Завера порицања

ПРОДОР У ТАМУ ПРАИСТОРИЈЕ ,СИСТЕМ ВИНЧАНСКОГ ПИСМА
РАДИВОЈА ПЕШИЋА ИЛИ НОВИ ОРГАНОН


Проблеми које својим истраживањима поставља и теорије које из тога открива Радивоје Пешић, залазе у, за нас још непознате и деликатне, сфере. Он нам је најпре открио систем "Винчанског писма" (1980) после осам хиљада година од његовог настанка. Следио је још један (1985), систем писма Лепенског вира, после десет хиљада година од његовог настанка. Ово је већ било довољно за вртоглавицу. Али нам је професор Пешић понудио и универзалну генезу писма. По њему, човек је биолошки писмен. Он није најпре цртао предмете ради комуникације, јер цртеж је по Пешићу готова структура. Праисторијски човек је, неоптерећене свести, полазио од елемента. Отуд Пешићева формула: архетипско, креативно, формативно, које је садржано у структури. Али, као што је индијски граматичар Панини из IV века пре Христа трагао за нултом фонемом, тако је и професор Радивоје Пешић образложио данас своје трагање за нултом графемом. То га је и довело до закључка да је "у почетку било слово", а не цртеж (пиктограм), хијероглиф или идеограм. Попут кинеског философа Фо Хиа који је открио пре три хиљаде година кинеско писмо на леђима драгона, Радивоје Пешић открива писмо на крилима лептира Antomeris Janus из Еквадора, које ћемо доцније препознати у системима многих архајских писама (винчанском, венетском, хетитском, етрурском, протоиндијском, феничанском, кипарском).
Открићем система Винчанског писма Пешић нам открива скривене параметре унутрашње структуре честице. А открићем писма Лепенског вира, чију ћемо морфологију наћи у скоро свим архајским системима писма, као да пресликава оне космичке рефлексије облика које не можемо прихватити никако друкчије него као аксиоме.
Први утисак који ова истраживања намећу састоји се у одважности и високој култури истраживача. Али даља анали-за открива чудесне продоре овог истраживача у такозвану таму праисторије. Он помера оно историјско и цивилизацијско у веома дубоку прошлост, он мења географске просторе настанка раних тековина цивилизације, путеве њиховог развоја и укрштања, он намеће нове принципе спекулације и сазнања. И што је такође значајно, он нам открива чудесну словенску цивилизацију далеке прошлости. То је она цивилизација која је одувек била само на корак од нас, а ми смо трагали за Вавилоном и Египтом, Индијом и Кином. Оно што ми називамо мистично у тој цивилизацији, а Пешић то дефинише као идеално јединство, бива за нас данас очаравајуће сазнање суштинских духовних структура.

У свом "Трактату о писму" који је објавио 1986. године Пешић нас приближава својој философији, али само периферно. По свој прилици он то чини свесно да би покренуо све наше духовне механизме до оних нивоа на које нисмо навикли. Јер у овом свету без наде, у овом свету гађења и отуђења, без љубави и веровања као да нас наводи на нову религију.
После свега, обогаћени слатким замором, збуњени, затечени у оскудном знању, али утешени и охрабрени, питамо се, није ли се то Принстонска гноза преселила у Европу, ако је она уопште тамо и заживела макар и анонимно како нас је обавештавао Рејмон Рије. У сваком случају, ако се Пешићева истраживања и теорије могу бар донекле повезати са неогностицизмом, онда је то његова нова димензија. Или је то Пешићев нови органон којим нас је засуо до те мере да се још не можемо прибрати како бисмо га схватили у целини.
JOHANA VAJDERS - МИРОЉУБОВ

I. НА ПРАГУ ТРЕЋЕГ МИЛЕНИЈУМА ЦИВИЛИЗАЦИЈА БЕЗ МИЛОСТИ

Истраживања историје болести наше цивилизације траје већ дуго па се тако и само истраживање претвара у болест која паралише његове тежње још са полазне тачке. Универзални системи су напуштени. Презасићеност артефицијелних знакова довела је до можданих тровања веома тешко излечивих или неизлечивих. Свет не може да помири све своје снаге. Употреба чула је закржљала. Функција језика је толико истрошена, толико нестварна да више и не постоји. Тежимо новим облицима који још самом тежњом бивају антиоблици јер об-лике не уочавамо око себе. Трагамо за супстанцијалним аналогијама које нас увлаче у концентричне кругове. Давно застарели модели школе унаказили су и оно мало преостале енергије. Источна цивилизација доживљава нова духовна и материјална разарања. Западна цивилизација тако хаотично, тако накарадно конструисaна има превасходни циљ да одузме душу човеку. Исувише је сужено пространство између истока и запада. То пространство је сужено не у смислу приближавања већ у смислу непрепознавања. Узето је као пукотина коју би, евентуално, требало попунити радиоактивним отпадом Европе, а не као света земља на којој једино може доћи до помирења побеснелих страсти такозване нове цивилизације или још недефинисаног али сурово понуђеног новог поретка света.
Сви континенти су откривени. Морамо се помирити са том чињеницом. Пуста острва не могу дуго опстати у својој идили јер их уморни трагачи увлаче у асимилацију са том нашом, у сваком случају, пораженом цивилизацијом. Пут у космос не обећава нову земљу. Све могућности бекства и изолацаије су исцрпене. Преостаје само нови духовни континент који је изнад ојађене наде и подношења, који је у истини.
И религије и идеологије су поражене саме собом. Свету су сувишни посредници за комуникацију са Богом. Још мању потребу свет осећа за посредницима који ће га отуђивати од Бога. Заговорници еволуције и револуција, нових идеологија и идеала, смешни и јадни у исто време, сеју и даље своје јалове вирусе којих се свет гнуша и грчевито клони. Поседници капитала и оружја, унаказивши своју свест незадрживом похотом, у свом очају и пировању могу једино да униште васцели свет коме, засигурно, и не припадају, али у чијем ће уништењу, коначно, наћи и своју сопствену смрт.
Може ли човечанство и даље бити изложено том бруталном понижењу, том свирепом крају? Је ли човечанство заиста толико немоћно да се супротстави пробисветима и незналицама који управљају њиме? Коначно, зар је човечанство пристало на тако црну своју судбину?
Мноштво религија и секти преплавило је свет унакрст планете. Мноштво трговаца људским душама нуди спасење света. Сеанса мрачњаштва не посустаје. Живот се већ давно одвија у духовној катаклизми. Енергија мржње на свету, једнако потхрањивана новим међусобним завадама света, проузроковала је промену климе, буђења вулкана, померања земљиног тла, поход смртоносних обољења људског организма, организма свеукупне природе.

Ненавикао да види самог себе човек је постао ништавило самом себи. Ризикујући свој живот он не налази никаквог осећања за ризике на које је осудио своје нараштаје. Задојен осећањем отуђења он је отуђио све од себе. Он нема своју прошлост, он се одриче своје будућности. Он живи у тренутку који није његов, у тренутку који му недостаје. Он живи у неком међувремену јер је своје време разорио хитајући ка неком циљу кога нема на видику, кога нема ни у својој илузији.
Човечанство је свесно своје несреће. И најчешће је узима само као помодну реалност. На сваком кораку воде се разговори о судбини света, на сваком кораку сви нуде решења без обзира на степен својих елементарних знања. Безброј сулудих пројекција света је надохват руку. Помахнитала машинерија деструктивности и лажи не зауставља рад на испирању свести с једног на други крај света. Произведено је на хиљаде моћника, на хиљаде спасилаца. А свет је ипак остао усамљен и немоћан у својој патњи, усамљен и немоћан пред сопственом коначном катастрофом.
Све понуђене нове утопије воде у нова све свирепија насиља. Освајачи туђих слобода намећу своју слободу у име тобожње слободе личности. Тако насилници преузимају улогу ослободилаца и уводе свет у нови систем робовања.
Све империје су мртве само привидно. Никада их није било толико у свим областима живота као у тој нашој цивилизацији данас. И све имају исте снове, исте тежње, иста оруђа и оружја којима свакодневно обогаљују свет како би га држали у покорности, у страху и стрепњи за свакодневницу, у недоумици за право на свој живот.
А живот се одвија тако као да се то тамо неком другом догађа, као да ће све то мимоићи нас и наше најближе. Свет не може упасти у трагичнију равнодушност у коју је упао. С друге стране, усамљена трагања за смислом унапред су анатемисана као непослушност, као опасна игра и као богохуљење.
Ко су судије?
Послужимо се Сократовим закључком: "они, које је природа осудила".
Може ли се након свега тога још оклевати. Није ли исувише касно за било какав покушај отрежњења. Може ли се понудити једна нова пројекција света а да се не западне у још једну противуречност, а да се не западне у слепу улицу у коју су западале све досадашње пројекције. Може ли се у постојећој консталацији приметити онај увек присутни зрачак неумитне истине достојног опстанка.

Мартин Лутер је у једном тренутку свог просветљења завапио: "Пођимо на Исток, пођимо на изворе!" Али се на Исток не може поћи са умишљеном намером да му се наметне своја слобода јер управо је Исток сама слобода, par lui meme. На Истоку је прво лице једнине tvad (ти), а не mad (ја), jubmad (ти, ви, вас двоје), а не asmad (ја, ми, нас двоје). Може ли се свет помирити са том граматиком философије живота и поћи на изворе, неизвесно је. Пут до истине је тежак, али је ипак једини. Све остало је беспуће. А свет се налази на раскршћу бесконачности.
Упркос свему, и кад бисмо били спремни, не можемо подлећи агресији бесмисла која нам намеће скепсу. Јер та агресија врши ударце на наличје у коме живимо. Лице истине је с оне стране наличја.
Невидљиво је за нас саме јер се не окрећемо према њему да бисмо га препознали. Непрепознатљиво је и за агресију. Оно је одбачено од нас самих да бисмо прихватили наличје које је променљиво, које једнако мењамо. А једино на тој другој страни можемо бити сами себи учитељи, сами себи судије и господари. И одбранити се од агресије бесмисла.
Ускоро ће иза нас остати океан крви другог миленијума. У том океану потонули су многи светови. За нама ће остати Хирошима и Нагасаки. Али је питање да ли ће остати за нама.
Нужно је, у првом реду, савладати окамењену институцију и ослободити вољу коју су спутали досадашњи системи образовања и васпитања. Нужно је суочити се са новим културама и видети да све скупа личе једна на другу. Као да су изговорене све речи, као да су обухваћене све димензије. Као да су блокирани сви простори за развој креативног духа. Нужно је ослободити се механичког функционисања свести.

