- Poruka
- 1.264
Интегрални део из књиге проф. др Војислава Шешеља Идеологија српског национализма (друго издање, 2002. година; стр. 453–457).
11. Срби и Јевреји
У Саутпорту, у аустралијској држави Квинсленд, у издању ''Српског препорода" изашла је, 1988. године, постхумно Костићева књига "Срби и Јевреји". У предговору аутор је своје мотиве за писање једног оваквог рада објаснио следећим речима: "Ми морамо и сами себи и нашим Јеврејима, Јеврејима целог света показати да смо за њих заинтересовани, да их третирамо са разумевањем и са наклоношћу, да смо увек били њихови пријатељи и да то желимо остати. Срби су један од ретких народа света који је са Јеврејима живео у миру, и уколико се то може рећи, љубави, кроз целу историју, од досељавања Јевреја у наше крајеве." (стр. 8–9)
Спорадичног помињања Јевреја у Србији било је још у средњем веку, на пример у хрисовуљама царева Душана и Уроша, али у већем броју они се појављују тек у XVI веку, по протеривању из Шпаније. Насељавали су се по градовима под турском окупацијом, док је српско хришћанско становништво живело по селима, па неког значајнијег додира међу њима није било све до ослобођења Србије од турске власти. У слободној српској држави односи су били непомућени, не памта се никакав облик дискриминације; антисемитског иступа или погрома. Толерантност и коректност у српско-јеврејским односима и одсуство било какве мржње ситуацију су чинили битно другачијом у поређењу са трагичним европским искуствима. "Јевреји из Србије су се поносили да су 'Срби Мојсијеве вере', њихови књижевници и уметници су били изразити Срби. Било је дошло до заиста искрене симбиозе између Срба и Јевреја око њих и у њима." (стр. 14) Чак се и истакнути комуниста Моша Пијаде, 1931. године, приликом пописа становништва изјаснио као Србин, што је било крајње непожељно под диктатуром краља Александра који је озваничио идеологију интегралног југословенства.
Негативну сенку на такво историјско искуство бацио је др Јозуа Франк, хрватски политичар родом из Осијека, покрштени славонски Јеврејин који је следио Анту Старчевића и његов шовинизам, организујући прогоне Срба и формирајући франковачке легије које су биле претече каснијих усташких бојни. Али, он је заиста био изузетак, а и готово сви следбеници су му били Хрвати. Јеврејства се и сам одрицао, а од онога ко замрзи сопствени народ не може се ништа добро очекивати у односу према другим нацијама. "3ато ни реакција Срба на франковлук није била упућена против Јевреја, већ против хрватских екстремиста, 'заниекача' Срба. Због тога није ниједнога Јеврејина глава заболела. Срби су умели да виновнике тачно разазнају." (стр. 15)
Осим свог сина Ивана, Франк ни међу Јеврејима у Хрватској није имао ниједног следбеника. Ни Јеврејин Хајнрих Фридјунг, који је 1909. године у Бечу организовао чувени Фридјунгов антисрпски процес, није код Срба могао представљати повод за стицање било каквих предрасуда према јеврејском народу. Насупрот томе, хрватска историја је препуна излива антисемитизма. О томе је сведочила и енглеска књижевница и политичарка Елизабет Дискеман, иако је иначе преферисала Хрвате и ниподаштавала Србе. У успоменама из Загреба тридесетих година бележи: "Овде се већ осећа дах антисемитизма који је у Београду потпуно недостајао. Тамо се сефардијски Јевреј високо цени." (стр. 17–18)
Слично је писао немачки публициста Јохан Георг Рајсмилер: "Религиозна мржња није никад у Србији имала погодно тле. Турке су мрзели као подјармљиваче, али не као религију. Најбоље илуструје толеранцију Срба да они никад нису имали неки антисемитизам достојан помена. Ништа их у тридесетим годинама није довело до тако јаког огорчења против Хитлерове Немачке као прогон Јевреја." (стр. 18) И енглески публициста Џорџ Мајк наводи: "Срби немају обичај да прогоне мањине. Ни антисемитизам нису познавали (док Хрвати јесу)." (стр. 18) Давичо је то објашњавао следећим речима: То је зато "јер Срби нису покварени и нису, брате, 'антисемити'!" (стр. 19)
Код Срба, за разлику од свих других европских народа, не постоји ни подругљив назив за Јевреје, а у српској држави они су увек били равноправни грађани, уживали верске слободе, политичка и културна права. За Краљевине Југославије; краљ је редовно једног Јевреја именовао за сенатора, и то главног рабина. "У срцу Европе, у најслободнијој земљи њеној, у Швајцарској, нису Јевреји до половине 19. века имали слободу занимања, а до 1874. године, слободу кретања и настањивања по свој земљи. И у другим земљама Европе било је слично, ако не и горе. Србија прве половине 19. века сматрала се као Елдорадо Јевреја, као што је и иначе била Србија-Слободија". (стр. 30)
У Другом светском рату Немци и Хрвати су и Србе и Јевреје ставили ван закона. И Аћимовићева комесарска управа и Недићева влада под окупацијом одбијале су да учествују у прогону Јевреја, па су чак на директно немачко инсистирање одбацили сваку могућност да донесу антијеврејске законе. "Не само да српска управа у окупираној Србији није хтела да донесе закон против Јевреја, него није учествовала ни у једној мери њиховог истребљења. Све су то радили сами Немци на своју руку и преко својих органа." (стр. 32) Многи су Срби уз огроман лични и породични ризик спасавали угрожене Јевреје, скривали их, хранили и примали као рођаке у своја домаћинства.
