- Poruka
- 1.264
Скупштински говор Војислава Шешеља из ратне 1999. године.
Веома, веома пророчки говор!
Даме и господо,
данас ће, вероватно,скупштинска већина изгласати одлуку о прихватању ових основних начела мировног споразума, односно основних начела на којима треба да почива будућа резолуција Савета безбедности Уједињених нација. Лично сам убеђен да ће већина вас, који будете гласали за прихватање ових начела, то урадити са тешком муком, са великом горчином у устима. Радује се само овај нови кандидат за Милана Недића, радује се само онај који је унапред био спреман да служи непријатељу наше земље, ко планира да се стави у службу окупатору и да проведе свој злочиначки наум. Нико частан, нико паметан, нико озбиљан неће се радовати. Ако након овога уследи престанак бомбардовања или само пауза у бомбардовању, а то је под великим упитником, лакнуће мало народу, али лакнуће за кратко. Неће бити бомби из ваздуха, али биће бомби других врста, можда много разорнијих од ових које падају из ваздуха. Посланици Српске радикалне странке гласаће против ових основних начела. Ми их не можемо никако прихватити ни у једној варијанти. Зашто? Зато што доводе у питање државни суверенитет и територијални интегритет наше земље, што нам у првој фази на основу ових принципа западне силе отимају Косово и Метохију, а већ изражавају жељу да отму и преостали део Србије. Овде сте чули српског барона Минхаузена како тврди да се неко залагао да се отцепи Косово и Метохија.То једноставно није истина. На синоћном састанку пред двадесет сведока, међу њима оба председника Републике, председник Републичке владе, многи министри, моја је теза била чак и да жртвујемо део територије, руку, ногу итд,, ми тиме ништа не заустављамо, тиме их само подстичемо да крену даље и то показује пример Српске Крајине и Републике Српске. Српска Крајина је жртвована у целости, а око Републике Српске постигнут споразум, отета је трећина територије и шта је остало од Дејтонског споразума, шта је остало од тога компромиса? Ништа. Они исти који су креирали Дејтонски споразум, у њега се заклињали, сада су га већ увелико прекршили. Овде српски барон Минхаузен говори како су трупе Уједињених нација или западних сила, како су се звале, није битно, дошле у Источну Славонију и Барању, па у прво време није било хрватских војника на Дунаву, а после две године дошли хрватски војници. Јесте, те силе су дошле на Дунав и у Источну Славонију да би протежирале хрватски државни и национални интерес, а не српски. Те силе су помогле Хрватима у геноциду над српским народом и те исте силе не долазе сада да спасу Косово за Србију и српски народ, него да протерају Србе са Косова и да Косово предају шиптарима. То је битна разлика. Тај исти барон Минхаузен говори како се кроз заставу Уједињених нација огледа и наш суверенитет. Па и наше су трупе ишле на Синај, ишле су на линију разграничења Ирака и Ирана, да ли су баш ишле у Конго или нису, то је друго питање, итд. Али, наше трупе су увек ишле на линију разграничења, а не у мисију окупације, а овде је реч о окупацији. Шта садрже ова начела? Кажу- тренутно и проверљиво окончање насиља и репресије на Косову. Прво, на Косову нема никакве репресије, а има само једна врста насиља. То је насиље преосталих малих банди шиптарских терориста, које су у стању само из заседе да убијају људе и ништа више. Не представљају никакву војну силу, апсолутно никакву. Већи број групица расејаних по простору, које убијају из заседе, што није никакав проблем за нашу полицију. Затим, у другој тачки се каже - проверљиво повлачење са Косова свих војних, полицијских и паравојних снага према брзом временском распореду. Шта је брзи врсменски распоред? То је бежање. То је повлачење главом без обзира. Ми смо видели те брзе временске распореде мало у Словенији, а још више у Хрватској. У почетку је то ишло добро, а после су почели да нам отимају целе композиције са наоружањем и војном опремом, целе касарне, целу болницу у Загребу итд. То вам је код сваке војске која мора брзо да се повуче. Прве јединице се повуку организовано, а онда настаје стампедо. Ко ће то да контролише? Које то паравојне снаге да се повуку? Тамо нема никаквих паравојних снага. Сви људи под оружјем су или у оквиру Војске или у оквиру полиције. Апсолутно никаквих паравојних снага нема и овде се говори о повлачењу свих војних и полицијских снага. Тамо где повучемо нашу војску и нашу полицију, више нема наше државе. Истина је да се креатори овог папира позивају на једном месту на очување државног суверенитета и територијалног интегритета Југославије. Само је то пука фраза. То је само про форме речено. Наша држава је суверена само тамо где има своју војску и полицију. Где нема наше војске и полиције, нема нашег суверенитета. Суверенитет је основни атрибут државе, а суштина државе је монопол физичке силе. Тамо где не постоји наш монопол физичке силе, нема суверенитета. Могуће је ограничени суверенитет, да буде наше силе и још нечије, али овде нема ни ограниченог суверенитета, овде нема никаквог суверенитета. Суверен је онај чија је војска на Косову и Метохији.