Противуречне културе наше цивилизације пореметиле су структуру биолошке меморије. Духовно и материјално асиметричне, оптерећене једино бригом о свом дворишту и својим митологијама, газећи преко лешева оне не могу да понуде више ништа сем своје псеудоморалности.
Нови нараштаји не могу више бити на оптуженичкој клупи. Наша цивилизација нема права на време које долази јер није имала права ни на своје време које је обогаљила, од кога је начинила пустош. Нови нараштаји имају право на своју школу, на истраживање своје стваралачке енергије, на употребу сопствене свести. Та школа ће свакако бити без послушника и шарлатана. Неразбаштињена од свог идентитета који се више не може поистоветити са било којим видом програмирања светлости и светости.
Једини корак који ова цивилизација може да учини на прагу трећег миленијума је у ослобађању од заточеништва на које осуђују будуће нараштаје. Све припреме за дочек трећег миленијума, испоставило се, биле су погрешно усмерене. Уосталом, трећи миленијум и не припада свету ове цивилизације. Туђе време се више не може отимати.
Неизвесно је да ли је наша цивилизација кадра да учини тај једини корак. Али је извесно да смо, пре свега и изнад свега упућени на разумевање самих себе. А да бисмо разумели сами себе нужно је усредсредити енергију на разумевање других.
Тако бисмо дошли до разумевања саме душе. Потребно је, дакле, ићи до саме душе. Ићи такође до душа свег света, до душа животиња и биља, до душе материје. Ићи до душе свемира.
Једино нас ово може повратити из сопственог изгнанства. Нас, овде у Европи и нас, тамо на другим континентима. Нас у нашој прошлости и нас пред последњим искушењем. Људске могућности су неограничене, како је подсећао Шекспир. Али човек наше цивилизације коначно мора да схвати да не може више бити супериоран над природом.

II. ГЕОМЕТРИЈА ИЛИ ЕМПИРИЈА

Традиција нас обавештава да су облици свуда око нас. Платон истиче да се знање о геометријским фигурама налази у самом човеку у завршном виду. Стога преостаје једино



препознавање или буђење осећања за суочавање са облицима. Јер, како то упозорава Галилеј, природа говори језиком математике, а слова тог језика су кругови, троуглови и друге математичке фигуре.
Стара традиција је сматрала да праоблике чине: хармонија, ритам, аналогија, пропорција и број. Отуд, опет по њој, васиону чине: сфера, хармонија, ритам, број и слово. Атински академичари су, такође, посматрајући свемир, утврдили да га чине четири елемента: ватра, вода, земља, ваздух. Сходно њиховој спекулацији, била су то почела; или слова.
Да ли је човек далеке праисторије познавао законе геометрије? Трагови, које нам је оставио, потврђују да је он био суочен са облицима, да их је препознавао и емпиријски осмишљавао.
Трагајући најпре за простором настањивања, он је еvосаtio постизао помоћу животиња: оне су му показивале место погодно да на њему подигне светилиште или станиште што је за њега такође свето место, али се при том извору руководио и семантиком конфигурације простора. У њој је налазио приврженост која га је надахњивала ентузијазмом за стварање свог света који је могао да га идентификује у свим космичким сферама. Одлучујући се за простор, како нам то показује археолошка документација, праисторијски човек је свакако уцртао прву тачку из које је потекло уцртавање круга како би се добиле прве контуре његове геометрије. Структуре које су проистекле из даљег процеса добиле су тако различите симетричне обрасце. Они ће довести до промене, односно преображаја конфигурације што не представља ништа друго но примарни аспект природе. Ово налазимо у старој кинеској традицији али и у савременој физици.

Тако је, највероватније, настајало и његово понављање настанка света, његов центар света. Било је то, у ствари, још једно његово откриће и дефинисање облика, односно његове геометрије.
Али не само избором простора и конструисањем станишта, већ и унутрашњом архитектуром тог станишта он је исказивао свој смисао и потребу за симетријом. Тај смисао је даље потврђен у креирању сопствених осећања и доживљавања света. Природно је стога што је у њему била пробуђена и потреба за препознавањем облика и његовим емпиријским осмишљавањем сопственим својим писмом које није ништа друго до праоблик азбуке у свему.

III. ЧОВЕК ПРАИСТОРИЈЕ ПОЗНАВАО ЈЕ СЛОВО*

* Из серије предавања "Осмишљавање писма у Подунављу",
одржане 1988. у Милану. ТВ Нови Сад снимила је
истоимену серију у 4 епизоде, 1989. године.

Ако се суочимо са најповијим фундаменталним открићем науке да вода поседује меморију, сигурно је да Дунав чува у сећању многа прохујала варемена и цивилизације које су чиниле та времена. Јер, Дунав је кроз сва та, историјски позната или нама још недокучива времена, привлачношћу своје енергије као светим осмишљавањем опстојања, указивао материнско уточиште и домороцима и намерницима. Огњишта многих цивилизација, надахнута том светом енергијом трајала су на његовим обалама и својом духовном снагом обасјавала потоња времена и светове.
На његовим обалама, ницале су и расцветавале најраније цивилизације старог континента, те такозване земље залазећег сунца, али он је увек хитао ка итсоку, ка изворишту светлости и истине, као да је световима једнако указивао на могућност тог пута.
На веома широком пространству између Црног и Јадранског мора, Карпата и Крита, у периоду неолита, од VI до IV миленијума пре Христа, имамо прву појаву писма које претходи свим до данас познатим системима писма. Најбогатију ризницу те прве појаве откривамо на средњем Подунављу, на монументалном археолошком локалитету Винча, недалеко од Београда, по коме је ово писмо и добило свој назив. Али, Винча није и једини археолошки локалитет на Балкану, који данашњу цивилизацију суочава са тако богатом ризницом писмености света кога смо веома често сматрали светом примитивног духовног живота. Писменост Винче шири се просторно и временски и скоро незамисливим димензијама и свим природама своје морфологије, пиктографском, идеограмском и словном, оно врши утицај на развој писмености потоњих цивилизација.
Панонска равница, чије јужне обале запљускују воде очаравајућих токова Дунава, представља још једну ризницу те писмености. О томе нам пружају обиље сведочанстава археолошки локалитети: Старчево, Гомолава, Доња Бањевина, Ватин.
Од млађег каменог доба које је означено културом Старчево - ccа. 6.000 година пре Христа - преко Винчанске културе до касног бронзаног доба у које спада и Ватинска група до 1400 г. пре Христа, палеописмо панонске равнице, потврда је континуитета развоја винчанског писма.
Рани трагови овог писма сачувани су у синтетизованим порукама и духовним законима, урезаним на керамичким предметима за свакодневну употребу или вотивним фигурама у којима је утиснута механика духа праисторијског света.
Задивљује данас истанчана морфолошка прецизност праисторијског човека у овим записима, али и чињеница о великој доследности његове духовне идентификације са писмом. Велики број ових документа, с друге стране, потврђује и веома широку распрострањеност његове писмености, што нас наводи на закључак да она ннје била привилегија само одабраних, већ духовна потреба далеко ширих кругова.
Многе цивилизације, које су се кретале преко пространства Балканског полуострва, нису могле да не подлегну утицају овог духовног израза. Оне су преузимале светост слова као најдубљу светост облика из кога настаје и у коме опстаје свет чисте свести, прилагођавајући се његовим принципима, или прилагођавајући њих, својој енергији духа.

Панонски силабаријум је био дуго у употреби као једини уџбеник писмености старе Европе, али и као једини нзвор за силабаријуме потоњих евроазијских цивилизација. Он нас данас приближава временима која не можемо потцењивати. И не само то. Он као да испитује нашу спремност - хоћемо ли чисто и исправно примити његове поруке - чију ћемо садржину ускоро сазнати.
Својим писмом праисторијски човек формулише своје идеје и слике са слободом духа. Без осећања празнине и усамљености он се друштвено не изолује и не отуђује, већ тежи заједници и заједничкој интелектуалној комуникацији. Он се не одваја од своје будућности и прошлости и не представља такозвани "пловећи свет". На против, свестан своје прошлости он има поштовања за њу, он је захвалан за све што му је та прошлост оставила и он живи у непосредној близини са њом, она је присутна у његовом свакодневном животу, он је доживљава. То нам не потврђује само начин сахрањивања и простор сахрањивања који он дели са својим животним простором, већ и његови принципи живљења на три временска нивоа које сматра да му припадају јер и он њима припада.
Праисторијски човек је човек снажних емоција и правичног односа према заједници, према природи и према себи самом. Он не преображава свет својим животом и својом делатношћу, која није само непрестана борба за пуки опстанак. Он открива свет. Открива га око себе и у себи. Он такође има своје жеље и снове. Јер је човек. Али, према мишљењима неких истраживача, тај човек не припада историјској, већ митолошкој свести. Таква мишљења допринела су да новије цивилизације имају један индиферентан однос према духовним тековинама праисторијског човека. Испоставило се, међутим, да граница између историјског и митолошког, из дана у дан ишчезава. И старе цивилизације које су биле тако игнорисане од новијих, све више задају главобоље цивилизацијама високе технологије, нудећи им извесна своја есенцијална, егзистенцијална решења, које ове својом технологијом још не могу одгонетнути.
Праисторијски човек је оставио трагове свога искуства и тиме такође потврдио да није био такозвани "пловећи свет". Био је то свакако његов однос према будућностн, његова одговорност према будућности, којој је, као што смо рекли, припадао исто онолико, колико је припадао и свом и минулом времену.
Записи које је свет праисторије оставио на пећинским зидовима, на каменим плочама, на керамичким предметима или на дрвету, не представљају само историју његовог живљења, већ и законитост тог живљења, као и нужност те законитости. Стога њихове поруке нису откриће тајне те законитости која би за будућа времена била упутства, већ опомена за начин живљења и мишљења које су они без сваке сумње изједначавали. Била је то у ствари њихова припадност будућности.
Колико су потоње цивилизације осмишљавале присутност у свом времену том припадношћу будућности, најбоље потврђује њихова немоћ да схвате језик и писмо тих својих далеких претходника. И свака помисао на могућност писма у далекој праисторији, извесне мрзовољне истраживаче који су се определили за поједине дисциплине истраживања прошлости, не само што не збуњује, већ их до те мере испуњава самоувереношћу и самољубљем, да такву могућност хладнокрвно одбацују.
Поставља се питање, ко је у овом случају писмен или неписмен? Онај ко није познавао умеће писања, или онај ко не познаје умеће читања?
Данас у свету постоји велика документација архајских записа. Они су настали из неколико фамилија писама. Најранији њихови трагови досежу до IV миленијума пре Христа. Међутим, најновија археолошка, спелеолошка и граматолошка истраживања су писменост човека померила на веома дубоку прошлост која досеже до 250.000 година. И то није никаква сензационалност, већ морални чин савесних истраживача који су давно схватили да је писмо биолошки везано за човека, као његова духовна манифестација.
Документација архајског писма на Балкану, посебно на подручју Југославије, померила је многа историјска и географска сазнања о развоју и простирању писма. И што је још значајније, та документација нуди потврду о постојању линеарног, односно азбучног писма још у VI, VII миленијуму пре Христа које траје и данас.

