POVRATAK KOŠAVE U BEOGRAD - Neda Kovačević

Скоро сваке ноћи у сну враћа кошаву у Београд. Хода Теразијама, Булеваром краља Aлександра, родном Косовском... Goin Back Home…
На мосту, загледан у линију што спаја бездано небо београдско с водама. Неисказним, попут његових осећања. Толико би желео да их изрекне. A само један је начин. Музика. Поезија.
Али ноте разноси кошава, магична и неухватљива, као џез. Јад и блаженство у исти мах. Као Serene. И као Ламент...
...Blow Wind Blow Wind...
Не уме рећи да ли то у Сави, дубокој као блуз, ветар мрешка месечину. Или ноте бљескају на води? И ко би то боље испричао, бас кларинет тихог господина с лулом, Долфија, сакс «Птице», Душкова труба, Belgrade Blues-ом. Или, можда, лицем ка ветру, глас Миланов? Она, једина зна. И зато...
Окренути се. К њој.
Тако би желео.
Отвара очи...
Да сам писао роман, вероватно бих почео овако. Aли, ово је само мој дневник. Читам на прескок.
Музика, попут валова, дође, попрска, преплави, дотакне, оде. И све тако, наново, у Круг.

«8. јуни 1993.»
Највише се враћам на тај датум, и многе после њега. И све време, листајући, као да ћу тиме наћи одговор, изнова се питам:
Да ли је било неопходно да се преселим из Рима у Трст? Иди за својом судбином...?
Понекад помислим, боље да то нисам урадио. Могао сам и тамо лепо завршити факс. Aли ја, надобудни, будући филолог, хтео да будем што ближе извору. О'ладио ме извор, што ли сам морао да будем баш толики штребер?
Је ли све то, доиста, судбина? Случај Комедијант, како каже мој најдражи српски песник? Или ја, са својим комплетним «ликом и делом»? Немам појма. Ипак, контам да је за читав даљи ток мог живота пресудан... е, стој, која патетика. Океј, де, рећи ћу: «нарочито важан», овај други датум:

14. септембар 1993.
Кућа Јанка Aрсенијевића, Монтебело.
У дворишту, посебну ми пажњу привуку кош, и мотор. «Хонда» NX 125, мали кросер.
А унутра, у дневној соби на столу, часопис «Musica Jazz».

Док идемо у његову радну собу, Јанко пита:
-A откуд сте баш одабрали студије српског језика?
-Мајка ми је била Српкиња. Милица, рођена Петронијевић. Студирала италијанистику на Универзитету у Падови. Упознала тамо мог оца, и остала. Још као дете сам ишао у Београд. Сваке године проводио бар по један распуст. И сад идем, сваке године.
-Идете... Благо вама - уздахне дубоко. - A имате ли у Београду кога?
-На жалост, од пре три године више не. A мајка ми је умрла пре десет. Отац, прошле.
-Моје најдубље саучешће - каже Јанко, чврсто ми стежући шаку.
-Хвала - одвратим - Ех, имао сам супер екипу у Бгд-у. Најортаци, Димитрије, сад у рату, у Босни, добровољац. Владан, запалио за Aустралију, са све маторима. Комшије, Чубурци, Мутапова... - Помислим за трен на ону Моји су другови... - A ви, не одлазите за Београд?
-Од сеобе у Трст, не. Испрва нисмо стигли, а потом, премда силно желимо, не бих ризиковао да ме мобилишу у тај договорени, и вештачки изазвани рат. Ех... Пет година. Као пет еона...

***
Враћам се неколико страница дневника.

9. септембар 1993.
На српској катедри овдашњег Универзитета имају доста материјала за дипломски, али не све који су ми потребни. Исто у Црквеној општини. Aли свештеници цркве Светог Спиридона ме упуте на извесног Јанка Aрсенијевића, Србина који живи овде. «Aко желите да дођете до најбоље и најобимније грађе за ваш рад, и ако бисте, да као будући филолог српског језика, доиста упознате нашу историју, културу, традицију, нема бољег човека».
Потражим Јанка на његовој матичној катедри, класичне филологије.
-Добар дан. Ја сам Милош Aлфијери. Радим дипломски на тему: «Српска књижевност у Трсту». Упутили су ме на вас...
Док говорим, сав као да је претворен у ухо. Скапирам да тако пажљиво ослушкује управо - српски језик. Рекао бих да, уживајући у свакој речи на српском, и одговара:
-Добар дан. Радите, дакле... - размисли на час - онда је најбоље да дођете код мене кући ових дана, кад вам одговара, тамо можемо на миру...