У тачки 3. се каже да ће се разместити ефективне међународне цивилне и безбедносне снаге, а да то може бити одлучено на основу Главе VII Повеље Уједињених нација, што је посебно за нас лоше. Ту сада руски преговарачи тврде да можда могу постићи да буде под тачком 6, што је мало мекше, јер када је у питању тачка 6. онда наша држава склапа споразум са Уједињеним нацијама, односно Саветом безбедности о модалитетима, а када је тачка 7. онда нам се решење намеће, онда се то третира као претња светском миру и реагује се директно по одлуци Савета безбедности. Можемо ли ми ту веровати на реч? Прошли пут је Черномирдин дошао са неким основним контурама руског плана, који смо у основи, уз извесне дораде, уз извесна наглабања могли прихватити, чак као да нам је мало лакнуло било са тим планом. Сада долази са нечим што нема везе са оним претходним. Како онда можемо веровати на реч да ће та резолуција бити другачија од овог папира? Искуство са Српском Крајином и Републиком Српском нас учи да ће та будућа резолуција бити још гора од овог папира. То чиста логика говори. У тачки 4. се каже да ће безбедносно присуство бити уз суштинско учешће НАТО-а. Дакле, не долази НАТО као пакт, него трупе НАТО-а долазе као трупе Уједињених нација. Да ли има неке формалне разлике? У изгледу униформи, у шлемовима, у боји шлемова ништа више. Уопште се не поставља питање како ће се трупе звати, него из којих ће држава бити и ко ће командовати тим трупама. Трупе ће, пре свега, бити из земаља НАТО-а и командоваће им командант снага НАТО-а. Шта се дешава кад неко каже – доста је било, повлаче се трупе Уједињених нација? Имамо пример Македоније. Истекао је рок на који су дошле те трупе, Кина је била против продужетка рока, али трупе су остале и само су промениле уииформу. Све трупе из НАТО земаља су остале и више нису трупе Уједињених нација, него трупе НАТО-а.Тако у перспективи, за годину-две, Кина и Русија могу да кажу – сада је доста, нећемо да продужимо мандат трупама Уједињених нација, не изгласа се одлука о продужењу, а Американци кажу - наше трупе остају. Неће бити СФОР, него КВОР, неће бити АЈФОР, него УНПРОФОР итд. Стотине назива, а иста суштина. Дакле, ни ту се ништа не може добро очекивати, уколико дођу трупе агресорских земаља. Агресорске земље нису успеле да заузму ниједан део наше територије, а сада ми доносимо одлуку да их добровољно пустимо на део територије. Наравно, не доносимо ми сада ту одлуку, него уз велику бојазан доносимо ту одлуку скупштинском већином, јер ће неки гласати против, пре свега Српска радикална странка, али, Скупштина као целина таакву одлуку доноси, као највиши државни орган Србије и улазе трупе агресорских земаља. Где је сада гаранција да ће они стати на Косову, да не иду даље? Видели сте ви уочи Рамбујеа, Динзбир је већ обигравао по Војводини, састајао се са Чанком и са још некима и већ припремао терен. Знамо какве су им намере са Санџаком, а знамо и какве су им намере са Црном Гором. Искуство нас учи да је Косово само једна етапа. Била је Српска Крајина, била је Република Српска, а сада је Косово. Значи, да ишчекујемо шта следи даље. Знамо одмах шта следи даље, јер нису случајно порушени сви мостови на Дунаву, осим једног јединог. У тачки 5. се говори о успостављању привремене администрације као дела међународног цивилног присуства. То је окупациона управа, којом формално руководи Савет безбедности, а суштински Америка и НАТО. Значи, повлачи се комплетна наша цивилна администрација, од начелника Округа до привременог Извршног већа, од општинских органа па надаље. Ниједан орган управе не остаје. Формирају се нови. Знамо добро ко ће формирати те нове органе управе - формираће их окупатор од припадника албанске терористичке организације.