Човек је писао слово и број без устручавања у за нас, још увек недокучивој и несхватљивој дубини прошлости. То значи да времена која су прохујала, нису била убога.
Човек је у дубокој прошлости живео у вертикалној духовној законитости кадар да се суочи и савлада све загонетке живота на које је наилазио, али их није савлађивао јер је живео као део њих, у свеопштој законитости идеалног јединства. Све своје искуство оставио је у својим писаним порукама будућим временима, можда са предосећањем поремећаја равнотеже чисте структуре. Да ли ће самоубилачка атомска цивилизација бити у стању да достигне ниво његове писмености како би открила праву, можда спасоносну садржину његових порука зависи једино од наше преостале енергије духа.
Клањање пред алфабетом као стециштем неисказаних тајни било је својствено синкретизму. За Francesca d`Asisia је сваки исписани лист био светост јер су слова била света. Човек дубоке праисторије исписивао је слово. Археолошка документација нас уверава да је то за њега био свети чин јер је отварао нове просторе историје.
Сталне деобе света, неспоразуми, самољубље, бекство од законитости природног развоја привидне благодети, сведочанство су једног хода ивицом провалије, сведочанство бекства од истине у безнађе јер је, између осталог, у употреби отуђени језик, језик механичке комуникације, а у човеку је потиснуто узбудљиво осећање љубави и радости живљења у заједнштву и разумевању.
Хоћемо ли се препустити дивљању стихије која води у неминовну и коначну катастрофу изложену нашем свакодневном погледу на поцепано небо или ћемо прихватити зрачак наде на прагу трећег миленијума који нам нуди суочавање са својим наличјем у претходној ери, са свим порукама духовог искуства? Преостаје нам истинити језик и чисто слово, та једина узвишена и света истина пред којом се треба клањати и са којом је једино могуће живети и осмислити свој идентитет.

IV. АУТЕНТИЧНА ПИСМЕНОСТ ПОДУНАВЉА

На готово четрдесет локалитета широм Балкана, једна богата ризница писаног материјала није била само сведочанство високог степена писмености света из периода неолита, већ је пружала и обиље документације о високом степену његове свести. Све је то пружало могућност да се тај свет сагледа у правој светлости која одбацује иначе уврежене . предрасуде и домишљања о његовој духовној закржљалости. А управо том свету, свету писма, занемаривањем те његове најсветије тековине, преотета је улога лучоноше и пренета на сасвим другу страну света, где је цветала једна потпуно друкчија цивилизација, цивилизација која је материјално већ претпостављала духовном, или га је бар изједначавала с њим.
Историја је потврдила да време смењивања концепција уједно значи и време преотимања тековина цивилизација. Такав је случај и са балканском разграбљеном цивилизацијом. Готово десет хиљада година, свет не може да се снађе у сопственим пројекцијама.
Све до 1980. године богати фонд писмености из доба неолита на Балкану сврставан је у произвољне категорије које су само бледи наговештаји писма, како би се писмо као тековина уступило другим цивилизацијама. Тада се том материјалу пришло као аутентичној писмености подунавских цивилизација које до данашњих дана преносе ту традицију из времена у време ширећи је далеко, на све четири стране света.
Године 1987. у Милану је документовано образложен систем тог писма које је, према првом најбогатијем налазишту, добило назив Винчанско писмо. Од тог тренутка, Винчанско писмо као словно писмо настало у VI миленијуму ушло је у енциклопедије и предмет је изучавања на универзитетским катедрама Европе. То је условило промену и допуну већ утврђене хронологије појаве и развоја писма која сада гласи:

1. Протописмо Лепенског вира (8000-6000 год. пре Христа)
2. Винчанско писмо (5300-3200 год. пре Христа)
3. Сумерско у Месопотамији (3100 пре Христа - 75 г. наше ере)
4. Протоеламско (између 3000 и 2000 пре Христа)
5. Протоиндијско (око 2200 пре Христа)
6. Кинеско (1300 пре Христа и траје до данас)
7. Египатско (3000 пре Христа - 400 наше ере)
8. Критско (2000 - 1200 пре Христа)
9. Хетитско (1600-777 пре Христа)

Стара хронологија, коју је дао амерички граматолог I. Е. Gelb дакле, морала је уступити место новој без роптања. Веродостојност документације поразила је сва нагађања, домишљања и произвољности закључивања. Винчанско писмо је потекло из свог система и трајало у свом систему, а систем писма су Етрурци исправно називали елемента, што значи азбука.

V. ЕНЕРГИЈА ЗАБЛУДЕ*

* Предавање одржано 14.ХI,1991
године у Сремским Карловцима.

Абориџини, што значи "из порекла", "од порекла" (од латинског - ab origine), су населили Аустралијски континент пре 40 000 година, обавештава нас Џозефин Флад.1 Дакле, по оној већ увреженој шеми, и Абориџини нису аутохтоно становништво земље коју, иначе, исконски сматрају својом једином постојбином. Можда је управо та претпоставка мотивисала европљане надахнуте тежњом за освајањем туђих простора да их као "примитивне дивљаке" колонизују. Остало је непознато, или не нужно, образложити одакле су се то населили.

1 Josephine Flood, Archaeology of the dreamtime, Sidney, 1983.


"ОТИСАК ДУШЕ ПРЕДАКА"

А кад се већ указује на сеобе као на кључни историјски тренутак, који је најчешће полазиште у расветљавању историјске прошлости или прошлости која није уважавана као историјска, од превасходне је важности указати на те две централне тачке које означавају полазиште и пристаннште "прапостојбину" и "нову постојбину етничких скупина'' које се "селе" тако масовно, у непознатом правцу преваљујући и велике даљине.
Два скелета, или још тачније, фрагменти два скелета, чија је хронологија детерминисана 26.000 година пре Христа, један робусни, а други грациозни, чини се, била су довољна за закључак да се ради о два света, о једном домородачком, и другом насељеном. Тај насељени свет су, дакле Абориџини. Познато је да им је као таквима од великодушних Европљана додељена једино судбина резервата чиме су били почаствовани и Индијанци након открића Америке. Можда да се не би иселили и из те своје "нове" постојбине.
Међутим, Кет Вокер (Kath Walker), управо Абориџинка, која је опевала душу ове заустављене цивилизације, системом концентричних кругова које назива "круговима живота" утврдила је дијаграм поимања заједнице Абориџина који представљају њихов "друштвени простор" и "друштвено време". Тај "животни круг" није само механизам законитости живљења већ и опстајања. Уједно је он кључ кретања или сеоба народа које историографија уводи као конвенцију. По систему Кет Вокерове, кретања заједнице произилазе из тежње за еколошком равнотежом. Наиме, исцрпевши изворе једне територије, група се помера на друго место, и тако све док се неколико годииа касније, након завршеног циклуса, не врати на полазну тачку2".

2 V. R. Kabo - "Модел света у традиционалним схватањима ловаца н сакупљача" - рад прочитан у оквиру XII Међународног конгреса антрополога и етнолошких знаности - Загреб, 1988.

Правила ове законитости исцртана су на њиховим телима, али и на камичцима са којима су сахрањивали покојннке а на којима је био урезиван или уписан знак који је био отисак душе покојника, отуд и назив "камичци душе". Такви "камичци душе" откривени су и у пећини Mas d`Asil у Аријежу чија је хронологија детерминисана на сса. 10.000 година старости. На њима је црвеним окером исписано још непознато писмо које можда није само "отисак душе предака", већ и систем једног линеарног писма које ћемо наћи и на осталим археолошким локалитетима у свету. Један од њих је и код села Беле Воде у околини Крушевца где су у камену урезани линеарни знаци и чија је морфологија идентична са морфологијом из Mas d`Asil-а или оном на Канарским острвима. Примерке те архајске писмености налазимо и у пећинама планине Бугар код Слуња, у пећини Ледењача код села Бадањ у Босни и Херцеговини. Стога, ако се свест о историји рађа са писмом, нужни су нови, овом приликом дубински продори у прошлост који продужавају историјско време и шире историјски простор да би нас одбранили од осећања тескобе, мучнине и заблуде.

