Da li je glup čovek svestan da je glup? I ako nije svestan, koliko mu je zbog toga život teži/lakši?
Da li siromah/nesrećnik manje pati zato što je navikao na patnju pa patnja više nije patnja, i nijedan gubitak nije više iznenađenje?
Da li mudrac lakše preboli gubitak zbog toga što je duhovno bogat?
Materijalisti se vezuju za materijalno, idealisti za ideale. I jedni i drugi podjednako će patiti za onim što su izgubili, svako na svoj način, pri čemu će materijalisti njegova patnja izgledati opravdanija i dublja od patnje idealiste, i obrnuto. Ali, u konačnom ishodu će svi patiti pojednako intenzivno. Gubitak možemo prihvatiti sa rezignacijom samo ukoliko je on nebitan, a onda i nije gubitak u pravom smislu te reči. Smrt bliske nam osobe, npr, kao najveći gubitak, ne može se podneti stoički, lako, lakše, bezbolno - bili mi duhovno bogati, materijalisti ili "neki treći". Patnju možemo ublažiti kontemplacijom, meditacijom ... raznim vrstama samoizlečenja. Jedino u tom kontekstu - kada su ljudi u stanju da se samoisceljuju zahvaljujući svojoj volji, ili nekim duhovnim vrednostima - duhovno bogat čovek je u prednosti.
Tvoj profesor je, možda, religiozan.
U tom slučaju, biti "duhovno bogat" znači verovati da svaki gubitak ima svoj opravdan razlog, utvrđen po nekom, negde, zapisanom poretku stvari.
"Često nas tek gubitak pouči o vrednosti onog što smo izgubili." (Šopenhauer)
Šopenhauer je bio duhovno bogat čovek i očigledno je, iz ovog citata, da je bio vrlo svestan šta znači gubitak - tek pošto ga je preturio preko glave.
Ljudi koji ništa nisu izgubili, nemaju pojma šta to znači.
