Nasledjivanje...

Zanima me jedna stvar u genetici...ako su majka il otac,bili alkoxolicari...dal je moguce da mogu da deluju geni i na potomke?i kako?
zar niko nema neko misljenje o tome?

Znas mislim da bi ova tema najbolje uspela na Prirodnim naukama, ekologija se bas i ne bavi tim pitanjem...

Moguce je...Mada ne verujem da su geni u pitanju, vec primer koji deca vide od roditelja...to ostavlja trajne traume...
Znam par slucajeva takvih problema sa kolena na koleno.

The Look:

Znas mislim da bi ova tema najbolje uspela na Prirodnim naukama, ekologija se bas i ne bavi tim pitanjem...

Kliknite za proširenje...

Sad cu da prebacim pa cemo videti

Ako vasi roditelji nisu imali dece, sigurno ih ni vi necete imati.

Sve ostalo nije sigurno.

E to se zove nauka

sinc91:

Zanima me jedna stvar u genetici...ako su majka il otac,bili alkoxolicari...dal je moguce da mogu da deluju geni i na potomke?i kako?
zar niko nema neko misljenje o tome?

Kliknite za proširenje...

Sta ce ti misljenje kada postoje podaci?

Da, zavisnost je visoko nasledna osobina.

Genetika ima veceg uticaja nego okolina. Recimo, ako dvoje alkoholicara ima dete koje odmah nakon rodjenja bude usvojeno od strane roditelja koji uopste ne piju, to dete i dalje ima daleko vecu sansu da postane alkoholicar nego sto je prosek (mnogo vecu nego dete nealkoholicara koje bude usvojeno u alkoholicarsku porodicu).

Cifre su izmedju 40 is 70% naslednosti. Kako? Svi geni nisu poznati, ali oko 30% uticaja vrse geni koji kodiraju za osetljivost i strukturu dopaminergicnog sistema izmedju srednjeg mozga i dorzolateralnog prefrontalnog korteksa.

Ako ti ovo prethodno zvuci kao kineski, stvar se svodi na sledece: u tvom mozgu postoje kola, zasnovana na neurotransmiteru zvanom dopamin, koja detektuju uspeh i neuspeh - tj. sta je "dobro" raditi, a sta "nije dobro" raditi. Bilo sta u zivotu sto radis biva ocenjeno u skladu sa time kakav je bio produkt (ovo je uproscena slika, ali u osnovi tacna). Ovo su potpuno nesvesni procesi - nisu deo "misli" ili bilo cega u okviru svesti, mada se (kada se ucvrste) mogu pojaviti kao "osecaji" (recimo, "osecas" da nesto nije u redu u vezi necega ili nekoga: radi se o reakciji na stvari koje je tvoj mozak prethodno, cesto veoma davno, naucio i povezao a da ti toga nisi uopste ni svestan).

Dugorocno planiranje je, medjutim, na zalost relativno nova stvar u evoluciji. Nas mozak je, u neku ruku, "dogradjen" tako da moze, uz napor, da prevazidje trenutno teske stvari zarad dugorocnog veceg dobitka. Ali ovo nikada i nikome nije lako, a nekim ljudima je teze nego drugima.

Supstance koje izazivaju zavisnost rade na osnovu ovog problema (opet, daleko uproscavam stvari, ali ne moze jasnije bez pisanja citave knjige). One se mesaju u funkcionisanje ovog sistema ili direktno ili indirektno, i cine da tvoj mozak misli da je dalje uzimanje ove supstance "dobro", dok je neuzimanje oznaceno kao "lose". Nivo zavisnosti koga odredjena supstanca izaziva direktno zavisi od toga koliko se uspesno mesa u ove sisteme (nikotin je droga koja izaziva najvecu zavisnost upravo zato sto direktno menja funkciju najdubljih kola u okviru ovog sistema).