ПОДУНАВЉЕ У ЖИЖИ ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Систем концентричних кругова који нам је понудила Кет Вокерова као један од модела за логично просуђивање смисла такозваних сеоба аналоган је Њутновом електромагнетном пољу, а ово лингвистичком вектору цивилизација. Јер, вертикала на више је тежња према узвишеном, а вертикала на ниже, према материјалном. Из законитости ових вертикала произилази смисао развоја цивилизација, и каузалност њиховог опстанка. Са тог становишта је једино могуће посматрати и извесне културе које се јављају у Подунављу, као епицентралном подручју ране европске цивилизације. Шаблонски приступ материјалним траговима култура раних цивилизација искључујући интердисциплинарну методологију истраживања угрозио је не само сопствене танушне истраживачке тежње које се своде на сувопарно регистровање откривених објеката и њихову хронолошку класификацију, већ и надахнуте амбиције да се комплексније сагледа један свет прошлости тако сложен и трансцендентално осмишљен у својој духовности. Само откриће писма ако смо у стању да видимо оно што је очигледно, померило је и географске и историјске границе простирања и трајања једне цивилизације која ће својом енергијом зрачити потоње епохе.
Али круг се ни овде не затвара јер вертикала у духовном оку света Подунавља, од кога смо удаљени преко 9.000 година, емпиријски осмишљена у свему што је манифестација живота није религија посматрана са класичног становишта које и данас траје, већ идеално јединство, чиста структура којој је најближи појам санскритско шрадха што на немачком има еквивалент glaubig, одосно, изражено нашом сложеницом, вера-закон. То су те релације логичке кохерентности и јединства у којима је живео тај свет и о којима нас тако једноставно обавештава својим порукама. Али те поруке не досежу до наше перцепције јер ми не верујемо и одбацујемо његово писмо и поред тога што нисмо у стању да га прочитамо. Његово писмо, његову поруку потражићемо далеко у Месопотамији и Египту, на Далеком и Блиском истоку, управо тамо где су његови потоњи следбеници.
Тако су потомци света Подунавља прогнали своје претке из свог ионако оскудног сазнања.

НИ ХЕРОДОТ НИЈЕ ЗНАО...
Не постоји ништа супротно од истине или слично истини, каже индијска традиција. А истина, у суштини, није тако тужна. Стари Индијци су истину учили певајући. Биле су то Веде, њихови духовни и социјални закони. И Агатирси, који су живели у VI веку пре Христа простирући се на својој "земљи злата" од Мориша и Тамиша до Сремске Митровице, учили су своје законе певајући. Певати, значи трагати за ритмом природе, изједначити се са његовом звучном хармонијом која суочава са истином.
Хиљаду година исламски војици прелазили су индијске границе, али Индија је сачувала своју географију. Преко двеста година европски индолози се упињу да открију прапостојбину Индијаца, али без убедљивих резултата. Ни Херодот није знао порекло Агатирса као што је нагађао и о Етрурцима да су на Апенинско Полуострво дошли из Лидије као Тирсени. Етрурци су сами себе називали Рашни, Расени или Раси. Ако су били Тирсени, Тирси, не значи да је Херодот био у обавези да их повезује са Агатирсима како би открио порекло једних или других упркос томе што би га ови Агатирси, не на варварском, већ на његовом језику подсетили да имају и атрибут ага-агиа што значи свети. Херодот, додуше није знао ни језик Етрураца и поред тога што у његово време још није био извршен дефинитиван геноцид над њима, а он је долазећи на подручје Апенинског полуострва могао у непосредном контакту да се ближе обавести о њиховом језику. Још је било и њихових књига које су биле написане винчанским писмом.
Ова чињеница је потресно деловала и на неке наше савременике који су глатко одбацили најпре основаност самог винчанског писма, а потом и било какву везу између света винчанске кутлуре и етрурске цивилизације с обзиром на велики распон у појавама та два света наглашавајући да се винчнска култура јавља између VI и IV миленијума, а да је етрурска цивилизација свој процват доживљавала на почетку I миленијума. При овом је заборављено да се трагови винчанског писма протежу све до краја II миленијума, а да су почеци процвата етрурске цивилизације, на основу најновијих археолошких истраживања, померени у дубљу прошлост.
Сада је већ очигледно, круг још увек није затворен. Старе цивилизације указују на нешто другачију географију од оне у којој су уцртане.

VI. ЗАВЕРА ПОРИЦАЊА*

* Закључно предавање Пролећног циклуса
о Словенској цивилизацији одржано
20. јуна 1991. године у Новом Саду

У југозападном делу данашње Русије, пет хиљада година пре Христа био је локализован такозвани "народ кургана". Кургани, по којима је овај народ добио име, представљају хумке са унутрашњим преградним зидовима и каменим кровом прекривеним земљом. Претпоставља се да су у њима били сахрањени богатији моћници с обзиром на обиље прилога који су се састојали од раскошног блага, као и мноштва скелета младих жена и слугу. Покојник, дакле, који је био господар, одлазио је на свој вечни починак заједно са својим најближим животним сапутницима и слугама, али и са добрим делом свога блага. Ово указује на социјалну структуру те популације која је, по свему судећи, имала патријархални карактер па стога и мушки пантеон, с једне стране, и о извесном материјалном благостању што је вероватно условљавало миран н сређен живот заједнице. По техници зидања, блиски су им били Микенци и Етрурци.
Међутим, шта је све ову популацију навело да се покрене из тог живота, неизвесно је. Извесно је једино то, да је први талас њене сеобе кренуо негде око 4200 године пре Христа и дошао до данашње Грчке, да је до другог таласа сеоба дошло до 3300 године пре Христа, дакле у доба кад су почели да се шире мегалити дуж Атлантика и око Северног мора. Тај други талас кренуо је од Дњепра и Дњестра, дакле из овог центра где је настала такозвана трипољска култура, која је за собом оставила трагове писма и у којој је у науци документовано утврђено да је носила све одлике словенске цивилизације и да се ширила до Крита. Други талас је у свом ширењу прекривао подручја данашњег Балкана све до Крита што нам, као што видимо, потврђује Трипољска култура, и преко Апенинског полуострва ширио се на запад све до Рајне, Елбе и Висле и даље до Скандинавије. Забележен је и трећи талас око 2800 године пре Христа који се креће према Чешкој и Шпанији, као и један посебни који се шири ка југоистоку у Месопотамији и Ирану.
Није извесно на какав су пријем наилазили народи кургана код староседеоца на које су свакако наилазили заузимајући тако широка пространства, али чињеница да се нису враћали у стару постојбину свакако говори о неком међусобном прилагођавању дошљака са староседеоцима. У другом миленијуму су и Хетити оставили своју исконску постојбину и кренувши на југ постали владајућа сила у Малој Азији. Друга једна популација креће из области данашње Пољске и Карпата преко зоне данашњег Балканског полуострва и пристиже у данашњу Грчку, заузимајући истовремено и западне обале Мале Азије. Били су то Хелени или Грци који су на новонасељеним просторима сусрели једну већ развијену цивилизацију, у науци познату под именом Пеласти.
Тако је почело ширење такозваних Индоевропљана којима ће П. Џајлс дати нешто блажи назив Wirosi што значи човек, дакле људи, народи, сходно санскритском vira, латинском vir, германском weg и староирском fer. Ти Индоевропљани говорили су истим или веома сродним јединственим језиком док се њихова језичка заједница није распала на ведски, древноперсијски, авестински и грчки, готски и друге германске језике, на латински, келтски, балтијски, јерменски, хетитски и тохарски.
Почетак индоевропске теорије везује се за 1816. тодину, кад се појавило дело Франца Бопа у коме он пореди санскрит, грчки, латински, староперсијски и германске језике са жељом да утврди "првобитно стање". Али и пре њега је било извесних покушаја које не можемо занемарити.
Тако је језуитски мисионар, Француз Coerdoux, 1767, године, за Француски Институт, сачинио меморандум у коме је указао да постоје упадљиве сродности санскрита и латинског.
На подстицај Лајбница, P.S.Palas је између 1787. и 1798. издао у Петрограду Лексикон од 285 речи на 200 различитих језика Европе и Азије.
Друго издање овог Лексикона допуњује Србин Теодор Јанковић-Миријевски 1790-1791. укључивши још 80 језика, од којих су неки са подручја Африке и Америке. Сер William Jones је 2. фебруара 1786. године пред скупштином Азијског друштва, поднео саопштење у комеје између осталог изложио:
"Санскрит је савршенији од грчког, богатији од латинског, а префињенији од оба, али је са њима тако сродан у глаголским коренима и граматичким облицима да то никако не може бити последица случаја, та је сродност доиста тако велика да их филолог не може пажљиво испитати, а да не дође до уверења да су потекли из некаквог заједничког извора који можда више и не постоји..."
Међутим, да ли тај извор не постоји?
Херодот, који је живео у V веку пре Христа, и писао своју Историју, помиње такође, најстарије становнике Балкана и Мале Азије, Пеласте. Ти Пеласти се служе својим језиком који филолози убрајају у неиндоевропске. Херодот тај језик не познаје, као што не познаје ни језик Етрураца о којима наводи да су као Тирсени дошли из Лидије у Малој Азији. Тај језик Етрураца о којима Дионисије Халикарнашки3 тврди да потичу од Пеласта, не познаје ни Страбон са Понта који наводи да "није познато којим су се језиком служили Етрурци, јер у његово време није било сачуваних трагова тог језика.'' Његово време је I век пре Христа, а у том веку, тачније у његовој првој половини живи и Тит Ливије, ретор и литерата који тврди на основу извора својих претходника, и као сведок једног стања, да је у његово време место Чере (Сеrе) било у ствари град-школа, где су римски младићи стицали високо образовање из филозофије, књижевности и етрурске реторике на етрурском језику.
Било је то, дакле, у време Страбона. Пелашкој породици припадају и Бриги, први суседи Дарданаца са којима ће, придружени и од Венета поћи у Тројански рат. У Малој Азији, Бриги су познати као Фриги или Фрижани. Њих такође помиње Херодот у својој Историји, али не и њихов језик који је у ствари заједнички са језиком Пеласта.
Њихов језик, по свему судећи, познаје полихистор Елијан и он нас извештава да су Илијада и Одисеја били написани управо на језику Фрижана и да је над том оригиналном верзијом дела извршена редакција у духу грчког језика у VI веку по наредби Пизистрата Тираннна. Платон у Кратилу, такође тврди да многе грчке речи воде порекло од фригијског језика. Тако су ова два велика дела светске књижевности постала тековина грчке цивилизацпје.