И поново, на овај 14. септембар.
Док он пуни лулу дуваном, у Јанковој радној соби, одмах уочим - књиге. Полице, дуж сва четири зида, од пода до плафона, осим простора неопходног за радни сто, крај прозора. Испод стола, једва има за ноге. Неке на поду морам да прескачем, умало се саплетем. Много књига је на српском.
-Књиге, ове српске... - упитам. - Опростите, могу ли детаљније да погледам?
-Наравно, само изволите - одврати Јанко с осмехом, палећи лулу.
-Па, ви стварно овде имате књига, да се недељама не излази - констатујем после.
-Да знате, кад имам времена, ја скоро да се тако и задесим - А и ви, дођите слободно, кад год вам нешто буде требало, и не само из ове најуже струке - одврати Јанко, за димом из луле.
Пријатни мирис увлачи се и међу редове полице посвећене искључиво књигама о Београду.
Ту је и факсимил писма папе Јована VIII од 16. априла 878. године - најстаријег писаног документа у коме се помиње словенско име Београд.
-Такозвана «крштеница Београда». Чува се у Ватиканском архиву - каже Јанко, и објашњава:
-Али је, наравно, именом Београд назван раније, 630, доласком Словена.
Приметим на радном столу фотку широке панораме Београда снимљену из перспективе Бранковог моста. На странама полица, залепљени, песма Војислава Илића Над Београдом, и Габријелеа Д Анунција Ода народу српском, као и други фотоси, најстарије српске цркве, Светог Петра и Павла (у близини Новог Пазара), Исидоре, Црњанског, Тесле, Његоша, Кнеза Михаила, Илије Гарашанина, Стојана Новаковића, Војводе Мишића. Ту је и постер - колаж фотки, нешто као мали историјат баскета у Југославији, снимци, од првих предратних почетака, до најновијих шампионских екипа.
И, фотка која одудара од општег тона. Грејс Кели. Упитно погледам Јанка.
-Да, Грејс... - објашњава - њен портрет можете посматрати годинама, а да не досади. Ову фотографију нарочито волим, јер је од ређих, готово без шминке и студијски припремљене позе.
Помније осмотрим фотос.
Грејс седи, заваљена у софу. Доиста, неизрецивост лепоте њених очију нарочито долази до изражаја управо тим недостатком шминке, и једва назначеним подочњацима. Погледом, пуним топлог поверења, чистом, а дубоком заинтересованошћу, као да вам, без имало напора, у срж душе прониче. Те очи. На чудан начин истовремено дирљиво рањиве, и непоколебљиво одлучне.
Дуго смо разговарали. Осим у вези с мојим дипломским, и о много тога другог из српске историје, културе. Задивило ме је колико Јанко зна.
Јанко, више словенски него јужњачки тип. Коса коврџава, светло-смеђа, над високим челом. Очи морско плаве, дубоко усађене. Бора између њих чини да изгледа увек помало намрштен и при осмеху, и даје му израз неке чудне истрајности. Има густе, лепо неговане бркове. Брада, лако истурена, брижљиво избријана, сем испод доње усне, мали квадрат длаке у фазону мускетара.
На крају, упитам Јанка можемо ли да одиграмо у дворишту. Опасно игра, једну ме победи, другу добијем.

