се сви људи спасу... То значи да Он сваком човеку даје прилику да се покаје. По речима Св. Павла: Бог је дао веру свима, тиме што је васкрсао Свога Сина Исуса из мртвих.
Православна Католичанска Црква је излив Тројичне Љубави на цело човечанство. Доказ овог очигледног Божанског Човекољубија је чињеница да Православна Црква никада није имала инквизицију.
Онда треба да омијемо душу и дух свој пре него ступимо у Светињу над Светињама Новозаветног Откривења.
Ово духовно омованије чинимо када стекнемо кротост и страхопоштовање приступајући неизрецивом тајинству Свете Тројице. Тада тек видимо колико су непримерене човекове речи и слике у описивању Бога. Па ипак, изгледа да су слике мање непримерене него речи, јер су иконе Ангела биле већ у храму Соломона.
Једино стојећи на камену светоотачког Предања можемо духовно одолети и надвладати бурне изазове Новог светског поретка. А тај поредак зна само половину стварности: мериве космичке енергије овога створеног света. Његови протагонисти уопште не знају о вечним нествореним Енергијама Божјим које су немериве и доступне једино Светима Православне Цркве.
Објективно - кроз Крштење, Миропомазање и Причешће - сви смо свети. Али светост не долази аутоматски: она претпоставља нашу субјективну сарадњу са Богом (синергизам).
Православни свет данас је спао на мали број и није добро организован. Па ипак, ми смо новозаветни Израил Божји. Као што је старозаветни Израил имао Ковчег Завета који је био испуњен Божанском Енергијом (ношен Левитима), у Новом Завету имамо светињу - Путир - као знак Божје Свемоћи у Цркви Православној. Али та Свемоћ јавља се и у немоћи добропобедних Мученика.
Слаби смо док смо удаљени од Бога. Бићемо јаки кад Му се вратимо.
Бог је постао Човек не само да би обитавао међу нама, но да би се уселио у нас. Због тога када кажемо да смо „у Христу“ ми то разумемо дословно као и Свети Павле: да смо у небоземном Евхаристијском Телу Христа.
ИЗАЗОВИ
Тек сада можемо изложити главне изазове Новога светског поретка са којима се суочава Православни Хришћански свет данас.
Први изазов је овај: идолатријско обожавање овога света, не само преко озакоњеног греха лихварства (отпочело у калвинистичкој традицији - Макс Вебер) којим банкари желе да постану свемоћни владари у Новом светском поретку, него и преко новокомпоноване светске религије сервиране вишим Класама.
После нихилистичких режима овога столећа, који су били атеистички, сада је на помолу много лукавија диктатура обожаватеља новца.
На нивоу верског живота овај Нови светски поредак оденуо се у шарени пантеистички синкретизам еда би се свидео човеку без корена, који је спреман да се поклони свакој лажној теологији са учењем да је човек аутоматски по себи „Бог“.
Тај савремени бескореновић, откачен од прошлости, противник је сваког ауторитета и сваког уздржања, јер је он сам себи свој бог. Тај нови агностик једва је способан да схвати најосновније идеје, али је брз да исмева било кога ко му указује на тајанствену дубину живота, смрти и васкрсења. Новац је за њега једини бог помоћу којег он сматра да ће остварити свој лажни рај и своју лажну вечност.
Други изазов је понижавајућа употреба мас-медиа са циљем заглупивања нижих слојева човечанства.
Трећи изазов: цинично намештање „малих ратова“ да би зарадили на оружју индустрије смрти.
Четврти је: напад на достојанство сваког човека и сваке нације тражећи да се одрекне своје суверене слободе пред Богом и свога часног самопоштовања према људима.
Пети изазов је: манипулисање организацијом Уједињених Нација да би прикрили банкарску хегемонију под паролом: „За светски мир и благостање“.
Међутим, какав „мир“ и какво „благостање“ може човечанство очекивати од Новог светског поретка који је већ пун насиља?
Господ нас је учио да умемо разликовати људе „по плодовима њиховим“. Тако видимо да Хришћанин под утицајем Богомдане благодати из Светих Тајни стиче дивне врлине трпења, кротости, послушности, љубави, радости, праштања...
Насупрот овоме свесни (или несвесни) следбеник Сатане је пун мржње, гордости, силеџијства, безобзирне употребе власти... За такве себичне људе православни хришћански начин живота је тежак и неприхватљив.
На нивоу верског живота овај Нови светски поредак
оденуо се у шарени пантеистички синкретизам
еда би се свидео човеку без корена,
који је спреман да се поклони свакој лажној
теологији са учењем да је човек аутоматски по себи ''Бог''
Ово што је пред вама на папиру није званични став Србске православне цркве, него моје, лично, богословско созерцање. Не очекујте, дакле, од мене, да вам дам свеж и прегледан извештај о садањој политичкој ситуацији. Нудим вам, скромно, прегршт одабраних извода из Светога Предања и савремене историје Православне Цркве. Од вас лично, зависи да ли ћете од њих сачинити изводив пројекат за делање.