3 Dionysius Halicarnassus (Antiquatates romanae, Lipsiae 1905)

O језику Скита, тврди се да је јака мешавина индоевропског са монголским и угрофинским. Слични закључци су познати и о језику Сармата и Будина (сарматски Будини). И Скити и Сармати познају пространства Балканског полуострва. Сарматски језик не знамо, али знамо сарматско писмо које је својом морфологијом идентично са нашим винчанским писмом.4 И управо сарматским писмом настао је монограм пелашког божанства Доматрос који од Пеласта преузимају и Крићани пре XVIII века пре Христа. Милан Будимир нас извештава да "главно мушко божанство има архаичан култ у епирском насељу Додони са особеним свештеницима и калуђерима негрчког порекла".5
Допуштена је веза старобалканског, догрчког, што ће рећи Пелашког хтонског божанства Додона, Доматрос, односно Диос са Дажбог и то стога што споредни облик за Дажбог гласи Дабог. Именом Дажбога интерпретира се грчка реч Илиос у преводу Ђорђа Хамартола, писца Кратке хронике у XI веку. Дажбог је словенско божанство. То је бог плодности, бог који даје богатство. У српским причама Дајбог или Дабог. Он је Бог, једини господар земље и неба.
Али он је и бог сунца. Сунце је на грчком илиос, а на дорском алиос. Унутрашња семантика је јасна - оно што светли, оно што сија. Покушамо ли читање с десна на лево биће јасно и Словенима, не само стога што је словенофоно, већ и стога што има идентичан семантички садржај.
Додуше ту исту семантику има и Пеласт који алтернацијом П у Б даје Беласт, што значи светао, просветљен, сјајан, а већ смо говорили о даљој етимологији овог етнонима, све што је светло је свето, а све што је свето датост је славе, јер једино се свето слави а не именује и не означава. Отуд је неубедљиво тумачење неких етимолога да име Слави долази од скјави, што на латинском даје робови. Словени имају Дажбога, бога сунца, па отуд и њихов етноним који ову цивилизацију представља као цивилизацију светлости. Идентификујући Доматроса са Дажбогом у ситуацији смо да идентификујемо и линију његовог простирања од Подунавља на југу према Криту и на северу према степама, а самим тим и етничку припадност Сармата и Скита Словенима.

4 Винчанско писмо, Р. Пешић, изд. Пешић и синови, Београд, 1995.
5 М. Будимир - Са Балканских источника стр. 260, изд. СКЗ, 1969, Бег.

Додуше, то нам Птоломеј потврђује кад каже "Sarmatae populi Zirbi". Тако нам божанство Доматриос, чији су нам монограм оставили Винчани и Сармати открива оно што ће нам доцније потврдити и археолошки материјал трипољске културе о простирању словенске цивилизације у најранијим епохама свога развоја од подручја између Дњепра и Дњестра, преко Балкана све до Крита.
Међутим, приврженици индоевропске теорије, слично античким историографима, виде другу слику. Један од најистакнутијих међу њима, Андре Мартинет6 дословце каже:
"Словенски језици који заузимају доста пространо подручје изводе се релативо касно из једног облика индоевропског који се почетком наше ере могао говорити на северозападу данашње Украјине".

6 Andre Martinet! "Des steppes aux oceans" (Рaris, 1986)

Значи ли то да Словени нису имали свој језик све до почетка наше ере? Или су се служили неким другим језицима па су тек на почетку првог миленијума наше ере пристали на словенски језик. Судећи по овоме, словенска цивилизација је веома млада. Њеном подмлађивању није први доприпео Андре Мартинет и остали индоевропеисти.
Много пре њих, солунски мисионари, браћа Ћирило и Методије, како то наводи и словенска и несловенска историографија, дали су прву писменост Словенима у IX веку. Према овоме, Словени су били без језика до првог мнленијума наше ере, а без писмености и књиге до IX века. Персијски и сиријски путописци и историчари, међутим, народе словена називају народима књиге. Питамо сe како су то оријентални писци могли Словене називати народима књиге кад су они били неписмени?

Византијски писци до Х века нас обавештавају о постојбинама бројних словенских племена и већих заједница широм старог европског и азијског континента. Тако и сазнајемо да породичном стаблу Словена припадају Илири и Трачани, Венети и Анти, Дачани и Гети (или Готи), Неури, Трибали, Мези, Дарданци, Бриги, Пеонци и други. Сазнајемо такође да у извесним историјским околностима Словени носе назив Готи. О овој семиотичкој операцији промене имена Аверинцев нас извештава:
"Грци и малоазијци Словени и Јермени, који су говорили грчки и нису видели Италију нити су обично гајили према латинима посебно лепа осећања, мењају себи име и називају себе, као носиоце царске државности, "Ромејима". Сви су они били Римљани".
О самом присуству Словена на Балкану и словенска и несловенска историографија понудила је документацију коју је оставио Константин Порфирогенит према којој, као што је познато, не налазимо присуство Словена на Балкану пре VI века наше ере. Али Порфирогенит не залази у детаље. Он не наводи који су то Словени. Је ли то само нови талас или први талас сеобе и насељавања? Нису ли ти Словени само нов продор Словена на своја стара огњишта.
Јерменски хронограф Мојсије Хоренски (Моses Von Chorene) који је старији од Порфирогенита пуних пет стотина година указује да у Тракији још у његово време, а према његовим изворима и у дубљој прошлости, у пет области живи седам словенских племена. Тракија је, као што знамо на Балканском полуострву, али са каквим оправдањем су савремени историографи потценили и одбацили наводе јерменског писца, није извесно, као што није извесно ни то који су све разлози допринели да историографи новијег доба запоставе и одбаце наводе готског писца Јорданеса који је такође старији од Порфирогенита пуних пет стотина година, а који пише да су Анти и Венети два највећа словенска племена. То нису само они Венети које ћемо наћи у Пафлагонији и на северу данашње Италије, Аустрије, Швајцарске све до Балтика, већ и они Венети који су пре Тројанског рата и после њега, били настањени у области средњег Подунавља, дуж Тимока и Мораве, до извора Вардара, а отуд преко данашње Црне Горе и на северном делу источне обале Јадранског приморја.
Претходници Константина Порфирогенита су, дакле, егзактно и експлицитно указали где су се све простирала словенска племена и као староседеоци и кружећи у сеобама од својих првобитних до нових постојбина враћајући се увек оним првобитним, по законитости концентричних кругова, али је и словенска и несловенска историографија повлачећи строге границе њиховог пребивања позивајући се овом приликом на Порфирогенита, уместо да расветљава нејасна историјска раздобља, допринела да она буде што мутнија, нудећи концепт креиране прошлости.
Тако је есхатолошка конструкција историје уступила место лицемерној и лажној како би и новију археолошку документацију обесмислили и омаловажили или још преписала оне садржаје и значења које она не носи у себи, али која су ишла у прилог теорији конструкције засноване на некаквом идеолошком или политичком преимућству.
Из овога су произишла два основна правца у историографији: такозвани догматски који је био у искључивој служби цара и господара, и такозвани јеретички који је тежио истини мимо воље цара и господара. Први је писао историју без главе, а други је губио главу зато што је писао историју.
Јеретичари су истраживали универзалну идеју света, догматичари су универзалност те идеје парцелисали са тенденцијом отуђења и међусобног супротстављања, али у име универзалног. Јеретичарима су посечене главе, а догматичари имају дуговечан живот и без главе.
Тако су многа словенска племена постала противнички табор међу собом и кроз маглу безумља у име нсторије укидала историју, захваљујући лажном идентитету који су им, између осталих наметнули и писци историје.
Централна духовна и социјална институција Словена била је породица. О томе говори и словенска хроника исписана на брезовим дашчицама и посвећена богу Велесу, а позната као Велесова књига.7 Историчари који су радили на проучавању ове хронике тврде да се она читала приликом крштења као својеврстан ритуал увођења новог члана у заједницу, а такође и приликом оснивања породице, односно ступања у брак.
Словенску заједницу нису разорили само спољни фактори словенског света већ и сам тај словенски свет. Њено разарање трајало је столећима. Морало је толико трајати с обзиром на њену гранитну духовну конструкцију. Последњих седамдесет година словенски свет живи на њеним развалинама. Авантура са експериментом је, чини се, приведена крају.

7 Велсова књига, превод и коментари Р. Пешић (у припреми Пешић и синовн", Београд)