Док се враћамо у кућу, упитам Јанка за «Хонду».
-Ксенија, моја супруга, вози - одврати - још је у Београду, «Јамаху 500 ДТ». Али често иде и пешке, ради рекреације, као данас. Кола немамо, ја не возим.
-Мени су одувек само мотори били, оно, ни ја не возим кола - одговорим.
Онда, у једној полици запазим сложене плоче. Добијам дозволу и за ту «инспекцију».
Доста класике, евергрина, али највише џеза, блуза...
-Душко Гојковић, Belgrade Blues ово знам, супер је, и ретко... - убацим, прегледајући - Шта је ово - две плоче? Ја знам само једну, ову, „црно-белу“.
-Веровали или не, у ствари, постоји и - трећа, видите ли ту, баш сте је прошли, Душко и Кени Кларк, из '61. Затим, '66, то је ова, како кажете, „црно-бела“. А, ПГП РТБ је'73. објавио, као обновљено издање, на једној - њих обе, опет под именом Belgrade Blues.
Захвалим на објашњењу и наставим преглед, баш има много плоча...
-Долфи! - викнем одједном, скоро уплашим Јанка - Far Cry! И њега имате?
-Зашто не бисмо имали? - осмехне се - Он је одличан. Геније.
-Имате ли га још? - питам кад испрегледам до краја.
-Плоча, не. На касетама, понешто. Али не брините, моћи ћете чути уживо, Ксенија много тога зна на памет, па и вама омиљеног. Одлично свира на клавиру - каже Јанко с поносом.
-А вама, није омиљен? Рекосте, геније...
-Ако неком признате генијалност не мора значити да је вама лично по укусу. Врло га ценим, нарочито, што је пушио лулу, као и ја - насмеши се - Не, озбиљно, као комплетног музичара, и неке композиције волим. Али, генерално, више ми се свиђа, иако су све те поделе крајње релативне, такозвани «класични џез». Највише, Дјук, Картер, Јанг, на пример. А, врло волим и Чарлија Паркера, и Мајлса Дејвиса, рецимо, који, као такође својеврсни генији, и спадају у „класику“, и не спадају.
-У, да, они су супер, „Птицу“ и Мајлса баш и ја готивим. А, извините, могу ли да чујем сад Долфија? Имам на касети само три ствари с ове плоче. Феноменална, и остали, све сами мајстори!
-На жалост, немамо грамофон. - Видевши да сам се баш наложио, Јанко ме погледа саосећајно. И благонаклоно покровитељски, као старији брат или профан. - Позајмићу вам плочу, да слушате и преснимите, и ову и друге, што год немате.
-Хвала много, доиста. А могу и вама, на касете.
-Ако вам то није деранжирање бићемо благодарни.
-Ма, какви, ионако ортацима снимам. Док још стари грамофон шљака. Кад премине, не узимам више. Стигле су нове технологије, CD-и преплавиће све. И касете ће изумрети...
-Само полако, немојте тако искључиво - добронамерни осмех - Стигле су. Али, ништа није као стара, добра грамофонска плоча. Но, биће и нама драго, да опет чујемо... Ех, ово нисмо слушали од Београда. Дакле, ако бисте нам већ преснимавали, онда, молим вас, прво овог Душка...
-Значи, понели сте - само плоче оданде, тек онако? - зачудим се. А он:
-Да. Али, не «тек онако» Неке су нам још од родитеља, а неке Ксенији и мени посебно значе. Но, дакле, ту је Ксенија, те ћемо много тога моћи да чујемо уживо.
-Да, ја и снимке највише готивим с концерата. А, до скора, само сам тешки рок, метал... Џез ми је био ужасно сморан. Изгледао као чисти хаос, терор за нервни систем. Али ме ортак, овај Димитрије, навукао, мало по мало, скапирао сам како је то феноменалан мјуз док сам слушао и гледао њега како цепа. На усној хармоници просто - разбија, а доста добро свира и гитару.
-Да, управо тако је најбољи начин. Ја понекад кажем: Џез је, између осталих разлога, зато тако особита музика, јер се не само слуша, већ и - гледа. Посматрати ове музичаре док свирају посебан је доживљај. А, вероватно, и с годинама то дође. За истинско уживање у тој музици потребна је зрелост. Толико је инвентивна и слободоумна да јој нема равне. То је она права слобода, која подразумева одговорност. И способност за истински дијалог, усклађивање разноликости... Да не замарам сад...
-Аха, тако каже и Димитрије. Џез = слобода. Он је супер таленат, треба то да чујете, како растура, а без дана музичке, нешто као, на пример, Пако Де Лусија. Само, што оде у тај рат. Ех, он вам је прави онај, Србенда. Али, бићу искрен... Добровољац, капирам ја све то. Ваљда. Али, ипак...
-Ја сам, видите, исто размишљао, чим је почело, да одем. Али схватио да ће бити узалудно. Само кланица заведених недужних људи. Рат поведен, не да би се добио, већ ради неких других интереса. Него шаљемо помоћ одавде. Но, опет, добро разумем и вашег пријатеља. Свако чини како мисли да је најбоље помоћи свом народу. Само нека се он жив и здрав оданде врати. Кога има од породице?
-Кћерку, са бившом му у Холандији. Мајка и буразер у Канади. Ма, да, што кажете, само нек се врати. Нек већ једном сво то зло стане!
Тек што ово изговорим, зачује се отварање врата. То стиже кући Ксенија.

Hladna_kao_Sunce:

Lepo, Milunka, zaista lepo. Bas imam prijatan osecaj dok citam. Umes da zainteresujes svojim idejama i nacinom pisanja.
Nadam se da cu imati prilike da drzim tu knjigu u rukama i procitam je!

Kliknite za proširenje...

Hvala!
Možeš da je imaš već za nekoliko dana, ako je naručiš na mail izdavača office@malinemo.rs ili nabaviš u knjižari "Belić" (Studentski Trg), ako si iz BGD.

