Литургија

ЛИТУРГИЈА (грч. λειτουργία); У најужем смислу, литургија означава службу Божију, богослужење. Израз Литургија првобитно је одређивао неку радњу кроз коју група људи постаје у заједници нешто више од простог скупа појединаца, нешто више него збир њених делова. Тако је Литургија старог Израиља била заједнички рад изабране мањине која ћe припремити свет за долазак Месије. И у том самом акту припреме вршено је приношење жртви Богу, крвних и бескрвних, које су служиле као израз човекове грешности пред Богом и захвалности Богу за његова доброчинства учињена људима.

Син Божији, Господ Исус Христос, својим доласком укинуо је старозаветне жртве и установио ново богослужење, оставивши Цркви благодатна средства којима се усавршава духовни живот Хришћана. Тако, у савременом речнику Литургија означава богослужбени чин који свој врхунац налази у Светој Тајни Причешћа. Она је, пре свега, радосни сабор оних који се сусрећу са Васкрслим Господом, и у том смислу изједначена је са заједничком молитвом, организованом у оквирима Цркве. Православна Литургија је византијског типа (потиче од антиохијског и кесаријског обреда) и њу су у IV веку записали Св. Јован Златоусти и Св. Василије Велики. У VI веку, Св. Григорије Двојеслов, записао је у Цариграду текст још једне Литургије која се данас служи у току Великог Поста, под именом Литургија раније освећених часних дарова - Литургија пређеосвећених дарова.

Литургија одражава хришћански поглед на свет и главне тежње Цркве са крајњим нагласком на есхатон којим превладава време и простор. Њен централни догађај јесте савршење Евхаристије (савршити - трајно заједнички вршити), узношење светих дарова - анафора (αναφορά). Установљена је од самог Исуса Христа на последњој, Тајној Вечери (Лк 22,14; Мт 27,26-29; Мк 14,22-25).

Света литургија састоји се из три основна дела:
Проскомидија - чин припреме приноса хлеба и вина.
Литургија оглашених (катихумена) - у средишту има беседу (Литургија речи) и представља мисију.
Литургија верних - у облику заједничког служења и заједничког причешћивања.

Историјски развој

У најранијим временима Хришћанства установљена је и сачувана апостолска основа Литургије која се усмено преносила и не много проширивала. Апостолски новозаветни списи (Дап 2,42-46; 20,7-12; Јак 2,1-9; 1 Кор 10,14-22; 11,18;14) то потврђују, као и да је постојао чин, још ненаписан и чуван у усменом предању. Чин Литургије за јерусалимску и антиохијску цркву написао је Св. Јаков, а за александријску - Св. Марко.

Свети Оци Цркве, су нам оставили писана сведочанства (Игњатије, Јустин, Климент Римски, Климент Александријски, Иринеј, Корнелије Римски, Кипријан Картагински и др.) ο Литургији, а поделу на Литургију оглашених и Литургију верних спомиње Св. Јустин Мученик у својој Првој апологији; веома је стара и пореклом из текста Апостолских установа (књ. VIII). У време Св. Јустина Мученика (средина II века), Литургија се састојала, као и у време Апостола (Еф 5,18; Кол 3,16), од читања Светог Писма, певања псалама, свештених и хришћанских песама, поука (1 Кор 14) и молитава (Дап 2,42). Старешина Цркве узносио је молитве и благодарења "тако дуго колико је могао" и "колико је дозвољавало време", јер писаних књига ο богослужењу тада још није било.

После II века обим Литургије се увећава: увећава се број читања - одломака Светог Писма; у први део Литургије, који се зове Литургија оглашених, уводе се посебне молитве за катихумене, зависно од њиховог степена у катихуменату; а услед ступања у Цркву лица образованих и вичних говорништву, литургијске молитве бивају опширније и садржајније.

У IV веку јавља се потреба да се саборски прегледају текстови Литургија, прво у кругу једне помесне цркве, па шире - по патријархатима. Такав је био случај и са Символом Вере: свака помесна црква имала је свој символ који је израстао из Апостолскога, и били су сви исти или веома слични у основи, у структури, али је њих све заменио јединствени Никеоцариградски Символ Вере, донешен на Првом и Другом васељенском сабору (325 и 328).

Св. Василије Велики сакупио је већину локалних редакција Литургија, насталих записивањем усмене традиције, упоредио их и извршио њихово обједињавање. Његов основ међу свим тим литургијским праксама био је предложак Литургије која је носила име Св. Јакова као аутора; извршио је извесна скраћења њених молитава. После је тако радио и Св. Јован Златоусти, знатно скративши Литургију Св. Василија Великог. Али, по неким анализама, не ради се о скраћивању, него је узимању друге традиције у обзир, што се нарочито види у молитвама које су код њега знатно краће, и представљају само почетак и крај одговарајућих молитава из Литургије Св. Василија Великог а не и њихов резиме, јер су оне садржајно богате и структурно врло развијене.