Веома, веома пророчки говор!
Даме и господо,
данас ће, вероватно,скупштинска већина изгласати одлуку о прихватању ових основних начела мировног споразума, односно основних начела на којима треба да почива будућа резолуција Савета безбедности Уједињених нација. Лично сам убеђен да ће већина вас, који будете гласали за прихватање ових начела, то урадити са тешком муком, са великом горчином у устима. Радује се само овај нови кандидат за Милана Недића, радује се само онај који је унапред био спреман да служи непријатељу наше земље, ко планира да се стави у службу окупатору и да проведе свој злочиначки наум. Нико частан, нико паметан, нико озбиљан неће се радовати. Ако након овога уследи престанак бомбардовања или само пауза у бомбардовању, а то је под великим упитником, лакнуће мало народу, али лакнуће за кратко. Неће бити бомби из ваздуха, али биће бомби других врста, можда много разорнијих од ових које падају из ваздуха. Посланици Српске радикалне странке гласаће против ових основних начела. Ми их не можемо никако прихватити ни у једној варијанти. Зашто? Зато што доводе у питање државни суверенитет и територијални интегритет наше земље, што нам у првој фази на основу ових принципа западне силе отимају Косово и Метохију, а већ изражавају жељу да отму и преостали део Србије. Овде сте чули српског барона Минхаузена како тврди да се неко залагао да се отцепи Косово и Метохија.То једноставно није истина. На синоћном састанку пред двадесет сведока, међу њима оба председника Републике, председник Републичке владе, многи министри, моја је теза била чак и да жртвујемо део територије, руку, ногу итд,, ми тиме ништа не заустављамо, тиме их само подстичемо да крену даље и то показује пример Српске Крајине и Републике Српске. Српска Крајина је жртвована у целости, а око Републике Српске постигнут споразум, отета је трећина територије и шта је остало од Дејтонског споразума, шта је остало од тога компромиса? Ништа. Они исти који су креирали Дејтонски споразум, у њега се заклињали, сада су га већ увелико прекршили. Овде српски барон Минхаузен говори како су трупе Уједињених нација или западних сила, како су се звале, није битно, дошле у Источну Славонију и Барању, па у прво време није било хрватских војника на Дунаву, а после две године дошли хрватски војници. Јесте, те силе су дошле на Дунав и у Источну Славонију да би протежирале хрватски државни и национални интерес, а не српски. Те силе су помогле Хрватима у геноциду над српским народом и те исте силе не долазе сада да спасу Косово за Србију и српски народ, него да протерају Србе са Косова и да Косово предају шиптарима. То је битна разлика. Тај исти барон Минхаузен говори како се кроз заставу Уједињених нација огледа и наш суверенитет. Па и наше су трупе ишле на Синај, ишле су на линију разграничења Ирака и Ирана, да ли су баш ишле у Конго или нису, то је друго питање, итд. Али, наше трупе су увек ишле на линију разграничења, а не у мисију окупације, а овде је реч о окупацији. Шта садрже ова начела? Кажу- тренутно и проверљиво окончање насиља и репресије на Косову. Прво, на Косову нема никакве репресије, а има само једна врста насиља. То је насиље преосталих малих банди шиптарских терориста, које су у стању само из заседе да убијају људе и ништа више. Не представљају никакву војну силу, апсолутно никакву. Већи број групица расејаних по простору, које убијају из заседе, што није никакав проблем за нашу полицију. Затим, у другој тачки се каже - проверљиво повлачење са Косова свих војних, полицијских и паравојних снага према брзом временском распореду. Шта је брзи врсменски распоред? То је бежање. То је повлачење главом без обзира. Ми смо видели те брзе временске распореде мало у Словенији, а још више у Хрватској. У почетку је то ишло добро, а после су почели да нам отимају целе композиције са наоружањем и војном опремом, целе касарне, целу болницу у Загребу итд. То вам је код сваке војске која мора брзо да се повуче. Прве јединице се повуку организовано, а онда настаје стампедо. Ко ће то да контролише? Које то паравојне снаге да се повуку? Тамо нема никаквих паравојних снага. Сви људи под оружјем су или у оквиру Војске или у оквиру полиције. Апсолутно никаквих паравојних снага нема и овде се говори о повлачењу свих војних и полицијских снага. Тамо где повучемо нашу војску и нашу полицију, више нема наше државе. Истина је да се креатори овог папира позивају на једном месту на очување државног суверенитета и територијалног интегритета Југославије. Само је то пука фраза. То је само про форме речено. Наша држава је суверена само тамо где има своју војску и полицију. Где нема наше војске и полиције, нема нашег суверенитета. Суверенитет је основни атрибут државе, а суштина државе је монопол физичке силе. Тамо где не постоји наш монопол физичке силе, нема суверенитета. Могуће је ограничени суверенитет, да буде наше силе и још нечије, али овде нема ни ограниченог суверенитета, овде нема никаквог суверенитета. Суверен је онај чија је војска на Косову и Метохији.