Kada covek upadne u zavisnost, veoma je tesko izaci: mozak je "preprogramiran" tako da zahteva trenutno zadovoljstvo, iako covek moze biti potpuno svestan da je zavisnost u dugorocnom smislu veoma negativna, cak i smrtonosna. Efektivnih terapija ima jako malo; za nikotin je nedavno izasao na trziste vareniclin, ali on ima jako mnogo losih nuzefekata (boljih od raka pluca, svakako, ali nisu prijatni); za druge stvari, ibogain obecava, ali postoji mnogo istrazivanja koja prvo moraju tu da se odrade.

Ovo sve, medjutim, sasvim sigurno ne znaci da je dete alkoholicara "osudjeno" da i samo postane alkoholicar. Covek samo treba da bude pametan i da razmislja, isto kao i sa svakom drugom genetskom predispozicijom. Ako je covek dete alkoholicara, treba da izbegava pice i napijanje - kao i sve druge adiktivne supstance (sklonost ka adikciji je u stvari ono sto je nasledno; nije u pitanju osteljivost specificno prema alkoholu).

Koliko je tačno da se pamte i mnogi drugi detalji iz života pojedinaca pa se onda karakteristike vezane za te detalje prenose genetski?

ja i dalje ne vidim zasto se alkoholizam Moze genetski preneti na decu iz posta endonuclease

svaki covek ima u sebi tri ego stanja (roditelj, odrasli i dete), do svoje seste godine ego stanja deteta se upotpunjuju tako sto njegovo ego stanje roditelja uci od ego stanja roditelja njegovog roditelja ... odrasli od odraslog i dete od deteta ...

Problem nastaje kod ego stanja deteta ... kod njega postoje dva pod-stanja ... prilagodjeno dete i slobodno dete ... prilagodjeno dete je ono koje uci na zabranama...dok je slobodno ono koje sledi svoje zelje i prohteve ...

elem, to prilagodjeno dete je uzrok gotovo svih nasih negativnih osecanja i reakcija, poduhvata...u zivotu ...jer prilagodjeno dete funksionise na osnovu zabrane. znaci da do nase seste godine u tim nasim kljucnim momentima formiranja licnosti, ako mi imamo zabranu ka alkoholu, nase prilagodjeno dete ce tada alkohol da prpotumaci kao dobru stvar i uvek ce ka tome naginjati. jedino ce pitanje morala da ga odgovara od toga ...
ucinak je tim veci ako mu dodje tata/mama pijanica i kaze ''alkohol je los'' ...

kasnije su neki drugi faktori u igri ... to su kao neke osnove transakcione analize ...

u principu, ja mislim da je to sve psihologija...

jeele:

svaki covek ima u sebi tri ego stanja (roditelj, odrasli i dete),
...
u principu, ja mislim da je to sve psihologija...

Kliknite za proširenje...

Lepo je imati misljenje, ali nastaju problemi kada se misljenje suprotstavlja cinjenicama.

Recimo, ne, covek u sebi nema "tri ego stanja".

Takodje, to sve sasvim sigurno nije psihologija. Da je psihologija, onda ne bi smo imali efekte koje mozemo povezati sa genima.

Recimo, sta sa eksperimentima sa razdvojenim blizancima? Majka alkoholicarka ima blizance, koji budu usvojeni u dve razlicite porodice. Oba blizanca odrastu u alkoholicare, iako su uslovi odrastanja potpuno (cesto drasticno) drugaciji. Zasto dete alkoholicara postane alkoholicar cesto i u porodicama u kojima nema nikakvog koriscenja alkohola?

Zeleli mi to ili ne, geni imaju veoma veliki uticaj na nase ponasanje, stavove, i licnost. Covek nije tabula rasa u koju se u toku odrastanja "zapisuje" sve.

Recimo, kada smo kod alkoholizma, evo jednog trivijalnog primera.

Svi ljudi nose u svom genomu gen po imenu TAS2R38. On, medjutim, nije kod svakoga isti: neki ljudi nose jednu verziju, neki drugu. I neke verzije ovog gena su snazno povezane sa alkoholizmom: ljudi koji imaju tu vrstu TAS2R38 imaju mnogo vecu sansu da postanu alkoholicari.

Ali...TAS2R38 je gen koji kodira za receptor ukusa: protein koji je ugradjen u strukturu jezika, i koji nam omogucava da okusimo odredjene vrste "gorkog". Kakve to veze ima sa alkoholizmom?

