Тихи
Starosedelac
- Poruka
- 162.259
Политика деструкције
Стављање привреде под власт државе, главни рецепт којим се западне земље боре против економске кризе која добија размере катастрофе, имао би у Србији трагичне последице. Разлог је понашање наше политичке елите
Неолиберални Хамлет се суочава са тешком дилемом – национализовати или не. У свету реалполитике, за Барака Обаму или Гордона Брауна, та дилема стиже са тешким идеолошким пртљагом и крвавом историјом. Национализација многима на Западу изгледа као “социјализам 21. века”, ускрснуће опасних, поражених идеја. Снажни амерички отпор национализацији је првенствено идеолошки и емоционални.
Деценије оцрњавања, помогнуте крвавом комунистичком праксом, нису остале без трага – није мало западних капиталистичких мозгова у којима реч национализација звучи горе чак и од речи геноцид. Национализација је постала толико озлоглашена да је тешко применити је, иако се, по мишљену многих експерта са доказано антикомунистичким педигреом, данас намеће као један од најефикаснијих лекова за оживљавање тешко болесног капитализма.
Данашња, демократска Србија, првенствено начин како у њој функционишу тзв. јавна предузећа, нуди живу, практичну илустрацију проблема које може да донесе државно-партијска контрола над фирмама. Најочитији, али не и највећи од бројних проблема, јесу огромне плате којима бивају награђени челници ових предузећа, лојални партијски кадрови, или особе које су племенски или породично повезане са господарима политичке Србије.
Мада, и у САД, иако је суочавање са бауком национализације почело тек прошлог лета, већ се појавио исти проблем. Највећи излив беса јавности везан је за годишње “бонусе”, који се мере милионима долара, који су исплаћени председницима управних одбора и директорима, односно, како се то каже у САД, “главним извршним службеницима” (ЦЕО) и “главним финансијским службеницима” (ЦФО), компанија које су докапитализоване или национализоване новцем пореских обвезника. Шок који су изазвале ове вести натерао је Обаму да се додатно помучи бранећи предлог плана прикривене национализације.
Наши властодршци су се већ позабавили јавношћу. Државна контрола над деловима привреде олакшава контролу над медијима и “дисциплиновање” оних који су критички оријентисани. Wене последице, нарочито у слабије развијеним земљама, уредницима сугеришу самоцензуру као императив останка на презасићеном медијском паратржишту. Утицај “јавних” гиганата постаје још важнији у временима економске кризе, када су битно смањени приходи, па самим тим и буџет за рекламирање, независних привредника. “Јавна предузећа” се, по правилу, највише рекламирају у “независним” и државним медијима који су лојални господарима подржављене економије. Једно српско монополистичко “јавно предузеће” плаћа емитовање серије рекламних спотова од којих би сваки, стиче се утисак, могао да конкурише за неки од рекорда у дужини емитовања. (Мада је ту тешко достићи Обамин мегаоглас емитован у насјкупљем термину на скоро свим америчким телевизијским мрежама у предвечерје новембарских избора.)
Апсурдност рекламирања нечега што нема конкуренцију илуструје антидемократски потенцијал, који може бити активиран у сваком тренутку, привредно-финансијских гиганата под контролом државе. Али, оно омогућава да назремо и један, много већи и акутнији проблем. Маркетиншке агенције, које омогућавају продукцију или посредују у (пре)продаји огласа, обично су у власништву мање или више скривених политичких играча, људи који “имају приступ ушима” најмоћнијих. Ове агенције су само један од шрафова у компликованој машинерији квазилегалне корупције и богаћења, могућности да се, без ризика, приграби новац узет од пореских обвезника, познатији као “државне паре”. Кључно место у том систему имају “јавна предузећа”, фирме под, директном или индиректном, контролом државе – астрономске плате њихових челника су ту једна од најмање скупих ставки.
Све негативне последице било какве национализације би у Србији биле вишеструко увећане чињеницом да су овде “јавно” и државно синоними, да не постоје механизми који би омогућили да фраза “јавно предузеће” има било какво значења ван онога који детерминише природа свемоћне партијске државе, која је овде преживела смрт друга Тита и наследника. При суочавању са овим злом вреди позабавити се лекцијама и искуствима земаља у развоју – српска партијска држава, после социјализма и Милошевића, блиски је рођак афричке “племенске државе”.