Лично је Милан Недић омогућавао да већи број Јевреја избегне у италијанску окупациону зону где антисемитских прогона није било. Тако су се спасили, између осталих, трговац Габај, инжењер Самоило Јаковљевић, Ребека Амодај, др Ана Алаџић, др Марија Ишах, Јаков Алмули, Оскар Давичо итд. Прећутно је генерал Недић дозволио и да се известан број Јевреја прикључи четничком покрету генерала Драже Михаиловића. као на пример адвокат Аврам Меворак, Ото Коморник, инжењер Јосиф Шлезингер, Љиљана Флам, итд. Четнички одреди су свуда спашавали Јевреје где им се пружила прилика, а исто тако и Српска православна црква организовано им издајући лажна документа о пореклу, како би избегли окупаторске рације.
Лично је генерал Милан Недић спасао председника београдске јеврејске општине др Фридриха Попеса и његовог секретара Мориса Абинуна, који је иначе директно сарађивао са комунистима. Недићеви службеници су били покровитељи Злате Кикел, Аврама Баруха, инжењера Станислава Јосифовића, итд. Многи су Јевреји Недићевом заслугом спашени и из бањичког логора. С друге стране, не зна се ни за један случај да четнички одреди Драже Михајловића нису прихватили било ког Јеврејина који би им се обратио. И Михајловићев лични лекар био је Јевреј др Тибор Голдвајн.
Како је писао познати српски емигрантски публициста Вукашин Перовић, "зна се колики број Јевреја спасише партизанске јединице током рата, а колики број четничке. Није било четничке команде 'од Авале до јадранске плаже' да у њима нису нашли уточиште грађани јеврејског рода, чак их је било у команди херцеговачких четника, којој сам лично припадао, али су ови носили 'србизирана' имена, да би тако исто оперисали они Јевреји у комунистичким редовима, узимајући врло звучна 'великосрпска' имена. Добар део тих људи заузео је касније уносна места у комунистичкој Југославији, било као највиши војни команданти, директори моћних предузећа или дипломатски представници на страни." (стр. 43–44)
За разлику од Срба, који су се крајње хумано и пријатељски односили према Јеврејима у временима великих историјских катаклизми и трагедија, "Хрвати су поступали сасвим супротно: они су се такмичили са Немцима ко ће више зверстава према Јеврејима да покаже и хвалили се да су надмашили Немце." (стр. 55) Како је сведочио случајно преживели јасеновачки логораш Јозеф Конфорти, "нико у окупираној и раскомаданој Југославији није тако здушно и савјесно извршавао наређење о потпуном уништењу Јевреја као што су то чиниле вјерне слуге злог господара Хитлера, усташе, на челу са својим поглавником Антом Павелићем." (стр. 58) У хрватском народу и у круговима римокатоличке цркве у Хрватској никада никаквих протеста и супротстављања није било поводом злочиначке политике према Јеврејима, као уосталом ни због геноцида над Србима. Хрватски народ и католичка црква до последњег момента су здушно подржавали Павелића.