Ljudi kod kojih je ovaj gen aktivan i ispravan teze da dozive ukus alkoholnih pica kao neprijatan. Otud retko piju, a kada piju, piju manje (i teze da piju pica koja sadrze manju kolicinu alkohola). Ljudi kod kojih ovaj gen ne radi kako treba, ili je manje aktivan, nemaju ovaj "neukusan osecaj", i otud teze da piju vise, i da piju pica sa vecom sadrzinom alkohola.

Otud, gen koji nema nikakve direktne veze sa mozgom ili zavisnoscu moze da promeni verovatnocu da ce data osoba postati alkoholicar.

Drugim recima, ovo su komplikovane stvari. Tek ce da postanu komplikovane u odgovoru Risti, u sledecoj poruci.

ristob:

Koliko je tačno da se pamte i mnogi drugi detalji iz života pojedinaca pa se onda karakteristike vezane za te detalje prenose genetski?

Kliknite za proširenje...

Malo je tacno - skoro nimalo, u stvari. Ali skoro nimalo nije isto sto i nimalo.

Kratak odgovor je sledeci: veoma mali broj detalja iz malog broja drasticnih situacija kojima je covek hronicno izlozen (visemesecno gladovanje, recimo; ili visestruki, cesti lomovi kostiju) moze, veoma indirektno, imati veoma mali uticaj na njegovo potomstvo.

Duze objasnjenje...nije jednostavno, i zahteva uvod; izvini ako ti u okviru tog uvoda pricam stvari koje vec znas, ali bolje reci nego ne reci pa zbuniti.

Spreman? Ok:

Nasi geni se nalaze, kao sto znas, na dugim lancima DNK, hromozomima. Mi nosimo u svakoj celiji po dve kopije svakog hromozoma - jednu koju smo nasledili od oca, i jednu od majke. Samim tim, mi nosimo u sebi dve kopije svakog gena. (Izuzetak su X i Y hromozomi, ali to je posebna prica; pogotovo kod zena, koje su genetski mesavina dve jedinke ).

E, sad. Geni su "kodirani" kao niz nukleinskih baza - A, T, C i G - koje se ponavljaju. Recimo, evo ti copy/paste segment iz jednog gena na kome radim:

..TCACCTACAATCTCAGACATCGACTGATTTTTCGCAGGGTGGCCGATGTGA...

Ovaj niz slova iznad je deo gena zvanog EAG, koji (u toku svojih ukupno 3500 "slova") "objasnjava" celiji kako da proizvede protein koji kontrolisano prenosi jone kalcijuma preko celijske membrane - veoma vazna stvar za funkciju nervnih celija. Sve informacije za to su sadrzane u okviru niza "slova".

Pored ovakvih gena, koji "kodiraju za proteine" - tj. objasnjavaju celiji kako da napravi nesto - DNK sadrzi mnoge druge vrste gena, medju kojima su za nase objasnjenje vazni kontrolni geni, pogotovo jedna vrsta ovih kontrolnih gena zvani "transkripcioni faktori".

Razmisli: DNK je ista u celijama mozga i u celijama stomaka. Ali, za nas bi bilo veoma lose kada bi geni za proizvodnju stomacne kiseline funkcionisali u nasem mozgu, ili kada ne bi funkcionisali u stomaku. Kontrolni geni omogucuju razlikovanje tkiva: oni aktiviraju odredjene gene u jednom tkivu, i drze ih neaktivnim u drugim tkivima. Tako su geni za stomacnu kiselinu aktivni u stomaku, ali nisu aktivni u mozgu.

Ali ovo nije sve (daleko od toga).

DNK u nasem telu ne pliva sama. Ona je povezana sa proteinima (zvanim histoni) u kompleksnu strukturu poznatu kao "hromatin". Evo ti jedna animacija koja pokazuje kako je DNK u stvari "zapakovana" u hromatin:


Cool, zar ne?