У односу који српска владајућа елита има према држави, и свему што јој “припада”, лежи и објашњење зашто се овде отварање неког шопинг мола, бедног надвожњака или десетак километара аутопута, који, практично, води нигде, представља као огромно развојно достигнуће и прворазредни политички догађај. Да би разумели природу овог односа, и његове жалосне последице по развој Србије, потребно је одмаћи се од заводљивог оквира Европске уније и погледати “трећи свет”, Африку и Азију, омражене појмове у српском политичком речнику. Азија у “либералном” Београду, има исти призвук који национализација има у ултраконзервативном Вашингтону. А пре хистерије за Обамом, помен Африке у контексту српске политике је код многих становника Врачара доводио до реакције какву често изазива посета јавном тоалету на аутобуској станици.
Веза политике, државе и економског развоја може се посматрати на различите начине. На тренутак ћемо заборавити Брисел, град из највлажнијих снова домаћих демократа и либерала, и покушаћемо да погледамо где је Београд, његово урбано ткиво, у односу на Бангкок и Киншасу. У Бангкоку становнике балканске Србије чекају бројни “културни шокови”, али вероватно највећи је чињеница да престоница Тајланда изгледа као сет на коме је сниман неки од култних научнофантастичних филмова. Мрежа “подигнутих аутопутева”, “небеских (градских) возова” и шума (правих) солитера, изгледа као место из Спајдерменових снова.
Као и Киншаса, Београд, град са само неколико зграда које парају небо, место је у коме би, како каже популарна урбана легенда, Спајдермен извршио самоубиство. Постоје и друге сличности. У Конгу асфалтирање педесетак метара улице има политичко-медијски третман какав у Србији добија отварања десетак километара пута. Висина зграда, ширина асфалта и (не)постојање метроа добра су мера проблема које Србија и њена економија имају с политиком – зашто је Београд, чак и ако заборавимо несрећног Спајдермена, много ближи Киншаси него Бангкоку и зашто би национализација у Србији имала трагичне последице?
Одговор на ова питања може се наћи, између редова, у књизи “Баобаб и манго”, Николаса и Скота Томсона. Ова књига, на први поглед збуњујућег наслова, бави се односом државе и привреде, економским растом и “лекцијама о развоју”, анализирајући два случаја, један у Азији и један у Африци, у земљама у којима је држава имала одлучујући утицај на економију.
Чудесно дрво баобаба је симбол Африке. Али, у прелепим шумама, између саможивих стабала чија крошња личи на корен, најчешће нема ничега, ни травке ни жбуна. Ова моћна слика је фасцинирала многе западне ауторе. Егзиперијев мали принц се очајнички бори против баобаба који ће, ако пусти корен, уништити његову минијатурну планету. Афрички владари понашали су се претходних деценија, уз само неколико изузетака, слично дрвету баобаба – Конго је симбол овакве, деструктивне, клептократске контроле државе над економијом.
На Далеком истоку економски бум, који је, за само неколико деценија, сиромашне земље гладних комуниста, будиста и муслимана претворио у светске економске силе, последица је стрпљења корумпираних владајућих елита, схватања да о свему треба размишљати на дуге стазе – “у реду је красти, али само ако то не води дугорочној деструкцији”. Дрво манга је нашло место у наслову књиге јер, ако уберете превише плодова, шумарак, у коме рађа најукусније тропско воће, сасвим ће нестати. Иза азијског привредног чуда у темељу стоји, како пишу Томсонови, схватање државних лидера, политичара који су командовали корумпираним економијама, да ће временом присвојити више “у апсолутном износу” ако се буду обуздавали и крали мање у “релативном износу”.
Огромна удаљеност земаља као што су Србија или Босна од Брисела, и Бангкока, последица је успеха чудног балканског хибрида, споја манга и баобаба. У том мутанту клептократски импулс заменило је неумерено расипање. Будућност, о којој размишљају овдашњи демократски изабрани политичари, првенствено је везана за полицију и обоженог, партијског вођу, лидера коме све дугују, а не за развој Србије и генерација које долазе. (Чак и они најхалапљивији и најнестрпљивији, најчешће могу да рачунају да ће их, ако претерају, партија, док год је на власти, штитити од закона и робије.) Да би наши лидери, њихови заменици, саветници, шефови кабинета и “спин доктори”, могли данас да краду тако да никада не буду ухваћени, да би могли да “транспарентно” и квазилегално присвоје (релативно) мали део (апсолутно) огромних улагања и послова, неопходно је велико, и често бесмислено, трошење. Wегова предаторска природа је камуфлирана мрежом инстант компанија, намештених “јавних набавки” и маркетиншких агенција. “Јавна предузећа” чине овај посао лакшим – што их је више, то је мања шанса да добијемо нешто, сем парчића асфалта који воде у беспуће.
