Evanđeosko učenje i verovanje
Jedan od vodećih evanđeoskih teologa, anglikanac, Džon Stot istakao je da „evanđeoska vera nije neki novi izum, tj. neka nova vrsta hrišćanstva koju težimo da stvorimo. Naprotiv... to je originalno, apostolsko, novozavetno hrišćanstvo... Džona Veslija (osnivača metodizma) su... često optuživali da u Englesku crkvu uvodi nove doktrine. On je to žestoko poricao: ‘Ja samo poučavam staro, dobro hrišćanstvo.' Bili Grejam (baptista) je bio optužen, ne za inovacije, već za... staromodnost i vraćanje religije sto godina unazad. Njegov odgovor je bio: ‘... zaista i želim da se religija vrati unazad — samo ne 100 godina, već 1900 godina, na period Dela apostolskih, kada su tadašnji Hristovi sledbenici bili optuženi da su prevrnuli Rimsko carstvo naglavačke'.”1 Objašnjavajući šta evanđeosko hrišćanstvo nije, Stot je dodao još dve stvari: ono nije odstupanje od hrišćanskog pravoverja i nije sinonim za verski fundamentalizam, za šta se ponekad optužuje.
Evanđeosko hrišćanstvo je duboko trinitarno (svetotrojično) hrišćansko verovanje. Svoja polazišta ono zasniva na Bogu Ocu i njegovoj milostivoj inicijativi da nam se sam otkrije, na ličnosti Isusa Hrista kao našeg iskupitelja i Svetog Duha, koji nas u trenutku pokajanja duhovno preporađa i od tada nastavlja da živi u nama. Evanđeoska vera je, dakle, vera u Svetu Trojicu. 2 Zato evanđeoski hrišćani snažno naglašavaju značaj Božije reči (Biblije), kao Božije lične objave čoveku, Hristovog krsta i Svetoga Duha. Iz ova tri osnovna teološka polazišta potiču sve ostale verske odlike, a u prvom redu, duboka privrženost Svetom pismu (Bibliji), koje svakodnevno čitaju i proučavaju, doživljaj Hrista kao ličnog Spasitelja, i insistiranje na stvarnom iskustvu Svetog Duha u događaju duhovnog preporoda i svetom životu posle toga. „Ipak, biti evanđeoski hrišćanin ne znači samo pridržavati se neke formule, bez obzira na to koliko je ona ispravna. Evanđeoska vera seže dalje od samog verovanja — sve do ponašanja i života; ona sa sobom donosi mnogostruki izazov da živimo u skladu s njom,” 3 zaključuje Džon Stot.
Statistički posmatrano 4, u svetu danas ima oko 210 miliona pravoslavnih, 940 miliona katolika i 900 miliona protestanata. Prema tome, ukupni broj hrišćana danas iznosi oko dve milijarde. U procentima to izgleda ovako: katolika 46%, protestanata 44% i pravoslavnih 10%. Od ukupnog broja protestanata, na evanđeoske hrišćane otpada oko 765 miliona vernika, ili 37% od ukupnog hrišćanstva. Ove statistike, takođe, govore da evanđeoska grupa beleži rast od 4,5% (ili 34 miliona) godišnje, dok je rast ostalih grupa gotovo zanemariv. Prema tome, za oko pet godina, ovo će biti najbrojnija grupa u okviru hrišćanstva.
Danas je teško naći državu u kojoj ne deluje neka od evanđeoskih crkava. U nekim zemljama evanđeoski vernici predstavljaju većinsko stanovništvo, u drugima nezaobilaznu versku manjinu, a u nekima ugroženu versku manjinu koju, pod uticajem dominantne verske zajednice, država pokušava medijskim, zakonskim i drugim sredstvima da sankcioniše. Sukobi su najžešći tamo gde dominantne verske zajednice svoj verski identitet poistovećuju s nacionalnim, zbog čega se na njih gleda kao na predvodnike i čuvare nacionalnih i kulturnih vrednosti i dobara, dok se na sve ostale gleda kao na potencijalni izvor opasnosti i razaranja tih vrednosti. Na taj način međuverski odnosi brzo izlaze iz verskih i teoloških okvira i zadobijaju političke i druge dimenzije, što dovodi do veštačkog uvećavanja razlika i stvaranja pogrešnog utiska o njima; razlike postaju prepreke i granice, a nosioci tih razlika neprijatelji. U ovakvoj atmosferi teško se dolazi do dijaloga i korisne primene razlika koji bi obavezno doveli do obogaćenja i ulepšavanja zajedničkog života.
Pošto je evanđeoski pokret najvitalnija i najbrojnija grupa unutar protestantizma, njegovo nepoznavanje predstavlja, ne samo pomanjkanje lične kulture, već i nepoznavanje sveta u kome živimo. Ako treba zaključivati prema medijskoj i zakonodavnoj sferi, pravoslavno okruženje u Srbiji veoma slabo poznaje protestantizam i njegov razvojni put, a naročito njegovu unutrašnju raznolikost; a sve ono što se dobro ne poznaje, kod nas izaziva ksenofobiju, govor mržnje i konfrontaciju.