E, sad. Ti proteini u koje je DNK zapakovana mogu biti modifikovani, najcesce tako sto se doda acetil grupa na jedan od histona. U zavisnosti od toga da li su histoni acetilovani ili ne, zavisi i to koliko je snazno DNK "upakovana". Sto je vise upakovana, to je teze njoj pristupiti - i ti "upakovani" geni ne mogu da budu procitani, pa samim tim nisu ni aktivni u celiji.

Dodatan nivo komplikacije je takozvana metilacija: dodavanje metil grupe na svako mesto na kome se u DNK "slova" CG pojavljuju zajedno. Ovo takodje menja aktivnost i "citljivost" gena.

Samim tim, status histona, nivo upakovanosti, i nivo metilacije DNK nose u sebi jedan dodatan nivo informacija, koji nije upisan u sam DNK kod. Ove informacije odredjuju kada ce i koliko odredjeni geni biti aktivni - povrh kontrole koja je ugradjena u sam DNK kod u vidu kontrolnih gena i faktora za transkripciju. Ovaj efekt je daleko manji od efekata samog DNK koda, ali nikako nije zanemarljiv. Njime se bavi oblast nauke zvana "epigenetika".

Ok, kakve sad sve ovo veze ima sa tvojim pitanjem?

DNK kod se moze promeniti samo kroz mutacije, koje onda moraju biti selektovane kroz generacije...itd, sve ono o cemu smo govorili u nasim pricama o evoluciji. Otud, tvoja licna iskustva nece menjati tvoj DNK kod, niti ce menjati kontrolne gene (koji su takodje upisani u taj kod).

Ali tvoja licna iskustva mogu da uticu na tvoju epigenetiku, koja takodje moze da se nasledi.

Najpoznatiji primer ovoga su Holandska istrazivanja o posledicama gladovanja. Naime, u toku zime 1944-1945, u delu Holandije je zavladala velika glad, u toku koje je ljudima bilo dostupno manje od 1000 kcal dnevno. Holandjani, medjutim, su i dalje pazljivo zapisivali ko se rodio i ko je umro, tezinu svih rodjenih beba, ucestalost bolesti, itd, sto je omogucilo kasnijim epidemiolozima da istrazuju efekte ove gladi na stanovnistvo.

Jedan od rezultata je epigenetski: promene u metilaciji nekoliko kontrolnih gena je uticao na masu drugih gena u telu. I ovo se na veoma komplikovane nacine prenelo na sledece generacije. Recimo - ako je zena bila izlozena gladi u toku prva dva trimestra trudnoce. Ako je nakon toga rodila devojcicu. I ako je ta devojcica imala normalnu telesnu tezinu pri rodjenju (u okviru normalnog proseka). Deca te devojcice ce imati manju telesnu tezinu pri rodjenju nego sto je normalno.

Razlog je najverovatnije povezan sa kontrolnim proteinima poznatim kao faktori rasta, i sa njihovim nivoom metilacije.

Kao sto vidis na primeru, ovo nije drasticna stvar - epigenetski efekti su deset do deset hiljada puta manji od genetskih. Ali mi vec znamo (i postaje sve jasnije) da mnogi aspekti nase licnosti zavise od veoma fine modulacije gena koji odredjuju strukturu mozga. Time je verovatno da ce epigenetske analize postati mnogo vaznije u buducnosti.

Nadam se da ovo daje generalnu sliku koja je bar delimicno razumljiva.

Mozes li mi objansniti dio u kome kazes: "pogotovo kod zena, koje su genetski mesavina dve jedinke "? Znaci,muskarci nisu? Oni nasljedjuju samo xx i to sve od oca?

Zasto su nama dali pogresnu informaciju na faxu,da alkoholizam nije nasledan.. jao izludicu..nadam se da cu nekako doci do te laboratorije da i sama ponesto provjerim..

giraza:

Mozes li mi objansniti dio u kome kazes: "pogotovo kod zena, koje su genetski mesavina dve jedinke "? Znaci,muskarci nisu? Oni nasljedjuju samo xx i to sve od oca?

Kliknite za proširenje...

Ne, mnogo interesantnije.