Оно на шта српски народ може бити посебно поносан је чињеница да ниједан Србин у Србији није убио ниједног Јевреја нити учествовао у немачким погромима. То потврђују многи историчари, као и службена архивска документа. Костић се позива и на књигу Џералда Рајтлингера "Коначно решење. Покушај истребљења Јевреја Европе 1939–1945.", па истиче: "У одељку о Србији спомиње сва лица и наредбодавце и извршиоце плана истребљења. Међу њима нема ниједног Србина, ни један једини: све су то страна лица која су била главни кривци за убиства Јевреја у Србији. Извршиоци су такође били Немци, ниједног Србина међу њима нема и није било. Писац је поштено приказао ствари; тешко би било измишљати имена, све да је то и хтео." (стр. 65)
11. Срби и Јевреји
У Саутпорту, у аустралијској држави Квинсленд, у издању ''Српског препорода" изашла је, 1988. године, постхумно Костићева књига "Срби и Јевреји". У предговору аутор је своје мотиве за писање једног оваквог рада објаснио следећим речима: "Ми морамо и сами себи и нашим Јеврејима, Јеврејима целог света показати да смо за њих заинтересовани, да их третирамо са разумевањем и са наклоношћу, да смо увек били њихови пријатељи и да то желимо остати. Срби су један од ретких народа света који је са Јеврејима живео у миру, и уколико се то може рећи, љубави, кроз целу историју, од досељавања Јевреја у наше крајеве." (стр. 8–9)
Спорадичног помињања Јевреја у Србији било је још у средњем веку, на пример у хрисовуљама царева Душана и Уроша, али у већем броју они се појављују тек у XVI веку, по протеривању из Шпаније. Насељавали су се по градовима под турском окупацијом, док је српско хришћанско становништво живело по селима, па неког значајнијег додира међу њима није било све до ослобођења Србије од турске власти. У слободној српској држави односи су били непомућени, не памта се никакав облик дискриминације; антисемитског иступа или погрома. Толерантност и коректност у српско-јеврејским односима и одсуство било какве мржње ситуацију су чинили битно другачијом у поређењу са трагичним европским искуствима. "Јевреји из Србије су се поносили да су 'Срби Мојсијеве вере', њихови књижевници и уметници су били изразити Срби. Било је дошло до заиста искрене симбиозе између Срба и Јевреја око њих и у њима." (стр. 14) Чак се и истакнути комуниста Моша Пијаде, 1931. године, приликом пописа становништва изјаснио као Србин, што је било крајње непожељно под диктатуром краља Александра који је озваничио идеологију интегралног југословенства.
Негативну сенку на такво историјско искуство бацио је др Јозуа Франк, хрватски политичар родом из Осијека, покрштени славонски Јеврејин који је следио Анту Старчевића и његов шовинизам, организујући прогоне Срба и формирајући франковачке легије које су биле претече каснијих усташких бојни. Али, он је заиста био изузетак, а и готово сви следбеници су му били Хрвати. Јеврејства се и сам одрицао, а од онога ко замрзи сопствени народ не може се ништа добро очекивати у односу према другим нацијама. "3ато ни реакција Срба на франковлук није била упућена против Јевреја, већ против хрватских екстремиста, 'заниекача' Срба. Због тога није ниједнога Јеврејина глава заболела. Срби су умели да виновнике тачно разазнају." (стр. 15)
Осим свог сина Ивана, Франк ни међу Јеврејима у Хрватској није имао ниједног следбеника. Ни Јеврејин Хајнрих Фридјунг, који је 1909. године у Бечу организовао чувени Фридјунгов антисрпски процес, није код Срба могао представљати повод за стицање било каквих предрасуда према јеврејском народу. Насупрот томе, хрватска историја је препуна излива антисемитизма. О томе је сведочила и енглеска књижевница и политичарка Елизабет Дискеман, иако је иначе преферисала Хрвате и ниподаштавала Србе. У успоменама из Загреба тридесетих година бележи: "Овде се већ осећа дах антисемитизма који је у Београду потпуно недостајао. Тамо се сефардијски Јевреј високо цени." (стр. 17–18)
Слично је писао немачки публициста Јохан Георг Рајсмилер: "Религиозна мржња није никад у Србији имала погодно тле. Турке су мрзели као подјармљиваче, али не као религију. Најбоље илуструје толеранцију Срба да они никад нису имали неки антисемитизам достојан помена. Ништа их у тридесетим годинама није довело до тако јаког огорчења против Хитлерове Немачке као прогон Јевреја." (стр. 18) И енглески публициста Џорџ Мајк наводи: "Срби немају обичај да прогоне мањине. Ни антисемитизам нису познавали (док Хрвати јесу)." (стр. 18) Давичо је то објашњавао следећим речима: То је зато "јер Срби нису покварени и нису, брате, 'антисемити'!" (стр. 19)
Код Срба, за разлику од свих других европских народа, не постоји ни подругљив назив за Јевреје, а у српској држави они су увек били равноправни грађани, уживали верске слободе, политичка и културна права. За Краљевине Југославије; краљ је редовно једног Јевреја именовао за сенатора, и то главног рабина. "У срцу Европе, у најслободнијој земљи њеној, у Швајцарској, нису Јевреји до половине 19. века имали слободу занимања, а до 1874. године, слободу кретања и настањивања по свој земљи. И у другим земљама Европе било је слично, ако не и горе. Србија прве половине 19. века сматрала се као Елдорадо Јевреја, као што је и иначе била Србија-Слободија". (стр. 30)
У Другом светском рату Немци и Хрвати су и Србе и Јевреје ставили ван закона. И Аћимовићева комесарска управа и Недићева влада под окупацијом одбијале су да учествују у прогону Јевреја, па су чак на директно немачко инсистирање одбацили сваку могућност да донесу антијеврејске законе. "Не само да српска управа у окупираној Србији није хтела да донесе закон против Јевреја, него није учествовала ни у једној мери њиховог истребљења. Све су то радили сами Немци на своју руку и преко својих органа." (стр. 32) Многи су Срби уз огроман лични и породични ризик спасавали угрожене Јевреје, скривали их, хранили и примали као рођаке у своја домаћинства.