У централну духовну институцију Словена која је од превасходног значаја и за њихову социјалну институцију, сврстава се и словенски језик и словенско писмо. Приврженици индоевропске теорије, као што смо видели, откривају језик Словена тек на почетку нашег првог миленијума.
Најновија истраживања, међутим, која су обављана у Америци тридесетих година под руководством Мориса Свадеша, оснивача глото-хронологије као нове дисциплине, утврдила су да се породица германских језика одваја од породице словенских језика још пре пет хиљада година. Како је могло доћи до овог раздвајања ако Словена и словенског језика није ни било? Како је могуће да се "словенски језици изводе релативно касно из једног облика индоевропског који се почетком наше ере могао говорити на северозападу данашње Украјине", кад су Словени још пре шест хиљада година имали седам вокала у свом вокалном систему што је одраз хармоничног склада једне језичке културе. Не подлеже ли, услед свега овога, строгој ревизији индоевропска теорија језика која нам је у доба нацизма понуђена и као индогерманска. Постављајући све то као научни проблем нисмо сигурни да је индоевропска теорија само лингвистички проблем.
Још четрдесетих година овог столећа документовано је утврђено да су Словени имали своју писменост далеко пре појаве Ћирила и Методија. Део ове документације налази се и у Ватикану и приступачан је за сва палеографска и палеолингвистичка истраживања. Али и палеографи и лингвисти и историографи остали су при својој тези о неписмености Словена пре Ћирила и Методија и ту своју тезу нуде као научну истину ненаучно омаловажавајући сваки напор рушења једне заблуде која се погубно одразила на духовни развој Словена. Несхватљив препад од појаве система Винчанског писма довео је у жалостан положај једино извесне београдске лингвисте и археологе који су, иначе, на известан начин дошли до угледа, али једино у свету наше науке.
А управо у систему Винчанског писма јавља се постојање седам вокала и укупно 27 фонетских вредности елементе што је у складу са звучном хармонијом и 27 слојева у једном тону што је хармонска законитост која се не може оспорити упркос настојањима да се по сваку цену прикрије погубно незнање. Винчанско писмо се, дакле, састоји од 27 гласовних вредности својих графема, а тај исти број налазимо и у етрурској елементи, али и у словенској о чему нам сведоче многобројни етрурски писани споменици и бројни словенски писани споменици у које спада и Велесова књига.
Чини се утешно, међутим, после свих ових навода не осећати известан песимизам. Уз дужно извињење за ову дигресију, навешћемо у прилог овоме осећању неколико речи витеза од Равела из XVIII века који каже:
"Бог је мртав пре него што је завршио своје дело... Имао је најлепше планове света и највећа средства. Већ беше употребио већи број средстава као на пример како се подижу скеле да би се градило. Али, усред овог посла, он је умро... Тако да се сада све налази створено с циљем који више не постоји. Ми се посебно, осећамо намењени нечему о чему немамо никакву представу. Ми смо попут часовника за који никада неће постојати бројчаник и чији ће се зупчаници, обдарени интелигенцијом, окретати све док се не истроше, а да не знају зашто и који ће увек себи говорити: "Пошто се окрећем, ја дакле имам циљ".
Кад су Грци освојили данашња пространства Грчке и западне обале Мале Азије, затекли су цивилизацију Пеласта коју су једним делом асимилирали, други део Пеласта, асимилиран је од Словена. Али Грци нису само асимилирали Пеласте, они су порушили и њихов Пелазгион. Кад су схватили да им измиче време, обновили су пелашки олимпијски календар и почели да граде Партенон. Много стотина година грађен је Партенон јер је време избрисало сећање на бројчаник који је уствари представљао Пелазгион.
Словени су такође остали без бројчаника. Зупчаници се троше. На развалинама су покидани делови њихове породице као централне духовне и социјалне институције. Имали су и законе којима је породица као друштвена заједница укидана.
Можда ће реконструкцијом Пелазгиона и повратком на седмовокални систем, човечанство схватити да може опстати једино ако се врати чистом слову и броју и истинитом језику, јер, имали ми снаге или не, дужни смо пре свега поклонити се религији знака. А ако иза неке развалине словенске породице ниче непримећено нека браберина или јагличак, имајмо наде за наше нараштаје којима нисмо имали никакво морално право ускратити време на њихову светлост. Они ће утврдити лажи које смо наследили, на које смо пристајали и у којима ћемо ишчезнути.

VII. CATENA MUNDI*

* Catena Mundi књига II, изд. Матица Срба и
исељеника Србије, Београд, 1992. (стр. од 888-893.)

Ране европске цивилизације чије је жариште на Подунављу, шириле су свој круг у правцу југа и у правцу севера, али увек вертикалном линијом која је имала тенденцију исток-запад, што је у пуној сагласности са природним током кретања у законитости хармоничног ритма духовног механизма из кога су ницале и кроз кога су трајале, или можда још трају. али неприметне за око модерног технолошког и духовног инструментарија.
Тенденција исток-запад има, међутим. и супротно усмерење што је неумитна тежња ка извору светлости. Ово сведочи да ране европске цивилизације нису излазиле из успаване равнотеже у трагању за егзистенцијалним смислом, већ као сама равнотежа егзистенције на којој се заснивало јединство њихове структуре као универзални принцип опстанка. Нити су оне излазиле из успаване равнотеже, нити су улазиле у њу, али је до њеног поремећаја ипак дошло. Тај поремећај је, између осталог, прекрио заборавом ране европске цивилизације и тиме искључио њихов значај за развој потоњих цивилизација које ће му се, додуше, супротстављати обнављањем запостављених законитости или увођсњем нових модела.
Али нови модели нису у довољној мери обновили запостављене законитости нити су своје пројекције засновали на правим темељима. Био је то, можда, само привид у освајању неосвојивости времена и простора али у сваком случају последица неуважаваних законитости. Радикалне промене које су захтевале нове пројекције прибегле су кључу брисања трагова прошлости јер су се нови концепти сукобљавали са онима који би могли бити наслеђе. Дати су нови садржаји и нови смисао тих садржаја прошлости. Једном речју, прошлост је креирана и поред тога што њена права слика не би могла бити суштинска препрека за реализацију концепата нових пројекција.
То је паралисало продор до корена словенске цивилизације која је у првом реду била заклоњена непрецизном интерпретацијом етничких ареала широм Европе у списима античких историографа, а потом индоевропском лингвистичком теоријом и теоријом о касном описмењавању Словена. Тако су географске мапе Европе биле испуњене, поред осталог, мање познатим или непознатим племенима, мање познатим или непознатим етничким скупинама које су некако пролазно биле ситуиране на европском простору, често без порекла и без судбине.
Оно што је представљало нови свет обухватало је изабране етничке скупине, често са квалитетима оних етничких скупина које нису биле обухваћене тим избором. А својевољно или супротно својој вољи све етничке скупине које су се нашле на тлу Европе у време настанка тог новог света, директно или индиректно учествовале су у његовом креирању. Још једном је заклоњена улога словенске цивилизације, и још једном је географија добила друге облике који нису били у складу са њеном стварном сликом. То ће произвести катастрофалне последице у даљем развоју, сада већ нове, европске цивилизације. И оне ће се понављати у веома блиским временским интервалима који би могли бити и порука и поука.
Линију исток-запад, или запад-исток оцртава управо и Подунавље као извор и центар европске и словенске цивилизације. Стари назив Дунава је Истар што долази од етрурског histrio или ister или по мишљењу римских граматичара од илирског istra, отуд Истра (terra rossa) по црвеној земљи на којој се налази Истра на северном Јадрану. И становници Лепенског вира на Дунаву, 7000 година пре Христа су у својим стаништима подове прекривали црвеном земљом. По тој црвеној земљи познати су и Хананци, који су крајем III миленијума пре Христа живели у сиријско-палестинској области. Али еквивалент за црвену земљу код Грка је и Феникија. Међутим, Стефан Византинац и Еустатиј пишу да Истар, односно Дунав има назив Маtaos, што значи Мајка. Имамо ли у виду дужину његовог тока на чијим је обалама нашло материнско уточиште више етничких скупина, порекло овог назива је извесно.
У време Страбона и Птоломеја на географским мапама Европе истицало се једно планинско било које се без прекида пружало од Црног мора до Алпа. У време ренесансе то планинско било носило је назив Саtena mundi. Источни његов део недалеко од Цариграда носио је назив Хемус.
У прошлом веку откривено је да је прави назив за класични Хемус управо Балкан. И поред тога што су географи (А. Зеуне, 1808) побркали цeнтрално са источним планинским билом, овај део Европе који повезује то планинско било од Црног мора до Алпа, назван је Балканско полуострво. С источне стране Балканског полуострва је Мала Азија која обухвата Анадолију а са западне Апенинско полуострво. Етимологија назива Анадолија, Анадолу потиче од ана - мајка, и долу - много, што значи многоматеринска или земља много мајки. Међутим, и етимологија Балкана има идентичан садржај јер долази од балк што значи стециште, кошница и ани - мајки. Отуд стециште мајки. Етимологија Апенинског полуострва долази од апе. што значи пчела, од латинског арis што је и назив за египатско божанство (бика) које је поштовано и код Словена као симбол енергије и светлости, и нини, што долази од грчког деца, односно кошница у којој су пчеле (мајке) са својом децом.
Ова три полуострва су од најраније историје била праве кошнице племена и народа истородних или блиских по сродности. Најстарији међу њима су Пеласти чија је историјска присутност документована на подручјима данашњег Балкана, Мале Азије и Апенинског полуострва. На тим пространствима налазе се и Трачани и Илири, Мезапи и Мизијсци, Јаподи, Јапиги, Пелагонци и Пеонци, Дарданци и Бриги односно Фриги (Фрижани), Енетои, Венди, односно Венети који се протежу од Пафлагоније у Малој Азији, преко данашњег Балкана, у средњем Подунављу, дуж Тимока и Мораве до Вардара, и даље преко северне Италије, данашње Швајцарске, Аустрије и Немачке до Балтика, а наука их је документовано открила као Словене.
Рим, Грчка и Византија који ће доцније прекрити ова пространства као носиоци нове цивилизације, не долазе на празна пространства нити стварају тековине нове цивилизације без света који је имао своју постојбину на овим пространствима. Дух овог света уграђен је у темеље тих нових цивилизација и што је превасходно од значаја, тај дух је надживео те цивилизације. Ово је веома важно отворено рећи.
Сви покушаји религија и идеологија који су тежили отуђивању овог света, његовом уситњавању, деобама и сеобама како би били једноставније дефинитивно материјално и духовно покорени, нису их могли одвојити од порекла. Ни одбацивање историјских чињеница, ни промена географије, ни увођење нових друштвених система, не могу савладати прошлост и изворе. Многа насиља сломљена су управо овде, на овом ланцу света, јер функција ланца није само у повезивању света већ и у обуздавању помахниталих страсти. Поремећај само једне карике производи поремећај целог низа, како је то потврдила историја.
Знајући све то, Балкан као раскрсница и трезор најранијих европских цивилизација, својим положајем, својом судбином у овом тренутку као да обавезује носиоце нове европске цивилизације, који у првом реду теже заједништву, да између осталог уважавају и занемарене принципе опстанка минулих цивилизација као и принцип да прави духовни и материјални препород може настати једино из енергије која је деценијама била акумулирана. Јер, ни овом приликом не би требало заборавити да је писменост као светлост дошла управо са Балкана. А то је једна од највећих тековина цивилизованог човечанства.