Након што ме Јанко представи, она каже:
-А, ви сте тај, дакле, хватач нам честица расејаних. Ех, како ствари теку, изгледа да ћемо ускоро постојати само у дијаспори. А да није таквих попут вас, или Јанка, не би ни тако.
Одмах установи:
-Видим, толико сте се занели темом, да се нисте сетили... Верујем да нису пропустили споменути вам нашу ракију. Или сте можда за вино, све из нашег винограда?
-Споменули су ми, како не. Ракију, молим. Имате, значи, виноград овде?
-У Забрђу - одврати Јанко - Кад смо приспели овамо, нисмо се хтели одрећи породичне традиције. Имамо виноград и у Србији, на Фрушкој Гори, већи, дакако, него овај овде, и кућу, одржавају нам комшије. Једва чекамо прилику да опет одемо.
Кад Ксенија донесе, наздравимо.
Сконтам зашто сам у њу дуже загледан. Некако, подсетила ме управо на Грејс са фотке.
-Ви, свакако, остајете на вечери? - прене ме Јанко - Не можете нас одбити. Ја ћу зато сад да одем до подрума по још вина и пршут.
Испије чашицу. Одлазећи, дода:
-А ми смо Сенице, по свему судећи, добили достојног противника за кошарку. Одличан је.
-Играли сте у дворишту код нас? - упита Ксенија - Играте, иначе, кошарку?
-Кад год могу! Тренирао сам у подмлатку «Лотоматике».
-А овде у «Стефанелу»?
-Мало. А сад више и немам толико времена - одговорим. Али се одмах некако осетим дужним пуне искрености - а ни превише воље. Редовни тренинзи ме притискају. Више волим с ортацима.
-Значи, од оних сте што боље играју кад то није обавеза - насмеши се. - Али сте, ето, стигли до дипломског, са...?
-20. 21, пуним у децембру.
-Честитам. А ето, и то је обавеза, не мала.
-Код мене, више - стицај околности. Да су ми родитељи живи, вероватно бих то дуже развлачио. Иако баш волим ове студије.
Погледа ме с нарочитим разумевањем. Скапирам га из њених следећих речи:
-И Јанко и ја остали смо без родитеља такође врло млади...
Али, не настави о томе. Него, седајући коначно, из џепа панталона извади упаљач, и кутију «Captain Black», тањих цигара. Понуди прво мени.
-Хвала, не пушим - одвратим, а Ксенија, запаливши цигару, каже:
-Да. За ваш рад нисте могли никог бољег пронаћи. Јанку ће бити нарочито драго. Вероватно сте већ видели колико се он уноси у све то. Утажује му жеђ за отаџбином.
-Да. Биће и мени, велика част. Хвала. Е, да - повуче ме нестрпљење - а рече ми, и да супер свирате...
Испричам укратко за плоче, и мог „љубимца“. А Ксенија на то:
-Нисам сигурна је ли баш - «супер». И да ли сам уопште дорасла тој музици. Мени су највише «на срцу» Бејси и Ђанго, од „новијих“, особито Петручани. И, наравно, наш Душко Гојковић. Али управо из поштовања, и некакве, смем ли рећи, «истраживачке радозналости» радо свирам композиције Долфијеве. И стално мислим при томе како би, да је поживео дуже, Долфи остао запамћен као један од најзначајнијих џез иноватора. Увек су ми нарочито интересантни били ти што су несамериво допринели џезу, а некако остали у другом плану поред најизвиканијих имена. Сви помињу Колтрејна, Мингуса... А већина не зна да их вероватно, таквих, без Долфија не би било...
У то се Јанко врати, носећи боцу и пршут, и надовеже:
-Е сад, хајде, Сенице. Како чујеш, наш млади пријатељ, земљак и колега воли Долфија, да ли би одсвирала нешто за њега, овако, пред вечеру?
-Наравно. Хајдемо...
И пођемо за Ксенијом у њену радну собу.
-Имате ли неку посебну музичку жељу? - упита седајући за клавир.
-Што год ви одаберете биће океј, готивим све од Долфија.
-Баш све? Добро... - размисли мало, и започне. The Prophet.
Убрзо сконтам, стварно, растура. Свака част.

9. октобар 1993.
Димитрије ми се данас јавио из Торонта. Изишао пре два месеца из пакленог босанског лонца, али, све им *****, непокретан. Није му жао, каже, што је остао инвалид, него што не може даље да се бори. Морао код буразера у Канаду. За мене то је све Гомила несклада. Али, хвала Коме Год, жив.

***
Листам дневник мало уназад.

1. август 1992.
Враг ме маз'о, ако ћу ово икад скапирати: Брак му пуца, има клинку од три године, а он, бацио се право у Босански Ђавољи Котао. О, Ти, Тамо Горе, Или Већ Где, Ко Год Да Си, молим Те, сачувај га, Србенду мог драгог.
Нашег учу за баскет, и остале забаве. Присетим се како сам у Београду прву женску, он ми набацио.
Био ми у много чему баш My Driving Wheel.

9. јуни 1994.

Кафић. Уочим, за једним столом.
Сама, женска. Црнка, немирно распуштене дуге косе. Лагана црвено-црна хаљина с бретелама, која повремено открива супер извајане ноге, и уопште грађу. У погледу нешто, пробија као стрела.
Рекао бих, пробија и кроз листове часописа који с времена на време лежерно прелистава. Управо - “Musica Jazz“. Хм… Beer drinking woman.
Гледам је повремено, док пијем пиво. Густирам га полако, као што бих њу. Лагано палцем пролазим преко ознојене ледене флаше, као што бих преко те њене брижљиво неговане коже. У међувремену, и она баца погледе к мени, у истом фазону, полако испијајући пиво. И лагано, као што бих с ње ту хаљину, скинем врховима прстију мању етикету с флаше, направим од ње ружу. Устанем, приђем њеном столу, испружим пред њу длан с ружом. Она ми се насмеши, каже «хвала», узме ружу с мог длана и начини дискретни гест руком, који значи «изволи, седи». Што, наравно, одмах учиним.

24. јуни 1994.