Да бисмо заиста били православни верници, морамо да одбацимо највећу лаж безбожне пропаганде, ону лаж да је смрт природна. Напротив, нико не жели да умре. Бог нас је створио по Свом лику и подобију, стога ми нормално имамо у себи порив ка вечном животу.
Радосна порука Православнога Хришћанства је у овоме: Бог жели да се сви људи спасу... То значи да Он сваком човеку даје прилику да се покаје. По речима Св. Павла: Бог је дао веру свима, тиме што је васкрсао Свога Сина Исуса из мртвих.
Православна Католичанска Црква је излив Тројичне Љубави на цело човечанство. Доказ овог очигледног Божанског Човекољубија је чињеница да Православна Црква никада није имала инквизицију.
Онда треба да омијемо душу и дух свој пре него ступимо у Светињу над Светињама Новозаветног Откривења.
Ово духовно омованије чинимо када стекнемо кротост и страхопоштовање приступајући неизрецивом тајинству Свете Тројице. Тада тек видимо колико су непримерене човекове речи и слике у описивању Бога. Па ипак, изгледа да су слике мање непримерене него речи, јер су иконе Ангела биле већ у храму Соломона.
Једино стојећи на камену светоотачког Предања можемо духовно одолети и надвладати бурне изазове Новог светског поретка. А тај поредак зна само половину стварности: мериве космичке енергије овога створеног света. Његови протагонисти уопште не знају о вечним нествореним Енергијама Божјим које су немериве и доступне једино Светима Православне Цркве.
Објективно - кроз Крштење, Миропомазање и Причешће - сви смо свети. Али светост не долази аутоматски: она претпоставља нашу субјективну сарадњу са Богом (синергизам).
Православни свет данас је спао на мали број и није добро организован. Па ипак, ми смо новозаветни Израил Божји. Као што је старозаветни Израил имао Ковчег Завета који је био испуњен Божанском Енергијом (ношен Левитима), у Новом Завету имамо светињу - Путир - као знак Божје Свемоћи у Цркви Православној. Али та Свемоћ јавља се и у немоћи добропобедних Мученика.
Слаби смо док смо удаљени од Бога. Бићемо јаки кад Му се вратимо.
Бог је постао Човек не само да би обитавао међу нама, но да би се уселио у нас. Због тога када кажемо да смо „у Христу“ ми то разумемо дословно као и Свети Павле: да смо у небоземном Евхаристијском Телу Христа.
ИЗАЗОВИ
Тек сада можемо изложити главне изазове Новога светског поретка са којима се суочава Православни Хришћански свет данас.
Први изазов је овај: идолатријско обожавање овога света, не само преко озакоњеног греха лихварства (отпочело у калвинистичкој традицији - Макс Вебер) којим банкари желе да постану свемоћни владари у Новом светском поретку, него и преко новокомпоноване светске религије сервиране вишим Класама.
После нихилистичких режима овога столећа, који су били атеистички, сада је на помолу много лукавија диктатура обожаватеља новца.
На нивоу верског живота овај Нови светски поредак оденуо се у шарени пантеистички синкретизам еда би се свидео човеку без корена, који је спреман да се поклони свакој лажној теологији са учењем да је човек аутоматски по себи „Бог“.
Тај савремени бескореновић, откачен од прошлости, противник је сваког ауторитета и сваког уздржања, јер је он сам себи свој бог. Тај нови агностик једва је способан да схвати најосновније идеје, али је брз да исмева било кога ко му указује на тајанствену дубину живота, смрти и васкрсења. Новац је за њега једини бог помоћу којег он сматра да ће остварити свој лажни рај и своју лажну вечност.
Други изазов је понижавајућа употреба мас-медиа са циљем заглупивања нижих слојева човечанства.
Трећи изазов: цинично намештање „малих ратова“ да би зарадили на оружју индустрије смрти.
Четврти је: напад на достојанство сваког човека и сваке нације тражећи да се одрекне своје суверене слободе пред Богом и свога часног самопоштовања према људима.
Пети изазов је: манипулисање организацијом Уједињених Нација да би прикрили банкарску хегемонију под паролом: „За светски мир и благостање“.
Међутим, какав „мир“ и какво „благостање“ може човечанство очекивати од Новог светског поретка који је већ пун насиља?
Господ нас је учио да умемо разликовати људе „по плодовима њиховим“. Тако видимо да Хришћанин под утицајем Богомдане благодати из Светих Тајни стиче дивне врлине трпења, кротости, послушности, љубави, радости, праштања...
Насупрот овоме свесни (или несвесни) следбеник Сатане је пун мржње, гордости, силеџијства, безобзирне употребе власти... За такве себичне људе православни хришћански начин живота је тежак и неприхватљив.