Лично је Милан Недић омогућавао да већи број Јевреја избегне у италијанску окупациону зону где антисемитских прогона није било. Тако су се спасили, између осталих, трговац Габај, инжењер Самоило Јаковљевић, Ребека Амодај, др Ана Алаџић, др Марија Ишах, Јаков Алмули, Оскар Давичо итд. Прећутно је генерал Недић дозволио и да се известан број Јевреја прикључи четничком покрету генерала Драже Михаиловића. као на пример адвокат Аврам Меворак, Ото Коморник, инжењер Јосиф Шлезингер, Љиљана Флам, итд. Четнички одреди су свуда спашавали Јевреје где им се пружила прилика, а исто тако и Српска православна црква организовано им издајући лажна документа о пореклу, како би избегли окупаторске рације.
Лично је генерал Милан Недић спасао председника београдске јеврејске општине др Фридриха Попеса и његовог секретара Мориса Абинуна, који је иначе директно сарађивао са комунистима. Недићеви службеници су били покровитељи Злате Кикел, Аврама Баруха, инжењера Станислава Јосифовића, итд. Многи су Јевреји Недићевом заслугом спашени и из бањичког логора. С друге стране, не зна се ни за један случај да четнички одреди Драже Михајловића нису прихватили било ког Јеврејина који би им се обратио. И Михајловићев лични лекар био је Јевреј др Тибор Голдвајн.
Како је писао познати српски емигрантски публициста Вукашин Перовић, "зна се колики број Јевреја спасише партизанске јединице током рата, а колики број четничке. Није било четничке команде 'од Авале до јадранске плаже' да у њима нису нашли уточиште грађани јеврејског рода, чак их је било у команди херцеговачких четника, којој сам лично припадао, али су ови носили 'србизирана' имена, да би тако исто оперисали они Јевреји у комунистичким редовима, узимајући врло звучна 'великосрпска' имена. Добар део тих људи заузео је касније уносна места у комунистичкој Југославији, било као највиши војни команданти, директори моћних предузећа или дипломатски представници на страни." (стр. 43–44)
За разлику од Срба, који су се крајње хумано и пријатељски односили према Јеврејима у временима великих историјских катаклизми и трагедија, "Хрвати су поступали сасвим супротно: они су се такмичили са Немцима ко ће више зверстава према Јеврејима да покаже и хвалили се да су надмашили Немце." (стр. 55) Како је сведочио случајно преживели јасеновачки логораш Јозеф Конфорти, "нико у окупираној и раскомаданој Југославији није тако здушно и савјесно извршавао наређење о потпуном уништењу Јевреја као што су то чиниле вјерне слуге злог господара Хитлера, усташе, на челу са својим поглавником Антом Павелићем." (стр. 58) У хрватском народу и у круговима римокатоличке цркве у Хрватској никада никаквих протеста и супротстављања није било поводом злочиначке политике према Јеврејима, као уосталом ни због геноцида над Србима. Хрватски народ и католичка црква до последњег момента су здушно подржавали Павелића.
Оно на шта српски народ може бити посебно поносан је чињеница да ниједан Србин у Србији није убио ниједног Јевреја нити учествовао у немачким погромима. То потврђују многи историчари, као и службена архивска документа. Костић се позива и на књигу Џералда Рајтлингера "Коначно решење. Покушај истребљења Јевреја Европе 1939–1945.", па истиче: "У одељку о Србији спомиње сва лица и наредбодавце и извршиоце плана истребљења. Међу њима нема ниједног Србина, ни један једини: све су то страна лица која су била главни кривци за убиства Јевреја у Србији. Извршиоци су такође били Немци, ниједног Србина међу њима нема и није било. Писац је поштено приказао ствари; тешко би било измишљати имена, све да је то и хтео." (стр. 65)