Muskarci nasledjuju X hromozom od majke, i Y hromozom od oca. Geni sa Y hromozoma (prevashodno) uticu da se telo razvije u muskarca - sve bebe pocinju kao "zene", i bez intervencije "muskih" gena sa Y hromozoma, razviju se u zene.

Kod zena, imas malo komplikovaniju situaciju. Zena nema Y hromozom, ali zato ima dve kopije X hromozoma. Imati visak kopija hromozoma, medjutim, nije dobra stvar - mozes da vidis sta se dogadja, na primer, kod Daunovog simptoma (koji se javlja kada postoje tri kopije hromozoma 21; visak kopija drugih hromozoma je uglavnom embrionski smrtonosna mutacija).

Drugim recima, ako bi kod zene obe kopije X hromozoma bile aktivne...ne bi bilo dobro. Zbog toga, jedna kopija biva deaktivirana - u svakoj celiji odvojeno, po principu slucajnosti!

Samim time, svaka zena ima dva delimicno odvojena genoma. Svi autozomi su prisutni u dve kopije, i svi su isti u svim celijama. Ali u nekim celijama je aktivan X hromozom nasledjen od oca, a u drugim je aktivan X hromozom nasledjen od majke.

Ovo je razlog zbog koga su zene osetljivije na mnoge dominantne genetske bolesti, ali su zato otpornije na recesivne genetske bolesti.

giraza:

Zasto su nama dali pogresnu informaciju na faxu,da alkoholizam nije nasledan.. jao izludicu..nadam se da cu nekako doci do te laboratorije da i sama ponesto provjerim..

Kliknite za proširenje...

Komplikacije su mnogostruke.

Recimo, moze se reci da alkoholizam nije nasledan. Nasledna je predispozicija prema zavisnosti - tako da dete alkoholicara ne mora neophodno da bude alkoholicar, moze da bude i narkoman. Takodje, posto se ne radi o nassedjivanju same osobine, vec samo tendencije ka osobini (dete ne mora da postane zavisnik ni od cega, samo ima vecu sansu da nakon izlaganja ostane zavisno), moze da postoji nerazumevanje i sa te strane.

Mada, glavna komplikacija potice iz psiholoskih teorija iz polovine proslog veka, u kojima su (po pravoj Frojdovoj tradiciji) hipoteze zasnovane na nagadjanjima i bledim informacijama izlagane kao cvrste cinjenice.

Muskarci nasledjuju X hromozom od majke, i Y hromozom od oca. Geni sa Y hromozoma (prevashodno) uticu da se telo razvije u muskarca - sve bebe pocinju kao "zene", i bez intervencije "muskih" gena sa Y hromozoma, razviju se u zene.

Kliknite za proširenje...

Pošto po tome izgleda da je primarno (životinjsko) živo biće ženskog roda, kako je po evoluciji nastao muškarac? Kako se evolucija 'dosjetila' da stvori muškarca?

ristob:

Pošto po tome izgleda da je primarno (životinjsko) živo biće ženskog roda, kako je po evoluciji nastao muškarac? Kako se evolucija 'dosjetila' da stvori muškarca?

Kliknite za proširenje...

Prvi odgovor na tvoje pitanje je da previse generalizujes od ljudi. Kod ljudi se jedinka automatski razvija u zenku, osim ako geni sa Y hromozoma ne dovedu do razvoja muskih osobina. Kod ptica, recimo, je obrnuta stvar - ako imas ZZ par hromozoma, dobijas muzjaka, a ako imas ZW par hromozoma, dobijas zenku. I ima raznih varijacija na temu.

Otud sledi drugi odgovor, na malkice izmenjeno pitanje: kako su uopste nastala dva pola. A odgovor je isti kao i na prakticno sva pitanja u vezi evolucije: gradualno.

Cak i jednocelijski organizmi koji se, obicno, razmnozavaju prostom klonskom deobom povremeno imaju mehanizme za razmenu gena. Npr, bakterije imaju sistem poznat kao konjugacija, kojim mogu da razmenjuju grupe gena.