Стављање привреде под власт државе, главни рецепт којим се западне земље боре против економске кризе која добија размере катастрофе, имао би у Србији трагичне последице. Разлог је понашање наше политичке елите
Неолиберални Хамлет се суочава са тешком дилемом – национализовати или не. У свету реалполитике, за Барака Обаму или Гордона Брауна, та дилема стиже са тешким идеолошким пртљагом и крвавом историјом. Национализација многима на Западу изгледа као “социјализам 21. века”, ускрснуће опасних, поражених идеја. Снажни амерички отпор национализацији је првенствено идеолошки и емоционални.
Деценије оцрњавања, помогнуте крвавом комунистичком праксом, нису остале без трага – није мало западних капиталистичких мозгова у којима реч национализација звучи горе чак и од речи геноцид. Национализација је постала толико озлоглашена да је тешко применити је, иако се, по мишљену многих експерта са доказано антикомунистичким педигреом, данас намеће као један од најефикаснијих лекова за оживљавање тешко болесног капитализма.
Данашња, демократска Србија, првенствено начин како у њој функционишу тзв. јавна предузећа, нуди живу, практичну илустрацију проблема које може да донесе државно-партијска контрола над фирмама. Најочитији, али не и највећи од бројних проблема, јесу огромне плате којима бивају награђени челници ових предузећа, лојални партијски кадрови, или особе које су племенски или породично повезане са господарима политичке Србије.
Мада, и у САД, иако је суочавање са бауком национализације почело тек прошлог лета, већ се појавио исти проблем. Највећи излив беса јавности везан је за годишње “бонусе”, који се мере милионима долара, који су исплаћени председницима управних одбора и директорима, односно, како се то каже у САД, “главним извршним службеницима” (ЦЕО) и “главним финансијским службеницима” (ЦФО), компанија које су докапитализоване или национализоване новцем пореских обвезника. Шок који су изазвале ове вести натерао је Обаму да се додатно помучи бранећи предлог плана прикривене национализације.
Наши властодршци су се већ позабавили јавношћу. Државна контрола над деловима привреде олакшава контролу над медијима и “дисциплиновање” оних који су критички оријентисани. Wене последице, нарочито у слабије развијеним земљама, уредницима сугеришу самоцензуру као императив останка на презасићеном медијском паратржишту. Утицај “јавних” гиганата постаје још важнији у временима економске кризе, када су битно смањени приходи, па самим тим и буџет за рекламирање, независних привредника. “Јавна предузећа” се, по правилу, највише рекламирају у “независним” и државним медијима који су лојални господарима подржављене економије. Једно српско монополистичко “јавно предузеће” плаћа емитовање серије рекламних спотова од којих би сваки, стиче се утисак, могао да конкурише за неки од рекорда у дужини емитовања. (Мада је ту тешко достићи Обамин мегаоглас емитован у насјкупљем термину на скоро свим америчким телевизијским мрежама у предвечерје новембарских избора.)
Апсурдност рекламирања нечега што нема конкуренцију илуструје антидемократски потенцијал, који може бити активиран у сваком тренутку, привредно-финансијских гиганата под контролом државе. Али, оно омогућава да назремо и један, много већи и акутнији проблем. Маркетиншке агенције, које омогућавају продукцију или посредују у (пре)продаји огласа, обично су у власништву мање или више скривених политичких играча, људи који “имају приступ ушима” најмоћнијих. Ове агенције су само један од шрафова у компликованој машинерији квазилегалне корупције и богаћења, могућности да се, без ризика, приграби новац узет од пореских обвезника, познатији као “државне паре”. Кључно место у том систему имају “јавна предузећа”, фирме под, директном или индиректном, контролом државе – астрономске плате њихових челника су ту једна од најмање скупих ставки.
Све негативне последице било какве национализације би у Србији биле вишеструко увећане чињеницом да су овде “јавно” и државно синоними, да не постоје механизми који би омогућили да фраза “јавно предузеће” има било какво значења ван онога који детерминише природа свемоћне партијске државе, која је овде преживела смрт друга Тита и наследника. При суочавању са овим злом вреди позабавити се лекцијама и искуствима земаља у развоју – српска партијска држава, после социјализма и Милошевића, блиски је рођак афричке “племенске државе”.