VIII. ТРАГОМ АУТОХТОНОСТИ СЛОВЕНА НА БАЛКАНУ*

* Текст објављен у Дневнику, Нови Сад 27.III 1991. године
под називом "Балкан је ланац света", у оквиру серије написа
под заједничким насловом "Истраживање историје"

Сродност, али најчешће истородност културног садржаја на неолитским локалитетима од Крита и Тесалије, преко Вардарске и Косовске области, дуж Поморавља н Подунавља па све даље на север, до Дњепра и Дњестра проширују своја пространства и садржајима трипољске културе која, између осталог, сугерише и истородност етничких формација. Антички историографи су, међутим, најчешће контраверзни у својим информацијама о етничким формацијама која прекривају ова, додуше, веома широка пространства. Али и код неких од њих постоје ти наговештаји макар и бледи и несигурни.
Магловите представе које је Херодот имао о племенима и етничким формацијама мање или више удаљенијим од његовог могућег видокруга, произвеле су низ противуречности и непоузданости које ће се, уместо расветљавања и нужне реконструкције, удвостручивати и код неких његових савременика и код потоњих историографа. Стога се испоставило да је истину требало препустити времену и да је требало тражити у историјском архиву који скрива утроба земље. Преостала је, дакле, та једина поуздана документација која је неприкосновено сведочанство токова далеке прошлости.
Кад је Енглез Артур Еванс (Аrthur Evans), открио Критско-минојску цивилизацију (1900/94) ????? историографија је померила настанак хеленске цивилизације у дубљу прошлост и суочила се са цивилизацијом коју ће назвати предгрчком. Али још није одговорено на питање ко је прави носилац те цивилизације. Пелашки етнички ареал који помињу и Хомер и Херодот, а који заузима, поред Крита и Микене, пространства од западног дела Мале Азије преко целог Балканског полуострва до Апенинског, Б. Георгиев8 повезује са Трачанима, Locher-Huttebach9 са Илирима, а у познијем њиховом периоду, кад је дошло до њихове дефинитивне асимилације, Милан Будимир један део везује за Хелене а један за Словене.
У својој компаратнвној студији: Homerus Slavicis dialectis cognata lingua (1829) Gregorius Dankovsky документовано образлаже Хомеров пелашки језик као супстрат словенских језика. Још је енциклопедиста Алијан истицао да је постојала Илијада на језику Бруга (Брижана или Фрижана) блиских сродника Дарданаца. Та Илијада je постојала, дакле, пре 560 година пре Христа кад је Реjistrat тиранин заповедио њено ново, језички редиговано издање.
Јерменски писац Мојсије Хоренски из V века наше ере пише да се Тракија састојала од пет мањих држава и једне веће у којој је пребивало пет словенских племена.
Етничку формацију Венета коју такође помињу и Хомер и Херодот око II миленијума налазимо у Малој Азији крај реке Хелис у Пафлагонији и крај Понтског приморја, налазимо је и између Црног и Каспијског мора, у Русији, а одатле све до Балтичког мора. Даље, Венете налазимо у Норику, по Горњем Тиролу, све до Боденског језера које је и названо њиховим именом Lacum veneticus , потом у Крајини и на Јадранском мору. Аррian10 налази Венете и у средњем и доњем Подунављу, а сходно том и другим изворима Соntzen11 их налази на Тимоку, дуж Мораве до Вардара, а одатле преко целог Косова и Санџака до Црногорског приморја. Готски историограф Јоrdandes из VI века наше ере у свом делу Getica пише да "многољудно племе Венета само себе назива Склавини и Анти", а да је и у његово време имало називе "Венети, Анти, Склавини". Или још изричитије он у истом делу (2,14) наводи:
Scriptores aequivalenter modo Venedos, modo Venetas ac Vindos scriptserunt, sesub hoc nomine semper Vindos seu Sclavos intellexerunt".

8 L`etnogenese paleobalkanique d`apres les donnees linguistique, Sofia 1971.
9 Die Pelasger, Wien 19б0.
10 Веllum Mithrid. 1,5
11 Die Veneter, 1875.

Полибиј сматра да су Венети једна од грана Илира. Тиме посредно везује Венете и за Пеласте као што Хеланик, Мирсал, Плутарх вeзују Етрурце, односно Расене за Пеласте. Имајући у виду поднебље Апенинског полуострва где у непосредној близини и у блиским међусобним комуникацијама налазимо Етрурце и Венете, чије је писмо такорећи истоветно, а језик сродан, требало би свакако укључити и ту компоненту.
У својој студии Грци и Пеласти (Београд, 1950) Милан Будимир, документовано истиче један најстарији индоевропски супстрат на Балкану који назива Пеластима што је, како смо видели у сагласности са тврђењима или наговештајнма предходних историографа. Из тог супстрата, закључује Будимир, развили су се Трачани, Илири, Македонци. Упутно је овде подсетити се и једног запажања истакнутог француског историографа Cypriena Roberta који износи у својој обимној студији Le monde Slave I, II (Раriz, 1852). Robert; не разликује Илире од Словена о којима каже да су као и Хелени произишли својим језиком и културом из исте колевке, или, из пелашког стабла.
Херодот наводи да су Венети и Илири били у суседству са Дарданцима и Македонцима, али не зна ништа о њиховој сродности, јер како би се иначе ови Венети заједно са Пеонцима и Бригима (Фрижанима) придружили Дарданцима и упутили заједно у Троју где ће заједно узети учешће у Тројанском рату. Страбон и Апијан налазе да су Дарданци и Илири сродни, док их Полибиј разликује.
Нема никакве основе да се (dardanos идентификује са "човек тамне косе" како то неубедљиво чини лингвиста Аugust Fik. Дардан се не може везивати ни са dardhus што налазимо у албанском речнику за означавање крушке. Дада је на том такозваном предгрчком, или како бисмо ми ближе одредили, пелашком, пчвла. Али то је само први слој идентификације. Dardhya је на санскритском постојаност, непоколебљивост, снага, моћ. Божанство Туран код Етрураца је даритељ, даритељица.
Старословенско дароносие је грчко doropsoria. што значи приношење дарова. Према томе, из сложенице Дардан, Дарданија, Дарданели произилази словенско да-дат, дар-донео или дар-дао-нама и дар-донели што је у сагласности са пелашким дарда (пчела), она која даје дар, дакле даритељица, као код Етрураца туран (или даран). Документовано је то и у многим словенским антропонимима (Богдан, Војдан, Гордан, Јордан, Лордан, Продан, Слоб(о)дан, итд.), а санскрит нам открива свеукупну суштину дара-даривања-дароносиа као етичку категорију постојаности, непоколебљивости и моћи из које произилази дар као такав.
Сходно томе и Рас, које је дошло од Арс(отуда Арсава између Панфилије, Кападокије и Кипра) припада пелашкој топонимији у којој би свакако требало тражити и етрурско Рашни, Рашани, Расени или српско Раци, Раси, Рашани (како су једно време Срби и били називани). То је аналогно и етноним Сармат који захтева анаграмску идентификацију расмат. Етрурско божанство је рис кога они називају рас. Дакле, слично божанство које на чувеном барељефу држи Гилгамеш у руци. Не заборавимо при овом лидијски град Сард као ни најновија истраживања Масима Питау-а12 да су Етрурци најпре са Сардиније прешли у Италију у XV или XIV веку пре Христа. Ту спада и пелашки хидроним за данашње Дојранско језеро који гласи Рrasijas, и у свом корену садржи рас. Према томе Сармат, Сармати, Сарматија или Расмат није ништа друго до постојбина Раса, или како би то Руси рекли, матушка Раса (од санскритског матр-мати). Иначе, велико пелашко божанство је Даматрос који су прихватила многа околна племена, али Сармати једини исписују његово име својим богатим писмом које је свакако с обзиром на идентичност, за свој извор имало Винчу.

12Massimo Pitau:La lingua dei Sardi Nuragici e degli Etruschi, Sassari 1981.

У Летопису Нестора Кијевског из XII века наше ере стоји да су дуго времена Словени пребивали на Дунаву и кад су почели са сеобама опет су сачували своја имена, али су присвајали и назив места која су насељавали. Они који су се насељавали у Моравији били су Морављани, а други Чеси. То се догодило и са Словенима који ће се назвати Хрвати бели и са онима који ће себе назвати Срби. Тако је, према Нестору, прадомовина Словена на граници средњег и доњег Подунавља и у Панонији.
У време Херодота, међутим, па и доцније Словени су познати само у етничкнм формацијама као Венети, Илири, Трачани, Скити, Сармати, Анти, Неури или Дарданци, Бриги, Далмати, Пајонци, Марјани, Мезијци, Јаподи итд.
Али, у мањој или већој мери они су повезани Пелашким именом који сугерише синоним за Словене. Према Gilbertu Muraу13 pelas се може интерпретирати као: близак, сродан, ближњи, бити коме сусед, дружеван, пријатељски, али ова интерпретација нема довољно основа за ближу етимологију.
Ако пак прихватимо уобичајени прелаз П у Б од пеласта ћемо добити беласти. А стари народи су Пеласте и називали белим боговима или првим насељеницима Леванта како се у древности називала стара Феникија. Према томе, ако још прихватимо значење такође пелашког pleistoi што је био назив за подунавске аскете који су поштовали Хелијев култ па су отуд били блистави или просветљени, етимологија нас, дакле, води до појма светлости (light) што ће рећи блистави-сјајни-светли. А с обзиром да се светло идентификује са свето (holiness) то је све бивствовање у славу светости. На санскриту је светлост satyasam које произилази из сатјам-истина и сам-бити (бити у светлости, дакле, значи бити у истини) што је свето и захтева поштовање, част, славу. Према томе дијалектика појма се креће линијом: светлост- светост- славност. Отуд и логичнији пут етимологије за Пеласт.