Од VI веку је нестало катихумена, па се и Литургија оглашених своди на мању меру. Раније је по изласку оглашених из храма вршена проскомидија, а сада се преноси на почетак јер њих нема. Већ од Софронија (VII век) и Германа (VIII век) проскомидија има скоро данашњи вид. Испочетка је проскомидију могао да врши сам ђакон без свештеника; Литургија оглашених слила се у једно са Литургијом верних и изгледала је приближно као данашња Литургија. Сматра се да је 536. године цар Јустинијан (527-565) саставио песму "Јединородни сине..." која је ушла у Литургију. Песма "Свети Боже..." пева се од 438. године. Прочитано Јеванђеље пратила је редовно поука у складу са јеванђелским прочитаним текстом (проповед), а сада се проповед помера и иду јектеније - сугуба, па оглашених, као и данас. Део Литургије између Малога и Великог входа представља Христову трогодишњу проповед. Херувимска песма која је унесена у Литургију у време Јустина Млађег (568-578), прекида Велики вход. Читање Символа Вере на Литургији уведено је у праксу 417. године у Антиохији, а 511. године у Константинопољу; песма "Достојно јест..." од 620. године.

Литургија данас

У Православној богослужбеној пракси, служе се:
Литургија Св. Василија Великог, служи се десет пута годишње: у првих пет недеља Великог Поста, на Велики четвртак и Велику суботу, на Бадњи дан и на Крстовдан (уочи Богојављења) и на дан Св. Василија Великог - 1. јануара.
Литургија пређеосвећених дарова, служи се средом и петком Великог поста, прва три дана Страсне седмице (на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду), као и у дане Великог Поста кад није прописана Литургија Св. Василија Великог или Литургија Св. Јована Златоустог.
Литургија Св. Јакова, брата Господњег, служи само на дан Св. Јакова - 23. октобра.
Литургија Св. Јована Златоустог, служи се у све друге дане када се не служи нека од већ наведених Литургија.

Међутим, у години има неколико дана када се Литургија не служи. То су: среда и петак Сирне седмице (у ове дане служе се часови), понедељак, уторак, и четвртак прве седмице Великог поста и на Велики петак (јер је Велики петак дан када је Христос сам себе принео на жртву што је основ Литургије).

Литургија се редовно служи у храму (мада може и у капели или у припремљеној просторији, по одобрењу и благослову Епископа), а у случају потребе и на отвореном простору (са антиминсом). Литургија почиње у трећи час (девет часова пре подне), јер је у трећи час Христос осуђен на смрт (може почети и касније, по одлуци надлежног Епископа), мада је опште правило да не почне пре изласка сунца ни после подне. Изузетак је Васкрс (тада Литургија почиње врло рано, у наставку јутрења), а на Бадњи дан, Крстовдан, на Велики четвртак и Велику суботу, Литургија се служи после подне. Пуно право извођења Литургије имају Епископ и свештеник, док ђакон само саслужује Епископу и свештенику.

ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ (грч: Λειτουργία Αγίου Ιωάννου του Χρυσοστόμου). Ова божанствена Литургија има "општи" карактер, тј. служи се у све дане године када се не служи ни један други тип Литургије (Св. Василија Великог, Пређеосвећених дарова, Св. Јакова). Самим тим је и најчешћи тип Литургије. Чин и поредак овог свештенодејства исти је као у Литургији Св. Василија Великог.

Свештеник коме предстоји вршење божанственог тајнодејства - служења Литургије, дужан је претходно да буде измирен са свима, и да нема ништа ни против кога, и колико је могуће, чува срце од злих помисли, да се уздржава од вечери претходног дана, и да бди над собом до времена свештенодејства. Α кад настане време, чини уобичајени поклон настојатељу, улази у храм и заједно са ђаконом врши три поклона пред светим дверима.

Света Литургија Јована Златоустог се састоји из:
Проскомидија - чин припреме приноса хлеба и вина.
Литургија оглашених - Поучни део који има за циљ припремање катихумена за примање Крштења.
Литургија верних - Део Литургије на коме се врши освећење предложених дарова и Причест.

ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ (грч: Λειτουργία του Μεγάλου Βασιλείου) Ова се божанствена Литургија Светог Василија Великог не служи увек, него само у одређене дане: у недеље Велике Четрдесетнице, осим Цветне недеље, на Велики четвртак и Велику Суботу; уочи празника Рождества Христова и Богојављења, као и на сам празник Светог Василија.

Чин и поредак овога свештенодејства исти је као у Литургији Светог Јована Златоуста. Ова света Литургија служи се понекад заједно са вечерњем, и то: на Велики Четвртак и Велику Суботу и уочи Рождества и Богојављења, осим кад навечерје ова два празника падне у суботу или недељу; у том случају ова Литургија се служи на сам дан празника, не почињући вечерњем.

ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА, Литургија раније освећених дарова (грч. Λειτουργία των προηγιασμένων), богослужење на коме се не врши чин приношења и освећења Часних дарова, него су Часни дарови (Тело и Крв Христова) освећени на претходној Литургији Св. Василија Великог и Св. Јована Златоустог (од Сиропусне до Цветне недеље).
Историјат

Настала је у првим вековима Хришћанства (по сведочењу Св. Симеона Солунског), и њен суштински садржај потиче од Апостола и њихових наследника Епископа, а њена данашња форма резултат је развоја током времена. Ова Литургија настала је због тога што су дани Великог поста дани жалости и кајања. У те дане, Литургија се није служила (јер је Литургија радосна слава), осим у дане суботе и недеље, који славе успомену на стварање света и Христово Васкрсење. Пошто је било Хришћана који су желели да се причешћују сваки дан поста, а не само два пута седмично, и да би им се удовољило, нађен је начин који је омогућио њихово причешћивање током седмице, а да се не повреди жалост верних и строгост поста: наиме, на недељној Литургији, освећивано је дарова више него обично и чувано за оне Хришћане који су желели да се причесте сваки дан. Из оваквог начина причешћивања, прописаног у дане Великог поста, развило се током времена посебно богослужење - Литургија пређеосвећених дарова. Трулски сабор (692) наредио је да се ова Литургија савршава у свим црквама, а данас се она врши: У среду и петак Великог поста, у прва три дана Страсне седмице и у друге дане Великог поста, по потреби.

Није познато ко је саставио изворни текст Литургије пређеосвећених дарова. Њу је записао, и тако сачувао од заборава и даљих радикалних промена, Григорије Велики (или Двојеслов, Дијалог), Епископ римски (604), када је био апокрисијар у Цариграду (578-582). Сређен чин ове Литургије уведен је прво у Цариградској цркви, а 615. године уведена је у Литургију пређеосвећених дарова песма "Ныне силы небесныя". Даље кориговање ове Литургије приписује се цариградском Патријарху Герману (VIII век), док се њен данашњи облик приписује такође цариградском Патријарху (XIV век).
Припрема и освећење Агнеца

Свештеник врши Проскомидију као обично, истовремено спрема и Агнец за ову Литургију: пошто извади Агнец за Литургију тог дана, вади још онолико Агнеца из припремљених просфора колико ће се Пређеосвећених служити те седмице. Притом, говори над сваком просфором посебно: "У спомен...", "Као овца..."; затим: "Жртвује се Јагње Божје...", "Један од војника...", и ставља све извађене Агнеце на дискос више дневног Агнеца. Затим улива вино и воду у путир по чину Проскомидије, и завршава овај чин као обично.

После призивања Светога Духа на дневној Литургији, кад благосиља Агнеце, говори: "И учини овај Хлеб..." - у једнини, а не у множини, јер је један Христос. После, када говори: "Светиње светима", подиже све Агнеце заједно, а не само један. Разлама само један, редовни Агнец, ставља честицу ИС у путир, и улива топлоту по обичају. Затим стави губу на длан леве руке и на исту постави један Агнец, намењен за Литургију пређеосвећених дарова, окренувши његову мекану страну горе. Онда кашичицом натапа Светом Крвљу Агнец унакрст, по крсту који је урезао на Проскомидији. Тако натопљен Агнец, полаже у нарочито за то одређени кивот, и то кором на доле. (Дно кивота, ако није позлаћен, претходно се прекрије белим чистим папиром). То исто чини и са осталим Агнецима, стављајући их у кивот, који на крају затвори и остави на своје место. После тога се причешћује и завршава Свету Литургију као обично.
Радње пред почетак Литургије

Пред свету Литургију пређеосвећених дарова, савршавају се Великопосни часови: 3., 6. и 9. са Изобразитељном, док сама Литургија почиње вечерњем. Кад се заврши 9. час, обично лосле молитве: "Господе и Владару живота мога...", свештеник и ђакон стају пред свете двери, поклоне се три пута, целивају свете иконе и моле се као обично пред почетак Литургије, изостављајући само молитву: "Господе, пружи руку своју..." Ушавши у олтар, чине три поклона пред Престолом, и целивају Свето Јеванђеље и Престо. Затим ђакон узима стихар са орарем, прима благослов од свештеника и облачи се ништа не говорећи. Облачи се и свештеник у потпуну свештеничку одећу, осењујући крсним знаком сваки поједини део одеће. При томе само говори: "Господу се помолимо", и ништа више. Кад се обуку, оперу руке ништа не говорећи; и по завршетку Изобразитељне, свештеник говори отпуст.

После тога стану обојица пред Престо, поклоне се три пута, и целивају: свештеник Свето Јеванђеље, а ђакон Престо, не говорећи ништа. Затим ђакон ћутке приклони главу пред свештеником, свештеник га ћутке благосиља крсним знаком, и ђакон, поклонивши се, одлази на амвон и говори громко: "Благослови, владико." А свештеник почиње Свету Литургију: "Благословено Царство..."