(Uopste, ljudi cesto potcenjuju sposobnosti bakterija, misleci da se radi o veoma jednostavnim organizmima. Bakterije imaju veoma kompleksne senzorne organe, unutrasnju strukturu koja integrise signale, komuniciraju jedne sa drugima, grade kompleksne strukture u kojima razlicite celije imaju razlicite uloge, pa cak mogu da napadaju druge organizme u organizovanim "coporima".)

Kod jednocelijskih proto-zivotinja (protozoa), u vecini slucajeva svaki organizam moze nezavisno da se razmnozava. Ali postoje sistemi za davanje i primanje genetskog materijala, kao i procesi kojima se ti materijali mogu mesati u potpuno nove kombinacije (rekombinacija u razlicitim formama mejoze).

Sad, kako kompleksnost organizma raste, tako rastu i unutrasnje interakcije izmedju razlicitih specijalizovanih sistema. Prost pljosnati crv moze, recimo, da veoma lako nosi paralelno i muske i zenske organe; "seks" je razmena genetskog materijala u kome oba partnera daju jedan drugom paketic sperme, i oba "zatrudne" i izlegu potomstvo.

Ali sto je veca specijalizacija unutrasnjih organa, to je teze odrzati paralelnu interakciju sa oba sistema. Stvar postaje pitanje ulaganja energije: veoma je "skupo" ulagati energiju u dva paralelna sistema, i onaj za primanje genetskog materijala. Ovo vazi prevashodno na biohemijskom nivou - ako nije jasno zasto, razmisli koliko dodatnih sistema bi trebalo da razluci signale koje daje testosteron od onih koje daje estrogen, eda bi se odrzao balans koji istovremeno omogucava kreiranje materice i ovarija, ali i testisa i proizvodnje spermatozoida.

Ali vazi i na prosto fizioloskom nivou (vise tkiva je potrebno odrzavati, sto automatski zahteva vise energije), i konacno na bihevioralnom nivou: zivotinje sa kompleksnijim sistemima interakcije i ponasanja ulazu ogromnu kolicinu energije u ta ponasanja i razvoj nervnih sistema potrebnih za to ponasanje. Tu rast energetske cene ide nebu pod oblake.

Otud pocinje postepena specijalizacija. Prvo imas zivotinje koje imaju odredjenu preferencu. Pojedinacna zivuljka je, recimo, prevashodno muzjak, po tome sto proizvodi znacajnu kolicinu sperme i ulaze energiju u trazenju jedinki koje zele da tu spermu prime; ali i dalje ima sposobnost da i sama primi spermu i proizvede mladunce, mada to radi veoma retko i sa malim nivoom uspeha (manje potomaka na taj nacin nego sto imaju jedinke koje postanu prevashodno zenke).

Onda sledi potpuna, ali reverzibilna specijalizacija. Ovo je prisutno cak i kod kicmenjaka; mnoge ribe, pa cak i poneki vodozemci imaju ovaj pristup. U principu, stvar se svodi na jedan od dva scenarija. Kod nekih vrsta, jedinka moze da povremeno bude muzjak, povremeno zenka, u zavisnosti od sezonskog hormonalnog stanja. Kod drugih vrsta, jedinka se razvija ili u muzjaka ili u zenku, ali moze da promeni status u skladu sa signalima iz okoline (recimo, ako nema dovoljno muzjaka, zenke postanu muzjaci).

Neke vrste cak menjaju status u skladu sa svojom pozicijom u zivotnom toku. Tako, recimo, imas neke ribe koje uglavnom pocinju kao zenke - ulazu energiju u proizvodnju jaja, i traze muzjaka sa kojim ce se pariti. Kada se spare, izlegu jaja...i onda im zenski organi atrofiraju, i pretvore se u muzjaka. Muzjaci ulazu energiju u razvoj misica, i u razvoj agresivnog ponasanja, pomocu cega brane gnezdo i mladunce. A onda nadju zenku i mogu da imaju i drugu generaciju potomstva, sa "druge strane oltara."

Konacno, imas potpunu specijalizaciju. Ovo je manje-vise "zapisano u kamen" za vrste koje imaju kompleksne medjusobne interakcije, posto je prosto previse "skupo" izgraditi neuralne mreze potrebne za oba sistema ponasanja. Jedinka je ili potpuno muzjak, ili potpuno zenka.

