Права љубав, шта је уопште то?
Није ми јасно зашто се прво не дефинишу неке ствари у уводном посту па онда да дискутујемо.
Не размишљамо сви на исти начин.
Рецимо, ја ту „праву љубав“ не појмим као физичку љубав која се заснива на физичком изгледу и сексуалним односима или на неком давању савета, помагању, квази разумевању и на неким „ватреним осећајима“.
Сродну душу или пак праву љубав доживљавам на врло сличан начин као и Монтењ пријатељство.
Дакле, као однос који није ничим условљен, ни нашом свесном вољом, ни жељом, као нешто што је ван нашег разума.
Сплет околности до којих су довеле снажне нити „случајности“, тако логично а тако необјашњиво.
Однос у којем не постоје конвенционална начела, ни обавезе, ни молбе, ни захвалност, ни кривица, ни љубомора, нити било каква временско-просторна ограничења...
...јер је ритам мисли, снова исти код те две особе. Исти метафизички ниво, иста потрага за речима којима бисмо обликовали своје мисли.
Однос у којем је телепатија главно комуникативно средство. Предвидљивост поступака или речи друге особе као последица примећивања и повезивања управо тих нити и асоцијација...
То није нешто што се временом ствара, то је нешто се осети при првом сусрету.
