- Poruka
- 27
Ne verujem u Boga, a religiozan jesam, jer verujem u mnoge stvari. Verujuci u njih, ponasam se jednako "verno" kao sto recimo treba da se ponasa "po propisima" vernik nekog zvanicnog teizma...
Ja verujem u odgovornost. Ne znaci to da me "jede kajanje", jer cim se pokajem, isti momenat shvatam da sam se (zbog toga sto sam se pokajao) promenio na bolje u vezi toga u vezi cega sam se taj momenat pokajao, tako da nemam "grize savesti".
Da bih verovao u odgovornost, moram verovati u slobodu volje. Dakle, verujem da je licnost nesto duhovno, a ne nesto upliveno kauzalnim odnosima materijalnog sveta.
Posto verujem u odgovornost moram (valjda, je li?) verovati i u mogucnost voljenja. Shodno tome, verujem u ljubav koja nije plod nervnih celija i hipofize. Ona je "moguca" i od "slobodnog izbora" osobe zavisi da li ce da voli.
Posto verujem u dusu, to znaci da ne verujem u "radost\tugu\emociju\secanje\stav koji prolazi vremenom", zbog samog vremena. "Vreme" (samo po sebi) "koje protice" ne moze uciniti da prodje tuga i slicno. Tu se desava nesto drugo.
_________________
To su moja verovanja.
_________________
Medjutim, vidim hriscane koji ne veruju u odgovornost, dusu, ljubav (koja je plod slobode volje), dobrotu (koja je plod slobode volje, izbora, opredeljenja licnsoti za dobro), licnost (kao takvu). Mnogi hriscani u poslednje vreme (zbog neke mode) misle da licnost u stvari i ne postoji, da je to samo odraz elektro-cefalnih i hemijskih-cefalnih zbivanja. Mozga.
Cini mi se da ta njihova vera ne ide ruku pod ruku sa hriscanstvom, i da je to cisti nihilizam.
Sta mislite o tom novom trendu pojedinih hriscana, a sta o mojoj religiji. + Predstavite vase individualne religije. I naucnost moze biti individualna religija, u koliko osoba veruje u "istina ce vas osloboditi". Rec "religija" ne treba (ne vidim razloga) shvatiti tako usko kao sto je mnogi (sa kojima razgovaram ili sam razgovarao) shvataju...
Ja verujem u odgovornost. Ne znaci to da me "jede kajanje", jer cim se pokajem, isti momenat shvatam da sam se (zbog toga sto sam se pokajao) promenio na bolje u vezi toga u vezi cega sam se taj momenat pokajao, tako da nemam "grize savesti".
Da bih verovao u odgovornost, moram verovati u slobodu volje. Dakle, verujem da je licnost nesto duhovno, a ne nesto upliveno kauzalnim odnosima materijalnog sveta.
Posto verujem u odgovornost moram (valjda, je li?) verovati i u mogucnost voljenja. Shodno tome, verujem u ljubav koja nije plod nervnih celija i hipofize. Ona je "moguca" i od "slobodnog izbora" osobe zavisi da li ce da voli.
Posto verujem u dusu, to znaci da ne verujem u "radost\tugu\emociju\secanje\stav koji prolazi vremenom", zbog samog vremena. "Vreme" (samo po sebi) "koje protice" ne moze uciniti da prodje tuga i slicno. Tu se desava nesto drugo.
_________________
To su moja verovanja.
_________________
Medjutim, vidim hriscane koji ne veruju u odgovornost, dusu, ljubav (koja je plod slobode volje), dobrotu (koja je plod slobode volje, izbora, opredeljenja licnsoti za dobro), licnost (kao takvu). Mnogi hriscani u poslednje vreme (zbog neke mode) misle da licnost u stvari i ne postoji, da je to samo odraz elektro-cefalnih i hemijskih-cefalnih zbivanja. Mozga.
Cini mi se da ta njihova vera ne ide ruku pod ruku sa hriscanstvom, i da je to cisti nihilizam.
Sta mislite o tom novom trendu pojedinih hriscana, a sta o mojoj religiji. + Predstavite vase individualne religije. I naucnost moze biti individualna religija, u koliko osoba veruje u "istina ce vas osloboditi". Rec "religija" ne treba (ne vidim razloga) shvatiti tako usko kao sto je mnogi (sa kojima razgovaram ili sam razgovarao) shvataju...