У тачки 3. се каже да ће се разместити ефективне међународне цивилне и безбедносне снаге, а да то може бити одлучено на основу Главе VII Повеље Уједињених нација, што је посебно за нас лоше. Ту сада руски преговарачи тврде да можда могу постићи да буде под тачком 6, што је мало мекше, јер када је у питању тачка 6. онда наша држава склапа споразум са Уједињеним нацијама, односно Саветом безбедности о модалитетима, а када је тачка 7. онда нам се решење намеће, онда се то третира као претња светском миру и реагује се директно по одлуци Савета безбедности. Можемо ли ми ту веровати на реч? Прошли пут је Черномирдин дошао са неким основним контурама руског плана, који смо у основи, уз извесне дораде, уз извесна наглабања могли прихватити, чак као да нам је мало лакнуло било са тим планом. Сада долази са нечим што нема везе са оним претходним. Како онда можемо веровати на реч да ће та резолуција бити другачија од овог папира? Искуство са Српском Крајином и Републиком Српском нас учи да ће та будућа резолуција бити још гора од овог папира. То чиста логика говори. У тачки 4. се каже да ће безбедносно присуство бити уз суштинско учешће НАТО-а. Дакле, не долази НАТО као пакт, него трупе НАТО-а долазе као трупе Уједињених нација. Да ли има неке формалне разлике? У изгледу униформи, у шлемовима, у боји шлемова ништа више. Уопште се не поставља питање како ће се трупе звати, него из којих ће држава бити и ко ће командовати тим трупама. Трупе ће, пре свега, бити из земаља НАТО-а и командоваће им командант снага НАТО-а. Шта се дешава кад неко каже – доста је било, повлаче се трупе Уједињених нација? Имамо пример Македоније. Истекао је рок на који су дошле те трупе, Кина је била против продужетка рока, али трупе су остале и само су промениле уииформу. Све трупе из НАТО земаља су остале и више нису трупе Уједињених нација, него трупе НАТО-а.Тако у перспективи, за годину-две, Кина и Русија могу да кажу – сада је доста, нећемо да продужимо мандат трупама Уједињених нација, не изгласа се одлука о продужењу, а Американци кажу - наше трупе остају. Неће бити СФОР, него КВОР, неће бити АЈФОР, него УНПРОФОР итд. Стотине назива, а иста суштина. Дакле, ни ту се ништа не може добро очекивати, уколико дођу трупе агресорских земаља. Агресорске земље нису успеле да заузму ниједан део наше територије, а сада ми доносимо одлуку да их добровољно пустимо на део територије. Наравно, не доносимо ми сада ту одлуку, него уз велику бојазан доносимо ту одлуку скупштинском већином, јер ће неки гласати против, пре свега Српска радикална странка, али, Скупштина као целина таакву одлуку доноси, као највиши државни орган Србије и улазе трупе агресорских земаља. Где је сада гаранција да ће они стати на Косову, да не иду даље? Видели сте ви уочи Рамбујеа, Динзбир је већ обигравао по Војводини, састајао се са Чанком и са још некима и већ припремао терен. Знамо какве су им намере са Санџаком, а знамо и какве су им намере са Црном Гором. Искуство нас учи да је Косово само једна етапа. Била је Српска Крајина, била је Република Српска, а сада је Косово. Значи, да ишчекујемо шта следи даље. Знамо одмах шта следи даље, јер нису случајно порушени сви мостови на Дунаву, осим једног јединог. У тачки 5. се говори о успостављању привремене администрације као дела међународног цивилног присуства. То је окупациона управа, којом формално руководи Савет безбедности, а суштински Америка и НАТО. Значи, повлачи се комплетна наша цивилна администрација, од начелника Округа до привременог Извршног већа, од општинских органа па надаље. Ниједан орган управе не остаје. Формирају се нови. Знамо добро ко ће формирати те нове органе управе - формираће их окупатор од припадника албанске терористичке организације.