***

Mada, i kod potpune specijalizacije imas komplikacije...koje su, u stvari, relevantne za neka drustvena pitanja koja izazivaju velike probleme, i ogromnu kolicinu bola i patnje za nimalo beznacajan broj ljudi.

Naime, ne postoji u telu jedan prekidac koji odredjuje da li ce jedinka biti muzjak ili zenka. Postoji mnogo razlicitih. Ogranicicu se na coveka, radi (relativne) jednostavnosti, pa i tu cu pomenuti samo dva veoma dobro poznata.

U toku embrionalnog razvoja, semene celije se automatski razvijaju u jajne celije, koje su prisutne u ovarijama. Ali ako jedinka nosi Y hromozom, na njemu ce se naci drugi set gena koji izmeni taj proces, tako da se semene celije razviju u spermatopojetske celije (koje kasnije u toku celog zivota proizvode spermatozoe),a celije koje bi se razvije u ovarije u uterus se umesto toga razviju u testise.

E, sad, potpuno drugi set gena nosi informacije o kolicini i reakciji na testosteron. Zenska beba prevashodno proizvodi estrogen, ali muska prevashodno proizvodi testosteron (uprosceno receno). Testosteron proizveden na osnovu "pojacanja" koje daju geni sa Y hromozoma dovodi do razvoja morfoloskih karakteristika koje definisu "decaka": dolazi do spustanja testisa i razvoja penisa umesto vagine.

Da se radi o dva odvojena sistema mozes da vidis jako lepo na primeru dece koja se rode sa neispravnim receptorima za testosteron, ili sa neispravnom proizvodnjom testosterona. Ono sto se desi je da se roditeljima rodi devojcica - ili bar oni tako misle. I ta devojcica se skoro uvek razvije u veoma privlacnu devojku: velike grudi, veoma cista koza, uopste izrazene zenske karakteristike. Ali onda - cesto tak kada se ta devojka uda, i pocne da pokusava da dobije decu - otkriju da je njihova cerka u stvari njihov sin. Ima XY hromozome. Ima razvijene testise - koji se nikada nisu spustili, vec su ostali na mestu na kome se kod devojcica nalaze ovarije. Obicno ima mali, nerazvijeni proto-uterus (koji se nije razvio posto jedna kopija X hromozoma obicno ne nosi dovoljnu dozu potrebnih gena).

E, sad, zasto je ovo vazno? Nekoliko - bar pet odvojenih - drugih genetskih sistema odredjuju razvoj mozdanih razlika izmedju muskaraca i zena. Izmedju ostalog, i sistema koji proizvode neuralne mreze koje "odlucuju" sta ce nam biti privlacno, a sta odbojno, i da li ce nase ponasanje biti pretezno "feminizovano" ili "maskulinizovano".

Ako ti treba primer o cemu se radi, evo ti jedan prost eksperiment (nije za gadljive, ali je jednostavan za izvodjenje). Daj nekom muskarcu sa veoma snaznim muskim karakteristikama (brzo-rastuca brada, izrazeni misici, povecana agresivnost) da spava (i znoji se) dve-tri noci u nekom krevetu. Onda dovedi svoju zenu ili devojku u taj isti krevet, bez menjanja posteljine, i probaj da se "zagrejes" za seks. Tvoja zena (ako nije gadljiva na znoj iz principa) nece imati problema; ali ti, ako si kao vecina heteroseksualnih muskaraca, hoces - miris ce u tebi izazivati snazno gadjenje.

Imaj u vidu da je ovaj uticaj mirisa povezan sa aktivnoscu - isti taj miris koji ti se strahovito gadi u toku seksualnog uzbudjenja bi ti bio samo malcice mozda neprijatan (ili cak potpuno neutralan) ako ga omirises, recimo, na coveku koji sedi pored tebe u autobusu.