На паузи баскета, док Ксенија пали свог «Капетана» Бруно је пита:
-Могу ли да вам гледам у длан?
-У длан? - Не. Знате, Бруно, да не верујем у такве ствари.
-Чуо сам. Aл’ ипак, зашто не?
-Једино, ако бисте нешто из моје будућности желели да сазнате - ви.
Погледа га с добронамерном иронијом. На трен је збуњен. Aли се онда поврати стари Бруно.
-Не бих желео - одговара - ипак, Ксенија, зашто не бисте?
-Зато што, и кад бих којим случајем веровала да се то може, не бих била за њу радознала. Чему откривати будућност? Драж и јесте управо у неизвесности.
-Е, сад га ви баш смористе, Ксенија. Па ја сам и рекао - онако, не преозбиљно. И, стварно нећете? Ни из зезања?
-Не, Бруно. Не вреди вам сав труд, како не видите? - каже му с осмехом, благо покровитељским, али одлучним.
Он уздахне, и најзад спушта борбену заставу. Ипак, каже:
-Ви мора да сте у хороскопу Шкорпија.
-Не знам, верујте.
Бруно (а богме и ја), силно затечен. Он после кратке ћутње каже:
-Не знате? Да ли је могуће? Зар има неко ко не зна свој хороскопски знак?
-Ето, ја. Зашто не би било могуће? И што је то тако важно знати?
-Ако није тајна, ког сте дана и месеца рођени? – наставља Бруно.
-Није тајна, у свим је документима и неким биографијама. 12. новембра 1964.
-Ето, јесам ли рекао? Шкорпија. Хе, да, и то баш, знате ли, истог датума је Грејс Кели.
-Стварно? - опет благонаклона иронија - ни то нисам знала.
-А шкорпија је, ето још занимљивости, само пар дана касније, 16. и Дајана Крал.
-Јел' тако? Баш лепо. Само не видим какве везе то све има са мном - одвраћа Ксенија у истом маниру, учтиво, али нешто хладније, као да би рекла како јој је доста тог сад већ «чапраздивана». Бруно коначно одустане:
-Па, заправо, и нема... Да ли сте овако строги и као професорица?
-Ја нисам професорица. Само лекторка-предавачица - одврати Ксенија - A о томе јесам ли строга боље је да питате моје студенте.

-Јадни ти студенти - каже после, док се враћамо кући, Бруно. - Помера им дупе, осећам.
-Овако, кад је видиш на ходнику, рекао би - једна од њих. Одвоји жваку с њима, нуди их цигарама. Али, кад крене да ради, стварно, и плућну марамицу, к’о рукав на џемперу изврће.
-A - одвраћа Бруно - оно ли је: «Само Бог зна за 10, ја за 9 и 8, ви, болиди, можда за 7 и 6. A 5 вам ионако следује.»
-Није, уопште. Баш поштује студенте. Цени труд. Aли не прашта лењост, извлачење.
-И, обожавају је, осећам, к’о Ђаво крстионицу - наставља Бруно по своме. A ја на то:
-Обожавају, да знаш. A био нам ономад и директор једне средње школе. Рече, како би нам само требала једна оваква. За нека одељења која нико није успео да доведе у ред.
Deed I Do.

Dakle, kako smo već negde i rekli, knjiga je, između ostalog, i u knjižari "Belić", pored "Kolarca":

A evo i odlomaka iz recenzije M. Gvera:


"...Драгоцено штиво и за оне који га воле и за оне који га не познају. То нису само пикантерије детаља у прецизно омеђеном времену, далеко је више од водича, то је поема о Београду коју би сваки његов житељ требало да зна. Да би га више разумео, па и волео и ценио..."


"...Архитектура романа, смело замишљена кроз неколико нивоа, реализована је на разуђен начин. Бестрагија ратних година, која је јунаке затекла или одвела у туђину, као и бомбардовање самог Београда, профилисали су метеж у душама јунака романа тако да их ирационална формула живота води незнано куд, са крајњом надом да ће поново угледати свој Град рођења и љубави..."


„...ПОВРАТАК КОШАВЕ У БЕОГРАД” треба читати као подсетник, у осами. Да се пред собом постидимо колико о њему мало знамо, или да ишчитавањем прихватимо чудновате тајне Београда које ћемо са дивљењем моћи и другима да откријемо...“

I još o knjizi na:

http://www.malinemo.rs/ad_libitum.html

Znači, sem u pomenutoj knjižari, (ima ga sigurno i po drugim, ali još ne znam tačno kojim), roman se može direktno naručiti preko sajta izdavačke kuće „Mali Nemo“, mejlom: office@malinemo.rs , ili telefonom, 013/370-313.

3. август 1995.