У односу који српска владајућа елита има према држави, и свему што јој “припада”, лежи и објашњење зашто се овде отварање неког шопинг мола, бедног надвожњака или десетак километара аутопута, који, практично, води нигде, представља као огромно развојно достигнуће и прворазредни политички догађај. Да би разумели природу овог односа, и његове жалосне последице по развој Србије, потребно је одмаћи се од заводљивог оквира Европске уније и погледати “трећи свет”, Африку и Азију, омражене појмове у српском политичком речнику. Азија у “либералном” Београду, има исти призвук који национализација има у ултраконзервативном Вашингтону. А пре хистерије за Обамом, помен Африке у контексту српске политике је код многих становника Врачара доводио до реакције какву често изазива посета јавном тоалету на аутобуској станици.
Веза политике, државе и економског развоја може се посматрати на различите начине. На тренутак ћемо заборавити Брисел, град из највлажнијих снова домаћих демократа и либерала, и покушаћемо да погледамо где је Београд, његово урбано ткиво, у односу на Бангкок и Киншасу. У Бангкоку становнике балканске Србије чекају бројни “културни шокови”, али вероватно највећи је чињеница да престоница Тајланда изгледа као сет на коме је сниман неки од култних научнофантастичних филмова. Мрежа “подигнутих аутопутева”, “небеских (градских) возова” и шума (правих) солитера, изгледа као место из Спајдерменових снова.
Као и Киншаса, Београд, град са само неколико зграда које парају небо, место је у коме би, како каже популарна урбана легенда, Спајдермен извршио самоубиство. Постоје и друге сличности. У Конгу асфалтирање педесетак метара улице има политичко-медијски третман какав у Србији добија отварања десетак километара пута. Висина зграда, ширина асфалта и (не)постојање метроа добра су мера проблема које Србија и њена економија имају с политиком – зашто је Београд, чак и ако заборавимо несрећног Спајдермена, много ближи Киншаси него Бангкоку и зашто би национализација у Србији имала трагичне последице?
Одговор на ова питања може се наћи, између редова, у књизи “Баобаб и манго”, Николаса и Скота Томсона. Ова књига, на први поглед збуњујућег наслова, бави се односом државе и привреде, економским растом и “лекцијама о развоју”, анализирајући два случаја, један у Азији и један у Африци, у земљама у којима је држава имала одлучујући утицај на економију.
Чудесно дрво баобаба је симбол Африке. Али, у прелепим шумама, између саможивих стабала чија крошња личи на корен, најчешће нема ничега, ни травке ни жбуна. Ова моћна слика је фасцинирала многе западне ауторе. Егзиперијев мали принц се очајнички бори против баобаба који ће, ако пусти корен, уништити његову минијатурну планету. Афрички владари понашали су се претходних деценија, уз само неколико изузетака, слично дрвету баобаба – Конго је симбол овакве, деструктивне, клептократске контроле државе над економијом.
На Далеком истоку економски бум, који је, за само неколико деценија, сиромашне земље гладних комуниста, будиста и муслимана претворио у светске економске силе, последица је стрпљења корумпираних владајућих елита, схватања да о свему треба размишљати на дуге стазе – “у реду је красти, али само ако то не води дугорочној деструкцији”. Дрво манга је нашло место у наслову књиге јер, ако уберете превише плодова, шумарак, у коме рађа најукусније тропско воће, сасвим ће нестати. Иза азијског привредног чуда у темељу стоји, како пишу Томсонови, схватање државних лидера, политичара који су командовали корумпираним економијама, да ће временом присвојити више “у апсолутном износу” ако се буду обуздавали и крали мање у “релативном износу”.
Огромна удаљеност земаља као што су Србија или Босна од Брисела, и Бангкока, последица је успеха чудног балканског хибрида, споја манга и баобаба. У том мутанту клептократски импулс заменило је неумерено расипање. Будућност, о којој размишљају овдашњи демократски изабрани политичари, првенствено је везана за полицију и обоженог, партијског вођу, лидера коме све дугују, а не за развој Србије и генерација које долазе. (Чак и они најхалапљивији и најнестрпљивији, најчешће могу да рачунају да ће их, ако претерају, партија, док год је на власти, штитити од закона и робије.) Да би наши лидери, њихови заменици, саветници, шефови кабинета и “спин доктори”, могли данас да краду тако да никада не буду ухваћени, да би могли да “транспарентно” и квазилегално присвоје (релативно) мали део (апсолутно) огромних улагања и послова, неопходно је велико, и често бесмислено, трошење. Wегова предаторска природа је камуфлирана мрежом инстант компанија, намештених “јавних набавки” и маркетиншких агенција. “Јавна предузећа” чине овај посао лакшим – што их је више, то је мања шанса да добијемо нешто, сем парчића асфалта који воде у беспуће.