Ovi geni rade na nivou doze, sto znaci da postoji neophodno distribucija uticaja - cak i bez ikakvog mesanja okoline, geni ce u odredjenom broju slucajeva delovati manje nego sto treba, a povremeno nece delovati uopste kako treba (nema dovoljno informacija, ali licno ocekujem da se radi o Bolcmanovoj distribuciji).

Kod ljudi, rezultat ovoga je da oko trecine muskaraca i dve trecine zena nema potpuno jasnu, direktnu, cvrsto odredjenu preferencu u trazenju partnera - tj. mogu da osecaju manju ili vecu privlacnost prema istom polu; a mogu i da se zaljube u pripadnike istog pola.

A u oko 3% pripadnika oba pola, razvoj ovih sistema je potpuno obrut - oni su potpuni homoseksualci. Rezultat je obrnuta preferenca od "normalne" - homoseksualni muskarac ce prema mirisu, recimo, zenskog znoja imati isti uticaj kakav ti imas prema mirisu muskog. Istu gadljivost koju heteroseksualni muskarci osecaju prema homoseksualnom seksu, homoseksualni osecaju prema heteroseksualnom. Prosto, razvio se drugaciji sistem odluka u mozgu.

Za ovo, za sada, imamo samo veoma neodredjene korelacije - koje, mada su snazne, ne govore dovoljno o mehanizmu. Recimo, postoje odredjene mikrostrukture u hipotalamusu koje su razlicite velicine i oblika kod muskaraca i zena; homoseksualni muskarci imaju oblik i velicinu koja se inace uobicajeno vidi kod heteroseksualnih zena, a homoseksualne zene imaju oblik i velicinu koja se inace uobicajeno vidi kod heteroseksualnih muskaraca.

Tako da ovo treba uzeti u obzir u toku planiranja "politike" koju kao drustvo primenjujemo prema ovim ljudima. Nije rec o psihologiji, vaspitanju, ili licnom izboru - radi se o razvijenim neuralnim mrezama, koje su prisutne od rodjenja. I osim ako ne pocnemo neki opsti genetski inzenjering, 3% populacije ce uvek biti ovakvo - jedno od tridesetoro dece, uvek.

endonuclease:

Mada, glavna komplikacija potice iz psiholoskih teorija iz polovine proslog veka, u kojima su (po pravoj Frojdovoj tradiciji) hipoteze zasnovane na nagadjanjima i bledim informacijama izlagane kao cvrste cinjenice.

Kliknite za proširenje...

Hm, oduvek su mi te psiholoske teorije isle na zivce, i cinilo mi se da je psihologija dosta neizgradjena u porednjenju sa nekim drugim naukama. Problem je i u tome sto se psiholoske teorije ticu uglavnom psihologije vecine, odnosno prosecnih, tj. mase. Ako nisi prosecan, tj. ako si po malo poseban, specifican, razlicit od vecine drugih ljudi, onda se cela prica odvija po principu "tim ogore po cinjeince". Smatram da psiha pojedinih ljudi u pojedinim aspektima funkcionise, ne samo razlicito, vec inverzno ili dijametralno suprotno od vecine osoba.

Na primer, mozda karikiram stil takvih teorija, ali ipak... ako sanjam djevrek, to neizostavno znaci da je moj san erotske prirode i da djevrek u mom snu simbolise vaginu. Takvo rigidno rezonovanje deluje pomalo idiotski. Psihologija coveka je slozena. Mozda sam djevrek sanjao, recimo, zato sto sam bio gladan.

Psihologija, socijalna psihologija se primenjuju u advertising-u, politici, marketingu, politickom marketingu. Na primer, politicar ce da preduzme izvestan potez koji je smisljen sa ciljem da poveca njegov rejting. E sad, to se zasniva na ocekivanju kakav to utisak proizvodi kod vecine ljudi. Medjutim, postoje i ljudi kod kojih ce isti potez da proizvede potpuno suprotan efekat. Mislim da sam ovo dosta plasticno objasnio?

Sve u svemu, psiholoske teorije najbolje funkcionisu kada se primene na veliki broj ljudi, u okviru politickog marketinga, na primer. Medjutim, ako se primenjuju na nivou pojedinca ponekad to moze da izgleda jako glupo.