На вратима ми Димитрије. У инвалидским колицима.
Обојица се неко време немо гледамо.
A онда, нахрупимо један другом у загрљај.
-'Де, си мали Мишо, кућо стара! - први се он огласи. И уфурава у моју гајбу.
-Кофери ће стићи - дометне. - Па, да видимо 'де си. A, ха, гајбица, лепо, у сред «Трст је наш».
И хуји тако у колицима, по собама, кујни. Коментарише, успут:
-A, баш си се лепо скоцкао, мали, ******* миш.
Враћа се у дневну, вешто «упаркира» колица, кад посегнем да му помогнем, гестом одбије, сам се извуче из њих, посади у тросед.
И одмах, «наручује»:
-Е, сад, сине, једну дуплу, јаку, без шећера, с мнооого шлага, па да ти причам...
У Торонту на српском радију, водитељ и новинар, компјутерски припрема српски часопис. Његова екипа у баскету за инвалиде растура у њиховој лиги. A може да игра и с нама, само треба мало да прилагодимо правила.
Каже још:
-Ја идем у нашу цркву тамо, наравски, православље је једино право, остали су секте. Aл' морам да признам да ми се опако допала служба код Црња, ***** ми све, не сећам се која им је то од цркви, има их, и ха, одвео ме ортак е, да, чамуге су ми после наших и жабара најбољи ортаци ***** им миша. A у баскету су цареви. Једино наши могу да их мазну. Елем, једна обична зграда, у којој се налази једна велика хала, више личи на концертну дворану с бином и столицама. Главни вокал, иза њega 7 back вокала, па цео бенд са све Hammond оргуљама, све профи лига музичари. Количина енергије која је излазила из отприлике 1000 људи, од чега можда 10-так нас белаца, и пар жутих, остало све чамуге, к'о на концерту, не знам, Морисона, Стоунса, SRV-а. Који доживљај!
Прича даље, био и у Холандији код кћери. Покаже ми фотке.
-***** ти, дете ми расте у земљи где се педери венчавају, вутра легална, ***** у излозима, а од ветра, коса свима штрчи у вис. Све равница у пичку материну, убија. Aсфалт, сув и кад je киша, којих ли перверзњака. С мојом Симонидом мор'о сам на енглеском, не зна ни реч српски. Ону њену мајку, пизду издајничку, боли уво да је научи.
A ја у себи контам: е замлато моја, што ниси о томе мислио на време. Кад си се с њом зезао, није ти била «пизда издајничка». И који је био тој Верици, женској, руку на срце, сасвим океј, амбициозној магистранткињи фармације, за коју је дотле изгледало како супер зна шта хоће, да се уопште смува с тобом? Затрескани, прво радите, па онда мислите...
Е, стој, моралисто надобудни, кажем себи. A ти си, као, бољи. Бољи, одговара тај што воли да паметује у мени, барем за толико, што строго пазим да ми се не омакне таква баналност, да ми женска остане трудна. Баналност? A после, највећа фрка у животу. Одгајање клинаца. Који ништа нису криви, а плаћају непромишљеност родитеља. Romantic warrior…? Хм... Не, ипак. Много више ми уз мог Димчета „лежи“ нешто на српском, па и од EKV, које не подноси. Они су заправо, као и он, толико - београдски, шта год о њима мој драги пајтос мислио. А ово ионако неће читати.
…Моје време до сада, моје време од сада…?

7. октобар 1995.

Увече у кафићу. Са мном Јанко, затекао се после шљаке. Затим стигао и Бруно.
За суседни сто седну три рибе. Чаврљају опуштено. Опасно изгледају све.
Мало после, Бруно и ја, бацамо фарове према њима. Ни оне нису мање ефикасне према нама. Размењујемо осмехе, дискретне знаке, и добацимо им понешто.
Иако и њега женске заинтересовано гледају, Јанко не чини ништа од тог, лагано испија капучино, дими лулу.
-Е, па, момци - каже тихо, мало касније. Ја бих морао да пођем. Да вам не сметам...
-Ма, које сметање - Бруно ће. Хеј - озбиљније - Ма, хајде Јанко, зар овакву рибу да пропустиш?
-Какву... Ону? Та се мени баш и не допада превише - одвраћа он, с осмехом, на трен не знам је ли озбиљан - боља ми је она црнка.
-Јел'? Океј, ето ти је онда - дочека Бруно - ја ћу ову риђу. Или би ти Мишо...? Мени је свеједно.
Јанко, и даље с осмехом, слеже раменима, и каже:
-У ствари, све су добре. Али, ја уистину морам... - Уозбиљи се сасвим, и, гасећи лулу, дометне - већ касним - погледа на сат. Јесам рекао да ћу се задржати на консултацијама, али Сеница ће се забринути... - опет, лакшим тоном, осмехујући се - Ето, остаје вама већи избор.
Устане, поздрави нас, уз рибама дискретни наклон, нама тихо «срећно, момци», и оде.
-Пола 8 је њему касно, јебо га чворак! - погледа Бруно сат, па мене, у фазону «у ал' ти је ортак», добронамерним презиром.
И ја слегнем раменима, али с разумевањем Јанку, управо као према добром ортаку, «профану» и колеги. Ипак, потом, кажем себи, ма, његова ствар. A да се ми концентришемо, лепо нам човек рече, сад имамо већи избор. И помислим управо оно што Бруно изговара. Easy Going.
-Да се не смарамо, ако оне хоће и све три, тим боље. Хај'мо, да им улетимо док су још празне.
И покупимо их. Да, све три. Од вишка, оваквих ствари, може бити само добитка. Живео Бед рок!

4. јануар 1994.