13 The Rise of the Greek Epic, London 1907.

Прединдоевропски или јафетски стадиј развитка Словена поред Илира, Трачана, Скита, Сармата и већ поменутих Етрураца, обухвата и Кимерце (Кинери или Ибери - Кимбери) у којима М. Будимир14 са термином себар (старији облик симб/е/ро) идентификује са потоњим именом Српских Словена.

14 Са Балканских источника, Београд, 1969.


У духу је фетске теорије и Мавро Орбини15 који етногенезу Словена налази у етничким формацијама: Сармати, Скити, Венди (Венети), Анти, Сирби (Срби), Шведи, Финци, Пруси, Вандали, Бургунди, Готи, Поломи, Боеми, Бугари, Илири, Трачани итд. Теорија Мавра Орбинија није довољно уважавана нити довољно проверавана да би била одбачена, али остаје чињеница о траговима словенског живља у прошлости који су се задржали до данас на свим просторима које помиње Орбини, од Финске, Шведске, Норвешке, Данске и Холандије, до Енглеске, Немачке, Аустрије и Италије.

15 Краљевство Словена, 1601.

Поред Летописа Нестора Кијевског и историје о Краљевству Словена Мавра Орбинија дубоку прошлост историје Словена откривају и такозване Изенбекове дашчице чији су делови текста дешифровани и први пут објављени 1954-1959. год. у Сан Франциску у редакцији А. А. Кура и Ј. Мирољубова. Комплетио издање овог необичног документа историје Словена под насловом Велес књига јавља се у 10 свезака са преводом на украјински у редакцији М. Скрипника у Хагу 1967. год. Непознати писац записао је на овим таблицама (дашчицама) а предћириловским писмом, историју Словена у периоду од 650 година пре Христа до IX века наше ере, на основу чега се може претпоставити да је и писана у IX или Х веку. Ова новооткривена хроника Словена, необична у свему, покреће темељна питања етногенезе Словена и словенске историје и мобилише пажњу научних кругова указивањем на помен Словена у епохи пре Христа на веома широком простору европског и једног дела азијског континента.

Велики истраживач словенске историје П. И. Шафарик16 (Pavel Joseph Schaffarick) ни у једном тренутку не доводи у питање аутохтоност Словена на Балкану. Он документовано одбацује сваку одрживост Порифирогенитове информације о тобожњој сеоби Словена и њиховом настањивању на Балканском полуострву у VII веку. Одбацујући категорички веродостојност Порифирогенитове информације, Шафарик је сматра намерно "замршеном" како би реализовала своју "политичку апологију". На такве и сличне апологије текуће политике наилази историја истраживања проблема о пореклу Словена и пре и после Шафарика, али политичке апологије не могу никако бити прихваћене као историја, већ као нека друга "историја".
Нова археолошка открића до којих је дошло током прошлог и овог столећа понудила су нам веома богату документацију која дефинитивно одбацује сва двоумљења, домишљања и игре са нсторијом. Археолошка, етнолошка, семиолошка и лингвистичка истраживања нашег столећа нове су светлости историје која више не затвара очи пред чињеницама. Такозвани панславизам који није настао као пресија над историјом већ као заштита од паннордизма у историји, произвео је вакум обазривости и снисходљивости пред фундаменталним чињеницама. Чини се да је то и била суштинска намера тог изазова.

16 Slovenski starozitnosti,Praha 1837.

Археолошка истраживања В. В. Хвојке17 у области Дњепра-Дњестра открила су богат културни садржај неолита познат у археологији као Трипољска култура. На основу свестране анализе садржаја ове културе које су извршили Хвојка, а доцније Руденко, Т. С. Песак, М. М. Герасимов, Ф. К. Черниш, Б. В. Горнунг, дошло се до закључка да је носилац те културе био седилачки земљораднички народ и да се "у њему могу видети само наши преци Прасловени (или Протословени) који су претходили и преживели на нашем терену све до сада позната померања и најезде других туђих племена, а чији су потомци одржали у својој власти крајеве својих предака до данашњих времена.''
У својим даљим закључцима угледни археолог Хвојка између осталог истиче да се почетак Трипољске културе може датирати на 3500 година пре Христа. Општим типом својих стварних споменика и основама социјалног уређења које се по њима могу установити на најтешњи начин повезују ову културу са културама у доњем Подунављу, на целој територији Балканског полуострва, са Тесалијом и најстаријим културним центром Средоземног мора - с Микеном и Критом, а на истоку - с Малом Азијом. Ово је дало основа многим археолозима да означе Трипољску културу као пред-микенску.

17 Древние обитатели, Киев, 1913.

Имајући у виду ову документацију, веома богат културни садржај на неолитским локалитетима у Југославији (Лепепски вир, Старчево, Винча и др.) на локалитетима у Мађарској, Румунији и Бугарској без обзира на извесна блага стилска одступања, немамо основе довести у сумњу сродност или истородност тог садржаја на тако великим пространствима. Веома рана појава писмености (Винчанско писмо) и њена распрострањеност сведочи о високом степену цивилизованости овог културног ареала који је и могао бити темељ процвата Критско-Минојске цивилизације. Подунавље, нарочито његов део на граници између средњег и јужног, као колевка писмености тако распрострањене, систематизоване и тако често у свакодневној употреби, сведочанство су једне свести која је ову тековину људског духа довела до светости. Био је то производ заједничке мисли, заједничког идеала и заједничке тежње. Антрополошка истраживања на овим просторима показала су резултате заједничких особина овог света који је знао да искористи плодност тла да изрази сву своју креативну енергију.
Из тог плодног тла поникло је и то велико стабло Пеласта чије ће гране додиривати обале Средоземног до Каспијског, до Балтичког, до Северног и Тиренског мора. То потврђује богата документација из архива у утроби земље. Веродостојнију документацију историја и не може наћи.

IX. ВРЕМЕ КОЈЕ НЕДОСТАЈЕ*

* Предавање одржано у Новом Саду 28.11 1991. године
у оквиру теме: "Нове светлости словенске цивилизације"

У старим словенским текстовима Библија се назива једноставно, али не случајно - Књига. Књигом Словени називају и слово и епистему, као писмо и као посланицу.
Свето дрво код Словена носи назив Запис што долази од глагола записивати, писати. Дрво и писмо су, дакле, у веома блиском узајамном и светом односу. И сам назив словенског етнонима идентификује се са словом као са логосом. Семантичке рефлексије обухватају вишеслојност знака, означитеља и означеног јер код Словена је то слово: и графема и фонема и лексема. Слово је, дакле, знак графички и звучни, слово је синоним за реч, за говор, за епистему, отуд и за књигу. А књига је симбол "откровења".
У Похвали Ћирилу Филозофу стоји између осталог да је "Словенски род боравио у незнању и мраку греха. Милошћу и човекољубљем господа нашег Исуса Христа, послан му је пастир и учитељ..."
Међутим, у Житију Константина Ћирила наводи се да Константин Ћирил у Херсону "нађе Јеванђеље и Псалтир писан словенским словима и нађе човека који је говорио тим језиком и, говорећи с њим, примио је силу речи". Ова два закључка су очигледно контраверзна. Али подсетимо се за тренутак мисије и дела Свете браће Ћирила и Методија... Били су истакнути византијски интелектуалци укључени у државну и црквену политику Византије. У мисију моравским Словенима пошли су 863. године на позив кнеза Растислава изабрани од цара Михајла и патријарха Фотија, како би Словенима створили писмо, књижевни језик и Књигу, односно превод Новог завета јер Растислав није наводно могао створити државну и црквену организацију без писма. Било би то "као писање по води" наводе се тим поводом речи Константинове.
Међутим, ни дотле Словени нису писали по води, већ су своје "мисли простирали по дрвету" како то записује писац "Слова о полку Игорову". И не само по дрвету, јер нас извесни извори упућују и на камен или земљу (керамику), на земљу која је за Словене Магна Матер, "то најдубље хришћанско откровење не само у руској него вероватно и у читавој светској култури". Јер све до сада нам се чинило да бити хришћанином значи волети небо и само небо - и одвратити главу од земље и свега што је земаљско. Али, ево, пред нама је хришћанство које није негација земаљског и издаја земље - пред нама је хришћанство које значи највећу љубав према земљи, која значи "љубите земљу". Ово упозорење Мерешковског помоћи ће нам доцније да ближе сагледамо и извесне историјске токове развоја словенске цивилизације, словенске сеобе и словенску везаност за земљу, за родну груду, за принцип непосезања за туђом земљом, за принцип свете дужности чувања своје земље.
У скандинавским изворима налазимо да писмо руна носи назив Vende Runir (вендске руне). Ово писмо је плод словенског система писма о чему нам сведоче многи археолошки налази. И сам назив, као што је очигледно, има словенски корен, јер руна, руња je бразда, урез, а рути (или рити) је браздити, урезати, гравирати. Морфологија система овог писма је, поред осталог, и у блиској сродности са системом писма који смо 1985. године образложили као Винчанско писмо с обзиром на велики фонд археолошког материјала у области винчанске културе.
У Кремничкој области у Мађарској, на стени која се налази на месту где се река Вага улива у Туроч, на прелазу у Словачку, постоји натпис из III века наше ере управо исписан писмом руна који гласи: "Пр(и)ехах (в) Симион от Поране (,) зрумих Кремениту те Туру и вена (г) рада и бе годе Туру двеесте осамдст".
Овај натпис није ни најстарије ни једино сводочанство словенског језика и словенске писмености пре појаве Ћирила и Методија. Постоје и друга бројна сведочанства, истражена и још неистражена која говоре о томе да "словенски род није боравио у таквом незнању и мраку греха", како је то записао писац Похвале Ћирилу Филозофу.
Hrabanus Maurus (776-856) који је 847. године био архиепископ у Мајнцу, написао је дело о писму18 у коме саопштава да је он нашао слова филозофа Етика који је био пореклом Скит. O овом Етику je познато да је рођен у Истри, да је био Словен и да је у првој половини IV века створио систем слова словенског писма који нема ничег заједничког са каснијом глаголицом. Иначе Етик је стекао велики углед и својим делом о Космографији које је касније превео Свети Јероним.

18 De inventione linguarum ab hebrae usque Theodiscam et notis antiquis