A ja bih o tome kako sam pocela i prestala da verujem
Rodjena sam u porodici pravovernih ateista, koji su slavili sve sto se dalo slaviti.
Negde kada mi je bilo 14 ili 15 godina pocela sam da verujem u boga, medjutim ja sam jos tada prekrsila jednu od Bozinih zapovesti, naime cinila sma preljubu sa astrologijom i bludnicila sa hatha yogom, odnosno pocinila smrtni greh. I pored toga istrajno sam verovala u Bozu, sto je mislim za svaku pohvalu, mada mi je vec tada u nasem odnosu smetao njegov stav prema zenama,ali tada jos to nisam uzimala toliko za ozbiljno. I jos mnogo sto sta mi je smetalo, ali ja sam tada bila mlado, neiskusno bice.
Onda sam se krstila i bas u toku cina krstenja shavtila sam da neverujem, sve je to bilo smesno i izvestaceno sa moje tacke gledista, nisam osetila nikakav verski zanos, niti bilo sta tome slicno, hm, kad bolje razmislim nikada nisam osecala verski zanos onako kako ga vernici opisuju. Dakle kada me je pop pitao da li sa odricem sotone, ja sam rekla "da", kao da sam nesto drugo i mogla da kazem, i to "da" sam procedila kroz zube da ne bih pocela da se smejem, jer sam pomislila u sebi "Ovo je glupost, sotona ne postoji, sve je ovo sarada" i tako jos dva puta.
Tehnicki sam i dalje pravoslavni vernik.
Kasnije sam nastavila da tu i tamo proucavam hriscanstvo i svoje misljenej o njemu rado iznosim, kao i misljenej vezano za svaku veru i svako ucenenje.