Сретнемо се на улазу у факс ујутро, пре шљаке. Пошто знам да је уз доручак, уместо као сав свет овде локалне, слушао вести Радио Бгд, питам Јанка:
-Је л’ те, шта веле, колико је данас степени у Београду?
Он се љутне, благонаклоно, али не без истинске замерке, у фазону, «ма, завитлавајте ви само, кад не знате шта то значи бити далеко од своје родне земље».
-Минус 6. Сунчано - одвраћа, хладно, као тај минус. Мислим, у, је, претерао сам, сад ће ме учтиво отерати до врага.
A онда се поново насмеши, и дода:
-Е, Мишо, пошто се толико интересујеш за време у Београду, а и зато што смо сад и колеге, можеш ми, дакле, ако желиш, убудуће слободно говорити «ти».
И ту свечано обећам себи да га више нећу зезати, ни за шта у вези с осећањима званим «чежња за отаџбином».
Emotional Weather Report.

13. Фебруар 1996.

Дигитализовао се. Пазарио комп. Сад се играм и тим чудом званим «електронска пошта». Одушевио се као куче кад сам примио први мејл од Димитрија.
«Овај госпел је невероватан. Већ неколико дана слушам Махалију и једноставно нема краја нема почетка, само уживање. Имам осећај да звучник «дише» док је слушам.
Како се ти људи играју са својим свемоћним гласовима то никада и нигде нисам чуо. Просто је невероватна снага и лепота у њиховим вокалима, инструменти су им непотребни. Толико осећања набијених у том госпелу да се речима не може описати. То једноставно треба чути. Хвала Богу да постоје, страшно је замислити овај свет без њих».
...Питаш колико дуго, хиљаде година…

Јули-август 1996.

Први пут, после осам година.
Јанко и Ксенија коначно посећују отаџбину.
И први пут ја у Београду с Арсенијевићима.
Испред зграде аеродрома, Јанко клекне на травњак, прекрсти се, и пољуби земљу.
Ксенија цитира «списатеља славеносербског» Јоакима Вујића: «У Београду» 1826:
«...Тако ево нас, благодареније буди Богу, у премилом отечеству предрагих нам прародитеља, у земљи млеком и медом напуњеној, у земљи бивших наших светих царева, краљева и деспота...»
Пали «Капетана». Узме лагано дим. С димом, први београдски ваздух после толико година.

Како само Јанко хода улицама. Рекао бих, сав је ошамућен од помисли да га сваки пешак, бициклиста, возач, може ословити - српским речима. Радује се као дете кад га упитају за нешто, поносан што добро зна где је нека улица, музеј, установа, трамвајска станица.
Оно што је до јуче делио само са Ксенијом и са мном, понекад с тршћанским Србима и осталим (Југо)Словенима, овде сада поседује читав град, цео народ, и запљускује га са свих страна, одјекује, титра, бруји.
Једини језик којег је знао и пре но што се родио, којег је дубоко удахнуо с првим уздахом и плачем новорођенчета. Којег и сада, ево, удише, и дише њиме, уместо ваздухом.
...И ритмом уздаха, у пулсу пролазника. Ходај... На звонким језицима, ходаj…

6. септембар 1994.

Конзумирамо се још увек. Сем за музику, врло талентована за извесне ствари. A и свесрдно им наклоњена. Кресне и друге фрајере. Отворено ми је од почетка рекла да је ништа не обавезује да буде само са мном. Ни, мене, дакле, само с њом, те тако и бива. Али, пошто је баш, баш од жешћих риба с којима сам био, ред је да запишем име: Aлида Финкелштајн.
Управо завршила студије виолине на овдашњем Конзерваторијуму.
Већ је обезбедила ангажман у СAД. Интересује је искључиво каријера.
Путује 21. септембра. Пита ме да ли бих с њом, да искористим прилику. Могла би, каже, да ми тамо обезбеди дозволу боравка и шљаку. A и баскет би, мисли она, требало да уновчим, уличне екипе то тамо раде, а не само овако да играм «за аплаузе и стискање шаке».
Симпа сам јој, каже, без обзира што не планира са мном ништа, стварно би толико учинила за мене, а и «штета да такав таленат овде пропада». A ја одлучно одговарам: не. Не мислим уопште да било који мој таленат, ако га имам, овде пропада. Напротив. Ни не помишљам из моје Италије. Једино где бих још живео је Београд. На ово, погледа ме као да сам рекао да бих живео на Месецу. Што, Београд је баш кул, одвраћам. Као ствар Green Vine. A она се насмеје:
-Ти ниси нормалан, мајке ми. И овде је без везе, а камоли на том дивљем Балкану.
-Вероватно. Не за ово о Балкану. Који, узгред, уопште није дивљи, (супротно, колевка је европске цивилизације) него су га ови «цивилизовани», ломећи своје интересе преко њега, највећим делом «усрећили». И не за овде. Него, о мојој нормалности - одговорим, такође с осмехом.

13. април 1995.

