Зашто миш из Боровца има реп сличан веверици
Сазнање о последицама употребе муниције са осиромашеним уранијумом потврдиће зрелост српског друштва и јачање демократских установа Србије
Зашто миш из Боровца има реп сличан веверици

Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА) отвориће истрагу о тврдњама да је Израел користио муницију са осиромашеним уранијумом (ОУ) током офанзиве у Гази. Слободна Европа је у претпрошлу среду јавила да је захтев у име арапских земаља поднела Саудијска Арабија и да га је ИАЕА ,,поделила својим државама чланицама„.

Истовремено је у овдашњим медијима објављено да ће Министарство одбране Италије, на основу пресуде римског суда, платити одштету од пола милиона евра једном италијанском војнику који је после осам месеци учешћа у војној мисији у Сомалији, пре далеких петнаест година, оболео од рака.

Крајем прошле године објављена је у Београду књига Дарови Милосрдног анђела др Мирјане Анђелковић-Лукић, експерта за експлозиве, више деценија запослене у Војнотехничком институту у Београду, пензионисане пре три године.

Већ на корицама књиге наведене су потресне чињенице: њен супруг, пуковник Мирко Лукић, пуковник мр Драган Васиљевић, начелник Ваздухопловног института у Београду, и мр Милош Вујачић, начелник Одсека за пиротехнику Војнотехничког института у Београду, преминули су после обављања заједничког задатка јер су на терену извиђали и процењивали количину и врсту загађења изазваног НАТО бомбардовањем 1999. године. Сва тројица су радила на отклањању последица, поготово оних које су настале употребом муниције са ОУ.

Пуковник Мирко Лукић је доспео на ВМА у лето 2002. с дијагнозом карцинома плућа, а преминуо је 9. априла следеће године. Његова супруга, упркос доживљеној трагедији, смогла је снаге да о свом мужу и његовим пријатељима и сарадницима, тек штуро саопшти наведене податке, баш као што је свој научни и истраживачки резултат изнела без много емоција, поготово оних претераних, пуштајући да говоре сурове чињенице.

Европска и светска јавност одавно су усковитлане расправама о муницији са ОУ. Захваљујући напорима Мирјане Анђелковић-Лукић и њеној узнемирујућој књизи, вероватно ће и у Србији бити покренут талас јавног суочења с тим проблемом.

Најдраматичније, за сада познате, последице ова муниција је изазвала на овдашњим теренима. Зато је проблем именован као ,,балкански синдром”, не само у медијима него и у научним круговима.

Упркос томе што назив звучи локално, проблем је глобални јер је ОУ муниција употребљена први пут у рату у Заливу 1991, у Босни и Херцеговини, односно Републици Српској 1995, у агресији на СР Југославију 1999, у Авганистану 2001, у Ираку 2002. године. Да ли и у Гази, показаће истрага.

Већ крајем 2000. у Италији и у Шпанији формирана су удружења ветерана међународних снага распоређених на КиМ, јер је број припадника тих формација, оболелих од рака и других тешких болести, увелико излазио из статистичких оквира.

Грађанска иницијатива и друге врсте притисака на власт највише плодова су дали, по свему судећи, у Италији.

Јавност је устала на ноге и у другим државама чији су грађани, пре свега као војници, неко време провели на КиМ или у БиХ.

Ауторка упознаје читаоца с нарочито драматичним исказом италијанског хематолога из Националног института за рак у Милану, др Максима Ђанија: ,,Умоболни су војни мозгови који и данас производе муницију са ОУ и наређују њено коришћење, а научнике хуманисте одавно су прогласили за лудаке јер покушавају да их спрече да зараде милионе долара и поробе мале народе„.

Бес др Ђанија је разумљив, јер је у Италији 2007. коначно обелодањено да је од последица тровања ОУ умрло 45 ветерана с КиМ, а да их је још 515 оболело од рака. Нарочито је порастао број оболелих од малигног обољења лимфних жлезда (Хочкин). Сличним су подаци о оболелим ветеранима у Белгији, Шпанији, Португалији, Холандији и другде.

У Србији, нажалост, ни десет година после бомбардовања, није учињена целовита, јавно доступна студија о последицама дејства ОУ на природно окружење, на становништво, на војне и полицијске снаге које су током НАТО агресије ангажоване на КиМ и на југу Србије.

Притисак јавности на власт, на све надлежне установе, да таква анализа коначно изађе на видело, свакако би потврдио демократску зрелост српског друштва и демократских установа Србије.

Онда би јавност знала зашто се у околини Владичиног Хана, удаљеног око 40 километара од Бујановца, стока рађа с дегенеративним променама, зашто су поготово овце анемичне, зашто миш из села Боровца има реп сличан веверици, зашто је у Прешеву царским резом овца ојагњила јагње са осам ногу и два пара ушију, или крава отелила теле с две главе.

О здравственом стању људи боље да не износимо чињенице, да не узнемиравамо јавност. Лекар из Дома здравља у Бујановцу, др Аднан Салиху, чије налазе наводи Мирјана Анђелковић-Лукић, тврди да је од 1999. до 2005. године број нових пацијената оболелих од рака нарастао до 50 одсто.
http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Zashto-mish-iz-Borovca-ima-rep-slichan-veverici.sr.html

Антисрпско квизлиншка власт у Србији поништила је тужбу против натоа! Дупевулачење западу само је штете нанело Србији. Најгори корумпирани антисрпски шљам тражи запад да гласамо за њих кад су избори. Једини који су пружили руку Србији је Русија, а њу пљују демократи и онда да се Србија нада нечему добром!