Ксенија узима за тему докторске дисертације: «Лик Трста у делу Умберта Сабе».
И ја мало о Трсту. Претих и премиран за италијанско, за Медитеран. Град - антикваријат. Врева и саобраћајни хаос је маска испод које лежи прави лик овог места, успореног, каткад заустављеног времена. Као да је запао у непрекидну siestu. Град меланхолије. Обојен чежњом за прошлошћу и ћутљивом сетом скрајнутости од централне луке Царевине на маргину Републике.
Aли, ово је и град Универзитета. Осорне дражести - речи песника Умберта Сабе. Или, из његове прозе, у Ксенијином преводу: Рођен си у граду буре, зато пишеш ПРЕЧИЦЕ. На таласима Џеретовог Trieste. Нека тајна Веза с Београдом и кошавом. С - EKV. Лицем ка ветру. С ветром уз лице.
На тихој позадини словенског, коју изрекну само табле с презименима на «ich» власника радњи, адвокатских уреда, лекарских и зубних ординација. И глас звона Цркве Светог Спиридона, чија богослужења Јанко редовно посећује. Деси се да буде једини у цркви.
Јанку и Ксенији омиљени кафе је «Stella Polare», где је некада седео и Доситеј Обрадовић.
Пролазећи градом, Јанко се нарочито задржава крај Палате Гопчевић, Palazzo Gopcevich, са четири скулптуре на фасади које представљају хероје из Косовског боја. Палате, некад у власништву Срба из Трста, породице Гопчевић. И ја сам обратио пажњу тек кад ми је он поменуо.
Често застане где се продају возне карте. Дуго прегледа међународни ред вожње. На крају, изговара:
-Брзи полази за Београд вечерас у 6 и 25.

4. август 1995.
Баскет. Опасан Димче и овде. Колица спортска, окретна, вешто нам измакне.
…Опиши ми речи које јачају руке…
У Торонту има и свој ауто специјално сређен. Колица се лако расклапају, сам их и унесе у ауто. Редовно ради вежбе. Једино, за масажу леђа замоли мене, објасни ми како. Тамо га мајка, брат. Кад они не могу, ангажује професионалне масажере. Како каже, радије масажерке.

Aвала.
Од подножја до врха идемо пешке. Наизглед мала. У ствари, закучаста и тајанствена, као средњевековна тврђава. Кажу Aрсенијевићи, никад не може да досади. Хавала на турском значи «бедем». У симболичном значењу и «утврђење које доминира градом».
Први аутобус у Београду, дознајем успут, саобраћао је од Славије до Aвале.
Атлас носи куглу изнад главе…

И шетња по самом Београду чини се често као планинарење. Није ни чудо, одговарају Ксенија и Јанко. За разлику од Рима, који их има само седам, Београд се простире на 29 брежуљака.
Треба да се хода улицама, треба да се трчи парковима.

Од читавог Београда, ипак, најдражи им је Калемегдан.
Ту смо, веле, истовремено и даље у Београдској Вароши, и на Београдској Тврђави. Са 7000 хиљада година дугом историјом. И она с нама. Историја, која се на први поглед не види, али, да ли управо због тога, и није прошлост? Довољно близу да се остане у вези с градом, а довољно далеко, да се мирно посвети размишљању о Београду.
Увек неком освајачу мета и смер проласка. A опет, ево га ту. Јер није ни основан вољом царева. Ово је место на коме, напросто, мора бити града.
279. године пре Христа, келтско племе Скордисци, судећи по богатој некрополи, над десном обалом Дунава, вероватно на данашњој Карабурми, оснива насеље, и даје му име: «Сингидунум». Шта значи «Синги», остаје у магли историје. Сингидунум, «Град Синга», или «Град на води»? «Дунум» на келтском значи град, или, вероватније, вода. Ето, значи, одакле би било и име Дунав.
…У кориту реке читам отиске руку… Кључ настанка...

15. јуни 1996.

Ела Фицџералд.
Легенда отишла - у легенду. Слава јој и хвала!
Што се тиче женских вокала у џезу и блузу, осим Махалије и Саре, она ми је једна од најмоћнијих.
У ствари, да није њих неколико, џез певање уопште не бих ни констатовао.
Ела, нарочито. С неком посебно меканом, пастелном нијансом у гласу, која нарочито оплемењује. Што овим другим двема Царицама, усуђујем се рећи, малкице фали. Некако су ми мало више - као „неподшишана трава“.
А Ела је, такође, за разлику од њих, умела да звучи и као типични „црни“, али и као сасвим „бели“ глас.
Оне те дрмну, од старта. Одмах руше зидине Јерихона. А Ела, на прво слушање, не делује нарочито снажно. Међутим, као добро вино, (иако не пијем, али замишљам да то тако иде) питко, лако клизи, што се дуже слуша, скапираш колико је то у ствари моћан глас, и лагано те узима под своје, док те, на крају, сасвим не обори.
Зато су ми, у ствари, спиритјуелз најготивнији баш код ње.
Разнежују, до суза. Истовремено, уносе неки чудновати спокој. Слушајући, човек почиње веровати да је то све, доиста, тако. Да је Он стварно Он, (Ко Год Био), и наш Спаситељ.
Е, сад, друга је прича, што то осећање траје само док је ту тај спиритјуел и Елин глас, али, ко га шиша, ионако се све састоји заправо од готивних тренутака. Ухвати их док су ту.
И пуштам Just A Closer Walk With Thee. Затим, и The Old Rugged Cross.